Уставни суд, Велико веће, у саставу: председник Суда Снежана Марковић, председник Већа и судије Весна Илић Прелић, др Драгана Коларић, др Тамаш Корхец (Korhecz Tamás), др Јован Ћирић, Гордана Ајншпилер Поповић, др Наташа Плавшић и Лидија Ђукић, чланови Већа, у поступку по уставној жалби Р. П . из Стрмца код Прибоја , на основу члана 167. став 4. у вези са чланом 170. Устава Републике Србије, на седници Већа одржаној 9. децембра 2021. године, донео је
О Д Л У К У
1. Усваја се уставна жалба Р. П . и утврђује да је у управном поступку који се води пред Општинском управом општине Прибој у предмету број 580-3/2012 подносиоцу уставне жалбе повређено право на суђење у разумном року, зајемчено одредбом члана 32. став 1. Устава , док се у преосталом делу уставна жалба одбацује.
2. Утврђује се право подносиоцу уставне жалбе на накнаду нематеријалне штете у износу 600 евра, у динарској противвредности по средњем курсу Народне банке Србије на дан исплате. Накнада се исплаћује на терет буџетских средстава – раздео Министарства правде, у року од четири месеца од дана достављања ове одлуке Министарству.
3. Налаже се надлежним органима да предузму све мере како би се поступак из тачке 1. окончао у најкраћем року.
О б р а з л о ж е њ е
1. Р. П . из Стрмца код Прибоја је, 25. септембра 2019. године, преко пуномоћника М. П, адвоката из Београда , Уставном суду изјавио уставну жалбу против решења Управног суда Р4 у. 182/19 од 9. августа 2019. године и решења Врховног касационог суда Рж1 у. 114/19 од 6. септембра 2019. године, због повреде права на правично суђење из члана 32. став 1. Устава Републике Србије и права на правно средство из члана 36. став 2. Устава, као и права зајемченог чланом 6. Европске конвенције за заштиту људских права и основних слобода.
Уставном жалбом је оспорено решење Управног суда Р4 у. 182/19 од 9. августа 2019. године којим је одбијен приговор ради убрзања поступка у предмету Управног суда У. 7830/19, као и решење Врховног касационог суда Рж1. у. 114/19 од 6. септембра 2019. године којим је одбијена жалба коју је подносилац изјавио против наведеног решења Управног суда.
Допуном уставне жалбе од 25. маја 2020. године подносилац је указао да му је у управном поступку који се води пред Општинском управом општине Прибој у предмету број 580-3/2012 повређено право на суђење у разумном року, зајемчено одредбом члана 32. став 1. Устава, те је поставио захтев за накнаду нематеријалне штете.
Подносилац уставне жалбе је 23. јуна 2020. године указао да су му решењем Управног суда Р4 у. 31/20 од 12. марта 2020. године, решењем Врховног касационог суда Рж1 у. 38/20 од 27. маја 2020. године и решењем Врховног касационог суда Рж1 у. 45/20 од 1. јуна 2020. године, такође, повређена напред наведена Уставом зајемчена права.
Оспореним решењем Управног суда Р4 у. 31/20 од 12. марта 2020. године одбијен је приговор ради убрзања поступка у предмету Управног суда У. 7830/19. Оспореним решењем Врхо вног касационог суда Рж1 у. 38/20 од 27. маја 2020. године одбијена је жалба коју је подносилац изјавио због непоступања по приговору подносиоца ради убрзања поступка. Оспореним р ешењем Врховног касационог суда Рж1 у. 45/20 од 1. јуна 2020. године одбачена је као недозвољена жалба подносиоца.
2. Сагласно одредби члана 170. Устава, уставна жалба се може изјавити против појединачних аката или радњи државних органа или организација којима су поверена јавна овлашћења, а којима се повређују или ускраћују људска или мањинска права и слободе зајемчене Уставом, ако су исцрпљена или нису предвиђена друга правна средства за њихову заштиту. Поступак по уставној жалби се, у смислу члана 175. став 3. Устава, уређује законом.
У току поступка пружања уставносудске заштите, поводом испитивања основаности уставне жалбе у границама захтева истакнутог у њој, Уставни суд утврђује да ли је у поступку одлучивања о правима и обавезама подносиоца уставне жалбе повређено или ускраћено његово Уставом зајемчено право или слобода.
3. Уставни суд је, у спроведеном поступку , извршио увид у целокупну документацију приложену уз уставну жалбу, на основу чега је утврдио следеће чињенице и околности од значаја за одлучивање:
3.1. Подносилац уставне жалбе је 10. јула 2012. године поднео захтев за признавање права на месечно новчано примање, као члану породице цивилне жртве рата, који је одбијен као неоснован решењем Општинске управе Прибој број 580-3/2012 од 8. октобра 2012. године.
Против наведеног решења подносилац је 23. октобра 2012. године изјавио жалбу, која је одбијена као неоснована решењем Министарства рада, запошљавања и социјалне политике број 580-02-01019/2012-11 од 3. априла 2013. године.
Против наведеног коначног управног акта подносилац је 20. маја 2013. године поднео тужбу, која је одбијена као неоснована пресудом Управног суда – Одељење у Крагујевцу У. 8393/13 од 17. октобра 2014. године.
Подносилац је 25. децембра 2014. године изјавио уставну жалбу, која је Одлуком Уставног суда Уж- 9170/2014 од 30. јуна 2016. године усвојена, те је утврђено да је том пресудом повређено право подносиоца уставне жалбе на правично суђење зајемчено одредбом члана 32. став 1. Устава. Наведеном Одлуком је поништена пресуда Управног суда – Одељење у Крагујевцу У. 8393/13 од 17. октобра 2014. године и одређено да Управни суд донесе нову одлуку о тужби подносиоца изјављеној против решења Министарства рада, запошљавања и социјалне политике број 580-02-01019/2012-11 од 3. априла 2013. године. Одлука Уставног суда достављена је Управном суду 3. августа 2016. године.
3.2. Поступајући у извршењу Одлуке Уставног суда, Управни суд - Одељење у Крагујевцу је, на седници одржаној 20. октобра 2016. године, донео пресуду У. 11042/16, којом је уважио тужбу подносиоца, поништио решење другостепеног органа и предмет вратио на поновно одлучивање.
Решењем другостепеног органа управе број 580-02-01019/2012-11 од 30. децембра 2016. године одбијена је жалба подносиоца изјављена против првостепеног решења број 580-3/2012 од 8. октобра 2012. године.
Против наведеног коначног управног акта подносилац је 9. фебруара 2017. године поднео тужбу, која је уважена пресудом Управног суда – Одељење у Крагујевцу У. 1814/17 од 22. фебруара 2019. године, поништен је наведени коначни управни акт и предмет враћен на поновно одлучивање, са образложењем да тужени орган није поступио у складу са примедбама изнетим у пресуди У. 11042/16 од 20. октобра 2016. године, противно одредби члана 69. став 2. Закона о управним споровима .
Решењем другостепеног органа управе број 580-02-1019/2012-11 од 26. марта 2019. године одбијена је жалба подносиоца изјављена против првостепеног решења број 580-3/2012 од 8. октобра 2012. године.
Против наведеног коначног управног акта подносилац је 16. маја 2019. године поднео тужбу, која је уважена пресудом Управног суда – Одељење у Крагујевцу У. 7830/19 од 4. марта 2020. године, поништен је наведени коначни управни акт и предмет враћен на поновно одлучивање, са образложењем да тужени орган није поступио у складу са примедбама изнетим у пресуди У. 1814/17 од 22. фебруара 2019. године, противно одредби члана 69. став 2. Закона о управним споровима.
4. Одредбом члана 32. став 1. Устава, на чију повреду подносилац, поред осталог, указује у уставној жалби, утврђено је да свако има право да независан, непристрасан и законом већ установљен суд, правично и у разумном року, јавно расправи и одлучи о његовим правима и обавезама, основаности сумње која је била разлог за покретање поступка, као и о оптужбама против њега.
Законом о управним споровима („Службени гласник РС“, бр ој 111/09) прописано је: да када суд поништи акт против кога је био покренут управни спор, предмет се враћа у стање поновног решавања по жалби, односно стање поновног решавања по захтеву странке у првостепеном поступку, ако је жалба била законом искључена (стање пре него што је поништени акт донет); да ако према природи ствари у којој је настао управни спор треба уместо поништеног управног акта донети други, надлежни орган је дужан да тај акт донесе без одлагања, а најкасније у року од 30 дана од дана достављања пресуде, при чему је надлежни орган везан правним схватањем суда, као и примедбама суда у погледу поступка (члан 69.); да ће ако надлежни орган после поништења управног акта донесе управни акт противно правном схватању суда или противно примедбама суда у погледу поступка, па тужилац поднесе нову тужбу, суд поништити оспорени акт и сам решити управну ствар пресудом, осим ако то није могуће због природе те ствари или је иначе пуна јурисдикција законом искључена; да пресуда донета у случају из става 1. овог члана у свему замењује акт надлежног органа; да а ко суд сматра да због природе ствари не може да сам реши управну ствар, дужан је да то посебно образложи (члан 70. ст. 1. до 3.).
5. Оцењујући наводе и разлоге уставне жалбе са становишта Уставом зајемченог права на суђење у разумном року, Уставни суд најпре указује да управни поступак који је био правноснажно окончан пре изјављивања уставне жалбе од 25. децембра 2014. године, поводом које је донета Одлука Уставног суда Уж-9170/2014 од 30. јуна 2016. године, није део поступка који је пред Управним судом и органима управе уследио након доношења наведене одлуке Уставног суда, већ се ради о посебном поступку у коме се одлука Суда извршава. Стога је Уставни суд, у конкретном случају, ценио само период од достављања Одлуке Уставног суда Уж-9170/2014 од 30. јуна 2016. године Управном суду, односно од 3. августа 2016. године, па до одлучивања Уставног суда о уставној жалби изјављеној 25. септембра 2019. године. Полазећи од наведеног, предметни поступак након достављања Одлуке Уставног суда Управном суду траје више од пет година.
Приликом испитивања да ли је оспорени поступак окончан у најкраћем року, узети су у обзир сложеност предмета поступка, понашање подносиоца уставне жалбе, поступање органа управе и надлежног суда, број донетих одлука у том поступку, као и значај истакнутог права за подносиоца.
Полазећи од ових критеријума, Уставни суд је утврдио да предмет није био чињенично и правно сложен.
Уставни суд указује на то да је одлука о захтеву подносиоца за признавање права на месечно новчано примање, као члану породице цивилне жртве рата, за њега била од изузетног значаја.
Уставни суд је оценио да, имајући у виду околности случаја, односно број донетих одлука у том периоду, подносилац није могао ни допринети трајању поступка.
Уставни суд констатује да су у наведеном периоду донета два решења другостепеног органа управе и чак три пресуде Управног суда. Према становишту које је изразио и Европски суд за људска права, чињеница да се више пута налаже понављање разматрања једног предмета пред нижом инстанцом може, сама по себи, открити озбиљан недостатак у правном систему државе (видети нпр. предмет Pavlyulynets против Украјине, представка број 70767/01 од 6. септембра 2005. године и Цветковић против Србије, представка број 17271/04 од 10. јуна 2008. године). Уставни суд још једном понавља да се оспорени поступак води у извршењу Одлуке Уставног суда и указује на то да се од Управног суда и органа управе очекивало да се о предмету поступка одлучи посебно ажурно. Управни суд је два пута констатовао да је другостепени орган управе поступио противно одредби члана 69. став 2. Закона о управним споровима, односно да није поступио у складу са примедбама суда изнетим у претходно донетим пресудама.
Полазећи од изложеног, Уставни суд је оценио да је подносиоцу уставне жалбе у управном поступку који се води пред Општинском управом општине Прибој у предмету број 580-3/2012 повређено право на суђење у разумном року, зајемчено од редбом члана 32. став 1. Устава. Имајући у виду наведено, Уставни суд је усвојио уставну жалбу, одлучујући као у првом делу тачке 1. изреке, док је у тачки 3. изреке наложио надлежним органима да предузму све мере како би се поступак из тачке 1. окончао у најкраћем року, сагласно одредбама члана 89. ст. 1. и 2. Закона о Уставном суду („Службени гласник РС“, бр. 109/07, 99/11, 18/13 – Одлука УС, 40/15 – др. закон и 103/15).
6. На основу одредбе члана 89. став 3. Закона о Уставном суду, Уставни суд је у тачки 2. изреке одлучио да се правично задовољење подносиоцу уставне жалбе због утврђене повреде права на суђење у разумном року оствари утврђењем права на накнаду нематеријалне штете у износу од 600 евра, у динарској противвредности по средњем курсу Народне банке Србије на дан исплате, на терет буџетских средстава – раздео Министарства правде , у року од четири месеца од дана достављања ове одлуке Министарству.
Приликом одлучивања о висини нематеријалне штете коју је претрпео подносилац уставне жалбе због повреде права на суђење у разумном року, Уставни суд је ценио све околности од значаја за њено одређивање, а посебно трајање предметног поступка који је вођен у извршењу одлуке овог суда. Уставни суд сматра да наведени новчани износ представља правичну и адекватну накнаду за повреду права коју је подносилац уставне жалбе претрпео због наведеног поступања надлежног органа управе и суда. Одлучујући о висини накнаде нематеријалне штете, Уставни суд је, такође, имао у виду праксу овог суда, економске и социјалне прилике у Републици Србији, као и саму суштину накнаде нематеријалне штете којом се оштећеном лицу пружа одговарајуће задовољење.
Поред тога, Уставни суд је имао у виду новију праксу Европског суда за људска права изражену у пресуди Хрустић и други против Србије од 9. јануара 2018. године (представке бр. 8647/16, 12666/16 и 20851/16), и више других пресуда, а које се односе на питање висине накнаде нематеријалне штете досуђене због повреде права на суђење у разумном року. Усклађујући своју досадашњу праксу са наведеним ставовима Европског суда, Уставни суд сматра да наведени новчани износ представља адекватну компензацију за повреду права коју је подносилац уставне жалбе претрпео због неделотворног поступања органа управе.
7. Уставни суд није разматрао уставну жалбу изјављену против појединачних аката наведених у уставној жалби, као и у допунама уставне жалбе, а којима је, у суштини, одлучивано о захтеву за заштиту права на суђење у разумном року, имајући у виду да је усвојио уставну жалбу подносиоца због утврђене повреде права на суђење у разумном року, те би разматрање уставне жалбе у овом делу било беспредметно.
8. Имајући у виду да поступак није правноснажно окончан, то је Уставни суд захтев подносиоца уставне жалбе којим је тражено да Уставни суд утврди и повреду осталих права означених у уставној жалби, одбацио као преурањен, решавајући као у другом делу тачке 1. изреке, сагласно члану 36. став 1. тачка 7) Закона о Уставном суду.
9. У вези захтева подносиоца за накнаду трошкова поступка пред Уставним судом, Уставни суд указује да нема основа за накнаду трошкова поступка пред Уставним судом, у смислу одредбе члана 6. став 2. Закона о Уставном суду (с тим у вези видети, поред многих других, Одлуку Уж-633/2011 од 8. маја 2013. године, на интернет страници : www.ustavni.sud.rs).
10. На основу свега изнетог и одредаба члана 42б став 1. тачка1), члана 45. тачка 9) и члана 46. тачка 9) Закона о Уставном суду, као и члана 89. Пословника о раду Уставног суда ("Службени гласник РС", број 103/13), Уставни суд је донео Одлуку као у изреци.
ПРЕДСЕДНИК ВЕЋА
Снежана Марковић, с.р.