Преглед документа Уж-6650/2016 Word документ

Уставни суд, Велико веће, у саставу: председник Суда Снежана Марковић, председник Већа и судије Мирослав Николић, др Тијана Шурлан, Татјана Ђуркић, др Милан Шкулић, Лидија Ђукић, др Наташа Плавшић и др Тамаш Корхец ( Korhecz Tamás), чланови Већа, у поступку по уставној жалби Т. Б . из Кикинде , на основу члана 167. став 4. у вези са чланом 170. Устава Републике Србије, на седници Већа одржаној 27. јануара 2022. године, донео је

Одбија се као неоснована уставна жалба Т. Б . изјављена против пресуде Вишег суда у Зрењанину К. 59/14 од 7. марта 2016. године и пресуде Апелационог суда у Новом Саду Кж1. 757/16 од 21. јуна 2016. године.

1. Т. Б . из Кикинде подне ла је Уставном суду, 24. августа 2016. године, преко пуномоћника П. Л, адвоката из Кикинде, уставну жалбу против пресуде Вишег суда у Зрењанину К. 59/14 од 7. марта 2016. године и пресуде Апелационог суда у Новом Саду Кж1. 757/16 од 21. јуна 2016. године, због повреде права на правично суђење из члана 32. став 1. Устава Републике Србије и посебних права окривљеног из члана 33. Устава. Подноситељка је истакла и повреду права из члана 6. Европске конвенције за заштиту људских права и основних слобода, чије постојање повреде Уставни суд цени у односу на одговарајуће одредбе Устава.

У уставној жалби се, поред осталог, наводи:

- да окривљена, овде подноситељка, није потписала позив ради саслушања у својству осумњичене, на који начин јој је повређено право на одбрану; да је подноситељка пред МУП у Кикинди дала изјаву која се не може сматрати законитом ни меродавном, јер је дата у заблуди и без схватања у ком је својству била позвана, с тим да тога није била свесна ни у Вишем јавном тужилаштву у Зрењанину; да је позив за саслушање у својству грађанина примила у 12 часова, иако га је заправо примила након тог саслушања и након саслушања у својству осумњичене; да је подноситељка у периоду од 12 до 14 часова била саслушавана у својству грађанина и у својству осумњичене, без упозорења да јој се променило својство, с тим да јој записник о саслушању у својству осумњичене није ни предат, тако да као неука странка није знала да је истог дана саслушана и у својству грађанина и у својству осумњичене; да се посебно истиче да је подноситељка од стране МУП у Кикинди 26. децембра 2013. године позвана као грађанин, а да је у току испитивања у својству грађанина „напрасно“ постала осумњичена;

- да је подноситељки без њене изричите сагласности постављен бранилац по службеној дужности и да јој није било дозвољено да ангажује браниоца по свом избору ;

- да јој је повређено право на лечење јер је у 12 часова, када је почело њено саслушање у својству грађанина, већ требало да узме неопходну терапију, коју није узела све до после 14 часова, док се није вратила кући, односно, да је више од два сата била без терапије, за које време није била способна да даје изјаву;

- да одбрана сматра да није доказано да је подноситељка извршила радњу која јој је стављена на терет, те да је нелогично да је добила исту врсту казне као и остали окривљени; да је суд првог степена погрешно нашао да је подноситељка кривично дело извршила са директним умишљајем, јер и да је извршила радњу која јој је стављена на терет, код ње није било умишљаја, посебно не директног;

- да је медицинску документациј у МУП у Кикинди, преко Вишег јавног тужилаштва у З рењанину, прибавио незаконито од подноситељке и то у њеној кући, без упознавања која су њена права, а да је она неука странка, односно, медицинска документација је прибављена без законског основа; да је иста документација прибављена и од Опште болнице у Кикинди; да овако прибављена документација није могла бити употребљена у кривичном поступку против ње и на њену штету; да када је од ње одузета медицинска документација, подноситељка није имала браниоца по службеној дужности, а ни по њеном избору; да суд није одлучио о предлогу одбране да се медицинска документација изузме као доказ у том поступку;

- да је подноситељка дала приговоре на налазе вештака др Т. П . и психолога Ј . К . и да је предложила друге вештаке ради контролног лечења, с тим да је посебно приговорено да је Ј . К . психолог са ужом специјализацијом за дечију психологију, о ком предлогу није одлучено; да је вештачење оба вештака непотпуно јер је способност подноситељке приликом саслушања цењена само у односу на њено саслушање у својству грађанина, а не и у својству осумњичене;

- да је оптужница Вишег јавног тужилаштва у Зрењанину неуредна јер записник о саслушању Ку. 49/14 од 26. децембра 2013. године подноситељка није потписала, нити јој је уручен;

- да подноситељка сматра да има места примени члана 18. Кривичног законика јер се ради о делу малог значаја.

Из свега наведеног, подноситељка уставне жалбе закључује да су јој повређена права на правично суђење из члана 32. став 1. Устава и посебна права окривљеног из члана 33. Устава .

2. Сагласно одредби члана 170. Устава Републике Србије, уставна жалба се може изјавити против појединачних аката или радњи државних органа или организација којима су поверена јавна овлашћења, а којима се повређују или ускраћују људска или мањинска права и слободе зајемчене Уставом, ако су исцрпљена или нису предвиђена друга правна средства за њихову заштиту.

У току поступка пружања уставносудске заштите, поводом испитивања основаности уставне жалбе у границама истакнутог захтева, Уставни суд утврђује да ли је у поступку одлучивања о правима и обавезама подносиоца уставне жалбе повређено или ускраћено његово Уставом зајемчено право или слобода.

3. Уставни суд је, у спроведеном поступку , извршио увид у списе предмета К. 59/14 Вишег суда у Зрењанину, те је утврдио следеће чињенице од значаја за одлучивање:

Против окривљене, овде подноситељка уставне жалбе, вођен je кривични поступак због кривичног дела давање мита из члана 368. став 5. у вези са ставом 2. Кривичног законика.

Подноситељка уставне жалбе је позвана да 26. децембра 2013. године дође у просторије ПУ у Кикинди, ради прикупљања обавештења у предистражном поступку (бранилац окривљене П. Л . је на припремном рочишту 17. марта 2015. године изјавио да „прилаже у спис службену белешку – обавештење примљено од грађана, узето од грађанина Т . Б . у ПУ Кикинда 26. децембра 2013. године, са позивом за исти дан , ради предлагања доказа за саслушање у својству сведока полицијских службеника који су обрадили ову белешку и позвали окривљену у ПУ Кикинда за наведени дан телефоном, а позив јој уручили након узимања белешке“).

Подноситељки је , након прикупљања обавештења, службен а белешк а о обавештењу примљеном од грађана од 26. децембра 2013. године прочита на, а она је изјавила да жели копију службене белешке која јој је уручена и коју је потписала је без примедаба.

Решењем Министарства унутрашњих послова – Дирекција полиције, Полицијска управа Кикинда, Одељење криминалистичке полиције Ку. 49/14 од 26. децембра 2013. године окривљеној је постављен бранилац по службеној дужности, а у образложењу овог решења је наведено: да су полицијски службеници МУП РС – Полицијска управа Кикинда, ОКП, Одсек за сузбијање привредног криминалитета, у поступку прикупљања обавештења од грађанина Т. Б . оценили да се она може сматрати осумњиченом , након чега су је поучили о правима из члана 68. Законика о кривичном поступку и о праву да узме браниоца који ће присуствовати њеном саслушању; да је 26. децембра 2013. године осумњичена Т. Б . прис тупила у просторије МУП – Полицијска управа Кикинда, ОКП, Одсек за сузбијање привредног криминалитета, без браниоца; да је 26. децембра 2013. године јавни тужилац из Вишег јавног тужилаштва у Зрењанину, у смислу члана 44. став 1. у вези са чланом 289. став 3. ЗКП, поверио полицијским службеницима МУП да обаве саслушање осумњичене због кривичног дела давање мита из члана 368. Кривичног законика, те да осумњиченој у смислу члана 74. став 1. тачка 2. ЗКП поставе браниоца по службеној дужности. Наведено решење потписано је од стране подноситељке.

Подноситељка је 26. децембра 2013. године у МУП – Дирекција полиције у Кикинди саслушана у својству осумњичене, а у записнику о саслушању Ку. 49/14 од 26. децембра 2013. године је, између осталог наведено: да је осумњичена Т. Б . приступила по позиву; да пристаје да у предистражном поступку да свој исказ у присуству браниоца; да је на основу члана 68. ЗКП осумњичена поучена о својим правима у предистражном поступку, пре свега о праву на браниоца, да није дужна ништа да изјави, да може да ускрати одговор на поједина питања, слободно изнесе своју одбрану и призна или не призна кривицу; да је изјавила да разу ме које јој се радње кривичног дела давање мита стављају на терет; да је осумњиченој омогућен поверљив разговор са браниоцем који је надзиран само гледањем, а не и слушањем и да је тај разговор трајао пет минута, након чега је изнела своју одбрану; да су осумњичена и њен бранилац прочитали записник и да немају примедаба; да је саслушање завршено 26. децембра 2013. године у 14 сати. Уставни суд је утврдио да је подноситељка уставне жалбе потписала сваку страну наведеног записника, те да је записник потписао и њен бранилац.

У потврди о привремено одузетим предметима Министарства унутрашњих послова – Дирекција полиције, Полицијска управа Кикинда Ку. 49/14 од 27. децембра 2013. године наведено је да је издата приликом предузимања потребних мера из члана 286. ст. 1. и 2. ЗКП, поводом проналаска предмета који се по Кривичном законику морају одузети или предмета који могу послужити као доказ у кривичном поступку. Из наведене потврде о привремено одузетим предметима произлази да је том приликом од подноситељке одузета медицинска документација, да је подноситељка потврду потписала и да јој је издат потписан и оверен примерак потврде. Ову медицинску документацију Вишем јавном тужилаштву у Зрењанину доставио је и бранилац окривљене уз поднесак од 22. априла 2014. године.

Актом Вишег јавног тужилаштва у Зрењанину Кти. 4/14 од 3. фебруара 2014. године подноситељка уставне жалбе позвана је да 18. фебруара 2014. године приступи у просторије надлежног јавног тужилаштва ради саслушања у својству осумњичене због кривичног дела из члана 368. став 5. у вези са ставом 1. КЗ .

Подноситељка је 18. фебруара 2014. године пред Вишим јавним тужилаштвом у Зрењанину саслушана у својству осумњичене, а из записника о њеном саслушању Кти. 4/14 од 18. фебруара 2014. године произлази: да је подноситељка пре саслушања, а након узимања личних података поучена и упозорена о својим правима из члана 68. став 1. ЗКП; да је позвана да се изјасни о томе да ли ће узети браниоца по свом избору, да је изјавила да не жели да ангажује браниоца и да ће одбрану изнети сама; да је изјавила да је разумела шта јој се ставља на терет и све поуке упозорења, након чега је изнела своју одбрану; да је изјавила да нема приговор на записник, да јој је записник гласно диктиран и да га признаје за свој. Наведени записник о саслушању потписан је од стране подноситељке.

Подноситељка је 14. априла 2014. године пред Вишим јавним тужилаштвом у Зрењанину саслушана у својству осумњичене, а из записника о саслушању Кти. 4/14 од 14. априла произлази: да је подноситељка ангажовала браниоца П . Л .исула који је присуствовао саслушању; да је изјавила да не остаје код оног што је изјавила у ПУ Кикинда 26. децембра 2013. године, а ни код изјаве коју је дала у Вишем јавном тужилаштву у Зрењанину 18. фебруара 2014. године, те да су записник и подноситељка и њен бранилац потписали без примедаба.

Оспореном пресудом Вишег суда у Зрењанину К. 59/14 од 7. марта 2016. године окривљена, овде подноситељка, оглашена је кривом да је „у временском периоду од 11. јуна до 15. јула 2013. године, у Кикинди, у стању када је била смањено способна да схвати значај свог дела и да управља својим поступцима, али не до битног степена, др Л. П . Л, доктору специјал исти гинекологије и акушерства Опште болнице у Кикинди, обећала поклон у виду новца за радње које је морала извршити и то вршење прегледа и интервенције, који поклон је и дала у износу два пута по 1.000,00 динара, при чему је била свесна свог дела, хтела његово извршење и била свесна да је њено дело забрањено“, чиме је извр шила кривично дело давање мита из члана 368. став 5. у вези са ставом 2. Кривичног законика, изречена јој је условна осуда и утврђена казна затвора у трајању од три месеца, с тим што је истовремено одређено да се ова казна неће извршити ако окривљена у року од једне године не учини ново кривично дело. У образложењу ове пресуде је, даље, наведено: да је у својој одбрани пред Вишим јавним тужилаштвом у Зрењанину 18. фебруара 2014. године окривљена Т. Б . изјавила да остаје код одбране пред ПУ у Кикинди и да је новац дала докторки Л . као поклон, јер је била коректна према њој, не сматрајући то кривичним делом и да је новац наменила докторки да купи чоколаду, а докторка од ње није тражила новац нити шта друго; да је у својој одбрани на главном претресу окривљена изјавила да не признаје кривично дело које јој се ставља на терет оптужницом; да је у својој одбрани пред Вишим јавним тужилаштвом у Зрењанину од 14. априла 2014. године окривљена изјавила да не остаје код изјава у ПУ Кикинда 26. децембра 2013. године и пред Вишим јавним тужилаштвом у Зрењанину од 18. фебруара 2014. године, да га мења тако што пориче да је окривљеној докторки Л . дала два пута по 1.000,00 динара, јер је тако изјавила у полицији да би што пре отишла кући, а у изјави пред Вишим јавним тужилаштвом у Зрењанину од 18. фебруара 2014. године није знала да може променити изјаву без последица; да је окривљена 14. априла 2014. године пред Вишим јавним тужилаштвом у Зрењанину изјавила да је дала 20 евра окривљеној докторки Л. за преглед у ординацији код ње у кући, а да је износ од 1.000,00 динара определила без неког посебног разлога, да би раније отишла кући, а да је у тужилаштву 18. фебруара 2014. године исту изјаву поновила сећајући се шта је рекла у полицији, сматрајући да треба да понови речено; да је у својој одбрани окривљена потврдила да је телефоном разговарала за докторком Л. где се спомиње новац, али да је након прегледа дала само 20 евра у приватној ординацији, док у болници након прегледа није дала никакав новац; да је на главном претресу окривљена остала код одбране од 14. априла 2014. године пред Вишим судом у Зрењанину, а да је порицала претходне одбране у ПУ Кикинда и пред Вишим јавним тужилаштвом у Зрењанину од 18. фебруара 2014. године, а промену је образложила својим здравственим стањем, да је била под терапијом и приликом давања исказа у полицији; да се бојала јер је један инспектор рекао „када се овде преноћи онда се сети шта је било“, што је схватила као претњу, а била је присутна адвокат по службеној дужности, при чему се није сећала разговора са адвокатицом, а након тога је потписала изјаву; да је изјавила да је у полицију позвана телефоном, да није упозорена на права да има браниоца, нити да може да ћути; да је суд ценио одбрану окривљене Т. Б . дату пред полицијском управом у Кикинди 11. јуна 2013. године коју је у потпуности прихва тио јер се окривљена прецизно изјаснила у вези контакта, прегледа, части и плаћања за радње које је предузела окривљена докторка Л, а код ове одбране је остала и у свом исказу у Вишем јавном тужилаштву у Зрењанину од 18. фебруара 2014. године, с тим да је новац дала докторки Л. као поклон не сматрајући то кривичним делом, а да је новац наменила докторки да купи чоколаду, овај део суд не прихвата јер је у супротности са одбраном пред полицијском управом, који је суд у целости прихватио; да је суд ценио одбрану окривљене дату пред Вишим јавним тужилаштвом у Зрењанину 14. априла 2014. године, у којој је изјавила да не остаје код изјава у ПУ Кикинда од 26. децембра 2013. године и пред Вишим јавним тужилаштвом у Зрењанину од 18. фебруара 2014. године, па га мења тако што пориче да је окривљеној докторки Л. дала два пута по 1.000,00 динара јер је хтела из полиције да иде што пре кући, а да није знала да може променити изјаву без последица пред Вишим јавним тужилаштвом у Зрењанину, и да је изјаву поновила као у полицији, сматрајући да треба да понови речено, а у свом исказу од 14. априла 2014. године је навела да је дала 20 евра окривљеној докторки Л . за преглед код ње у кући, а да је износ од 1.000,00 динара определила без неког посебног разлога, да би раније ишла кући; да је навела у својој одбрани да је телефоном разговарала са докторком Л, где се спомиње новац, али да је након прегледа дала само 20 евра у приватној ординацији, док у болници након прегледа није дала никакав новац; да је на главном претресу окривљена остала при одбрани од 14. априла 2014. године пред Вишим јавним тужилаштвом у Зрењанину, а да је порицала претходне одбране у ПУ Кикинда и Вишим јавним тужилаштвом у Зрењанину од 18. априла 2014. године, а промену исказа је образложила својим здравственим стањем, као и због страха у полицији приликом давања исказа и схватања да јој полицијски службеник прети, те овако измењену одбрану суд није прихватио, јер је дата у правцу избегавања кривичне одговорности окривљене; да је у односу на окривљену у току поступку утврђено да не постоји присуство неке теже душевне болести или поремећености, заосталог душевног развоја, односно зависности од употребе алкохола и опојних дрога, а да постоји стање генерализованог анксиозног поремећаја, те симптоматска епилепсија која је последица присуства цисте у пределу малог мозга, па је због свега била смањено способна да схвати значај свога дела и управља својим поступцима, али не до битног степена, у време извршења крив ичног дела, а наведене болести не ометају окривљену да буде саслушана на суду и да изнесе своју одбрану; да је на примедбу браниоца окривљене да вештак Ј . К . по профилу вештака није била компетен тна за вештачење које је обавила, вештак изјавила да је по струци клинички психолог и као такав ангажована у задњих 30 година и то у психолошкој обради и дијагностици одраслих лица, малолетника и деце и као таква и поступала у овом поступку; да је на овакав налаз и мишљење вештака Ј. К, ангажовани стручни саветник др Р . К . изјавио на главном претресу од 30. новембра 2015. године да нема примедаба, да је налаз урађен савршено коректно и стручно; да је из налаза вештака др Т . П . од 7. маја 2014. године суд утврдио да код окривљене није нађено присуство теже душевне болести, поремећености, … те да је ова окривљена у време извршења кривичног дела за које се терети била смањено способна да схвати значај свога дела и управља својим поступцима, али не до битног степена, те да наведене болести не ометају окривљену да буде саслушана на суду и изнесе своју одбрану уколико редовно користи прописану терапију; да је на посебно питање браниоца окривљене на главном претресу од 30. новембра 2015. године, вештак др Т. П . изјавио да је ова окривљена дуже време лечена код неуролога, … да је код окривљене позивом у полицијску управу произведен страх и нелагодност, а да кашњење од неколико сати за узимање терапије није значајно утицало на њену способност да буде саслушана у полицијској управи; да је стручни саветник проф. др Р . К . на главном претресу 30. новембра 2015. године изјавио да је др Т . П . урадио налаз коректно и стручно, да је ценио утицај патологије код испитаниц е на њ ено понашање и функционисање током поступка, да би након одговора др Т . П, након постављених питања од стране стручног саветника, он ставио примедбу на налаз вештака психијатра јер није довољно ценио психопатологију окривљене; да окривљена Т. Б . болује од епилепсије и генерализовано анксиозно – депресивног поремећаја, да су њени искази променљиви по својој суштини и непоуздани, те да наведене окривљене нису располагале процесном способношћу у време давања поменутих исказа; да је стручни саветник изјавио да због богате психопатологије, извесно да су функције за сведочење – опажање, упамћивање и репродукцију, биле измењене, а у ком степену, требало је утврдити непосредним психијатријским прегледом пре давања исказа; да суд није прихватио, нити ценио посебно мишљење стручног саветника др Р . К . у погледу оцене процесне способности у време давања исказа окривљен е Т. Б, јер вештачење у наведеном правцу суд није одредио, нити се у вези тога појавила сумња; да су све наведене одбране окривљене дате у разним фазама поступка, дате у потпуности у складу са одредбама ЗКП -а, а окривљени имају право у разним фазама поступка да се бране на начин који сами одберу, а упозорени су да имају право да не кажу ништа, а да све што кажу може бити искоришћено на њихов терет, при томе је све исказе дал а без примедаба, органу који је водио поступак, при чему је бил а потпуно свесн а да је наведеним исказима давал а своју одбрану, те последице тога; да је, по оцени суда, окривљена напред наведен о дел о извршил а са директним умишљајем, с обзиром да је бил а свесн а свој ег дела и хтел а је њихово извршење; да је окривљена била у стању смањене урачунљивости, али не до битног степена и да је дело извршила са умишљајем и била свесна да су њена дела забрањена.

Оспореном пресудом Апелационог суда у Новом Саду Кж1. 757/16 од 21. јуна 2016. године је, у односу на окривљену, одбијена као неоснована њена жалба и потврђена је првостепена пресуда. У образложењу оспорене пресуде је, поред осталог, наведено: да се на страни 78. списа предмета налази записник о саслушању у својству осумњичене од 6. јануара 2014. године, да јој је предочено да се позива као осумњичено лице, да јој је постављен бранилац у личности адвоката Б. Б, да су јој као осумњиченом лицу предочена сва права у предистражном поступку, право на браниоца, право да не мора ништа да изјави, да м оже да ускрати одговоре на поједина питања, предочено јој је шта јој се ставља на терет од стране ПУ Кикинда, да је изјавила да је разумела наводе из пријаве, да јој је омогућен поверљив разговор са браниоцем, да јој је након постављеног питања да ли жели да изнесе своју одбрану и да ли жели да одговара на питања, изјавила да жели, да је изнела своју одбрану, да је њено саслушање завр шено у 14 часова, да је заједно са својим браниоцем упозорена да има право да прочита записник, да су записник прочитали, и то како она, тако и њен бранилац, да нису имали примедаба, и да су га својеручно потписали; да се из овако дате одбране оптужене на записнику у просторијама ПУ Кикинда у присуству браниоца, исказ може користити као доказ јер је дат на законит и валидан начин и да се на њеном исказу може заснивати пров остепена пресуда јер се не ради о недозвољеном доказу, па самим тим није начињена ни битна п овреда одредаба кривичног поступка из члана 438. став 2. тачка 3. ЗКП; да се на страни 78. налази записник о саслушању у својству осумњичене Т. Б, које је завршено у 14:00 часова ; да је од стране браниоца окривљене достављен поднесак са позивом и службена белешка о саслушању, где је евидентирано и то у позиву да се Т. Б . позива да приступи у просторије ПУ Кикинда ради саслушања у својству грађанина; да је саслушање започето у 11:50 и завршено у 13:15, из чега произлази да су радници полиције ПУ Кикинда правилно применили одредбе члана 289 . ЗКП, да када полиција у току прикупљања обавештења оцени да позавани грађанин може бит сматран осумњиченим, дужна је да га одмах поучи о правима из члана 68. ЗКП, што је и урађено, јер је након тога управо и уследио и записник о саслушању Т . Б . у својству осумњичене који се налази на страни 78 . списа, а да ли је размак времена од саслушања у својству грађанина 20 минута или више, није од значаја, јер су у суштини правилно примењене одредбе ЗКП; да се неосновано жалбом браниоца оптужене побија првостепена пресуда због погрешно и непотпуно утврђеног чињеничног стања, јер оценом свих изведених доказа појединачно и свих у међусобној повезаности, а притом оценом и одбране оптужене је утврђено да је оптужена Т. Б . у временском периоду од 11. јуна до 1 5. јула 2013. године, у Кикинди, у стању када је била смањено способна да схвати значај свог дела и да управља својим поступцима, али не до битног степена, а што је утврђено налазом и мишљењем вештака неуропсихијатра др Т. П, лист списа 351, с обзиром да код оптужене постоји стање генерализованог анксиозног поремећаја, те симптоматска епилепсија која је последица присуства цисте у пределу малог мозга; да је правилно првостепени суд ценио одбрану оптужене дату на записник у ПУ Кикинда 11. јуна 2013. године, и у потпуности је прихватио с обзиром да је своју одбрану дала у присуству браниоца, да је претходно упозорена на сва права прописана ЗКП, да је обавила поверљиви разговор за својим браниоцем, да је након свих упозорења дала и свој исказ када се прецизно изјаснила у вези коктакта, прегледа, части и плаћања за радње које је предузела оптужена др Л. Л . П, код које одбране је остала и у с вом исказу пред Вишим јавним тужиоцем на записнику од 18. фебруара 2014. године, сматрајући да новац који даје не представља кривично дело и сматрајући да је новац дат како би се купила чоколада, те овако измењену одбрану суд правилно не прихвата јер је у супротности са одбраном датом пред радницима ПУ Кикинда; да је суд ценио одбрану оптужене коју је дала пред Вишим јавним тужиоцем у Зрењанину дана 14. априла 2014. године, када је изменила своју одбрану дату у ПУ Кикинда и пред Вишим јавним тужиоцем од 18. фебруара 2014. године, у виду што је порекла да је оптуженој др Л. Л . П . дала два пута по 1.000,00 динара, са образложењем да је тако из јавила како би ишла кући што пре, да није знала да може променити изјаву без последица, да сматра да је поновила исто оно што је рекла и пред ПУ Кикинда, да је у свом исказу од 14. априла 2014. године навела да је дала 20 евра оптуженој за преглед код ње у кући, а да је износ од 1.000,00 динара определила без неког разлога, само да би раније отишла кући, тако да је тај део одбране првостепени суд ценио и није прихватио, налазеће да је дат смишљено како би се погодовало оптуженој др Л. Л . П; да се неосновано жалбама браниоца оптужених указује да је код њих постојао низак степен кривице, да су штетне последице одсутне или незнатне, јер управо оваквим понашањем оптужених и поступањем у контексту доживљеног и према обичајима средине да су осећале потребу да се на овакав начин одуже докторима, говори да штетне последице на овакав начин управо настају и нема речи да су биле незнатне, јер у овој ситуацији када се дало 100 евра, 200 евра, 1.000 динара, 2.000 динара и др, није од пресудног значаја јер не представљају појединачни случај, већ случај за који се сазнало у датом тренутку, тако да се за овако понашање оптужених не може говорити да је од малог значаја, да је незнатно, да штетне последице нису велике, већ сасвим супротно – да се не ради од делу малог з мначаја у смислу одредбе члана 18. КЗ.

4. Сагласно одредби члана 32. став 1. Устава, свако има право да независан, непристрасан и законом већ установљен суд, правично и у разумном року, јавно расправи и одлучи о његовим правима и обавезама, основаности сумње која је била разлог за покретање поступка, као и о оптужбама против њега.

Одредбама члана 33. Устава утврђено је: да свако ко је окривљен за кривично дело има право да у најкраћем року, у складу са законом, подробно и на језику који разуме, буде обавештен о природи и разлозима дела за које се терети, као и о доказима прикупљеним против њега (став 1.); да свако ко је окривљен за кривично дело има право на одбрану и право да узме браниоца по свом избору, да с њим несметано општи и да добије примерено време и одговарајуће услове за припрему одбране (став 2.); да о кривљени који не може да сноси трошкове браниоца, има право на бесплатног браниоца, ако то захтева интерес правичности, у складу са законом (став 3.); да свако ко је окривљен за кривично дело, а доступан је суду, има право да му се суди у његовом присуству и не може бити кажњен, ако му није омогућено да буде саслушан и да се брани (став 4.); да свако коме се суди за кривично дело има право да сам или преко браниоца износи доказе у своју корист, испитује сведоке оптужбе и да захтева да се, под истим условима као сведоци оптужбе и у његовом присуству, испитују и сведоци одбране (став 5.); да свако коме се суди за кривично дело има право да му се суди без одуговлачења (став 6.); да лице које је окривљено или коме се суди за кривично дело није дужно да даје исказе против себе или против лица блиских себи, нити да призна кривицу (став 7.); да с ва права која има окривљени за кривично дело има, сходно закону и у складу са њим, и физичко лице против кога се води поступак за неко друго кажњиво дело (став 8.) .

Одредбама члана 18. Кривичног законика („Службени гласник РС“, бр. 85/05, 88/05, 107/05, 72/09, 111/09, 121/12, 104/13, 108/14 , 94/16 и 35/19) (у даљем тексту КЗ) прописано је: да није кривично дело оно дело које, иако садржи обележја кривичног дела, представља дело малог значаја (став 1.); да је дело малог значаја ако степен кривице није висок, ако су штетне последице одсутне или незнатне и ако општа сврха кривичних санкција не захтева изрицање кривичне санкције (став 2.); да се одредбе ст. 1. и 2. овог члана могу применити на кривична дела за која је прописана казна затвора до три године или новчана казна (став 3.) .

Одредбама члана 68. Законика о кривичном поступку („Службени гласник РС“, бр. 72/11, 101/11, 121/12, 32/13, 45/13, 55/14 и 35/19 ) (у даљем тексту ЗКП) прописано је : да окривљени има право да – 1) у најкраћем року, а увек пре пре првог саслушања, подробно и на језику који разуме буде обавештен о делу које му се ставља на терет, о природи и разлозима оптужбе, као и да све што изјави може да буде коришћено као доказ у поступку , 2) ништа не изјави, ускрати одговор на поједино питање, слободно изнесе своју одбрану, призна или не призна кривицу , 3) се брани сам или из стручну помоћ браниоца у складу са одредбама овог законика , 4) његовом саслушању присуствује бранилац, 5) у најкраћем могућем року буде изведен пред суд и да му буде суђено непристрасно, правично и у разумном року , 6) непосредно пре првог саслушања прочита кривичну пријаву, записник о увиђају и налаз и мишљење вештака , 7) му се осигура довољно времена и могућности за припремање одбране , 8) разматра списе и разгледа предмете који служе као доказ , 9) пр икупља доказе за своју одбрану, 10) се изјасни о свим чињеницама и доказима који га терете и да износи чињенице и доказе у своју корист, да испитује сведоке оптужбе и захтева да се, под истим условима као сведоци оптужбе, у његовом присуству испитају сведоци одбране, 11) користи правна средства и правне лекове, те 12) предузима друге радње када је то одређено овим закоником (став 1. тач. 1) – 12)); да је орган поступка дужан да пре првог саслушања окривљеног поучи о правима из става 1. тач. 2) до 4) и тачка 6) овог члана (став 2.).

Одредбом члана 147. став 1. ЗКП прописано је да ће предмете који се по Кривичном законику морају одузети или који могу послужити као доказ у кривичном поступку, орган поступка привремено одузети и обезбедити њихово чување.

Одредбом члана 148. став 1. ЗКП прописано је да је лице које држи предмете из члана 147. ст. 1. и 2. овог законика дужно да органу поступка омогући приступ предметима, пружи обавештења потребна за њихову употребу и да их на захтев органа преда и да ће пре одузимања предмета орган поступка по потреби у присуству стручног лица прегледати предмете.

Одредбом члана 149. став 1. тачка 1) ЗКП прописано је да је од дужности предаје предмета ослобођен окривљени.

Одредбом члана 150. став 1. ЗКП прописано је да лицу од кога су предмети одузети, издаје се потврда у којој ће се они описати, навести где су пронађени, подаци о лицу од кога се предмети одузимају, као и својство и потпис лица које радњу спроводи.

Одредбама члана 286. ЗКП прописано је: ако постоје основи сумње да је извршено кривично дело за које се гони по службеној дужности, полиција је дужна да предузме потребне мере да се пронађе учинилац кривичног дела, да се учинилац или саучесник не сакрије или не побегне, да се открију и обезбеде трагови кривичног дела и предмети који могу послужити као доказ, као и да прикупи сва обавештења која би могла бити од користи за успешно вођење кривичног поступка (став 1.); у циљу испуњења дужности из става 1. овог члана, полиција може: да тражи потребна обавештења од грађана; да изврши потребан преглед превозних средстава, путника и пртљага; да за неопходно потребно време, а најдуже до осам часова ограничи кретање на одређеном простору; да предузме потребне мере у вези са утврђивањем истоветности лица и предмета; да распише потрагу за лицем и предметима за којима се трага; да у присуству одговорног лица прегледа одређене објекте и просторије државних органа, предузећа, радњи и других правних лица, оствари увид у њихову документацију и да је по потреби одузме; да предузме друге потребне мере и радње; да о чињеницама и околностима које су утврђене приликом предузимања појединих радњи, а могу бити од интереса за кривични поступак, као и о предметима који су пронађени или одузети, саставиће се записник или службена белешка (став 2.) .

Одредбама члана 288. ЗКП прописано је да : полиција може позивати грађане ради прикупљања обавештења; да се у позиву мора назначити разлог позивања и својство у коме се грађанин позива; да се принудно може довести лице које се није одазвало позиву само ако је у позиву било на то упозорено (став 1.); приликом поступања по одредбама овог члана, полиција не може грађане саслушавати у својству окривљеног, односно испитивати у својству сведока или вештака, осим у случају из члана 289. овог законика (став 2.).

Одредбама члана 289. ЗКП прописано је да: кад полиција прикупља обавештења од лица за које постоје основи сумње да је учинилац кривичног дела или према том лицу предузима радње у предистражном поступку предвиђене овим закоником, можа га позивати само у својству осумњиченог и да ће се у позиву осумњичени упозорити да има право да узме браниоца (став 1.); ако полиција у току прикупљања обавештења оцени да позвани грађанин може бити сматран осумњиченим, дужна је да га одмах поучи о правима из члана 68. став 1. тач. 1) и 2) овог законика и о праву да узме браниоца који ће присуствовати његовом саслушању (став 2); о поступању у смислу одредби ст. 1. и 2. овог члана, полиција ће без одлагања обавестити надлежног јавног тужиоца и да јавни тужилац може обавити саслушање осумњиченог, присуствовати саслушању или саслушање поверити полицији (став 3.) .

5. Уставни суд констатује да се суштина навода подноситељке о повреди означених уставних права у односу на оспорене пресуде Вишег суда у Зрењанину К. 59/14 од 7. марта 2016. године и Апелационог суда у Новом Саду Кж1. 757/16 од 21. јуна 2016. године заснива на следећим тврдњама:

- да јој је повређено право на одбрану приликом саслушања у МУП у Кикинди 26. децембра 2013. године, имајући у виду да није потписала позив за саслушање у својству осумњичене, а да је првобитно позвана на саслушање у својству грађанина, те да није била обавештена да јој се променило својство; да је позив за саслушање у својству грађанина примила у 12 часова, иако га је заправо примила након тог саслушања и након саслушања у својству осумњичене ; да јој је без њене изричите сагласности постављен бранилац по службеној дужности, а није јој било дозвољено да ангажује браниоца по свом избору, као да ни приликом саслушања у Вишем јавном тужилаштву у Зрењанину 18. фебруара 2014. године није била свесна да је саслушана у својству осумњичене;

- да приликом саслушања у МУП у Кикинди 26. децембра 2013. године није била способна да даје изјаву, имајући у виду да је у 12 часова, када је почело њено саслушање у својству грађанина, требало да узме прописану терапију коју није узела све до после 14 часова, када се вратила кући са саслушања;

- да је медицинска документација од ње прибављена незаконито, односно без законског основа, без упознавања која су њена права и без браниоца по службеној дужности;

- да је дала приговоре на налазе вештака др Т. П . и психолога Ј . К . и да је предложила друге вештаке , имајући у виду да су њихови налази непотпуни и да је Ј . К . психолог са ужом специјализацијом за дечију психологију, а да о њеном предлогу није одлучено;

- да је оптужница Вишег јавног тужилаштва у Зрењанину неуредна, имајући у виду да записник о саслушању од 26. децембра 2013. године није потписала, нити јој је уручен;

- да сматра да има места примени члана 18. Кривичног законика, јер се ради о делу малог значаја;

- да одбрана сматра да није доказано да је извршила кривично дело које јој је стављено на терет, те да није било директног умишљаја, нити је логично то што је добила исту врсту казне као и остали окривљени.

6. Разматрајући наводе подноситељке да јој је повређено право на одбрану приликом саслушања у МУП у Кикинди 26. децембра 2013. године и у Вишем јавном тужилаштву у Зрењанину 18. фебруара 2014. године, те да јој је без њене изричите сагласности постављен бранилац по службеној дужности, Уставни суд истиче да из списа предмета произлази: да је подноситељка телефоном или писменим путем позвана ради прикупљања обавештења у својству грађанина ; да је након прикупљања обавештења подноситељка прочитала службену белешку о обавештењу примљеном од грађана , да је потписала без примедаба и да је изјавила да жели копију службене белешке која јој је и уручена; да јој је након тога, истог дана, постављен бранилац по службеној дужности, у смислу члана 74. став 1. тачка 2. ЗКП, јер су полицијски службеници приликом прикупљања обавештења оценили да се подноси тељка може сматрати осумњиченом; да је јавни тужилац полицијским службеницима поверио саслушање подноситељке; да је подноситељка 26. децембра 2013. године саслушана у својству осумњичене, у присуству браниоца по службеној дужности и да је поучена о правима из члана 68. ЗКП, те да су записник о саслушању без примедаба потписали и подноситељка и њен бранилац; да је подноситељка 18. фебруара 2014. године у Вишем јавном тужилаштву у Зрењанину саслушана у својству осумњичене, након што је поучена о својим правима из члана 68. став 1. ЗКП и након што је изјавила да не жели да ангажује браниоца и да ће одбрану дати сама, а записник о саслушању је потписала без примедаба.

Имајући у виду да је подноситељка најпре позвана ради прикупљања обавештења у својству грађанина (било , како то сама наводи, телефоном , било писменим позивом), а да је након прикупљања обавештења 26. децембра 2013. године подноситељки уручена копија службене белешке о обавештењу примљеном од грађана коју је прочитала и потписала без примедаба, нису прихватљиви њени наводи да јој није било јасно у ком је својству била позвана да приступи у просторије ПУ у Кикинди. Даље, имајући у виду да је у току прикупљања обавештења оцењено да се подноситељка може сматрати осумњиченом, поучена је о правима из члана 68. ЗКП и постављен јој је бранилац по службеној дужности, а записник о саслушању су потписали и подноситељка и њен бранилац , те су неосновани њени наводи да јој није било јасно да јој се променило својство и да је истог дана саслушана у својству осумњичене, те да није потписала записник о саслушању. Такође, без обзира што је у решењу којим јој је постављен бранилац по службеној дужности, назначено да јој је бранилац постављен на основу члана 74. став 1. тачка 2. ЗКП (а за кривично дело давање мита из члана 368. став 5. у вези са ставом 2. није прописана обавезна одбрана), Уставни суд је оценио да су неосновани наводи да јој је бранилац по службеној дужности постављен без њене изричите сагласности. Ово стога што је у записнику о саслушању осумњиченог Ку. 49/14 од 26. децембра 2013. године јасно назначено да подноситељка пристаје да у предистражном поступку да свој исказ у прису ству браниоца, а који записник је и потписала. Коначно, у односу на наводе да није знала у ком својству је саслушана 18. фебруара 2014. године пред Вишим јавним тужилаштвом у Зрењанину , Уставни суд је из списа предмета утврдио да је подноситељка том приликом поучена о правима из члана 68. став 1. ЗКП , да је изјавила да ће одбрану дати сама, без браниоца, те да је потписала записник о саслушању. Стога је Уставни суд оценио да су неосновани њени наводи и у овом делу.

У погледу навода подноситељке да је медицинска документација прибављена незаконито и да је требало да се изузме као доказ, Уставни суд је утврдио да је медицинска документација од окривљене одузета 27. децембра 2013. године, приликом предузимања мера из члана 286. ст. 1. и 2. ЗКП, уз издавање потврде о привремено одузетим предметима од стране Министарства унутрашњих послова – Дирекција полиције, Полицијска управа Кикинда, коју је подноситељка потписала. Како је подноситељка претходног дана приликом саслушања у својству осумњичене поучена о својим правима из члана 68. став 1. ЗКП, те како из њених навода не произлази да је документацију предала против своје воље, Уставни суд је ове тврдње оценио као неосноване. Уставни суд нарочито истиче да наведена медицинска документација не представља ексклузивни доказ, посебно јер је Вишем јавном тужилаштву у Зрењанину достављена управо од стране браниоца поднеском од 22. априла 2014. године.

У односу на тврдње подноситељке да је оптужница Вишег јавног тужилаштва у Зрењанин у неуредна јер записник о саслушању од 26. децембра 2013. године није потписала, нити јој је уручен, Уставни суд је увидом у списе предмета (ст р. 78. – 83. списа) утврдио да је наведени записник о саслушању осумњиченог Ку. 49/14 од 26. децембра 2013. године без примедаба потписала како подноситељка (свих шест страна записника), тако и њен бранилац. Стога је Уставни суд оценио да су неосноване њене тврдње да је оптужница Вишег јавног тужилаштва у Зрењанину неуредна.

Разматрајући наводе подноситељке да има места примени члана 18. Кривичног законика, односно, да се ради о делу малог значаја, Уставни суд истиче да је чланом 18. став 2. КЗ прописано који услови кумулативно морају бити испуњени да би дело било малог значаја – да степен кривице учиниоца није висок, да су штетне последице одсутне или незнатне и да општа сврха кривичних санкција не захтева изрицање кривичне санкције. Уставни суд даље истиче да је подноситељка оглашена кривом да је извршила кривично дело давање мита из члана 368. став 5. у вези са ставом 2. КЗ тако што је: „у временском периоду од 11. јуна до 15. јула 2013. године, у Кикинди, у стању када је била смањено способна да схвати значај свог дела и да управља својим поступци ма, али не до битног степена, др Л. Л . П, доктору специјалисти гинекологије и акушерства запосленој на одељењу гинекологије и акушерства Опште болнице у Кикинди, обећала поклон у виду новца за радње које је морала извршити и то вршење прегледа и интервенције, који поклон је и дала у износу два пута по 1.000,00 динара, при чему је била свесна свог дела, хтела његово извршење и била свесна да је њено дело забрањено“.

Имајући у виду да је у оспореној пресуди наведено да је подноситељка кривично дело извршила са директним умишљајем, те имајући у виду значај заштитног објекта, односно чињеницу да је оглашена кривом да је као пацијент лекару обећала, односно дала поклон у виду новца ради вршења прегледа и интервенције (које је као лекар морала извршити) , и поред тога што је у питању поклон у виду новца у укупном износу од 2.000,00 динара, Уставни суд је оценио као неосноване наводе подноситељке да се ради о делу малог значаја.

Такође, како оспорене пресуде, по оцени Уставног суда, садрже детаљно и уставноправно прихватљиво образложење спорних питања која се односе на способност подноситељке да 26. децембра 2013. године да изјаву у ПУ Кикинда и на компетентност вештака, као и да су током кривичног поступка на несумњив начин утврђени сви Кривичним закоником прописани елементи кривице подноситељке уставне жалбе (урачунљивост и умишљај), то Уставни суд налази да су супротни наводи уставне жалбе неосновани.

Коначно, Уставни суд указује да није посебно ценио наводе уставне жалбе да „одбрана сматра да није доказано да је (подноситељка) извршила кривично дело које јој је стављено на терет“ и да „није логично то што је добила исту врсту казне као и остали окривљени“, јер оцена оваквих навода није у надлежности Уставног суда, већ инстанционог суда.

Следом свега изложеног, Уставни суд је, сагласно одредби члана 89. став 1. Закона о Уставном суду („ Службени гласник РС“, бр. 109/07, 99/11, 18/13 – Одлука УС, 40/15 – др. закон и 103/15), уставну жалбу одбио као неосновану.

7. Уставни суд је, на основу одредаба члана 42 б став 1. тачка 1) и члана 45. тачка 9) Закона о Уставном суду, донео Одлуку као у изреци.

ПРЕДСЕДНИК ВЕЋА

Снежана Марковић, с.р.