Уставни суд, Велико веће, у саставу: председник Суда Снежана Марковић, председник Већа и судије Мирослав Николић, др Тијана Шурлан, Татјана Ђуркић, др Милан Шкулић, Лидија Ђукић, др Наташа Плавшић и др Тамаш Корхец (Korhecz Tamás), чланови В ећа, у поступку по уставној жалби А. К . из Шаренграда, Ј . М, Б . Т, З . Р, Б . К . и М . П, свих из Вуковара , у вези са чланом 170. Устава Републике Ср бије, на седници Већа одржаној 27. јануара 2022. године, донео је
О Д Л У К У
Одбија се као неоснована уставна жалба А. К, Ј . М, Б . Т, З . Р, Б . К . и М . П . изјављена против пресуде Апелационог суда у Београду Гж. 9592/18 од 6. децембра 201 8. године због повреде права на правично суђење и права на накнаду штете, зајемчених одредбама члана 32. став 1. и члана 35. став 2. Устава Републике Србије, док се у преосталом делу уставна жалба одбацује.
О б р а з л о ж е њ е
1. А. К из Шаренграда и Ј . М, Б . Т, З . Р, Б . К . и М . П, сви из Вуковара , изјавили су Уставном суду, 25. јануара 201 9. године, преко пуномоћника Т. Д, адвоката из Београда, уставну жалбу против пресуде Апелационог суда у Београду Гж. 9592/18 од 6. децембра 2018. године, због повреде начела и права утврђених одредбама чл. 21, 25, 32, 35. и 36. Устава Републике Србије, односно права из Европске конвенције за заштиту људских права и основних слобода и Конвенције Уједињених нација против тортуре и других свирепих, нељудских или понижавајућих казни и поступака „чију непосредну примену гарантује Устав, а које по садржини одговарају наведеним правима која гарантује Устав“
Подносиоци уставне жалбе наводе да су поднели тужбу против Републике Србије – Министарства одбране, ради накнаде нематеријалне штете због тортуре коју су над њима извршили припадници тог м инистарства, те да је Апелациони суд у Београду донео оспорену пресуду којом је правноснажно одбио као неосноване њихове тужбен е захтев е. Подносиоци сматрају да је другостепени суд пропустио да своју одлуку образложи са јасним и разумљивим разлозима, што је довел о до повреде права на правично суђење. По њиховом мишљењу, другостепени суд је паушално одредио тренутак настанка коначне форме болести, без узимања у обзир специфичних околности сваког појединачног случаја, што је довело до погрешног закључка о тренутку почетка застарелости потраживања накнаде штете . Сматрају да је суд требало да примени привилеговани рок застаревања из члана 377. Закона о облигационим односима, који је примењиван када су се као тужиоци појављивали припадници бивше Југословенске Народне Армије. Такво поступање Апелационог суда се разликује од ставова других су дова у готово идентичним случајевима, због чега су они дискриминисани по основу националне припадности и „статуса цивилних лица“ .
Подносиоци указују и на то да је Апелациони суд морао имати у виду обавезе које је Република Србија преузела ратификацијом међународних документа у тој области и специфичну природу кршења права и слобода подносилаца као припадника националне мањине . Предложили су да Суд усвоји жалбу и утврди повреду наведених начела и права зајемчених Уставом.
2. Сагласно одредби члана 170. Устава Републике Србије, уставна жалба се може изјавити против појединачних аката или радњи државних органа или организација којима су поверена јавна овлашћења, а којима се повређују или ускраћују људска или мањинска права и слободе зајемчене Уставом, ако су исцрпљена или нису предвиђена друга правна средства за њихову заштиту.
У току поступка пружања уставносудске заштите, поводом испитивања основаности уставне жалбе у границама захтева истакнутог у њој, Уставни суд утврђује да ли је у поступку одлучивања о правима и обавезама подносиоца уставне жалбе повређено или ускраћено његово Уставом зајемчено право или слобода.
3. Уставни суд је извршио увид у документацију приложену уз уставну жалбу, те је утврдио следеће чињенице и околности од значаја за одлучивање:
Први основни суд у Београду (у даљем тексту: Основни суд) донео је пресуду П. 11755/17 од 9. октобра 2018. године, којом је, у ставу првом изреке, одбио као неоснован е тужбен е захтев е тужилаца, овде подноси лаца уставне жалбе, којим а су тражили да се обавеже тужена Република Србија – Министарство одбране, да им на име новчане накнаде због претрпљене нематеријалне штете за претрпљене душевне болове услед умањења опште животне активности исплати по 1.000.000 динара, са припадајућом затезном каматом; с тавом другим изреке одлучено је да свака странка сноси своје трошкове парничног поступка.
Апелациони суд у Београду (у даљем тексту: Апелациони суд) је оспореном пресудом Гж. 9592/18 од 6. децембра 201 8. године одбио као неосновану жалбу тужилаца и потврдио је пресуду Основног суда П. 11755/17 од 9. октобра 2018. године. У образложењу оспорене другостепене пресуде , поред осталог , је наведено : да из утврђеног чињеничног стања произлази: да су се тужиоци након пада Борова насеља, Вуковара и других места у подунављу Хрватске 1991. године предали је диницама ЈНА које су их и заробиле, а потом пребациле у КПЗ Сремска Митровица, о бјекат у Бегаљицама, као и касарне у Алексинцу и Ниш у; да су у заробљеништву тужиоци претрпели страх и да је дошло до умањења општеживотне активности у процентима ближе описаним у налазима судских вештака, што се манифестовало у депресији, п аду енергетског потенцијала и сигурности, настанку напетости, губитку воље и иницијативе; да су тужиоци напустили објекте у којима су били заробљени путем размене уз присуство п редставника Међународног Црвеног крста, након чега су се вратили у Републику Х рватску; да су се тужиоци 28. јуна 2006. године обраћали туженој са захтевом за накнаду штете, али је њихов захтев одбијен због застарелости, док су тужбу у тој парници поднели 23. новембра 2007. године; да је на основу налаза и мишљења судског вештака првостепени суд утврдио за све тужиоце, да су симптоми болести настали у периоду до шест месеци , што представља акутно стање, а после шест месеци симптоми болести су прешли у хронично, неограничено стање које је захтевало третман надлежног психијатра; да је за сваког од тужилаца дато у налазу, када је прегледан од стране надлежног психијатра, када је болест коначног облика, јер су прегледани и третирани од стране неуропсихијатра на територији Хрватске. Даље је наведено: да је на основу овако правилно и потпуно утврђеног чињеничног стања, првостепени с уд применом материјалног права, одлучујући истовремено и о истакнутом приговору застарелости потраживања, нашао да је овај приговор основан , због чега је одбијен као неоснован тужбени захтева тужилаца којим је тражена исплата накнаде нематеријалне штете на име умањења општеживотне активности, а сагласно члан у 376 . Закона облигационим односима, за који став је првостепени суд дао јасне, довољне и у свему битном за Апелациони суд прихватљиве разлоге; да се жалба тужилаца базира на истицању погрешног закључка првостепеног суда да је приговор застарелости тужене основан, те да је потраживање тужилаца застарело у смислу члана 376. Закона о облигационим односима ; да се овакви наводи не могу прихватити основаним, код чињенице да је првостепени суд заузео правилно становиште да рокови застарелости из поменутог члана 376. Закона облигационим односима , наступају када сваки од видова нематеријалне штете добије облик коначног стања, конкретно код тужилаца када је наступило умањење општеживотне активности, односно када је болест из акутног прешла у хронично стање; да како је вештачењем утврђено да су код свих тужилаца симптоми болести постојали првих шест месеци по изласку из заробљеништва, након че га прелазак у хронично стање неограничено, у ком тренутку болест добија облик коначног стања, што је период 1992. – 1993: година ; да је такође правилно закључено да је приговор застарелости потраживања основан, имајући при томе у виду да су тужиоци имали могућности обраћања лекарима как о у саборним центрима, тако и на кон њихових напуштања, а што су према сопственим казивањима и учинили, па су о ова квом свом стању тужиоци имали сазнања много пре обраћања суду подношењем тужбе, али су се пасивно држали у вези штетног догађаја из 1991. године, пошто су се тужбом обратили суду тек 20. новембра 2007. године; да је у моменту подношења тужбе посттрауматски стресни поремећај био у хроничној фази више од десет година, будући је болест добила хронични ток протеком шест месеци од појаве симптома , што је било то ком 1992. и 1993. године, те је од тада до подношења тужбе протекао и објективни рок застарелости из члана 376. став 2 . Закона облигационим односима, чиме је престао да тече субјективни рок из члана 376. став 1 . Закона облигационим односима; да се погрешна примена материјалног права, према становишту жалбе, састоји и у погрешном разматрању приговора застарелости са становишта примене члана 377. Закона о облигационим односима, чију примену је првостепени суд довео у везу само са учиниоцима кривичног дела уз искључење у односу на државу као одговорно правно лице; да се, међутим, ни овакви жалбени наводи не могу прихватити као основани; да је првостепени суд оцењујући наводе тужилаца у првостепеном поступку правилно закључио да у конкретном случају нема места примени рока застарелости из члана 377. став 1 . Закона о облигационим односима, будући да нису донете правноснажне осуђујуће пресуде којима би се утврдило постојање кривичног дела, као и одговорности лица за учињено кривично дело, при чему ни тужиоци нису доказали да су постојале процесне сметње од тренутка изласка из заробљеништва, а до подношења тужбе, због којих је било немогуће да против чиниоца кривичног дела покрену поступак, а посебно код чињенице да су неки од тужилаца у својим исказима наводили имена лица за која су тврдили да су над њима извршили пси хичко и физичко насиље, а нису доказали да су против ових лица покренули поступке; да, с упротно наводима жалбе, Апелациони суд налази да у овом случају није било услова за примену привилегованих рокова застарелости из члана 377. Закона о облигационим односима, и у односу на државу као одговорно лице, a у смислу Начелног правног схватања Грађанског одељења Врховног суда Србије утврђеног на седници од 27. децембра 1999. године; да се према становишту А пелационог суда не ради о идентичној ситуацији, будући да се Начелно правно схватање односи на штете проузроковане кривичним делом оружане побуне из члана 124. K3 Југославије, припадницима бивше ЈНА (погибија, рањавање) у оружаним сукобима са паравојним формацијама бивших република СФРЈ до дана њиховог међународног признања од стране Генералне скупштине ОУН 22. маја 1992. године, и с тим у вези о грађанскоправној одговорности Републике Србије по принципу објективне одговорности у смислу чл. 173 . и 174 . Закона облигационим односима, што у конкретној ситуацији није случај.
4. Одредбама Устава, на чију се повреду позивају подноси оци уставне жалбе, утврђено је: да је физички и психички интегритет неповредив и да нико не може бити изложен мучењу, нечовечном или понижавајућем поступању или кажњавању, нити подвргнут медицинским или научним огледима без свог слободно датог пристанка (члан 25.); да свако има право да независан, непристрасан и законом већ установљен суд, правично и у разумном року, јавно расправи и одлучи о његовим правима и обавезама, основаности сумње која је била разлог за покретање поступка, као и о оптужбама против њега (члан 32. став 1.); да свако има право на накнаду материјалне или нематеријалне штете коју му незаконитим или неправилним радом проузрокује државни орган, ималац јавног овлашћења, орган аутономне покрајине или орган јединице локалне самоуправе (члан 35. став 2.); да се јемчи једнака заштита права пред судовима и другим државним органима, имаоцима јавних овлашћења и органима аутономне покрајине и јединица локалне самоуправе и да свако има право на жалбу или друго правно средство против одлуке којом се одлучује о његовом праву, обавези или на закону заснованом интересу (члан 36.).
Одредбама Закона о облигационим односима („Службени лист СФРЈ“, бр. 29/78, 39/85, 45/89 и 57/89 и „Службени лист СРЈ“, бр. 31/93, (22/99, 23/99, 35/99 и 44/99)) (у даљем тексту: ЗОО), које су од значаја за одлучивање, прописано је: да правно лице одговара за штету коју његов орган проузрокује трећем лицу у вршењу или у вези са вршењем својих функција (члан 172. став 1.); да за претрпљене физичке болове, за претрпљене душевне болове због умањења животне активности, наружености, повреде угледа, части, слободе или права личности, смрти блиског лица као и за страх суд ће, ако нађе да околности случаја, а нарочито јачина болова и страха и њихово трајање то оправдава, досудити правичну новчану накнаду, независно од накнаде материјалне штете као и у њеном одсуству (члан 200.); да потраживање накнаде проузроковане штете застарева за три године од кад је оштећеник дознао за штету и за лице које је штету учинило, те да у сваком случају ово потраживање застарева за пет година од кад је штета настала (члан 376. ст. 1. и 2.); да кад је штета проузрокована кривичним делом, а за кривично гоњење је предвиђен дужи рок застарелости, захтев за накнаду штете према одговорном лицу застарева кад истекне време одређено за застарелост кривичног гоњења (члан 377.) .
5. Разматрајући наводе уставне жалбе у делу у коме подносиоци указују на повреду права на правично суђење, Уставни суд подсећа да подносиоци своје тврдње о повреди права зајемчен ог одредб ом члана 32. став 1. Устава заснивају на произвољном тумачењу налаза и мишљења вештака, произвољној примени меродавног права, те на чињеници да је другостепени суд пропустио да своју одлуку образложи са јасним и разумљивим разлозима.
Насупрот тврдњама подносилаца уставне жалбе, Уставни суд налази да материјално право није примењено на њихову штету. Наиме, у образложењу оспорене пресуде је наведено да је код тужилаца наступило умањење општеживотне активности, у тренутку када је болест (постстресни трауматски поремећај) из акутног прешла у хронично стање, те како је извођењем доказа медицинским вештачењем утврђено да су се код свих тужилаца симптоми болести појавили у првих шест месеци по изласку из заробљеништва, након чега је уследио прелазак у хронично стање, и то је тренут ак када болест добија облик коначног стања, а ради се о период у 1992. – 1993 . година . Наведено становиште Апелационог суда, које у конкретном случају прихва та Уставни суд, значи да је рок застарелости потраживања накнаде штете прописан чланом 376. ЗОО почео да те че оног тренутка када се најкасније могао испољити коначан облик болести ( 1992 – 1993. годин а). С обзиром на то да су се тужиоци 28. јуна 2006. године обраћали туженој са захтевом за накнаду штете (тренутак којим се прекида ток застарелости, уколико већ није наступила, видети Одлуку Уставног суда Уж-863/2012 од 21. фебруара 2013. године) – 13 година касније , закључак Апелационог суда о застарело сти потраживањ а накнаде штете се не исказује ни као произвољан, нити арбитреран.
Што се тиче навода у којима је истакнуто да су судови у парницама по тужбама припадника бивше Југословенске Народне Армије, вођеним ради накнаде тзв. ратне штете применили привилеговани рок застарелости потраживања накнаде штете из члана 377. став 1. Закона о облигационим односима, Уставни суд указује да је у тим случајевима примењиван привилеговани рок застарелости управо из разлога што је било немогуће водити кривични поступак против непосредних штетника због извршења кривичног дела оружана побуна, јер су та лица била недоступна органима кривичног гоњења. Међутим, то овде није било случај, о чему се изјаснио и Апелациони суд. С тим у вези, Уставни суд подсећа на Став који је донео на редовној седници одржаној 7. јула 2011. године који се односи на рок застарелости за накнаду штете проузроковане кривичним делом и гласи:
„У случају када је штета проузрокована кривичним делом (члан 377. ЗОО), ако је за кривично гоњење предвиђен дужи рок застарелости од рокова прописаних чланом 376. Закона о облигационим односима, захтев за накнаду штете према сваком одговорном лицу, а не само штетнику, застарева када истекне време одређено за застарелост кривичног гоњења само ако је правноснажном пресудом утврђено постојање кривичног дела и окривљени оглашен кривим за кривично дело. Прекид застаревања кривичног гоњења повлачи за собом и прекид застаревања захтева за накнаду штете.
Исти рок застарелости кривичног гоњења примењује се ако је кривични поступак обустављен, односно ако се није могао покренути зато што је окривљени умро или је душевно оболео, односно ако постоје друге околности које искључују кривично гоњење и одговорност окривљеног, као што су амнестија и помиловање.
У свим осталим случајевима примењује се општи рок застарелости потраживања из члана 376. Закона о облигационим односима.“
Имајући у виду наведено, Уставни суд указује да се означени наводи подносилаца заснивају на погрешној перцепцији постојања чињеничног и правног идентитета између предметног парничног поступка и парница вођених ради накнаде тзв. ратне штете.
Што се тиче навода да оспорена пресуда не испуњава стандарде образложене судске одлуке, Уставни суд указује да се једна од гаранција из члана 32. став 1. Устава, која није изричито предвиђена, односи и на обавезу суда да образложи своју одлуку. Странка има право да буде упозната са ставовима на којима је суд засновао своју одлуку, и то право је праћено дужношћу суда да изнесе разлоге своје одлуке, који представљају јемство објективности суђења којом се спречавају злоупотребе. Мера у којој ова обавеза постоји зависи од природе одлуке, али судови морају образложити своју одлуку тако што ће навести јасне и разумљиве разлоге на којима су ту одлуку засновали. Обавеза образложења судске одлуке, међутим, не значи да се у одлуци морају дати детаљни одговори на све изнете аргументе (у том смислу је и став Европског суда за људска права изражен у пресуди Van de Hurk против Холандије, број представке 16034/90 од 19. априла 1994. године, став 61.). Дакле, за оцену да ли су у тим случајевима испуњени стандарди права на правично суђење неопходно је сагледати да ли је суд редовног/ванредног правног лека испитао одлучна питања која су пред њега изнета. Примењујући наведено на конкретан случај, а имајући у виду да је Уставни суд већ оценио да оспорена пресуда садржи довољно и јасно образложење, засновано на уставноправно прихватљивом тумачењу релевантних одредаба закона, то се ни наводи о повреди права на образложену судску одлуку не исказују као уставноправно прихватљиви са становишта права на правично суђење.
Из свих изнетих разлога, Уставни суд је оценио да оспореном другостепеном пресудом није повређено право подносилаца уставне жалбе на правично суђење, зајемчено одредбом члана 32. став 1. Устава. Како повреду права на накнаду штете из члана 35. став 2. Устава, подносиоци уставне жалбе заснивају на наводима који се, у суштини, односе на повреду права на правично суђење, те како је Уставни суд претходно закључио да оспореном пресудом није повређено право из члана 32. став 1. Устава, то су неосноване и тврдње о повреди означеног права.
Имајући у виду наведено, Уставни суд је у овом делу одбио као неосновану уставну жалбу, сагласно одредби члана 89. став 1. Закона о Уставном суду („Службени гласник РС“, бр. 109/07, 99/11, 18/13 – Одлука УС, 40/15 – др. закон и 103/15) и одлучио као у првом делу изреке.
6. Разматрајући наводе о повреди одредаба члана 25. Устава, Уставни суд подсећа да означене одредбе гарантују неповредивост физичког и психичког интегритета и јемче да нико не може бити изложен мучењу, нечовечном или понижавајућем поступању или кажњавању. Наведена јемства се у односу на представнике државних органа огледају првенствено у обавези да се уздрже од радњи којима се повређује психички и физички интегритет лица које се налази у притвору или на издржавању казне затвора, односно да се уздрже од излагања тог лица мучењу, нечовечном или понижавајућем поступању или кажњавању, а чиме се осигурава поштовање материјалног аспекта овог права. С друге стране, постоји позитивна обавеза надлежних државних органа која подразумева да надлежни државни орган, у случају постојања јасних индиција да је лице које се налази у притвору или на издржавању казне затвора било изложено неком од облика злостављања, спроведе делотворну, темељну, брзу и независну истрагу која би требало да осигура идентификовање и кажњавање одговорних лица (видети, поред осталих, пресуду Европског суда за људска права у предметима Станимировић против Србије, представка број 26088/06, од 18. октобра 2011. године, ст. 39. и 40.). Ипак, са аспекта Европског суда за људска права, када постоје наводи о нападу или злостављању у притвору или затвору, правни лек који би требало да буде исцрпљен за потребе члана 3. Европске конвенције за заштиту људских права и основних слобода углавном ће бити грађанска тужба за одштету. Имајући у виду наведено, као и чињеницу да су подносиоци уставне жалбе у парници поднели тужбене захтеве за накнаду штете, који су одбијени као неосновани, јер су потраживања накнаде штете застарела, то није могло доћи ни до повреде члана 25. Устава, јер се право на успех у таквом поступку не може гарантовати, уколико за то није било законског основа.
Везано за истакнуту повреду права правну сигурност, односно права на једнаку заштиту права, Уставни суд указује да подносиоци уставне жалбе ни су доставил и доказе да су судови последње инстанце у истој чињеничној и правној ситуацији доносили другачије (различите) одлуке од одлук е која се оспорава уставном жалбом . Стога је Уставни суд оценио да уставна жалба не садржи уставноправне разлоге којима би била поткрепљена тврдња о ускраћивању једнаке заштите права подносиоцима уставне жалбе. Поред тога, Уставни суд додатно указује да је у више својих одлука прихватио закључке редовних судова према којима се рок застарелости накнаде штете по основу претрпљених душевних болова због умањења животне активности, рачуна од тренутка када је (психичка) болест постала хронична и тако попримила облик коначног стања, без обзира на чињеницу да ли су се подносиоци јављали лекару, када је болест констатована од стране лекара, односно када су сазнали за болест, те независно од чињенице што лечење није завршено и што може трајати до краја живота. Дакле, Уставни суд је изразио становиште у погледу спорног правног питања – застарелости конкретне штете, које се доследно придржава, а наведена пракса Суда није могла остати непозната парничним судовима у Републици Србији.
Подносиоци уставне жалбе п овреду права на правно средство из члана 36. став 2. Устава, у суштини, заснивају на тврдњи о неделотворности тужбе за накнаду штете. Међутим, Уставни суд указује да су подносиоци у предметном поступку имали и искористили право на жалбу против првостепене пресуде, о којој је одлучио надлежан апелациони суд, чиме им је омогућено остваривање Уставом зајемченог права на правно средство, јер је првостепена пресуда преиспитана од стране надлежног вишег суда. То што су подносиоци уставне жалбе незадовољни коначним исходом парничног поступка, не може бити доказ о неделотворности тужбе за накнаду штете, нити утицати на постојање повреде права на правно средство, посебно у ситуацији када је Уставни суд нашао да оспореном пресудом није повређено право на правично суђење.
Оцењујући постојање повреде начела забране дискриминације из члана 21. Устава, Уставни суд није нашао основ за тврдње подносилаца уставне жалбе да су оспорен ом пресудом на било који начин дискриминисани. У уставној жалби нису пружени докази о томе да им је због националне припадности и „статуса цивилних лица“ повређено људско или мањинско право зајемчено Уставом, што је неопходна претпоставка да би се могла утврдити повреда права на једнаку законску заштиту, без дискриминације.
Полазећи од наведеног, Уставни суд је, сагласно одредби члана 36. став 1. тачка 7) Закона о Уставном суду, у овом делу одбацио уставну жалбу, јер нису испуњене Уставом и Законом утврђене претпоставке за вођење поступка, решавајући као у другом делу изреке.
7. На основу свега наведеног и одредаба члана 42б став 1. тачка 1), члана 45. тачка 9) и члана 46. тачка 9) Закона о Уставном суду, као и члана 89. Пословника о раду Уставног суда („Службени гласник РС“, број 103/13), Уставни суд је донео Одлуку као у изреци.
ПРЕДСЕДНИК ВЕЋА
Снежана Марковић, с.р.