Преглед документа IУз-42/2009

  • IУз-42/2009
  • 17.06.2009.
  • "Службени гласник РС", број 58/09
  • Закон о судијама ("Службени гласник РС", број 116/08), члан 30. став 1.
  • Одлука о утврђивању несагласности
  • Оцењивање уставности или законитости општих аката / закони и други општи акти Народне скупштине
  • Правосуђе, казнено законодавство и поступци
  • - чланство судија у Републичкој изборној комисији, изборној комисији АП и јединице локалне самоуправе (принцип неспојивости функција); - надлежност министра за правосуђе за покретање поступка за разрешење судије; - оцена у односу на међународни уговор

Уставни суд у саставу: председник др Боса Ненадић и судије др Оливера Вучић, др Марија Драшкић, Весна Илић Прелић, др Агнеш Картаг Одри, мр Станка Милановић, др Драгиша Слијепчевић, др Драган Стојановић и Предраг Ћетковић, на основу члана 167. став 1. тачка 1. Устава Републике Србије, на седници одржаној 17. јуна 2009. године, донео је

 

О Д Л У К У

                        Утврђује се да одредба члана 30. став 1. у делу који гласи: "Судија може бити члан Републичке изборне комисије, односно изборне комисије аутономне покрајине и јединице локалне самоуправе" и одредба члана 64. став 2. у делу који гласи: "министра надлежног за правосуђе", Закона о судијама ("Службени гласник РС", број 116/08) нису у сагласности с Уставом.

 

О б р а з л о ж е њ е

                      Уставни суд је, по сопственој иницијативи, Решењем IУз-42/2009 од 19. фебруара 2009. године, објављеним у "Службеном гласнику РС", број 21/09, покренуо поступак за оцену уставности одредбе члана 30. став 1. у делу који гласи: "Судија може бити члан Републичке изборне комисије, односно изборне комисије аутономне покрајине и јединице локалне самоуправе" и одредбе члана 64. став 2. у делу који гласи: "министра надлежног за правосуђе" Закона о судијама ("Службени гласник РС", број 116/08). У току поступка за оцену уставности одредбе члана 10. Закона о изменама и допунама Закона о судијама од 2004. године ("Службени гласник РС", број 44/04), Уставни суд је утврдио да и ново донети Закон о судијама ("Службени гласник РС", број 116/08), који почиње да се примењује 1. јануара 2010. године, у члану 64. став 2.  садржи истоветну одредбу. Том приликом, Уставни суд је, на седници од 19. фебруара 2009. године, утврдио да решење садржано у члану 10. Закона, којим је предвиђено да поступак за утврђивање навршења радног века и разлога за разрешење судије покреће, поред других наведених субјеката, "и министар надлежан за правосуђе", није у сагласности с Уставом.  Истоветан став Уставни суд је заузео и оцењујући уставност одредбе члана 13. Закона о изменама и допунама Закона о судијама (''Службени гласник РС'', број 42/02), односно у Одлуци број IУ-122/02 од 11. фебруара 2003 године (''Службени гласник РС'', број 17/03).        

                                Такође, имајући у виду поднеске упућене Уставном суду у вези са чланством судија у изборним комисијама, Уставни суд је, у интересу заштите уставности, разматрао одредбу члана 30. став 1. став 1. Закона о судијама, па је, на основу одредбе члана 53. став 1. Закона о Уставном суду ("Службени гласник РС", број 109/07), покренуо поступак за оцену уставности и ове одредбе Закона, у делу који се односи на могућност да судија може бити члан Републичке изборне комисије, односно изборне комисије аутономне покрајине и јединице локалне самоуправе.

                        Уставни суд је на седници одржаној 19. фебруара 2009. године закључио да Решење о покретању поступка достави Народној скупштини на одговор, на основу одредаба члана 33. став 1. и члана 107. став 1. Закона о Уставном суду  ("Службени гласник РС", број 109/07). Пошто у остављеном року, а ни накнадно, Народна скупштина није доставила одговор, Суд је наставио поступак, на основу одредбе члана 34. став 3. Закона о Уставном суду.

                        У спроведеном поступку, Уставни суд је утврдио да је оспореним одредбама члана 30. став 1. и члана 64. став 2. Закона о судијама, утврђено:  да судија не може бити на функцијама у органима који доносе прописе и органима извршне власти, јавним службама и органима покрајинске аутономије и јединица локалне самоуправе, да не може бити члан политичке странке, нити  може политички деловати на други начин, да се не може бавити било којим јавним или приватним плаћеним послом, нити пружати правне услуге или савете уз накнаду, али ''да може бити члан Републичке изборне комисије, односно изборне комисије аутономне покрајине и јединице локалне самоуправе'' (члан 30. став 1.); да се поступак за разрешење (судије) покреће предлогом председника суда, председника непосредно вишег суда, председника Врховног касационог суда, министра надлежног за правосуђе, органа надлежних за вредновање рада судије и Дисциплинске комисије (члан 64. став 2.).

                        За оцену уставности оспорених одредаба Закона, од значаја су одредбе Устава у којима је утврђено: да уређење власти у Републици Србији почива на подели власти на законодавну, извршну и судску и да је судска власт независна (члан 4. ст. 2. и 4.); да нико не може вршити државну или јавну функцију која је у сукобу са његовим другим функцијама, пословима или приватним интересима и да се постојање сукоба интереса и одговорност при његовом решавању одређују Уставом и законом (члан 6.); да су судови самостални и независни у свом раду и да суде на основу Устава, закона и других општих аката, када је то предвиђено законом, општеприхваћених правила међународног права и потврђених међународних уговора (члан 142. став 2.); да је судијска функција стална, а изузетно, лице које се први пут бира за судију бира се на три године (члан 146.); да судији престаје судијска функција на његов захтев, наступањем законом прописаних услова или разрешењем из законом предвиђених разлога, као и ако не буде изабран на сталну функцију (члан 148. став 1.); да се поступак, основи и разлози за престанак судијске функције, као и разлози за разрешење од дужности председника суда, уређују законом (члан 148. став 3.); да је судија у вршењу судијске функције независан и потчињен само Уставу и закону и да је сваки утицај на судију у вршењу судијске функције  забрањен (члан 149. ст. 1. и 2.); да је Високи савет судства независан и самосталан орган који обезбеђује и гарантује независност и самосталност судова и судија (члан 153. став 1.); да Високи савет судства, између осталог, бира и разрешава судије, у складу са Уставом и законом (члан 154.); да су одлуке Уставног суда коначне, извршне и општеобавезујуће (члан 166. став 2.).

                        Суд је констатовао и да је Европском повељом о правилима (закону) за судије, усвојеном у Стразбуру од 8. до 10. јула 1998. године, у складу са основним начелима Уједињених нација о независности судства из новембра 1985. године, поред осталог, у тачки 1.3. прецизирано да је потребно да се у вези са сваком одлуком која утиче на избор, запошљавање, именовање, напредовање у каријери или престанак функције судије, законом предвиди интервенција органа независног од извршне или законодавне власти.

                        Уставни суд је, оцењујући уставност одредбе члана 30. став 1. Закона о судијама, имао у виду и решења садржана у изборним законима која се односе на образовање, делокруг и овлашћења изборних комисија, а нарочито одредбе Закона о избору народних посланика ("Службени гласник РС", бр. 35/00, 69/02, 57/03, 72/03, 18/04, 85/05 и 101/05) према којима: органе за спровођење избора  народних посланика чине Републичка изборна комисија и бирачки одбори (члан 6.); заштиту изборног права обезбеђују Републичка изборна комисија, Врховни суд Србије и надлежни судови (члан 7.); органи за спровођење избора су самостални и независни у раду и раде на основу закона и прописа донетих на основу закона, а за свој рад органи за спровођење избора одговарају органу који их је именовао (члан 28.); чланови Републичке изборне комисије и њихови заменици именују се на четири године (члан 30. став 1.); Републичку изборну комисију у сталном саставу чине председник и шеснаест чланова које именује Народна скупштина, на предлог посланичких група у Народној скупштини, а у проширеном саставу и по један представник подносиоца изборне листе (члана 33. став 1.). Одредбом  члана 34. Закона прописано је да се Републичка изборна комисија, поред осталог, стара о законитом спровођењу избора, прати примену и даје објашњења у вези са применом овог закона, нарочито о спровођењу гласања у иностранству, прописује обрасце и правила за спровођење изборних радњи прописаних овим законом, образује бирачке одборе и именује председника и чланове бирачких одбора, одређује изборне акте који јој се достављају, доноси решење о проглашењу збирне изборне листе, обавља и друге послове предвиђене овим законом и доноси пословник о свом раду. Такође, у одредбама члана 93. до 97. Закона уређена је заштита изборног права. 

                         Суд је надаље утврдио да се наведене одредбе Закона о избору народних посланика сходно примењују и на спровођење поступка избора председника Републике, сагласно члану 8. Закона о избору председника Републике („Службени гласник РС“, број 111/07).

                         Закон о локалним изборима („Службени гласник РС“, број 129/07), којим се уређују питања у погледу састава, начина избора чланова и надлежности изборних комисија које се образују ради спровођења избора за одборнике скупштина јединица локалне самоуправе, у основи садрже слична решења која су садржана и у Закону о избору народних посланика. 

                        Поред тога, према одредбама члана 97. Закона о избору народних посланика, о жалбама изјављеним против решења Републичке изборне комисије одлучује Врховни суд Србије, а према одредбама члана  54. Закона о локалним изборима, о жалбама против решења изборне комисије јединице локалне самоуправе одлучује надлежни окружни суд.

                        Такође, према Пословнику Републичке изборне комисије (''Службени гласник РС'', број 28/08), чланови комисије и њихови заменици имају право на накнаду за рад у комисији, чију висину комисија одређује посебном одлуком (члан 24.), а према Закону о порезу на доходак грађана (''Службени гласник РС'', бр. 24/01, 80/02, 135/04, 62/06, 65/06, 10/07, 7/08, 7/09. и 31/09), порез на доходак грађана не плаћа се ни на примања остварена по основу ''накнада за рад лица у органима за спровођење избора'' (члан 9. став 1. тачка 13.).

                        Из наведеног, Уставни суд је закључио да изборне комисије доносе и примењују прописе који се односе на законито спровођење избора, а то значи да и судија као члан изборне комисије, односно изборне комисије аутономне покрајине и јединице локалне самоуправе, на овој функцији доноси и примењује прописе у наведеним органима, те да о законитости појединачних аката које су донеле изборне комисије, а у чијем доношењу учествују и судије, чланови тих комисија, одлучују надлежни судови. Такође, Суд констатује  да судија који је члан поменутих изборних комисија истовремено врши две различите јавне функције, чиме се доводи у питање и принцип неспојивости који спада међу основне принципе уткане у организацију и функционисање Републике Србије, а који се темељи на принципу владавине права, односно поделе власти и независности судске власти. Поред тешкоћа практичне природе, односно физичке немогућности да се истовремено врше две функције – судијска и функција члана изборних органа, што оспорено решење члана 30.  Закона омогућава, то решење даје могућност да једно исто лице – у исто време буде носилац функција у два различита државна органа, од којих одлука једног (изборне комисије) подлеже контроли законитости од стране другог органа (суда). Такође, Суд сматра да оспорено решење судију не  штити ни од политичког утицаја, јер кад обавља функцију члана изборне функције – с обзиром на то да судију за члана изборне комисије предлажу ''посланичке групе'' које се, по правилу, образују по страначкој, односно политичкој припадности. Уз то, Суд је имао у виду да, сагласно одредби члана 28. став 2.  Закона о избору народних посланика, судија  за свој рад у  Републичкој изборној комисији одговара органу који га је именовао,  а то у конкретном случају  значи Народној скупштини, а судије чланова других изборних комисија, скупштини аутономне покрајине, односно скупштини јединице локалне самоуправе као политичким телима. Доследно поштовање приниципа неспојивости у вршењу судијске функције битан је услов самосталности и независности судија, потом непристрасности, као и ефикасног и одговорног  обављања судијске функције. Наведено, по оцени Суда, озбиљно доводи у питање такво обављање  судијске функције уз истовремено чланство у изборним комисијама. Стога је Уставни суд оценио да је наведена одредба члана 30. став 1. Закона о судијама, у делу који гласи: "Судија може бити члан Републичке изборне комисије, односно изборне комисије аутономне покрајине и јединице локалне самоуправе", несагласна са уставним начелима поделе власти, владавине права и забране сукоба интереса из чл. 1. 3. и 6. Устава, као и са одредбама Устава о самосталности и независности судства (члан 4. став 4. и члан 142. став 2.), односно одредбама члана 149. Устава о независности судија.

                        У вези са оценом уставности одредбе члана 64. Закона, Уставни суд је утврдио да одредба члана 64. став 2. Закона у делу којим је предвиђено да поступак за разрешење судије покреће, поред осталих наведених субјеката, и министар надлежан за правосуђе, није у сагласности с Уставом. Наведеним овлашћењем министра, који је носилац извршне власти, по оцени Суда, нарушава се уставно начело поделе власти (члан 4. став 2. Устава) и начело самосталности и независности судова (члан 4. став 4. и члан 142. став 2. Устава), јер се то овлашћење министра односи на унутрашњи, персонални вид самосталности судова. Поред тога, коришћењем наведеног овлашћења министра, по оцени Суда, може се вршити и одређени притисак, односно утицати на судију у вршењу судијске функције, што је супротно одредбама члана 149. ст. 1. и 2. Устава. Другим речима, из наведених одредаба Устава следи да у успостављеном систему поделе власти, утврђивање разлога за престанак судијске дужности и за разрешење судије против његове воље, и сагласно томе предлагање разрешења судије, припада судској власти, с обзиром да се судска власт, у односу на друге две гране власти, организује и делује на принципу независности и самосталности, а да право разрешења судија Устав изричито ставља у надлежност посебног државног органа -  Високог савета судства, тј. органа  независног од извршне и законодавне власти (члан 154. Устава).

                        Поред наведеног, по оцени Уставног суда, из одредаба члана 4. став 4, члана 148. ст. 1. и 2. и члана 149. ст. 1. и 2. и чл. 153. и 154. Устава произлази да овлашћење за предлагање разрешења судије против његове воље, посебно у случају када се ради о нестручном вршењу судијске функције, може припадати само судској власти, односно да о томе може одлучивати само Високи савет судства као независно  самостално тело, као политички неутрално, стручно компетентно и способно да процени и утврди разлоге за престанак судијске функције и за разрешење судије, независно од утицаја политичких чинилаца, а да укључивање извршне власти у тај поступак може објективно да утиче на независност и самосталност судске власти у вршењу њене функције.

                        Уставни суд при томе сматра да иницирање поступка за престанак судијске дужности у законом одређеним случајевима, као и за покретање поступка за престанак судијске дужности од стране министра надлежног за правосуђе, само по себи не би било несагласно са Уставом ако поступак не би покренули председници судова, односно други субјекти утврђени у члану 64. Закона. Међутим, с обзиром на начин уређивања наведеног питања и целину оспорене одредбе закона, овај поступак није било могуће издвојити из контекста и садржине члана 64. Закона, јер није могуће без нормативноправне интервенције у Закону о судијама, за коју Уставни суд, према члану 167. Устава, није надлежан, определити и свести овлашћења надлежног министра само на иницирање, односно супсидијерно покретање поступка за престанак судијске функције због навршења радног века и других законом предвиђених случаја .

                        На истоветан начин Уставни суд је поступао оцењујући уставност  и одредбе члана 13. Закона о изменама и допунама Закона о судијама ("Службени гласник РС", број 42/02), тј. у Одлуци број IУ-122/02 од 11. фебруара 2003. године ("Службени гласник РС", бр. 17/03 и 25/03) и Одлуци број IУ 28/06 од 19. фебруара 2009. године - у односу на члан 10. Закона о изменама и допунама Закона о судијама ("Службени гласник РС", бр. 44/04), када је утврдио да оспорене одредбе наведених закона нису у сагласности са Уставом. У овим одлукама Суд је стао на становиште да се "овлашћењем министра надлежног за правосуђе, који је орган извршне власти, да покреће поступак за разрешење судија, нарушава начело поделе власти и начело самосталности и независности судова. Наиме, тим овлашћењем министра, по оцени Уставног суда, доводи се у питање "унутрашњи персонални вид самосталности и независности судова", односно уставни принцип независности и самосталности судија.

                        Такође, наведеном одредбом члана 64. став 2. Закона несумњиво се умањује већ достигнути ниво самосталности и независности судија и судова који је био успостављен чланом 56. став 2. Закона о судијама ("Службени гласник РС", број 63/01), у коме је било прописано да поступак за утврђивање навршења радног века и разлога за разрешење покрећу председник суда, председник непосредно вишег суда и председник Врховног суда Србије, што је Уставни суд већ констатовао у својој Одлуци број IУ-122/2002  од 11. фебруара 2003. године и Одлуци број IУ-28/06 од 19. фебруара 2009. године.

                        И на крају, уношењем наведеног решења и  у одредбу члана 64. став 2. Закона о судијама, доведена је у питање и одредба члана 166. став 2. Устава, по којој су Одлуке Уставног суда ''извршне и општеобавезујуће'', а то значи и за законодавца. Међутим, Народна скупштина је поступила супротно наведеној одредби Устава и Одлуци Суда број IУ-122/02 уносећи спорно решење у Закон о судијама.

                        Полазећи од изложеног и одредбе члана 45. тачка 1) Закона о Уставном суду, Уставни суд је одлучио као у изреци.

                        На основу одредбе члана 168. став 3. Устава, одредба члана 30. став 1. у делу који гласи: "Судија може бити члан Републичке изборне комисије, односно изборне комисије аутономне покрајине и јединице локалне самоуправе" и одредба члана 64. став 2. у делу који гласи: "министра надлежног за правосуђе", Закона о судијама ("Службени гласник РС", број 116/08),  престају да важе даном објављивања Одлуке Уставног суда у "Службеном гласнику Републике Србије".

 

                                                                                            ПРЕДСЕДНИК

                                                                                             УСТАВНОГ СУДА

                                                                                                 др Боса Ненадић, с.р.