Уставни суд, Велико веће, у саставу: председник Суда Снежана Марковић, председник Већа, и судије Мирослав Николић , др Драгана Коларић, др Тамаш Корхец (Korhecz Tamás), др Јован Ћирић, Гордана Ајншпилер Поповић, др Владан Петров и Татјана Ђуркић, чланови Већа, у поступку по уставној жалби З. В . из Лознице, на основу члана 167. став 4. у вези са чланом 170. Устава Републике Србије, на седници Већа одржаној 27. јануара 2022. године, донео је
О Д Л У К У
1. Усваја се уставна жалба З. В . и утврђује да је решењем Прекршајног апелационог суда Прж. 28384/18 од 10. јануара 2019. године подносиоцу уставне жалбе повређено право на правично суђење, из члана 32. став 1. Устава Републике Србије, док се у преосталом делу уставна жалба одбацује.
2. Поништава се решење Прекршајног апелационог суда Прж. 28384/18 од 10. јануара 2019. године и одређује да исти суд донесе нову одлуку о жалби браниоца кажњеног изјављеној против решења Прекршајног суда у Лозници Пр. 5055/15 од 13. децембра 2018. године.
О б р а з л о ж е њ е
1. З. В . из Лознице поднео је Уставном суду, 27. фебруара 2019. године, уставну жалбу против решења Прекршајног апелационог суда Прж. 28384/18 од 10. јануара 2019. године , због повреде права из члана 32. став 1. и чл. 34, 36. и 58. Устава Републике Србије.
У уставној жалби је, између осталог, наведено да је Прекршајни апелациони суд неправилно применио одредбу члана 61. став 2. Закона о Уставном суду јер „у образложењу оспореног решења погрешно поистовећује тј. изједначава предлог или иницијативу за покретање поступка пред Уставним судом са предлогом за измену правноснажног појединачног акта и нетачно закључује да је истекао рок за подношење предлога за измену појединачног акта“; да је иницијатива за оцену уставности и законитости у конкретном случају поднета 20. априла 2017. године Уставном суду; да је подносиоцу повређено право на образложену судску одлуку јер се другостепени суд није осврнуо на жалбене наводе; да су прекршајни судови у истој ситуацији доносили различите одлуке.
Подносилац је предложио да Уставни суд усвоји уставну жалбу, утврди повреду означених уставних права, те да поништи оспорено решење и одреди да се донесе нова одлука по жалби браниоца кажњеног, односно подносиоца уставне жалбе.
2. Сагласно одредби члана 170. Устава Републике Србије, уставна жалба се може изјавити против појединачних аката или радњи државних органа или организација којима су поверена јавна овлашћења, а којима се повређују или ускраћују људска или мањинска права и слободе зајемчене Уставом, ако су исцрпљена или нису предвиђена друга правна средства за њихову заштиту. Поступак по уставној жалби се, у смислу члана 175. став 3. Устава, уређује законом.
У поступку пружања уставносудске заштите, поводом испитивања основаности уставне жалбе у границама истакнутог захтева, Уставни суд утврђује да ли је у поступку одлучивања о правима и обавезама подносиоца уставне жалбе повређено или ускраћено његово Уставом зајемчено право или слобода.
3. Уставни суд је, у спроведеном поступку, из списа предмета Прекршајног суда у Лозници Пр. 5055/15 утврдио:
- да је пресудом Прекршајног суда у Лозници Пр. 5055/15 од 30. октобра 2015. године окривљени, овде подносилац уставне жалбе, оглашен одговорним да је поступио противно одредби члана 14. став 1. под а . Одлуке о јавним паркиралиштима („Службени лист града Лознице“, бр. 6/09, 3/11, 4/13, 2/14 и 1/15), а што је кажњиво по члану 25. став 4. исте одлуке те му је последично изречена опомена;
- да је напред наведена пресуда достављена подносиоцу 17. новембра 2015. године, а како то неспорно произлази из повратнице;
- да је иницијатива М.Г. и П.Л. за оцену уставности и законитости Одлуке о јавним паркиралиштима, а коју је донела скупштина Града Лознице, поднета 20. априла 2017. године Уставном суду;
- да је Одлуком Уставног суда IУо-87/17 од 24. маја 2018. године утврђено да одредба члана 25. став 1. у делу који гласи: 12, 13, 14. и 20. Одлуке о јавним паркиралиштима („Службени лист града Лознице“, бр. 6/09, 3/11, 4/13, 2/14 и 1/15) није у сагласности са законом“ ; наведена одредба је престала да важи даном објављивања Одлуке Уставног суда у „Службеном Гласнику Републике Србије“, односно 18. јула 2018. године;
- да је окривљени З. В . 27. августа 2018. године Прекршајном суду у Лозници поднео предлог – захтев за измену правноснажног појединачног акта – пресуде Прекршајног суда у Лозници Пр. 5055 /15 од 30. октобра 2015. године; уз предлог је достављена и копија Одлуке Уставног суда IУо-87/17 од 24. маја 2018. године;
- да је решењем Прекршајног суда у Лозници Пр. 5055/15 од 13. децембра 2018. године одбачен као неблаговремен захтев кажњеног З. В . за измену пресуде Прекршајног суда у Лозници Пр. 5055 /15 од 30. октобра 2015. године; у образложењу решења је, између осталог, наведено да „међутим одредбом члана 61. став 2. Закона о Уставном суду прописано је да такав предлог за измену коначног или правноснажног појединачног акта (у овом случају правноснажне пресуде Прекршајног суда у Лозници) донете на основу Одлуке за коју је Одлуком Уставног суда утврђено да није у сагласности са Уставом, општеприхваћеним правилима међународног права, потврђеним међународним уговорима или законом, може се поднети у року од шест месеци од дана објављивања Одлуке у Службеном Гласнику, ако од достављања појединачног акта до доношења предлога или иницијативе за покретање поступка није протекло више од две године. Из списа предмета се може утврдити да је окривљеном достављена првостепена пресуда Прекршајног суда у Лозници Пр. 5055/15 од 30. октобра 2015. године, дана 23. новембра 2015. године, а предлог за измену појединачног акта је поднет 27. августа 2018. године, тако да је протекло више од две године од достављања појединачног акта до доношења предлога или иницијативе за покретање поступка за измену појединачног акта. Имајући у виду чињеницу када је окривљеном достављена првостепена пресуда Прекршајног суда у Лозници Пр. 5055/15 од 30. октобра 2015. године и дана подношења захтева – предлога за измену правноснажног појединачног акта – пресуде Прекршајног суда у Лозници, то је суд одлучио као у изреци овог решења, односно одбио је захтев за измену правноснажног појединачног акта – пресуде Прекршајног суда у Лозници, као неблаговремен, јер је протекао законом прописан рок из члана 61. став 2. Закона о Уставном суду“;
- да је оспореним решењем Прекршајног апелационог суда Прж. 28384/18 од 10. јануара 2019. године одбијена као неоснована жалба кажњеног З. В . изјављена преко браниоца - адвоката Г . Р, а решење Прекршајног суда у Лозници Пр. 5055/15 од 13. децембра 2018. године је потврђена.
У образложењу оспореног решења је, између осталог, наведено да „код напред наведеног јасно произлази да су услови кумулативно прописани, како рок од шест месеци од дана објављивања Одлуке Уставног суда Републике Србије тако и рок од две године од дана достављања појединачног акта до подношења предлога или иницијативе за покретање поступка. У конкретном предмету код неспорне чињенице да је првостепена пресуда Прекршајног суда у Лозници Пр. 5055/15 од 30. октобра 2015. године окривљеном достављена 17. новембра 2015. године, а да је предлог за измену правноснажног појединачног акта у овом случају поменуте пресуде, поднет 27. августа 2018. године, након протека рока од две године од достављања појединачног акта, то овај други услов прописан у члану 61. став 2. Закона о Уставном суду није испуњен“.
4. Одредбом члана 32. став 1. Устава , на чију с е повред у уставном жалбом указује , утврђено је да свако има право да независан, непристрасан и законом већ установљен суд, правично и у разумном року, јавно расправи и одлучи о његовим правима и обавезама, основаности сумње која је била разлог за покретање поступка, као и о оптужбама против њега.
Чланом 34. став 1. Устава установљено је да се нико не може огласити кривим за дело које, пре него што је учињено, законом или другим прописом заснованим на закону није било предвиђено као кажњиво, нити му се може изрећи казна која за то дело није била предвиђена.
Чланом 36. Устава јемчи се једнака заштита права пред судовима и другим државним органима, имаоцима јавних овлашћења и органима аутономне покрајине и јединица локалне самоуправе (члан 1.), и да свако има право на жалбу или друго правно средство против одлуке којом се одлучује о његовом праву, обавези или на закону заснованом интересу (члан 2.).
Одредбом члана 58. став 1. Устава јемчи се мирно уживање својине и других имовинских права стечених на основу закона.
Законoм о Уставном суду („Службени гласник РС“, бр. 109/07, 99/11, 18/13 – Одлука УС , 40/15 – др. закон и 103/15) прописано је: да кад Уставни суд утврди да општи акт или колективни уговор није у сагласности са законом, тај општи акт или колективни уговор престаје да важи даном објављивања одлуке Уставног суда у "Службеном гласнику Републике Србије" (члан 58. став 3.); да к ад Уставни суд одреди начин отклањања последица које су настале услед примене општег акта који није у сагласности са Уставом или законом, одлука Уставног суда има правно дејство од дана њеног објављивања у „Службеном гласнику Републике Србије“ (члан 59.); да се з акони и други општи акти за које је одлуком Уставног суда утврђено да нису у сагласности са Уставом, општеприхваћеним правилима међународног права, потврђеним међународним уговорима или законом, не могу примењивати на односе који су настали пре дана објављивања одлуке Уставног суда, ако до тог дана нису правноснажно решени , да се извршење правноснажних појединачних аката донетих на основу прописа који се више не могу примењивати, не може ни дозволити ни спровести, а да ће се започето извршење обустави ти (члан 60. ст. 1. и 3.); да свако коме је повређено право коначним или правноснажним појединачним актом, донетим на основу закона или другог општег акта, за који је одлуком Уставног суда утврђено да није у сагласности с Уставом, општеприхваћеним правилима међународног права, потврђеним међународним уговорима или законом, има право да тражи од надлежног органа измену тог појединачног акта, у складу са правилима поступка у коме је појединачни акт донет, а се предлог за измену коначног или правноснажног појединачног акта, донетог на основу закона или другог општег акта, за који је одлуком Уставног суда утврђено да није у сагласности с Уставом, општеприхваћеним правилима међународног права, потврђеним међународним уговорима или законом, може поднети у року од шест месеци од дана објављивања одлуке у „Службеном гласнику Републике Србије“, ако од достављања појединачног акта до подношења предлога или иницијативе за покретање поступка није протекло више од две године (члана 61. ст . 1. и 2.); да а ко се утврди да се изменом појединачног акта не могу отклонити последице настале услед примене општег акта за који је одлуком Уставног суда утврђено да није у сагласности с Уставом, општеприхваћеним правилима међународног права, потврђеним међународним уговорима или законом, Уставни суд може одредити да се ове последице отклоне повраћајем у пређашње стање, накнадом штете или на други начин (члана 62.).
5. Уставни суд пре свега констатује да је у конкретном случају пресудом Прекршајног суда у Лозници Пр. 5055/15 од 30. октобра 2015. године подносиоцу уставне жалбе изречена опомена. Уставни суд се и поред тога упустио у мериторну оцену навода уставне жалбе, будући да се наводима указује на правно дејство Одлуке Уставног суда, којом је утврђена незаконитост општег ак та, на појединачни акт донет на основу неуставног/незаконитог општег акта. Тако је по оцени Уставног суда у конкретном случају покренуто важно уставноправно питање правилне примене одредбе члана 61. став 2. Закона о Уставном суду.
Подносилац уставне жалбе сматра да му је повређено право на приступ суду из члана 32. став 1. Устава јер је Прекршајни апелациони суд погрешно применио члан 61. став 2. Закона о Уставном суду, као и право на образложену судску одлуку, као елемет права на правично суђење , тиме што се другостепени прекршајни суд није осврнуо на жалбене наводе подносиоца уставне жалбе. Уставни суд је право на образложену судску одлуку ценио у светлу истакнуте повреде права на приступ суду.
Оцењујући разлоге и наводе изнете у уставној жалби у погледу повреде права на приступ суду као елемента права на правично суђење , Уставни суд полази од тога да је Законом о Уставном суду прецизно регулисан поступак отклањања последица насталих услед примене општег акта за који је одлуком Уставног суда утврђено да није у сагласности са Уставом, општеприхваћеним правилима међународног права, потврђеним међународним уговорима или законом. Правни пут за отклањање последица неуставног или незаконитог општег акта почиње предлогом странке, којој је повређено право, да се измени коначни или правноснажни појединачни правни акт, као посебним правним средством предвиђеним Законом о Уставном суду. Предлог се подноси суду или другом органу који је појединачни акт донео у року од шест месеци од дана објављивања касаторне одлуке Уставног суда у „Службеном гласнику Републике Србије“, а може се односити само на појединачне акте који су достављени најкасније две године пре п одношења предлога или иницијативе Уставном суду за оцену уставности и/или законитости предметног општег акта.
Oдлука Уставног суда којом је утврђено да један закон или други општи акт, односно поједине његове одредбе нису у сагласности са Уставом и законом, има две врсте правног дејства. Таква одлука најпре делује erga omnes, у складу са одредбом члана 166. став 2. Устава, по којој су одлуке Уставног суда коначне, извршне и општеобавезујуће. Потом остварује појединачно дејство према доносиоцу закона, односно другог општег акта, затим према субјектима који су га извршавали (спроводили), а на крају и према појединцима на које се тај акт непосредно примењивао. Сагласно одредбама члана 61. Закона о Уставном суду, свако коме је повређено право коначним или правноснажним појединачним актом донетим на основу закона или другог општег акта за који је утврђено да је несагласан Уставу и закону, има право да од надлежног органа (доносиоца појединачног акта) тражи измену тог појединачног акта, у складу са правилима поступка у коме је појединачни акт донет. По схватању Уставног суда, подношење захтева за измену појединачног акта јесте обавезујући правни пут у правцу отклањања евентуалних последица које је примена неуставног закона, односно општег акта, произвела. С тим у вези, уколико такав захтев није поднет у законом прописаном року (шест месеци од дана објављивања одлуке у "Службеном гласнику Републике Србије", ако од достављања појединачног акта до подношења предлога или иницијативе за покретање поступка није протекло више од две године), по оцени Уставног суда, наступа преклузија (губитак) права да се у законом утврђеној процедури захтева и отклањање последица које је примена закона или другог општег акта несагласног Уставу, односно закону, произвела.
С обзиром на претходно утврђено, Уставни суд је оценио да је у оспореном решењу Прекршајног апелационог суда Прж. 28384/18 од 10. јануара 2019. године, одбачајем као неблаговременог захтева подносиоца уставне жалбе за измену правноснажног појединачног акта – пресуде Прекршајног суда у Лозници Пр. 5055/15 од 30. октобра 2015. године због донете Одлуке Уставног суда IУо 87/17 од 24. маја 2018. године (која је објављена у „Службеном гласнику Републике Србије“, 18. јула 2018. године ), члан 61. став 2. Закона о Уставном суду примењен очигледно погрешно и арбитрерно на штету подносиоца уставне жалбе. Наиме, поступајући прекршајни суд правилно утврђује да су услови за измену појединачног акта кумулативно прописани, а како то неспорно и произлази из законске одредбе. Међутим, прекршајни суд погрешно тумачи да је један од услова то да није протекло више од две године од достављања појединачног акта до подношења предлога или иницијативе за покретање поступка за измену тог правноснажног, појединачног акта. Из члана 61. став 2. Закона о Уставном суду неспорно произлази да је други кумулативни услов то да није протекло више од две године од тренутка достављања појединачног акта до подношења предлога или иницијативе Уставном суду за покретање поступка за оцену уставности/законитости. Дакле, овде је релевантан, између осталог, тренутак подношења предлога или иницијативе Уставном суду за покретање поступка за оцену уставности/законитости. Суд такође констатује да је пресуда Прекршајног суда у Лозници Пр. 5055/15 од 30. октобра 2015. године достављена подносиоцу уставне жалбе 17. новембра 2015. године, те да је иницијатива за оцену уставности и законитости члана 25. став 1. у делу који гласи: „12, 13, 14. и 20. Одлуке о јавним паркиралиштима“ поднета Уставном суду 20. априла 2017. године, у Закону о Уставном суду прописаном року од две године , те је неспорно да у конкретном случају члан 61. став 2. Закона о Уставном суду није примењен на уставноправно прихватљив начин. Стога је Уставни суд утврдио да је оспореним појединачним актом подносиоцу уставне жалбе повређено право на правично суђење зајемчено одредбом члана 32. став 1. Устава, и то у погледу права на приступ суду као елемента наведеног права.
С обзиром на све напред изложено, Уставни суд је утврдио да је подносиоцу уставне жалбе оспореним решењем повређено право на правично суђење, зајемчено одредбом члана 32. став 1 . Устава, па је уставну жалбу у овом делу усвојио, сагласно одредби члана 89. став 1. Закона о Уставном суду („Службени гласник РС“, бр. 109/07, 99/11, 18/13 – Одлука УС, 40/15 – др. закон и 103/15), одлучујући као у тачки 1. изреке.
6. Уставни суд је оценио да се штетне последице утврђене повреде права могу отклонити само поништајем оспореног решења Прекршајног апелационог суда Прж. 28384/18 од 10. јануара 2019. године и одређивањем да надлежни другостепени суд донесе нову одлуку о жалби браниоца кажњеног изјављеној против решења Прекршајног суда у Лозници Пр. 5055/15 од 13. децембра 2018. године, па је, сагласно одредби члана 89. став 2. Закона, одлучио као у тачки 2. изреке.
7. Подносилац сматра да му је у конкретном случају повређено и право на једнаку заштиту права. Као доказ својих тврдњи подносилац доставља решење Прекршајног апелационог суда Прж. 26849/18 од 14. децембра 2018. године (којим је усвојена жалба пуномоћника Зорана Вучетића, а решење Прекршајног суда у Лозници Пр. 5560/15 од 30. октобра 2018. године је укинуто, те је предмет враћен првостепеном суду на даље одлучивање), као и решење Прекршајног апелационог суда Прж. 2730/19 од 14. фебруара 2019. године (којим је усвојена жалба пуномоћника правног лица „ B.“ ДОО Лозница и Н.П, а решењ е Прекршајног суда у Лозници Прж. 5413/15 од 24. јануара 2019. године је укинуто, а предмет је враћен истом суду на даље поступање). Имајући у виду наведено, Уставни суд констатује да се наведена решења не могу прихватити као доказ за тврдње подносиоца о повреди права из члана 36. став 1. Устава из разлога што се наведеним решењима поступак не окончава.
У односу на истакнуте повреде права из члана 34, члана 36. став 2. и члана 58. Устава, Уставни суд указује да само формално позивање на повреду или ускраћивање појединих Уставом зајемчених права и слобода, а без навођења уставноправних разлога на којима се те тврдње заснивају, не чини уставну жалбу допуштеном.
Имајући у виду напред наведено , Уставни суд је уставну жалбу у овом делу одбацио , сагласно одредби члана 36. став 1. тач ка 7) Закона о Уставном суду, одлучујући као у другом делу тачке 1. изреке.
8. С обзиром на све изнето, Уставни суд је, на основу одредаба члана 42б став 1. тачка 1), члана 45. тачка 9) и члана 46. тачка 9) Закона о Уставном суду, као и члана 89. Пословника о раду Уставног суда ( „Службени гласник РС“, број 103/13), донео Одлуку као у изреци.
ПРЕДСЕДНИК ВЕЋА
Снежана Марковић, с.р.