Преглед документа Уж-7526/2015 Word документ

Уставни суд, Велико веће, у саставу: председник Суда Снежана Марковић, председник Већа, и судије Мирослав Николић, др Тијана Шурлан, Татјана Ђуркић, др Милан Шкулић, Лидија Ђукић, др Наташа Плавшић и др Тамаш Корхец (Korhecz Tamás), чланови Већа, у поступку по уставној жалби Д. Ђ , тренутно у Специјалној затворској болници у Београду , на основу члана 167. став 4. у вези са чланом 170. Устава Републике Србије, на седници Већа одржаној 27. јануара 2022. године, донео је

Усваја се уставна жалба Д . Ђ . и утврђује да је решењима Вишег суда у Ваљеву Кж.2. 124/15 од 23. септембра 2015. године и Кж.2. 37/18 од 26. априла 2018. године, као и радњом нечињења Основног суда у Ваљеву у предмету К. 159/09, подносиоцу уставне жалбе повређено право на слободу и безбедност, зајемчено одредбом члана 27. став 1. Устава Републике Србије.

1. Д. Ђ , тренутно у Специјалној затворској болници у Београду , поднео је Уставном суду, 18. новембра 2015. године, преко пуномоћника С. А, адвоката из Ваљева, уставну жалбу, допуњену поднеском од 21. јуна 2018. године, против решења Вишег суда у Ваљеву Кж.2. 124/15 од 23. септембра 2015. године и решења истог суда Кж.2. 37/18 од 26. априла 2018. године, због повреде права на слободу и безбедност из члана 27. став 1. Устава Републике Србије, као и због повреде права из члана 5. Европске конвенције за заштиту људских права и основних слобода.

Како се право гарантовано означеном одредбом наведене Европске конвенције садржински не разликује од права зајемченог Уставом, то Уставни суд постојање његове повреде цени у односу на одговарајућу одредбу Устава.

У уставној жалби је, између осталог, наведено:

- да је „суд у образложењу оспореног решења Вишег суда у Ваљеву Кж.2. 124/15 од 23. септембра 2015. године, сходно извештају комисије лекара утврдио да се здравствено стање окривљеног побољшало, те да стога није потребна дања примена мере безбедности затвореног типа. Ипак и поред тога, суд је донео решење којим изречена мера безбедности остаје на снази и то из разлога немогућности обезбеђивања адекватног смештаја за окривљеног на слободи. Кривични законик и Законик о кривичном поступку не предвиђају такав услов за продужење ове мере безбедности, што је довело до повреде материјалног права и повреде основних права окривљеног – права на слободу, које је загарантовано Уставом и Европском конвенцијом о људским правима“;

- да мера безбедности изречена подносиоцу уставне жалбе предуго траје, као и да сама мера траје дуже него казна за предметно кривично дело;

- да је „приликом доношења оспореног решења Вишег суда у Ваљеву Кж.2. 37/18 од 26. априла 2018. године суд испитивао да ли постоји потреба за лечењем и чувањем у здравственој установи и у вези са тим прибављен је налаз лекарске комисије лекара Специјалне затворске болнице бр. 511-10451-04 од 1. фебруара 2018. године. Комисија налази да окривљени Д . Ђ . не испољава облике опасног и угрожавајућег понашања према себи и околини, да су постигнути позитивни помаци у здравственом стању и понашању и да се у протеклом периоду у психичком статусу не верификују продуктивни психопатолошки феномени, да је здравствено стање стабилно, није агресиван. Лекарска комисија сматра да би лечење могло да се настави на слободи у условима континуираног психијатријског надзора,…, да је упркос оваквом налазу лекарске комисије, а ово није први такав налаз, суд је одлучио да мера безбедности обавезног психијатријског лечења и чувања у здравственој установи остане на снази, што је супротно члану 531. став 2. Законика о кривичном поступку који прописује да ће суд ову меру обуставити и одредити пуштање окривљеног из здравствене установе ако на основу мишљења лекара утврди да је престала потреба за лечењем и чувањем у здравственој установи“;

- да „суд своју одлуку да мера безбедности остане на снази образлаже тиме што је окривљеном потребан континуирани психијатријски надзор, при чему држава Србија нема обавезу лечења окривљеног на слободи, а држава чији је окривљени држављанин и његови сродници такву обавезу нису у могућности да прихвате , те је зато неопходно да окривљени остане у Специјалној затворској болници. Такав услов за продужење мере не предвиђају ни Законик о кривичном поступку, ни Кривични законик“;

- да Виши суд у Ваљеву погрешно закључује да је претежнији интерес окривљеног да му се у затворској болници омогући наставак лечења него да буде на слободи;

- да поступајући судови у конкретном случају нису постигли равнотежу између потребе да се обезбеди лечење окривљеног и његовог права на слободу;

Предложено је да Уставни суд усвоји уставну жалбу, утврди повреду означеног уставног права, поништи оспорена решења и наложи Вишем суду у Ваљеву да понови поступак по жалби браниоца окривљеног.

2. Сагласно члану 170. Устава Републике Србије, уставна жалба се може изјавити против појединачних аката или радњи државних органа или организација којима су поверена јавна овлашћења, а којима се повређују или ускраћују људска или мањинска права и слободе зајемчене Уставом, ако су исцрпљена или нису предвиђена друга правна средства за њихову заштиту.

У току поступка пружања уставносудске заштите, поводом испитивања основаности уставне жалбе у границама захтева истакнутог у њој, Уставни суд утврђује да ли је у поступку одлучивања о правима и обавезама подносиоца уставне жалбе повређено или ускраћено његово Уставом зајемчено право или слобода.

3. Уставни суд је, из навода уставне жалбе и увидом у списе предмета Основног суда у Ваљеву К. 159/09, између осталог, утврдио:

- да је подносилац уставне жалбе држављанин Босне и Херцеговине са пребивалиштем у Дивцима код Ваљева, да му је центар животних активности у Србији, као и да има два брата и једну сестру у Србији, а једну сестру у Босни и Херцеговини. Подносилац је разведен и из два брака има четири сина. Једна жена са двоје деце живи у Босни и Херцеговини, док је друга у Србији; подносиоцу је одређени привремени старатељ – Центар за социјални рад „К.“; подносилац је лице без прихода и имовине и није лишен о пословне способности; т акође, подносиоцу је укинуто својство избеглог лица решењем Комесаријата за избеглице и миграције број 207-113104 од 6. априла 2005. године;

- да је решењем Општинског суда у Ваљеву К. 159/09 од 26. маја 2009. године подносиоцу уставне жалбе изречена мера безбедности обавезног психијатријског лечења и чувања у здравственој установи због противправног дела у закону одређеног као кривично дело насиље у породици из члана 194. став 2. у вези става 1. Кривичног законика („Службени гласник РС“, бр. 85/05, 88/05, 107/05, 72/09 и 111/09); мера безбедности обавезног психијатријског лечења и чувања у здравственој установи је изречена на основу члана 81. став 2. у вези става 1. Кривичног законика;

- да је решењем Окружног суда у Ваљеву Кж.1. 512/09 од 17. септембра 2009. године одбијена као неоснована жалба браниоца окривљеног – адвоката С. А;

- да је решењем Основног суда у Ваљеву Кв. 5/11 од 3. јуна 2011. године усвојена молба Д . Ђ . за премештај извршења напред наведене мере безбедности из члана 82. став 2. у вези става 1. Кривичног законика из Републике Србије у Босну и Херцеговину , а која до данас није извршена;

- да је у акту Специјалне затворске болнице у Београду бр. 511-10451-02-1 од 12. априла 2012. године наведено да „Комисија лекара Специјалне затворске болнице сматра да би се лечење Ђ. Д . могло наставити на слободи у некој психијатријској болници или прихватом у породицу односно да је потребно укинути меру безбедности обавезног психијатријског лечења у установу затвореног типа“;

- да се Основни суд у Ваљеву 30. априла 2012. године обратио актом Кв. 153/12 Центру за социјални рад „К.“, са захтевом да се испита да ли постоје услови за лечење подносиоца на слободи , односно да ли је могућ његов прихват у породицу, те да ли имају неки предлог на који начин и где би се мера безбедности обавезног психијатријског лечења на слободи према Д . Ђ . могла примењивати;

- да је Центар за социјални рад „К.“ 28. маја 2012. године доставио одговор поступајућем суду у коме је навео да подносилац нема услова за адекватан повратак у породичну средину; наиме, бивша супруга Н.Ђ. и синови Д.Ђ. и Д.Ђ. нису у могућности да му обезбеде адекватан прихват, друга супруга га је напустила и живи са синовима на непознатој адреси у Босни и Херцеговини;

- да су у току 2013. године прибављене изјаве браће и сестара подносиоца уставне жалбе, а који су навели да нису у мо гућности да прихвате подносиоца;

- да је акту Специјалне затворске болнице у Београду бр. 24-10451-02-1 од 4. јуна 2013. године наведено да „остајемо и даље при првобитно датом извештају од 17. априла 2012. године у погледу здравственог стања Д . Ђ . и нашем предлогу за укидање мере безбедности обавезног психијатријског лечења, из разлога што се Д . Ђ . и даље налази у задовољавајућој ремисији основне болести, из чега произилази да су престале медицинске индикације за задржавање овог лица у здравственој установи затвореног типа. Међутим с обзиром да сматрамо да Д . Ђ . није способан да се самостално стара о себи, те да је потребан наставак лечења и старалаштво над овим пацијентом на слободи сматрамо да питање даљег лечења и боравка на слободи Д . Ђ . није у домену могућности решавања ове болнице,…, сматрамо да не би требало да једино решење за овог пацијента, ка о страног држављанина, да буде 'неограничен' боравак у нашој установи“;

- да је решењем Основног суда у Ваљеву Кв. 153/12 од 6. децембра 2013. године одређено да мера безбедности обавезног психијатријског лечења и чувања у здравственој установи изречена према Д. Ђ . остаје на снази, а суд ће по службеној дужности на сваких девет месеци, рачунајући од дана правноснажности овог решења испитати да ли је престала потреба за лечењем и чувањем у здравственој установи;

- да је решењем Вишег суда у Ваљеву Кж.2. 16/14 од 5. марта 2014. године, ставом првим изреке одбачена као неблаговремена жалба Д . Ђ, док је ставом другим изреке, одбијена као неоснована жалба његовог браниоца изјављена против решења Основног суда у Ваљеву Кв. 153/12 од 6. децембра 2013. године;

- да је у акту Специјалне затворске болнице у Београду бр. 511-10451-02-1 од 25. фебруара 2015. године, између осталог, наведено да би се лечење подносиоца могло наставити на слободи у условима континуираног психијатријског надзора, те да нема индикација за лечењем у здравственој установи затвореног типа;

- да је решењем Основног суда у Ваљеву Кв. 23/15 од 31. августа 2015. године одређено да мера безбедности обавезног психијатријског лечења и чувања у здравственој установи остаје на снази;

- да су оспореним решењем Вишег суда у Ваљеву Кж.2. 124/15 од 23. септембра 2015. године одбијене као неосноване жалбе изјављене против решења Основног суда у Ваљеву Кв. 23/15 од 31. августа 2015. године;

- да је у акту Специјалне затворске болнице бр. 511-10451-02-1 од 12. децембра 2016. године и акту бр. 511-10451-02-1 од 21. децембра 2016. године наведено да би се „лечење Д. Ђ . могло наставити на слободи, али у условима континуираног психијатријског надзора, било у некој психијатријској болници, било прихватом у породицу или смештајем у дом за незбринута лица у Босни и Херцеговини, јер се на територији Републике Србије не могу смештати лица која су страни држављани. Сматрамо да више нема индикација за лечењем у здравственој установи затвореног типа, али пошто је Д . Ђ . незбринуто лице, даље лечење на слободи технички не може да се спроведе у Републици Србији, те из тог разлога, који није медицинске природе, пацијент Д . Ђ . остаје и даље у нашој установи“;

- да је у акту Кантоналног суда у Бихаћу бр. 0 1 0 К 006353 11 KV од 30. августа 2017. године наведено да „везано за преузимање извршења мјере безбједности обавезног психијатријског лечења и чувања у здравственој установи у предмету Ђ. Д, обавијештавамо вас да је присутан проблем смјештаја таквих особа. Из тих разлога, у више наврата обраћали смо се Федера лном министарству правде Босне и Херцеговине у Сарајеву, да нас обавијесте да ли постоји адекватна медицинска установа, али повратну информацију још увијек нисмо добили“;

- да је у акту Специјалне затворске болнице бр. 511-10451-04 од 1. фебруара 2018. године наведено да би се лечење подносиоца могло наставити на слободи, односно поновљено је мишљење болнице као у ранијим актима упућеним Основном суду у Ваљеву;

- да је решењем Основног суда у Ваљеву Кв. 139/16 од 26. марта 2018. године мера безбедности обавезног психијатријског лечења и чувања у здравственој установ и подносиоца остављена на снази; у образложењу решења је, између осталог, наведено да „у садашњем тренутку разлози боравка подносиоца у установи затвореног типа нису медицинске природе, јер је чињеница да окривљеном треба континуирано лечење, али које се може спроводити на слободи у условима континуираног психијатријског надзора било у психијатријској болници, смештајем у дом за незбринута лица у Босни и Херцеговини или прихватом у породици, да окривљени нема прихват породице, односно најближих сродника који би водили бригу о њему, те да се лечење окривљеног на слободи не може обезбедити у Републици Србији, јер није држављанин Републике Србије, а од 2005. године нема ни статус избеглог и прогнаног лица, да и поред више покушаја трансфер извршења ове мере безбедности у Босни и Херцеговини, чији је окривљени држављанин није извршен, мишљења да изречена мера безбедности и даље треба да остане на снази, јер је окривљеном свакако потребно континуирано лечење, те да је претежнији интерес окривљеног да буде збринут и да се лечи па и у установи затвореног типа него да буде незбринут, без континуираног психијатријског надзора, јер држава Србија нема обавезу лечења окривљеног на слободи, а држава чији је окривљени држављанин и његови сродници такву обавезу нису у могућности да прихвате“;

- да је оспореним решењем Вишег суда у Ваљеву Кж.2. 37/18 од 26. априла 2018. године одбијена као неоснована жалба браниоца окривљеног изјављена против Основног суда у Ваљеву Кв. 139/16 од 26. марта 2018. године;

- да је у акту Специјалне затворске болнице бр. 511-10451-04 од 24. децембра 2018. године поновљено мишљење болнице као и у ранијим актима упућеним Основном суду у Ваљеву о здравственом стању подносиоца и могућности да се лечење настави на слободи у условима континуираног психијатријског надзора; такође, исто мишљење болнице је изражено и у акту бр. 511-10451-04 од 9. јануара 2019. године упућеном Основном суду у Ваљеви, као и у акту бр. 511-10451-04 од 24. јануара 2019. године;

- да је решењем Основног суда у Ваљеву Кв. 340/18 од 4. фебруара 2019. године мера безбедности изречена подносиоцу остављена на снази.

4. Одредбом члана 27. став 1. Устава , на чију повред у се позива подносилац у уставној жалби , утврђено је да свако има право на личну слободу и безбедност, а да је лишење слободе допуштено само из разлога и у поступку који су предвиђени законом.

Одребама Кривичног законика („Службени гласник РС“, бр. 85/05, 88/05, 107/05, 72/09, 111/09, 121/12, 104/13 и 108/14) прописано је: да је у оквиру опште сврхе кривичних санкција (члан 4. став 2), сврха мера безбедности да се отклоне стања или услови који могу бити од утицаја да учинилац убудуће не врши кривична дела (члан 78.); да се учиниоцу кривичног дела могу изрећи мере безбедности, поред осталих – обавезно психијатријско лечење и чување у здравственој установи (став 1. тачка 1) ), да се под условима предвиђеним овим закоником одређене мере безбедности могу изрећи и неурачунљивом лицу које је учинило противправно дело у закону предвиђ ено као кривично дело (став 2.) (члан 79.) ; да ће учиниоцу који је кривично дело учинио у стању битно смањене урачунљивости суд изрећи обавезно психијатријско лечење и чување у одговарајућој здравственој установи, ако, с обзиром на учињено кривично дело и стање душевне поремећености, утврди да постоји озбиљна опасност да учинилац учини теже кривично дело и да је ради отклањања ове опасности потребно његово леч ење у таквој установи (став 1.), да ће, ако су испуњени услови из става 1. овог члана, суд изрећи обавезно лечење и чување у здравственој установи учиниоцу који је у стању неурачунљивости учинио противправно дело предвиђено у закону као кривично дело (став 2.), да ће меру из ст. 1. и 2. овог члана суд обуставити кад утврди да је престала потреба за лечењем и чувањем учиниоца у здравственој установи (став 3.), да мера из става 1. овог члана изречена уз казну затвора може трајати и дуже од изречене казне (став 4.) (члан 81.) ; да ће се (онај) ко применом насиља, претњом да ће напасти на живот или тело, дрским или безобзирним понашањем угрожава спокојство, телесни интегритет или душевно стање члана своје породице казнити затвором од три месеца до три године (став 1.), да ће се ако је при извршењу дела из става 1. овог члана коришћено оружје, опасно оруђе или друго средство подобно да тело тешко повреди или здравље тешко наруши, учинилац казнити затвором од шест месеци до пет година (став 2.) (члан 194.).

Одредбе члана 531. Законика о кривичном поступку („Службени гласник РС“, бр. 72/11, 101/11, 121/12, 32/13, 45/13 и 55/14), између осталог, прописују: да ће суд који је судио у првом степену у којем је изречена мера безбедности, испитати по предлогу здравствене установе, органа старатељства или окривљеног коме је изречена мера безбедности, односно по службеној дужности на сваких девет месеци да ли је престала потреба за лечењем и чувањем у здравственој установи (став 1.); да ће суд, по узимању изјаве од јавног тужиоца, решењем ову меру обуставити и одредити отпуштање окривљеног из здравствене установе, ако на основу мишљења лекара утврди да је престала потреба за лечењем и чувањем у здравственој установи, а може одредити и његово обавезно психијатријско лечење на слободи (став 2.).

Одредбама Одлуке о правима и услугама социјалне заштите града Београда („Службени лист града Београда“, бр. 55/11, 8/12, 42/12, 65/12, 31/13, 57/13, 37/14, 82/15, 4/16, 37/16, 56/16, 114/16, 102/17, 50/18 и 103/18) је прописано: да права и услуге социјалне заштите утврђене овом одлуком могу да остваре држављани Републике Србије који имају пребивалиште на територији града Београда и лица расељена са Косова и Метохије, која имају боравиште на територији града Београда, да права и услуге социјалне заштите утврђене овом одлуком могу да остваре и страни држављани са сталним настањењем на територији града Београда (члан 2. ст. 1. и 2.); да изузетно од става 1. овог члана услугу свратиште могу да остваре лица која живе на улицама града Београда и имају боравиште на територији града Београда (члан 4. став 2.); да се услугом свратишта обезбеђује пружање привремених или повремених интервенција и задовољавање тренутних потреба, као и посредовање у обезбеђивању доступности других усуга у заједници (члан 14г став 2.); да су активности у оквиру услуге свратиште усмерене ка задовољавању тренутних потреба и осигурању безбедно г и пријатног окружења, да се у оквиру услуге свратиште, у складу са проценом потреба, кориснику обезбеђује посредовање у обезбеђивању доступности услуга у заједници (здравствених, образовних, социјалних, правних и других услуга у заједници) (члан 14д став 1. и став 2. тачка 5.).

5.1. Подносилац уставне жалбе сматра да му је оспореним решењима Вишег суда у Ваљеву Кж.2. 124/15 од 23. септембра 2015. године и Кж.2. 37/05 од 26. априла 2018. године повређено право на слободу и безбедност из члана 27. Устава. При томе, подносилац наводи да је мера безбедности продужавана из разлога немогућности обезбеђивања адекватног смештаја, иако Кривични законик и Законик о кривичном поступку не предвиђају такав услов за продужење мере, да поступајући судови занемарују лекарске извештаје, да мера безбедности обавезног психијатријског лечења и чувања у здравственој установи у конкретном случају предуго траје, као и да поступајући судови погрешно закључују да је претежнији интерес окривљеног да му се у затворској болници омогући наставак лечења него да буде на слободи.

5.2. Уставни суд, најпре, као и у својим ранијим одлукама, наглашава да је, са аспекта заштите људских права, право на личну слободу једно од основних људских права зајемчених Уставом, али да ово право није апсолутно и да лишење слободе представља посебно осетљиву меру његовог ограничења. Уставни суд констатује да је одредбом члана 27. став 1. Устава утврђено да свако има право на личну слободу и безбедност и да је лишење слободе допуштено само из разлога и у поступку који су предвиђени законом, из чега произлази да је неопходно кумулативно постојање два услова да би лишење слободе било законито. Први, да лишење слободе мора бити засновано на разлозима предвиђеним законом и други, да се лице лишава слободе у складу са законом прописаним поступком. Основни циљ овакве уставне одредбе је да се спречи самовољно и незаконито лишење слободе неког лица.

Уставни суд пре свега констатује да је Европски суд за људска права у пресуди Winterwerp против Холандије, п редставка број 6301/73 , од 24. октобра 1979. године, став 39, као, у пресуди Varbanov против Бугарске, представка број 31365/96, од 5. октобра 2000. године, ст. 45 – 47, као и у пресуди Stanev против Бугарске, представка број 36760/06 , од 17. јануара 2012. године, ст. 145 – 147, утврдио три основна захтева да би се утврдило да лишавање слободе лица с душевним поремећајем потпада под члан 5. став 1. тачка е. Европске конвенције за заштиту људских права и основних слобода . Прво, мора се са поузданошћу доказати да је лице душевно оболело. Друго, психичко обољење мора по свом карактеру или степену да оправдава принудну хоспитализацију и треће, законитост продужавања лишења слободе зависи од даљег постојања таквог поремећаја.

Европски суд за људска права указује да одсуство произвољности такође представља неопходни елемент „законитости“ лишења слободе у смислу члана 5. став 1. Европске конвенције за заштиту људских права и основних слобода . Лишење неког лица слободе представља тако озбиљну меру да је она оправдана само ако су размотрене друге, мање строге мере и ако је закључено да би оне биле недовољне да заштите то лице или јавни интерес, који можда изискују лишење слободе тог лица. Мора се доказати да је лишење слободе неопходно у датим околностима (видети предмет Witold Litwa против Пољске , број представке 26629/95, ст. 78, ECHR 2000-III). Суд сматра да се лишење слободе лица које се сматра душевно поремећеним не може посматрати у складу са чланом 5 ст. 1. (е) Европске конвенције ако је наложено без тражења мишљења медицинског стручњака. Сваки други приступ не испуњава захтеве заштите од произвољности предвиђене у члану 5. исте конвенције. Конкретни облик и поступак у том погледу зависи од околности. У појединим хитним случајевима, или ако је неко лице ухапшено због насилничког понашања , биће прихватљиво да се затражи мишљење одмах после хапшења – у свим осталим случајевима, неопходно је консултовати медицинског стручњака пре лишења слободе. Уколико нема других могућности, на пример уколико особа одбија да се подвргне прегледу, мора се затражити оцена медицинс ког стручњака на основу прегледа тог лица. Без такве оцене се не може сматрати да је са поузданошћу доказано да је лице душевно поремећено (видети пресуду у предмету X против Уједињеног Краљевства, од 5. новембра 1981. године, серија А бр. 46). Лекарска оцена мора бити заснована на стварном психичком здравственом стању дотичне особе.

Такође, према схватању Европског суда за људска права, аутоматско и безусловно пуштање пацијента у друштвену заједницу могло би за надлежне власти представљати неоправдано ограничење њиховог права да оцене, с обзиром на околности конкретног случаја, да ли ће интересима пацијента и заједнице предузимање такве мере бити од суштинске користи. У том случају је Европски суд за људска права подсетио да је у пресуди Luberti против Италије, број представке 9019/80, од 23. фебруарy 1984. године, став 43, прихватио гледиште да престанак лишења слободе лица за које је судски утврђено да је душевно болестан и да је опасан за друштво представља питање које се, осим тог лица, тиче и друштвене заједнице у којој ће живети када буде пуштен на слободу. Узимајући у обзир хитну природу интереса о којима се овде ради, а пре свега изразито тешку природу кривичног дела које је господин Luberti учинио када је био душевно поремећен, закључено је да надлежне власти имају право да и даље предузимају мере опреза и да им је потребно одређено време да размотре могу ли прекинути његово лишење слободе, иако су медицински докази указивали на опоравак од обољења.

Примењујући напред наведене стандарде на конкретан случај, оцењујући да ли је лишење слободе подносиоца засновано на закону, а до кога је дошло оспореним решењима, Уставни суд констатује да из аката Министарства правде – Управе за извршење кривичних санкција – Специјалне затворске болнице у Београду бр. 511-10451-02-1 од 25. фебруара 2015. године и бр. 511-10451-04 од 1. фебруара 2018. године произлази да подносилац болује од душевне болести из круга параноичних суманутих психоза. Дакле, општепозната чињеница је да наведено обољење спада у тежа душевна обољења.

Примењујући други критеријум на конкретан случај, Уставни суд указује да је из аката Специјалне затворске болнице у Београду од 12. априла 2012. године, 4. јуна 2013. године, 25. фебруара 2015. године, 12. децембра 2016. године, 1. фебруара и 24. децембра 2018. године, упућених Основном суду у Ваљеву, утврђено да је здравствено (душевно) стање подносиоца побољшано, као и да је континуирано стабилног душевног стања. У акту бр. 511-10451-02-01 Специјалне затворске болнице је неспорно утврђено да почев од 25. фебруара 2015. године „подносилац не продукује психотичне садржаје, усклађеног је афекта, понаша се адекватно, сарађује у спровођењу терапије, и до сада ни у једном моменту није показао склоност ка агресивном понашању ни према особљу ни према другим пацијентима,…, Комисија лекара за процену успешности лечења Специјалне затворске болнице сматра да би се лечење Ђ. Д . могло наставити на слободи у условима континуираног психијатријског надзора, било у некој психијатријској болници било прихватом у породицу или смештајем у дом за незбринута лица, односно сматрамо да више нема индикација за лечењем у здравс твеној установи затвореног типа …“, односно „током боравка на одељењу третира се адекватном психофармакотерапијом. Укључен је у све видове психотерапијског третмана. Терапију и оброке узима редовно. Не испољава облике опасног и угрожавајућег понашања према себи и околини. Постигнути су позитивни помаци у здравстваном стању и понашању. У протеклом периоду у психичком статусу не верификују се продуктивни психопатолошки феномени…, Сматрамо да би се лечење могло наставити на слободи у условима континуираног психијатријског надзора, било у психијатријској болници, смештајем у дом за незбринута лица у БиХ или прихватом у породицу“. Наведено мишљење је потврђено и актом Специјалне затворске болнице у Београду од 1. фебруара 2018. године. При томе, Уставни суд је имао у виду и мишљења Специјалне затворске болнице од 12. априла 2012. и 4. јуна 2013. године (у којима је такође предвиђено лечење на слободи под надзором) , али указује да је уставну жалбу испитао у оквиру навода и захтева изнетих у самој уставној жалби. Имајући у виду све напред наведено, Уставни суд сматра да очито, оцењујући постојање другог критеријума, душевно обољење подносиоца уставне жалбе више не захтева принудну хоспитализацију у установи попут Специјалне затворске болнице у Београду (затвореног типа), већ да је потребно омогућити континуирани психијатријски надзор у некој другој установи отвореног типа, било да је реч о психијатријској болници, дому за незбринута лица у Босни и Херцеговини или прихватом у породицу подносиоца. Дакле, у конкретном случају није испуњен критеријум да психичко обољење по свом карактеру или степену оправдава принудну хоспитализацију, те тиме није испуњен ни трећи критеријум – законитост продужења лишења слободе, јер исти зависи од даљег постојања првобитног поремећаја.

Овде Уставни суд нарочито указује да је за примену мере безбедности обавезног психијатријског лечења и чувања у здравственој установи из члана 81. Кривичног законика према учиниоцу који је у стању неурачунљивости извршио противправно дело предвиђено у закону као кривично дело, односно према учиниоцу који је у стању битно смањене урачунљивости учинио дело, потребно да буду испуњена два услова – да постоји озбиљна опасност да ће учинилац извршити теже кривично дело, као и да је за отклањање те опасности потребно његово лечење и чување у здравственој установи. Други услов је уједно и критеријум за избор између ове мере и мере безбедности обавезног психијатријског лечења на слободи из члана 82. Кривичног законика, када је реч о неурачунљивом учиниоцу. Код процене да ли је нужна ова мера или је у односу на неурачунљивог учиниоца довољно лечење на слободи, важно је мишљење вештака психијатра. Суд напомиње да је у члану 531. став 2. Законика о кривичном поступку прописано да ће по узимању изјаве од јавног тужиоца, суд решењем ову меру обуставити и одредити отпуштање окривљеног из здравствене установе, ако на основу мишљења лекара утврди да је престала потреба за лечењем и чувањем у здравственој установи, а може одредити и његово обавезно психијатријско лечење на слободи. Дакле, уколико више не постоји потреба за лечењем и чувањем учиниоца противправног дела које је у закону предвиђено као кривично дело у здравственој установи, надлежни суд ће учиниоца пусти ти на слободу, односно меру безбедности обавезног психијатријског лечења и чувања у здравственој установи замени ће мером безбедности обавезног психијатријског лечења на слободи.

Полазећи од напред констатованог, Уставни суд налази да код подносиоца и даље постоји душевно обољење, али његово душевно обољење је таквог степена и интензитета да би се лечење могло наставити на слободи у условима континуираног психијатријског надзора било у психијатријској болници, смештајем у дом за незбринута лица у БиХ, или прихватом у породици, односно више нема медицинских индикација за даље лечење у здравственој установи затвореног типа и даљим лишењем слободе. Према образложењу оспорених решења Вишег суда у Ваљеву Кж.2. 124/15 од 23. септембра 2015. године и Кж.2. 37/18 од 26. априла 2018. године, поступајући суд, доносећи одлуку да подносиоца и даље задржи у установи затвореног типа, односно да и даље буде лишен слободе, јесте водио рачуна о интересу и безбедности заједнице и о интересу и здрављу подносиоца уставне жалбе али, по мишљењу Уставног суда, оваквим својим одлукама, није дао адекватан значај подносиочевом праву на слободу, као једном од фундаменталних људских права, нити је на задовољавајући начин образложио овакво становиште у наведеним решењима.

При томе, Уставни суд је имао у виду да је поступајући суд током 2012. и 2013. године безуспешно предузимао одређене мере да подносиоцу обезбеди континуиран психијатријски третман и надзор на слободи, али његово лишење слободе услед техничких немогућности да му се обезбеди адекватан третман на слободи не може трајати неограничено. Држава преко поступајућег суда није пронашла адекватан начин подноси очевог збрињавања на слободи након скоро десет година, рачунајући од акта Специјалне затворске болнице од 12. априла 2012. године , нити је учинила извесном чињеницу колико би задржавање подносиоца у болници још могло трајати. Стога се подносиочево даље лишење слободе, по мишљењу Уставног суда, не може оправдати наведеним неизвесним околностима, а поготово не техничким немогућностима државе да адекватно поступи у конкретној ситуацији, јер држава мора имати и обезбедити механизам реаговања и поступања у свим ситуацијама, како би пружила одговарајућу заштиту правима заједнице, али без кршења права појединца.

Тачно је да би, како је Европски суд за људска права закључио, аутоматско и безусловно пуштање пацијента у друштвену заједницу могло за надлежне власти представљати неоправдано ограничење њиховог права да оцене, с обзиром на околности конкретног случаја, да ли ће интересима пацијента и заједнице предузимање такве мере бити од суштинске користи, али Уставни суд сматра да је период од скоро десет година колико је протекло од 12. априла 2012. године, када је утврђено да би се лечење подносиоца могло наставити на слободи у условима континуираног психијатријског надзора, а што је потврђено и 1. фебруара 2018. године актом Специјалне затворске болнице у Београду, довољно дуг период да надлежне власти Републике Србије и Босне и Херцеговине пронађу решење за смештај подносиоца и обрезбеђење адекватне медицинске неге.

Постојање одређеног услова може под извесним околностима оправдати одлагање отпуста из установе затвореног типа, имајући у виду природу стања и разлоге наметања услова, али морају постојати одређене заштитне мере да би се осигурало да било какво одлагање отпуста буде у складу са циљевима члана 5. став 1. и члана 5. став 1. тачка е) Европске конвенције за заштиту људских права и основних слобода , односно са правом зајемченим одредбом члана 27. став 1. Устава, а нарочито да чекање на отпуст није непотребно продужавано и довело до тога да подносилац уставне жалбе борави у Специјалној затворској болници 12 година, као у конкретном случају.

Стога, по оцени Уставног суда, Виши суд у Ваљеву у решењу Кж.2. 124/15 од 23. септембра 2015. године и касније у решењу Кж.2. 37/18 од 26. априла 2018. године није дао довољно јасне, убедљиве и индивидуализоване разлоге за даље задржавање подносиоца уставне жалбе на мери безбедности обавезног психијатријског лечења и чувања у здравственој установи затвореног типа, при чему јесте водио рачуна о интересу и безбедности заједнице, као и о интересу и здрављу подносиоца уставне жалбе, али не и о суштини подносиочевог права на слободу. Наиме, и поред сталних изјава подносиоца уставне жалбе да би се на слободи могао сместити код породице, те навода да му је здравствено стање побољшано, Основни суд у Ваљеву изузев изјава прибављених 2013. године од чланова породице да нема могућности прихвата подносиоца, ниједном за осам година од тада није нашао за сходно да испита да ли су се породичне прилике подносиоца промениле. Основни суд у Ваљеву након неуспешног покушаја изналажења вида сарадње и решења обезбеђивања смештаја подносиоца у Босни и Херцеговини 30. августа 2017. године, ниједном потом није проверио да ли Босна и Херцеговина може да пре узме извршење мере безбедности чувања и лечења у здравственој установи затвореног типа, нити је затражио обавештење да ли може да обезбеди могућност лечења на слободи подносиоца под надзором, већ је стално понављао да разлози његовог задржавања у установи затвореног типа нису медицинске природе већ немогућност обезбеђивања лечења на слободи.

Уставни суд напомиње да ни чињеница држављанства подносиоца није, нити би требало да буде препрека да се подносиоцу обезбеди смештај на територији Републике Србије. Примера ради, Уставни суд је утврдио да је чланом 2. Одлуке о правима и услугама социјалне заштите града Београда предвиђен смештај за стране држављане у Прихватилишту за стара и одрасла лица у Београду. Имајући у виду закључке суда из напред наведених решења, продужење трајања мере безбедности обавезног психијатријског лечења и чувања у здравственој установи затвореног типа , без предузимања адекватних мера ради прекида трајања мере, без реалне наде за промену, неспорно представља кршење подносиочевог права на слободу и безбедност , зајемченог одредбом члана 27. став 1. Устава.

Уставни суд напомиње је, да сагласно одредби члана 531. став 1. Законика о кривичном поступку, Основни суд у Ваљеву требало, по службеној дужности, да на сваких девет месеци испита да ли је престала потреба за лечењем и чувањем подносиоца у здравственој установи, а што у конкретном случају није учињено. Од ступања на снагу Законика у кривичном поступку 1. октобра 2013. године, мера безбедности је према подносиоцу продужена четири пута , у временском периоду од осам година. Дакле, у конкретном случају није поступљено у складу са законом прописаним поступком продужења мере безбедности, јер мера није преиспитивана на сваких девет месеци, а што је такође довело до повреде права из члана 27. став 1. Устава.

Чињеница је да овај пропуст – радњу нечињења Основног суда у Ваљеву у предмету К. 159/09 подносилац није истакао у уставној жалби, међутим Уставни суд, имајући у виду значај права за подносиоца, те чињеницу да се мера безбедности примењује дуже од 12 година према подносиоцу, није могао да не констатује и овај пропуст надлежног Основног суда у Ваљеву његовим неажурним поступањем у предмету К. 159/09.

Сагласно свему наведеном, Уставни суд је утврдио да је подносиоцу уставне жалбе оспореним решењима и наведеном радњом нечињења Основног суда у Ваљеву повређено право на слободу и безбедност, зајемчено одредбом члана 27. став 1. Устава, па је, сагласно одредби члана 89. став 1. Закона о Уставном суду („Службени гласник РС”, бр. 109/07, 99/11, 18/13-Одлука УС, 40/15-др. закон и 103/15), уставну жалбу усвојио .

Уставни суд оспорена решења није поништио, имајући у виду да су та решења била темпоралног карактера и да су престала да производе правно дејство доношењем новог решења о продужењу мере безбедности подносиоцу уставне жалбе Кв. 340/18 од 4. фебруара 2019. године.

6. С обзиром на све изложено, Уставни суд је, на основу одредаба члана 42б став 1. тачка 1) и члана 45. тачка 9) Закона о Уставном суду, донео Одлуку као у изреци.

ПРЕДСЕДНИК ВЕЋА

Снежана Марковић. с. р.