Уставни суд у саставу: председник др Боса Ненадић и судије др Оливера Вучић, др Марија Драшкић, Весна Илић Прелић, др Агнеш Картаг Одри, Катарина Манојловић Андрић, мр Станка Милановић, мр Драгиша Слијепчевић, др Драган Стојановић и Предраг Ћетковић, на основу члана 167. став 1. тачка 1. Устава Републике Србије, на седници одржаној 5. марта 2009. године, донео је
Р Е Ш Е Њ Е
1. Не прихвата се иницијатива за покретање поступка за утврђивање неуставности одредбе члана 83. Закона о основама својинскоправних односа ("Службени лист СФРЈ", бр. 6/80 и 36/90, "Службени лист СРЈ", број 29/96 и "Службени гласник РС", број 115/05).
2. Одбацује се иницијатива за оцену уставности одредаба члана 15. став 4. и члана 78. Закона из тачке 1.
О б р а з л о ж е њ е
Суд Србије и Црне Горе је на основу члана 12. став 2. Закона за спровођење Уставне повеље државне заједнице Србија и Црна Гора ("Службени лист СЦГ", број 1/03) уступио Уставном суду иницијативе за оцену уставности одредаба члана 15. став 4. и члана 78. Закона о основама својинскоправних односа, а Уставном суду је поднета и иницијатива за покретање поступка за оцену уставности одредбе члана 83. наведеног закона. Подносилац иницијативе који оспорава одредбу члана 15. став 4. Закона, наводи да је овом одредбом предвиђено да се за предузимање послова који прелазе оквир редовног управљања тражи сагласност свих сувласника што је, по његовом мишљењу "неуставно и друштвено и правно нецилисходно", те сматра да наведену одредбу треба довести у склад са ставом 2. истог члана Закона. У односу на одредбе члана 78. Закона, подносилац иницијативе наводи да се њима штити последње стање државине, чак и кад је стечена недозвољеним радњама, што је супротно одредбама Устава Савезне Републике Југославије. Иницијатор који је оспорио одредбу члана 83. Закона сматра да је ова одредба несагласна са одредбом члана 60. став 3. Устава Републике Србије од 1990. године, односно да није сагласна са чланом 84. Устава од 2006. године, према којој сви имају једнак положај на тржишту. Осим тога сматра да "текст члана 83. не одражава садашње стање јер помиње савезне органе".
Како су наведене иницијативе поднете у време важења Устава Републике Србије од 1990. године, који је престао да важи 8. новембра 2006. године, ступањем на снагу новог Устава Републике Србије, Уставни суд је оцену уставности оспорених одредаба Закона вршио у односу на одредбе важећег Устава, сагласно члану 167. став 1. тачка 1. Устава, којим је утврђено да је Уставни суд надлежан да одлучује о сагласности закона и других општих аката са Уставом, општеприхваћеним правилима међународног права и потврђеним међународним уговорима.
Такође, чланом 112. Закона о Уставном суду ("Службени гласник РС", број 109/07) прописано је да ће се поступци пред Уставним судом започети пре дана ступања на снагу овог закона окончати по одредбама овог закона.
Одредбом оспореног члана 83. Закона о основама својинскоправних односа ("Службени лист СФРЈ", бр. 6/80 и 36/90, "Службени лист СРЈ", број 29/96 и "Службени гласник РС", број 115/05) прописано је да се страним државама за потребе њихових дипломатских и конзуларних представништава, као и организацијама и специјализованим агенцијама Организације уједињених нација могу, уз претходну сагласност савезног органа надлежног за послове правде, продавати зграде и станови за службене потребе, као и грађевинска земљишта у сврху изградње таквих зграда.
Уставом Републике Србије је утврђено: да странци, у складу са међународним уговорима, имају у Републици Србији сва права зајемчена Уставом и законом, изузев права која по Уставу и закону имају само држављани Републике Србије (члан 17.); да економско уређење у Републици Србији почива на тржишној привреди, отвореном и слободном тржишту, слободи предузетништва, самосталности привредних субјеката и равноправности приватне и других облика својине (члан 82. став 1.); да сви имају једнак правни положај на тржишту и да су страна лица изједначена на тржишту са домаћим (члан 84. ст. 1. и 4.); да страна физичка и правна лица могу стећи својину на непокретностима, у складу са законом или међународним уговором (члан 85. став 1.); да Република Србија уређује и обезбеђује, поред осталог, сувереност, независност, територијалну целовитост и безбедност Републике Србије, њен међународни положај и односе са другим државама и међународним организацијама, као и својинске и облигационе односе и заштиту свих облика својине и друге односе од интереса за Републику Србију, у складу с Уставом (члан 97. тач. 1, 7. и 17.).
Из наведеног произлази да је одредбом члана 85. став 1. Устава утврђен правни положај страних правних и физичких лица као субјеката који могу стећи право својине на непокретностима, с тим што се стицање права својине уређује законом, односно међународним уговором. Стога, по оцени Суда, оспорена одредба члана 83. Закона о основама својинскоправних односа, није несагласна са начелом Устава о положају странаца из члана 17, као ни са основним начелима економског уређења у Републици Србији из члана 82. став 1, Уставом зајемченим једнаким правним положајем страних лица са домаћим на тржишту из члана 84. и утврђеним својинским правима страних физичких и правних лица из члана 85. став 1. Устава. Такође, Суд је утврдио да одредбе члана 97. тач. 1, 7. и 17. Устава дају изричито овлашћење законодавцу да уређује и обезбеђује, поред осталог, међународни положај Републике Србије и односе са другим државама и међународним организацијама, својинске и облигационе односе и заштиту свих облика својине и друге односе од интереса за Републику Србију. У односу на терминолошку неусклађеност оспорене одредбе закона, која утврђује надлежност савезног органа за давање прописане сагласности, по оцени Суда, ова околност није од значаја за оцену уставности оспорене одредбе члана 83. Закона, јер се Закон о основама својинскоправних односа, на основу одредбе члана 64. став 2. Уставне повеље државне заједнице Србија и Црна Гора, примењује као републички закон, а на основу Одлуке о обавезама државних органа Републике Србије у остваривању надлежности Републике Србије као следбеника државне заједнице Србија и Црна Гора ("Службени гласник РС", број 48/06), надлежност савезног Министарства правде је прешла на Републику Србију.
Имајући у виду наведено Уставни суд је утврдио да нису основани наводи иницијатора којима се оспорава уставност одредбе члана 83. Закона, те иницијативу није прихватио, сагласно одредби члана 53. став 3. Закона о Уставном суду.
У односу на оспоравање одредбе члана 15. став 4. Закона, Суд је из садржине поднете иницијативе утврдио да се од Уставног суда тражи оцена целисходности оспорене одредбе и њено усклађивање са одредбом става 2. истог члана Закона. Стога је, полазећи од своје надлежности из члана 167. став 1. тачка 1. Устава, иницијативу одбацио, сагласно члану 36. став 1. тачка 1) Закона о Уставном суду, јер о поднетом захтеву није надлежан да одлучује.
Поводом одредбе члана 78. Закона, чија се уставност такође оспорава поднетом иницијативом, Уставни суд је утврдио да иницијатива у овом делу не садржи податке неопходне за вођење поступка прописане одредбом члана 51. став 1. Закона о Уставном суду, па је дописом од 31. децембра 2008. године позвао иницијатора да представку уреди и наведе одредбе Устава Републике Србије од 2006. године у односу на које тражи оцену уставности одредабе члана 78. наведеног закона и разлоге на којима заснива захтев за оцену уставности оспорене одредбе. С обзиром на то да је подносилац иницијативе примио допис Суда 5. јануара 2009. године и у остављеном року није отклонио недостатке који онемогућавају поступање Суда, Уставни суд је и у овом делу одбацио иницијативу, сагласно одредби члана 36. став 1. тачка 3) Закона о Уставном суду.
На основу изложеног и одредаба члана 46. тачка 5) Закона о Уставном суду и члана 82. став 1. тач. 1. и 4. и члана 84. Пословника о раду Уставног суда ("Службени гласник РС", бр. 24/08 и 27/08), Уставни суд је решио као у изреци.
ПРЕДСЕДНИК
УСТАВНОГ СУДА
др Боса Ненадић, с.р.