Преглед документа Уж-708/2021 Word документ

Уставни суд, Велико веће, у саставу: председник Суда Снежана Марковић, председник Већа и судије Мирослав Николић, др Тијана Шурлан, Татјана Ђуркић, др Милан Шкулић, Лидија Ђукић, др Наташа Плавшић и др Драгана Коларић, чланови Већа, у поступку по уставној жалби П. П . из Београда и малолетних Д . П . и М . П, са непознатим боравиштем , чији је законски заступник отац П . П, на основу члана 167. став 4. у вези са чланом 170. Устава Републике Србије, на седници Већа одржаној 9. децембра 2021. године, донео је

1. Усваја се уставна жалба П. П . и утврђује да су у парничном поступку који је вођен пред Првим основним судом у Београду у предмету П2. 1052/18 подносиоцу уставне жалбе повређена права родитеља , из члана 65. Устава Републике Србије.

2. Усваја се уставна жалба малолетних Д. П . и М . П . и утврђује да су у парничном поступку из тачке 1. подноситељкама уставне жалбе повређена права детета , из члана 64. Устава.

3. Утврђује се право подносилаца уставне жалбе на накнаду нематеријалне штете, сваком у износу од по 1.000 евра, у динарској противвредности по средњем курсу Народне банке Србије на дан исплате. Накнада се исплаћује на терет буџетских средстава – раздео Министарства правде, у року од четири месеца од дана достављања ове одлуке Министарству.

4. Одбацује се уставна жалба П. П . и малолетних Д. П . и М . П . изјављена због повреде права на суђење у разумном року , из члана 32. став 1. Устава, у парничном поступку из тачке 1.

1. П. П . из Београда и малолетн е Д . П . и М . П, са непознатим боравиштем, чији је законски заступник отац П. П, подне ли су Уставном суду, 21. јануара 2021. године, преко пуномоћника Н. И, адвоката из Београда, уставну жалбу против „одлука и радњи Првог основног суда у Београду, Градског центра за социјални рад у Београду , јавних тужилаштава и Министарства унутрашњих послова “, због повреде права на суђење у разумном року, права детета и права родитеља, зајемчених одредбама чл ана 32 . став 1, члана 64. став 1. и члана 65. Устава . Подносиоци, такође, истичу повреде права из члана 6. став 1. и члана 8. Европске конвенције за заштиту људских права и основних слобода , које Уставни суд, у својој пракси, по правилу, разматра са аспекта означених одредаба Устава, налазећи да садржински одговарају тим конвенцијским јемствима, као и повреду права на образовање из члана 2. Протокола 1 уз Европску конвенцију.

Уставном жалбом се, у суштини, оспоравају пропусти Првог основног суда у Београду и Градског центра за социјални рад у Београду у парничном поступку који је вођен у предмету број П2. 1052/18, који је иницирала мајка малолетних подноситељки уставне жалбе , као њихов законски заступник , и то подношењем тужбе против њиховог оца, овде подносиоца уставне жалбе, ради (делимичног) лишења родитељског права у погледу сагласности за промену пребивалишта малолетних подноситељки, издавања путних исправа и путовања у иностранство. У уставној жалби се посебно истиче да је подносилац, након пријема наведене тужбе, те сазнања да је малолетне подноситељке њихова мајка, без његове сагласности , преселила на другу адресу и уписала у другу школу , односно вртић, а како је у самој тужби навела да има намеру да са својим новим супругом децу трајно измести у иностранство, поднео противтужбу ради лишења родитељског права мајке у погледу истих оних овлашћења која су наведена у тужби, као и чувања, подизања, образовања и заступања, уз предлог за издавање привремене мере којом би се мајци до окончања спора забранило извођење деце из Републике Србије, о чему је требало обавестити Управу граничне полиције Министарства унутрашњих послова. Неоправдано одуговлачење како суда, тако и органа старатељства, те недоношење одлуке о предложен ој привремен ој мер и у разумном року, бивша супруга и мајка подносилаца је злоупотребила, тако што је 22. марта 2019. године малолетне подноситељке изв ела из земље, од ког момента се губи сваки њихов траг , а домаћа полиција, као и међународна организација Интерпол, ни након две године, нису дошли до било каквог сазнања о њиховом кретању и налажењу. На описани начин, подносиоцу су фактички одузета сва родитељска права, јер две године не зна где се његова деца налазе, док је малолетним подноситељкама ускраћено право да имају оца.

Пропусти Министарства унутрашњих послова су у уставној жалби представљени кроз одбијања функционално надлежних организационих јединица тог државног органа да у први мах приме кривичну приј аву за отмицу деце, већ су то ура дили касније, када је подносилац издејст вовао судску привремену меру, којом су малолетне подноситељке њему поврене на самостално вршење родитељског права до окончања спора. Што се надлежног јавног тужилаштва тиче, повреда означених уставних права се, по наводима уставне жалбе, огледа у томе што још увек није покренут поступак поводом отмице малолетне деце, а као изговор томе служи чињеница да је реч о мај ци која самостално врши родитељско право над малолетном децом и која одвођење м деце у иностранство не чини кривично дело.

Предложено је да Уставни суд усвоји уставну жалбу и подносиоцима утврди право на накнаду нематеријалне штете, сваком у износу од по 10.000 евра у динарској противвредности, као и да им досуди трошкове на име састава уставне жалбе.

2. Сагласно одредби члана 170. Устава Републике Србије, уставна жалба се може изјавити против појединачних аката или радњи државних органа или организација којима су поверена јавна овлашћења, а којима се повређују или ускраћују људска или мањинска права и слободе зајемчене Уставом, ако су исцрпљена или нису предвиђена друга правна средства за њихову заштиту.

У току поступка пружања уставносудске заштите, поводом испитивања основаности уставне жалбе у границама захтева истакнутог у њој, Уставни суд утврђује да ли је у поступку одлучивања о правима и обавезама подносиоца уставне жалбе повређено или ускраћено његово Уставом зајемчено право или слобода.

3. Уставни суд је, у спроведеном поступку, извршио увид у списе парничног предмета Првог основног суда у Београду П2. 1052/18 и утврдио следеће чињенице и околности од значаја за решавање ове уставноправне ствари :

Малолетне Д. П . и М . П, овде подноситељке уставне жалбе, рођене 14. фебруара 2011. и 29. јуна 2012. године, поднеле су 15. јуна 20 18. године, у својству тужиља, а преко законског заступника – мајке З . П, тужбу против тужен ог П. П, овде подносиоца уставне жалбе, ради лишења родитељског права у погледу сагласности за промену њиховог пребивалишта, издавања путних исправа и путовања у ин остранство.

У тужби је, поред осталог, наведено: да мајка самостално врши родитељско право над малолетним тужиљама, на основу правноснажне пресуде Првог основног суда у Београду П2. 963/13 од 27. марта 2013. године, док тужени, као отац, има право да са њима одржава личн е однос е; да је мајка малолетних тужиља, крајем 2017. године , закључила брак са човеком са којим планира пресељење у Аустралију, заједно са децом, имајући у виду да је он држављанин Аустралије и да је тамо центар његових животних активности; да између родитеља малолетних тужиља нема сагласности око пресељења, односно, за промен у њиховог пребивалишта, због чега је било нужно покренути парницу, сагласно одредбама члана 82. став 4. и члана 266. став 1. Породичног закона; да је поступање туженог несавесно, јер нема индиција да би пресељењем у Аустралију били угрожени интереси малолетних тужиља; да мајка компетентно обавља своју функцију, док су малолетне туж иље у сваком погледу заштићене, а имају и квалитетан однос са мајком и њеним новим супругом.

У извештају Градског центра за социјални рад у Београду – Одељење Звездара (у даљем тексту: ЦСР Звездара) од 3. августа 201 8. године је , поред осталог, наведено : да конфликт између родитеља и одсуство комуникације представљају висок ризик за емоционални развој деце; да из тих разлога, селидба у Аустралију представља висок ризик да ће физичко одвајање деце од оца представљати прекидање/слабљење емоционалних веза са оцем, али и са очевом фамилијом , као и са блиским особама; да у односу деце према оцу, као и оца према деци, нема елемената који би указивали на то да отац злоупотребљава родитељско право, те последично, нема ни основа за лишење од тог а права; да је нужно укључивање родитеља у породично саветовалиште, са циљем реуспостављања односа, који би осигурао минимум комуникације и сарадње родитеља, а што је неопходно за даљи правилан развој деце.

Тужени је 30. октобра 2018. године истом суду поднео противтужбу, којом је затражио да се мајка малолетних тужиља лиши родитељског права у погледу истих оних овлашћења која су наведена у тужби, као и чувања, подизања, образовања и заступања малолетне деце . Сматрајући да из тужбених навода, као и одређеног понашања мајке (децу без његове сагласности преселила на другу адресу и уписала у другу школу/вртић), произлази њена намера да децу трајно одведе у иностранство, а без знања и сагласности њега као оца, тужени – противтужилац је предложио издавање привремене мере којом би се мајци , до окончања спора , забранило да без његове писмене сагласности изв еде дец у из Републике Србије, а о чему треба обавестити Управу граничне полиције Министарства унутрашњих послова , која ће извршити упис решења о привременој мери у одговарајући информациони систем. Тужени је у противтужби посебно указао да одредбе члана 54. Закона о граничној контроли чине могућим да малолетно дете које нема навршених 16 година изађе из Републике Србије само у пратњи законског заступника, без претходне сагласности другог родитеља, што значи да би мајка малолетних тужиљ а могла несметано, са њиховим важећим путним исправама, да их изведе из Републике Србије и одведе у Аустралију, не чекајући одлуку којом би он био лишен родитељског права, посебно након што је ЦСР Звездара дао мишљење да за то нису испуњени услови.

Поднеском од 26. новембра 2018. године, тужени – противтужилац је предложио издавање привремене мере којом би се малолетне тужиље – противтужене повериле њему до окончања спора.

Решењем од 4. децембра 2018. године извршено је спајање поступака по тужби и противтужби.

Дописом од 4. децембра 2018. године, суд је наложио Градском центру за социјални рад у Београду – Одељење Нови Београд (у даљем тексту: ЦСР Нови Београд) да у року од 30 дана достави налаз и мишљење о томе да ли су испуњени услови за делимично лишење родитељског права оца деце, те за измену одлуке о вршењу родитељског права, као и да ли је целисходно издавање предложене привремене мере. У допису је такође наведено да је ЦСР Звездара, дана 30. новембра 2018. године, обавестио суд да је надлежност у овом предмету уступио ЦСР Нови Београд, имајући у виду да се мајка са малолетним тужиљама преселила на Нови Београд, а о чему је обавестила суд.

Дописима од 24. децембра 2018. и 23. јануара 2019. године, суд је ургирао код ЦСР Нови Београд доставу налаз и мишљења.

ЦСР Нови Београд је дописом од 24. јануара 2019. године обавестио суд да је стручни тим, с обзиром на усложњеност породичних односа и бројне поступке који се воде у вези са малолетним тужиљама, испланирао опсежнији поступак процене.

Поднеском од 29. марта 2019. године, насловљеним као ургенција за хитно поступање, тужени – противтужилац је обавестио суд да малолетне тужиље од 22. марта 2019. године не долазе у школу/вртић, где их он преузима по извршној пресуди, те да орган старатељства и полиција не могу да ступе у контакт са мајком, због чега сумња да су деца од стране мајке и њеног супруга одведен а у иностранство.

ЦСР Нови Београд је налаз и мишљење од 25. марта 2019. године доставио суду 1. априла 2019. године, након телефонске ургенције председника судског већа. У налазу и мишљењу је, поред осталог, наведено: да је мајка са децом мењала адресе након развода брака; да са децом и садашњим супругом тренутно живи на Новом Београду, у изнајмљеном стану, опремљеном у складу са потребама породице, у коме током теренске посете нису уочене уобичајене личне и и породичне ствари које би указивале на очекивану динамику породице (слике, кључеви, мобилни телефони, ствари које немају посебну намену, већ представљају украс у простору или успомену на неку ситуацију); да отац наводи да мајка није тражила његову сагласност и да је он накнадно обавештен о томе да су деца пресељења на другу адресу и уписана у другу школу/вртић; да су пријаву о промени понашања мајке, у смислу отуђења од породице порекла, те последично и отуђења малолетне деце од сродника, поднели и њени родитељи, који су изјавили да су забринути за њено функционисање, те да су били принуђени да поднесу тужбу за уређење личних односа са унукама, са којима је контакт прекинут у друг ој половин и 2018. године; да је отац уплашен од могућности да мајка одведе децу, посебно након што му је понудила нагодбу да се са децом исели у Аустрију, што је ближ е од Аустралије ; да с обзиром на континуирано присутне дисфункционалне породичне односе кој и онемогућавају базичну родитељску сарадњу, актуелне судске поступке, изричит став мајке у вези са исељавањем, уколико деца и даље буду поверена њој, прекид контакта деце и мајчиних родитеља и сумње на психолошко отуђење деце од оца и блиских сродника, ЦСР Нови Београд је мишљења да је у циљу сагледавања најбољег интереса малолетне деце неопходно извршити судско-медицинско вештачење родитеља и њиховог односа са децом; да ће по добијању налаза и мишљења комисије вешптака , стручни тим бити у могућности да достави мишљење у вези са изменом одлуке о поверавању деце; да родитељи желе да се подвргну судско-медицинском вештачењу, као и да плате трошкове за његово обављање.

Касније, током поступка, несумњиво је утврђено да су малолетне тужиље – противтужене, дана 22. марта 2019. године, у пратњи своје мајке, напустиле Републику Србију преко граничног прелаза „Сурчин“, одакле су авионом, преко Истамбула, отпутовал e за Џакарту. Њихово даље кретање није утврђено до окончања поступка.

Поднеском од 11. априла 2019. године, тужени – противтужилац је преиначио противтужбу, тако што је, уместо делимичног, затражио потпуно лишење родитељског права мајке.

У извештају ЦСР Нови Београд од 23. априла 2019. године, поред осталог, наведено је да је својим поступком (одвођење деце у непознатом правцу, без знања и сагласности оца) мајка злоупотребила своје родитељско право и грубо занемарила дужност из садржине родитељског права – спречавање одржавања личних односа детета и родитеља са којим дете не живи . ЦСР Нови Београд је предложио привремену мер у којом би се деца поверила оцу до окончања спора .

Решењем од 28. маја 2019. године усвојена је предложена привремена мера. Протеком рока за жалбу, ово решење је постало правноснажно.

ЦСР Нови Београд је у три наврата (извештаји од 27. априла, 6. августа и 14. октобра 2020. године) одбио да достави коначно мишљење о родитељски м компетенција ма, правдајући то чињеницом да су мајка и деца недоступни за опсервацију, због чега је процена родитељских компетенција извршена само за оца.

На рочишту одржаном 23. фебруара 2021. године, након извођења доказа саслушањем туженог-противтужиоца у својству парничне странке, главна расправа је закључена.

Пресудом Првог основног суда у Београду П2. 1052/18 од 2 3. фебруара 20 21. године одбијен је као неоснован тужбени захтев малолетних тужиља за делимично лишење родитељског права туженог – противтужиоца, а усвојен противтужбени захтев туженог - противтужиоца , па је мајка малолетних тужиља, а тужена по противтужби, у потпуности лишена родитељског права, због чега је, поред осталог, обавезана да малолетне тужиље одмах преда туженом – противтужиоцу.

Из образложења наведене пресуде произлази да једини разлог за потпуно одузимање родитељског права јесте чињеница да је тужена са малолетном децом напустила Републику Србију, а да о томе није обавестила туженог – противтужиоца, као оца деце, нити је од њега добила сагласност да то уради, што има за последицу да тужени – противтужилац своју децу није видео од марта 2019. године, од ког момента нема било какву информацију о томе где се деца налазе, с ким су и како живе.

Протеком рока за жалбу, тачније 16. априла 2021. године, наведена пресуда је постала правноснажна и извршна .

Тужена по противтужби је све време трајања поступка била заступана од стране пуномоћника из реда адвоката.

4. Одредбама Устава, на чије повреде се указује у уставној жалби, утврђено је: да свако има право да независан, непристрасан и законом већ установљен суд, правично и у разумном року, јавно расправи и одлучи о његовим правима и обавезама, основаности сумње која је била разлог за покретање поступка, као и о оптужбама против њега (члан 32. став 1.); да деца уживају људска права примерено свом узрасту и душевној зрелости (члан 64. став 1.); да родитељи имају право и дужност да издржавају, васпитавају и образују своју децу и да су у томе равноправни, те да сва или поједина права могу једном или обома родитељима бити одузета или ограничена само одлуком суда, ако је то у најбољем интересу детета, у складу са законом (члан 65.).

Одредбама Породичног закона („Службени гласник РС“, бр. 18/05, 72/11 – др.закон и 6/15) је прописано: да породица ужива посебну заштиту државе и да свако има право на поштовање свог породичног живота (члан 2.); да је свако дужан да се руководи најбољим интересом детета у свим активностима које се тичу детета ( члан 6. став 1.); да родитељско право припада мајци и оцу заједно, да су родитељи равноправни у вршењу родитељског права (члан 7. ст. 1. и 2.); да дете има право да одржава личне односе са родитељем са којим не живи, да право детета да одржава личне односе са родитељем са којим не живи може бити ограничено само судском одлуком када је то у најбољем интересу детета (члан 61. ст. 1. и 2.); да је родитељско право изведено из дужности родитеља и постоји само у мери која је потребна за заштиту личности, права и интереса детета (члан 67.); да родитељи имају право и дужност да се старају о детету, да старање о детету обухвата – чување, подизање, васпитавање, образовање, заступање, издржавање те управљање и располагање имовином детета (члан 68. ст. 1. и 2.); да родитељи родитељско право врше заједнички и споразумно када воде заједнички живот (члан 75. став 1.); да један родитељ сам врши родитељско право на основу одлуке суда када родитељи не воде заједнички живот, а нису закључили споразум о вршењу родитељског права (члан 77. став 3.); да родитељ који не врши родитељско право има право и дужност да издржава дете, да са дететом одржава личне односе и да о питањима која битно утичу на живот детета одлучује заједнички и споразумно са родитељем који врши родитељско право, да се питањима која битно утичу на живот детета, у смислу овог закона, сматрају нарочито – образовање детета, предузимање већих медицинских захвата над дететом, промена пребивалишта детета и располагање имовином детета велике вредности (члан 78. ст . 3. и 4. ).

Одредбама Закона о извршењу и обезбеђењу („Службени гласник РС“, бр. 106/15, 106/16 – aутентично тумачење, 113/17 – aутентично тумачење, 54/19 и 9/20 – аутентично тумачење) прописано је : да су извршни поступак и поступак обезбеђења хитни (члан 15. став 1.); да средства обезбеђења јесу стицање заложног права на непокретности и покретној ствари по споразуму странака, стицање заложног права на непокретности и покретној ствари, претходне мере и привремене мере (члан 414.); да решење о обезбеђењу има дејство решења о извршењу, и извршава се пре његове правноснажности (члан 422. став 1.); да суд може одлучити о предлогу за обезбеђење пре него што га достави извршном дужнику и омогући му се да о њему изјасни – 1) ако би извршни поверилац, због одлагања, могао претрпети ненадокнадиву или тешко надокнадиву штету, 2) ради отклањања непосредне опасности противправног оштећења ствари или губитка или тешког угрожавања права (члан 424. став 1. тач. 1) и 2)); да суд може одредити привремену меру пре, у току или после судског или управног поступка па док извршење не буде спроведено (члан 447. став 1.); да се привременом мером обезбеђује новчано или неновчано потраживање чије постојање извршни поверилац учини вероватним, а да би се одредила привремена мере за обезбеђење неновчаног потраживања, извршни поверилац, осим вероватноће постојања потраживања, мора учинити вероватним и да би без привремене мере испуњење његовог потраживања било осујећено или знатно отежано или да ће бити употребљена сила или настати ненадокнадива штета (опасност по потраживање) (члан 449. ст. 1. и 3.).

Одредбама члана 54. Закона о граничној контроли („Службени гласник РС“, број 24/18) прописано је: да приликом граничне провере малолетних лица, полицијски службеник посебну пажњу обраћа да ли малолетно лице путује само или у пратњи другог лица (став 1.); да за прелазак државне границе малолетно лице, држављанин Републике Србије до навршене 16. године живота, када путује само или у пратњи другог лица које му није родитељ или законски заступник, мора поседовати оверену сагласност оба родитеља, ако заједнички врше родитељско право, или законског заступника (став 2.) .

5. Уставни суд најпре констатује да се уставном жалбом истичу повред е права на суђење у разумном року из члана 32. став 1. Устава, као и права детета и родитеља , зајемчених одредбама чл . 64. и 65. Устава. С тим у вези, Уставни суд најпре указује да је 1. јануара 2016. године ступио на снагу Закон о заштити права на суђење у разумном року („Службени гласник РС“, број 40/15), којим је предвиђено да заштиту права на суђење у разумном року у поступцима који су још увек у току пружа надлежни суд, а не Уставни суд. Полазећи од тога да је уставн а жалб а поднета у време када је предметни парнични поступак, у оквиру којег је требало одлучити о предлогу за издавање привремене од 30. октобра 2018. године, још увек био у току, Уставни суд констатује да не постоји његова надлежност када је реч о истакнутој повреди права на суђење у разумном року из члана 32. с тав 1. Устава, имајући у виду да су подносиоци имали на располагању приговор ради убрзавања поступка, сагласно процедури коју прописује наведени закон.

Међутим, када је реч о осталим правима , Уставни суд подсећа да је у својој пракси више пута исказао став да је уставно право родитеља да се стара о детету, односно да га издржава, васпитава и образује, изведено из дужности родитеља да се о детету стара, те да родитељско право постоји само у мери која је потребна за заштиту личности, права и интереса детета. Предуслов да родитељ врши своју уставну дужност према деци и оствари своје Уставом зајемчено право, уколико родитељског права није лишен на начин прописан законом, јесте да му се омогући непосредан контакт и успостављање физичког и емоционалног односа са дететом (видети, поред осталих, Одлуку Уставног суда Уж-3721/2011 од 21. маја 2014. године). Уставни суд даље указује да је Европски суд за људска права, примењујући и тумачећи садржину прав а на поштовање породичног живота из члана 8. Европске конвенције за заштиту људских права и основних слобода , установио да уживање родитеља и детета у заједничком друштву представља основни елемент породичног живота, чак и када је дошло до раскида односа између родитеља (видети пресуде Diamante и Pelliccioni против Сан Марина, број представке 32250/08, од 27. септембра 2011. године, став 170, Keegan против Ирске, број представке 16969/90, од 26. маја 1994. године, став 50. и горе цитирану Цветковић против Србије, број представке 42707/10, од 7. фебруара 2017. године, став 52.). У ситуацији када је породична веза између детета и родитеља већ успостављена, држава и њени органи морају бити усмерени на очување те везе, посебно када је заједница живота између родитеља престала. Реч је, дакле, о позитивној обавези државе да омогући делотворно поштовање породичног живота, усвајањем адекватних мера, као што су креирање правног оквира за пресуђење и механизма за принудно извршење, а онда када је то примерено и предузимање специфичних корака (видети пресуду у предмету Moog против Немачке, представке бр. 23280/08 и 2334/10, од 6. октобра 2016. године, ст. 53. и 54.).

Полазећи од тога да подносиоци уставне жалбе повреду означених права виде у пропусту суда и надлежног органа старатељства да у разумном року одлуче о привременој мери која је предложена у противтужби од 30. октобра 2018. године, чиме је мајци омогућено најпре да малолетне подноситељке изведе из Републике Србије, а затим и одведе на непознату локацију у иностранству, што је за последицу имало прекид сваког контакта између оца и малолетне деце , Уставни суд закључује да је уставна жалба, без обзира на то што је предметни парнични поступак, у време њеног подношења, још увек био у току, допуштена са аспекта права детета из члана 64. и права родитеља из члана 65. Устава.

Уставни суд констатује да је подносилац уставне жалбе у предлог у за издавање привремене мере од 30. октобра 2018. године , поред осталог, навео да понашање мајке малолетних подноситељки (пресељење на другу адресу у Београду и промена школе/вртића без његове сагласности), као и чињеница да надлежни орган старатељства, поводом тужбе за његово делимично лишење родитељског права, није дао позитивно мишљење по питању пресељења малолетних подноситељки у Аустралију (мишљење ЦСР Звездара од 3. августа 2018. године), чини реалн ом опасност да ће мајка иселити малолетне подноситељке из Републике Србије без његове претходне са гласности, не чекајући одлуку по тужби за делимично лишење родитељског права. Посебно је указано да одредбе члана 54. Закона о граничној контроли омогућавају малолетн ој дец и до 16. године живота да Републику Србију напусте само у пратњи родитеља који је њихов законски заступник, без сагласности другог родитеља.

Први основни суд у Београду је 4. децембра 2018. године затражио од надлежног органа старатељства, тада је то био ЦСР Нови Београд, да се поред захтева из тужбе и противтужбе, изјасни и о целисходности издавања привремене мере од 30. октобра 2018. године. Како ЦСР Нови Београд није поступио по овом захтеву, упућене су ургенције од 24. децембра 2018. и 23. јануара 2019. године, поводом којих је ЦСР Нови Београд, дописом од 24. јануара 2019. године, обавестио суд да је стручни тим, с обзиром на усложњеност породичних односа и бројне поступке који се воде у вези са малолетном децом, испланирао опсежнији поступак процене. О предложеној привременој мери, ЦСР Нови Београд се у наведеном допису није изјаснио. Мишљење од 25. марта 2019. године, које је ЦСР Нови Београд, након телефонске ургенције председника поступајућег већа, суду достав ио 1. априла 2019. године, сведено је на закључак о неопходности судско-медицинског вештачења родитеља малолетне деце, али искључиво у контексту захтева из тужбе и противтужбе, не и поводом предложене привремене мере. Дакле, о целисходности издавања привремене мере, ЦСР Нови Београд се није изјаснио ни у поменутом мишљењу, које , како се то касније испоставило, датира из периода након што су малолетне подноситељке напустиле Републику Србију са својом мајком .

Следом изложеног, Уставни суд закључује да су околности конкретног случаја захтевале нарочито хитно поступање суда . Упркос упозорењима на ризично понашање мајке малолетних подноситељки , јер је без сагласности оца преселила децу на другу адресу у Београду и уписала их у другу школу/вртић, као и основано указивање да их она из Републике Србије може извести без његове сагласности (из одредбе члана 54. став 2. Закона о граничној контроли произлази да се сагласност другог родитеља захтева само у случају заједничког вршења родитељског права, што овде није случај), парнични суд, осим захтева од 4. децембра 2018. године упућеног ЦСР Нови Београд да се изјасни о целисходности издавања привремене мере, који је у два наврата поновио (кроз писмене ургенције), није предузео ниједну другу радњу поводом предложене привремене мере. ЦСР Нови Београд је након друге ургенције обавестио суд да је у плану опсежна опсервација односа између родитеља и деце, не дотичући се питања целисходности издавања привремене мере. Парнични суд поводом тога није реаговао, утолико што би даље инсистирао код органа старатељства на изјашењу о предложеној привременој мери или , независно од став а органа старатељства , одлучио о предлогу. Чињеница да не постоји законска препрека да мајка која самостално врши родитељско право малолетну децу изведе преко границе Републике Србије без сагласности оца , а притом је реч о мајци која је нескривено исказивала претензију да децу пресели у иностранство и поред противљења оца, до те мере да је у име малолетне деце покренула парнични поступак како би се отац лишио овлашћења везаних за промену пребивалишта деце, по мишљењу Суда, могла је у довољној мери да оправда суд да о предлогу одлучи и пре него што мајци и органу старатељства омогући да се о њему изјасн е, а у смислу члана 424. став 1. Закона о извршењу и обезбеђењу.

Када је поступање надлежног органа старатељства у питању, Уставни суд полази од тога да је ЦСР Нови Београд у мишљењу од 25. марта 2019. године, између осталог, констатовао да малолетна деца са мајком и њеним супругом живе у изнајмљеном стану, у коме током теренске посете нису уочене уобичајене личне и породичне ствари које би указивале на очекивану динамику породице (слике, кључеви, мобилни телефони, ствари које немају посебну намену, већ представљају украс у простору или успомену на неку ситуацију), затим изричит став мајке у вези са исељавањем, уколико деца и даље буду поверена њој, као и прекид контакта деце са родитељима мајке, као последица промене њеног понашања. Овако утврђене чињенице, свакако, не могу оправдати орган старатељства да се по три узастопна захтева суда не изјасни о целисходности издавања привремене мере. Напротив, такво стање ствари представљало је нарочит повод да ЦСР Нови Београд најпре размотри питања која су у вези са предложеном привременом мером, независно од опсежне опсервације која је планирана у вези са захтев има из тужбе и противтужбе. Међутим, и поред таквог понашања ЦСР Нови Београд , остаје чињеница да у оваквој врсти поступка орган старатељства има само улогу помоћног органа , због чега непоступање по захтевима од 4. и 24. децембра 2018. и 23. јануара 2019. године , свакако, није смело бити препрека за суд да самостално одлучи о предло гу за издавање привремене мере.

Полазећи од тога да је одвођење малолетне деце на непознату локацију у иностранству несумњиво изазвало прекид сваког контакта између оца и малолетне деце, при чему, тај контакт није ни могуће остварити све док се не утврди место где се деца налазе, што је све последица непоступања суда и органа старатељства поводом предлога за издавање привремене мере, од које се основано могло очекивати да ће спречи ти наведени противправн и чин мајке, Уставни суд налази да су подносиоцу уставне жалбе повређена права родитеља из члана 65. Устава, а малолетним подноситељкама права детета из члана 64. став 1. Устава, с обзиром на то да су у потпуности у скраћени за уживање у заједничком друштву, као основном елементу породичног живота . Стога је Суд, сагласно члану 89. став 1. Закона о Уставном суду ("Службени гласник РС", бр. 109/07, 99/11, 18/13 – Одлука УС, 40/15 – др.закон и 103/15), уставну жалбу усвојио, одлучујући као у тач. 1. и 2. изреке.

6. На основу одредбе члана 89. став 3. Закона о Уставном суду, Уставни суд је у првом делу тачке 3. изреке одлучио да се правично задовољење подносилаца уставне жалбе због утврђене повреде Уставом зајемчених права оствари утврђењем права на накнаду нематеријалне штете сваком у износу од по 1.000 евра, у динарској противвредности по средњем курсу Народне банке Србије на дан исплате. Одлучујући о висини накнаде нематеријалне штете, Уставни суд је, пре свега, имао у виду чињеницу да су подноси оци у потпуности ускраћен и за међусобни контакт , што несумњиво производи изузетно штетне последице по њихов однос. Међутим, Уставни суд сматра да на висину накнаде пресудно утиче чињениц а да је мајка малолетних подноситељки, а тужена по противтужби, у потпуности лишена родитељског права и да је таква одлука постала правноснажна, при чему је разлог за њено доношење управо одвођење деце из Републике Србије на непознату локацију у иностранству, без знања и претходне сагласности оца. Дакле, мајка малолетних подноситељки је на јстроже санкционисана као родитељ од стране надлежног суда, тиме што је у потпуности лишена родитељског права, уз обавезу да малолетну децу одмах преда оцу. По мишљењу Уставног суда, подносилац са оваквом извршном исправом, након што се оконча међународна потрага за малолетним подноситељкама, која је, према садржини документације приложене уз уставну жалбу, врло интензивна, а исту спроводи Организација за међународну полицијску сарадњу „Интерпол“, моћи да затражи њено признање и извршење, нарочито уколико се испостави да се малолетна деца налазе у некој од земаља које су ратификовале Конвенцију о надлежности, меродавном праву, признању и извршењу одлука и сарадњи у материји родитељске одговорности и мера за заштиту деце, која је под окриљем Хашке конференције за међународно приватно право закључена у Хагу 19. октобра 1996. године, у ком случају би поступак признања и извршења био у знатној мери олакшан. Поред наведеног, Уставни суд је узео у обзир и праксу овог суда и Европског суда за људска права у сличним случајевима, економске и социјалне прилике у Републици Србији, као и саму суштину накнаде нематеријалне штете којом се оштећеном лицу пружа одговарајуће задовољење. Накнада се исплаћује на терет буџетских средстава – раздео Министарства правде, у року од четири месеца од дана достављања ове одлуке Министарству, сагласно одредбама члана 1. Закона о допуни Закона о Уставном суду („Службени гласник РС“, број 103/15).

7. У вези са истакнутом повредом права на суђење у разумном року из члана 32. став 1. Устава, Уставни суд још једном напомиње да су подносиоци, у време подношења уставне жалбе, имали на располагању приговор ради убрзавања поступка, сагласно процедури коју прописује Закон о заштити права на суђење у разумном року, па је, сагласно одредби члана 36. став 1. тачка 7) Закона о Уставном суду, уставну жалбу у том делу одбацио, решавајући као у тачки 4. изреке.

Уставни суд није посебно разматрао тврдње о повреди означених права радњ ама и пропуштањ има Министарства унутрашњих послова и надлежног јавног тужилаштва, имајући у виду да је уставну жалбу усвојио у односу на поступа к пред надлежн им суд ом, у оквиру којег је оцењено и поступање органа старатељства. Поред тога, Уставни суд подсећа на свој став да кривична пријава представља само иницијални акт на основу кога надлежни тужилац, проверавајући њене наводе, утврђује да ли има основа за покретање кривичног поступка против пријављеног лица или не, те да се самим подношењем кривичне пријаве не стиче право да се по поднетој кривичној пријави покрене кривични поступак. Такође, Уставни суд је у Р ешењу Уж-2424/2011 од 22. децембра 2011. године, поред осталог, истакао да се у предистражној фази претходног поступка не одлучује о правима, обавезама, нити на закону заснованом интересу оштећеног.

8. На основу свега изнетог и одредаба члана 42б став 1. тачка 1), члана 45. тачка 9) и члана 46. тачка 9) Закона о Уставном суду, као и члана 89. Пословника о раду Уставног суда („Службени гласник РС“, број 103/13), Уставни суд је донео Одлуку као у изреци.

ПРЕДСЕДНИК ВЕЋА

Снежана Марковић, с.р.