Уставни суд, Велико веће, у саставу: председник Суда Снежана Марковић, председник Већа и судије Мирослав Николић, др Тијана Шурлан, Татјана Ђуркић, др Милан Шкулић, Лидија Ђукић, др Наташа Плавшић и др Владан Петров , чланови Већа, у поступку по уставној жалби З . К, М . Ж, Д . М, Б . Л . и А . С, свих из Пирота , и М. С, М. Т . и З . С, свих из Ниша, на основу члана 167. став 4. у вези са чланом 170. Устава Републике Србије, на седници Већа одржаној 23. децембра 2021. године, донео је
О Д Л У К У
1. Усваја се уставна жалба З. К, М . Ж, Д. М, Б . Л, А. С , М. С, М. Т . и З . С . и утврђује да је у управном поступку који се води пред Министарством унутрашњих послова – Сектор за људске ресурсе – Одељење за плате и бенефиције у предмету број 444/20 подносиоцима уставне жалбе повређено право на суђење у разумном року, зајемчено одредбом члана 32. став 1. Устава Републике Србије .
2. Утврђује се право подносилаца уставне жалбе З. К, М . Ж, Д . М, Б . Л, М . С, М. Т . и З . С . на накнаду нематеријалне штете сваком у износу од по 600 евра, у динарској противвредности по средњем курсу Народне банке Србије на дан исплате. Накнада се исплаћује на терет буџетских средстава - раздео Министарства правде, у року од четири месеца од дана достављања ове одлуке Министарству.
3. Одбија се захтев подноситељке уставне жалбе А . С . за накнаду нематеријалне штете због утврђене повреде права из тачке 1.
4. Налаже се надлежним органима да предузму све неопходне мере како би се поступак из тачке 1. окончао у најкраћем року.
О б р а з л о ж е њ е
1. З. К . из Пирота и оста ла лица наведена у уводу и у тачки 1. изреке поднели су Уставном суду, 14. маја 2018. године, преко пуномоћника Ј. М, адвоката из Ваљева, уставну жалбу, допуњену поднесцима од 2. јула 2019. године и 12. јуна 2020. године, због повреде права на суђење у разумном року, као елемента права на правично суђење зајемченог одредбом члана 32. став 1. Устава Републике Србије, у „поступцима који су вођен и пред Министарством унутрашњих послова – Сектор за људске ресурсе у предмету број 117/12610/09, Жалбеном комисијом Владе у предмету број 120-01-331/2009-01, Управним судом у предмету У. 12148/10 (2009) и у поступку који је у време изјављивања ове уставне жалбе вођен пред Жалбеном комисијом Владе“. Уставни суд је констатовао да се уставном жалбом оспорава трајање јединственог поступка у коме се одлучује о праву подносилаца уставне жалбе на исплату накнаде трошкова превоза за долазак на посао и одлазак са посла.
У уставној жалби и њеним допунама је детаљно описан ток управног поступка који се води поводом захтева подносилаца од 25. фебруара 2009. године, уз навођење разлога који се односе на сложеност предмета поступка, поступање надлежних управних органа и суда, као и на понашање подносилаца.
Предложено је да Уставни суд утврди повреду права на суђење у разумном року, наложи да се оспорени поступак што пре оконча и утврди право подносилаца на накнаду нематеријалне штете због повреде права на суђење у разумном року сваком у износу од по 2.000 евра у динарској противвредности по средњем курсу Народне банке Србије на дан исплате.
2. Сагласно члану 170. Устава Републике Србије, уставна жалба се може изјавити против појединачних аката или радњи државних органа или организација којима су поверена јавна овлашћења, а којима се повређују или ускраћују људска или мањинска права и слободе зајемчене Уставом, ако су исцрпљена или нису предвиђена друга правна средства за њихову заштиту. Поступак по уставној жалби ce, у смислу члана 175. став 3. Устава, уређује законом.
У току поступка пружања уставносудске заштите, поводом испитивања основаности уставне жалбе у границама захтева истакнутог у њој, Уставни суд утврђује да ли je у поступку одлучивања о правима и обавезама подносиоца уставне жалбе повређено или ускраћено његово Уставом зајемчено право или слобода.
3. Уставни суд je, у спроведеном поступку , из списа предмета Министарства унутрашњих послова – Сектор за људске ресурсе – Одељење за плате и бенефиције број 444/20 и целокупне документације приложене уз уставну жалбу и њене допуне , утврдио следеће чињенице и околности од значаја за одлучивање:
3.1. Подносиоци уставне жалбе и сада пок. Ж.Т, правни претходник подноситељке А. С, су 25. фебруара 2009. године Министарству унутрашњих послова – Управа граничне полиције поднели захтев за исплату накнаде трошкова превоза за долазак на рад и повратак са рада, за последње три године до подношења захтева.
Министарство унутрашњих послова – Сектор финансија, људских ресурса и заједничких послова – Управа за људске ресурсе (у даљем тексту: првостепени орган) је поводом наведеног захтева подносилаца донело два решења број 117-1261/09 од 3. јуна 2009. године и број 120-934-1/09 од 4. јуна 2009. године, којима је исти захтев одбијен као неоснован .
Решењем Жалбене комисије Владе (у даљем тексту: другостепени орган) број 114-02-23/2009-01 од 14. јула 2009. године усвојена је жалба подносилаца, поништена су оба наведена решења првостепеног органа и предмет враћен на поновни поступак.
Решење првостепеног органа број 117-934-1/09-1 од 20. јула 2009. године, којим је одбијен као неоснован захтев подносилаца, потврђено је у поступку по жалби подносилаца решењем другостепеног органа број 120-01-331/2009-01 од 14. септембра 2009. године. Против наведеног коначног решења, подносиоци су поднели тужбу Врховном суду Србије, о којој је, након успостављања нове мреже судова у Републици Србији, одлучио Управни суд пресудом У. 12148/10 (2009) од 13. маја 2011. године, тако што је исту уважио и поништио коначно решење из разлога што тужени орган уз одговор на тужбу није доставио суду комплетне списе предмета .
Другостепени орган је, у извршењу наведене пресуде Управног суда, донео решење број 120-01-456/2011-01 од 21. јуна 2011. године, којим је усвојена жалба подносилаца, поништено првостепено решење од 20. јула 2009. године и предмет враћен првостепеном органу на поновни поступак.
Како првостепени орган у поновном поступку није одлучио о захтеву у законом прописаном року, подносиоци су 31. марта 2017. године изјавили жалбу због „ћутања администрације“, коју је другостепени орган решењем број 120-01-282/2017-01 од 21. априла 2017. године усвојио и наложио првостепеном органу да без одлагања, а најкасније у року од пет дана донесе одговарајуће решење. С обзиром на то да првостепени орган није поступио по наведеном решењу другостепеног органа, подносиоци су 16. августа 2017. године изјавили другу жалбу због „ћутања администрације“.
Првостепени орган је решењем број 1368-1/17 од 8. децембра 2017. године одбио као неоснован захтев подносилаца, док је другостепени орган решењем број 114-02-3/2018-01 од 19. јануара 2018. године усвојио жалбу подносилаца, поништио наведено првостепено решење и вратио предмет на поновн и поступак.
Првостепени орган поново није одлучио о захтеву у законом прописаном року, те су подносиоци 3. априла 2018. године изјавили жалбу због „ћутања администрације“, коју је другостепени орган решењем број 114-02-00005/2018-01 од 10. маја 2018. године усвојио и наложио првостепеном органу да без одлагања, а најкасније у року од 15 дана донесе одговарајуће решење и о томе обавести другостепени орган. Подносиоци су због даљег непоступања првостепеног органа изјавили још једну жалбу з бог „ћутања администрације“ од 22. јуна 2018. године, а потом и четири накнадна захтева за одлучивање о тој жалби од 24. августа и 9. октобра 2018. године, као и од 8. фебруара и 28. јуна 2019. године. Тужбу због „двоструког ћутања управе“ су поднели 5. фебруара 2020. године.
Првостепени орган је донео решење број 444/20 од 29. маја 2020. године којим је одбијен као неоснован захтев подносилаца.
Решењем другостепеног органа број 120-01-301/2020-01 од 3. јула 2020. године усвојена је жалба подносилаца, поништено наведено првостепено решење и предмет враћен на поновни поступак.
Како првостепени орган у поновном поступку није одлучио о захтеву у законом прописаном року, подносиоци су 4. новембра 2020. године изјавили жалбу због „ћутања администрације“, коју је другостепени орган решењем број 120-01-632/2020-01 од 4. децембра 2020. године усвојио и наложио првостепеном органу да без одлагања, а најкасније у року од 15 дана донесе одговарајуће решење. Првостепени орган није поступио по наведеном решењу другостепеног органа, те су подносиоци 4. фебруара 2021. године изјавили другу жалбу због „ћутања администрације“, а потом и накнадни захтев од 25. маја 2021. године.
3.2. Када је у питању подноситељка уставне жалбе А . С , Уставни суд је констатовао следеће:
Решењем Јавног бележника Ђ . П, са службеним седиштем у Пироту, УПП број 590-2018 од 21. марта 2018. године , за законске наследнике на заоставштини иза пок. Ж .Т, бившег из Пирота, који је преминуо 17. јануара 2018. године, оглашени су А. С, овде подноситељка уставне жалбе, и М.Ц.
Адвокат Ј. М . је, као пуномоћник подноситељке уставне жалбе А. С , поднеском од 11. маја 2018. године обавестила првостепени орган, пре доношења решења тог органа број 444/20 од 29. маја 2020. године, да је Ж.Т, који је био странка у поступку, преминуо и да је његов законски наследник А. С , која као његов правни следбеник ступа у својству странке у конкретни управни поступак, прилажући пуномоћје од 4. априла 2018. године.
Решењем првостепеног органа број 444/20 од 29. маја 2020. године одлучено је и о захтеву подноситељке уставне жалбе А. С . Међутим, у жалби изјављеној против тог решења као странка је и даље био означен сада пок. Ж.Т, а не наведена подноситељка уставне жалбе, те решењем другостепеног органа број 120-01-301/2020-01 од 3. јула 2020. године није одлучено о жалби подноситељке, већ о жалби њеног правног претходника, који је и у тужби због „двоструког ћутања управе“ од 5. фебруара 2020. године био означен као странка, уместо наведене подноситељке.
4. Одредбом члан 32. став 1. Устава, на чију се повреду позива у уставној жалби, утврђено је да свако има право да независан, непристрасан и законом већ установљен суд, правично и у разумном року, јавно расправи и одлучи о његовим правима и обавезама, основаности сумње која је била разлог за покретање поступка, као и о оптужбама против њега.
Одредбама Закона о општем управном поступку („Службени гласник РС“, бр. 18/16 и 95/18 - аутентично тумачење), које се примењују од 1. јуна 2017. године, прописано је: да се поступак води без одуговлачења и уз што мање трошкова по странку и другог учесника у поступку, али тако да се изведу сви докази потребни за правилно и потпуно утврђивање чињеничног стања (члан 9. став 2.); да другостепени орган сам или преко првостепеног или замољеног органа допуњава поступак ако нађе да је чињенично стање погрешно или непотпуно утврђено или понавља цео поступак или његов део ако нађе да је учињена повреда правила поступка која је утицала на законитост и правилност побијаног решења, да у том случају другостепени орган поништава побијано решење и сам одлучује о управној ствари ако нађе да се на основу чињеница утврђених у допуњеном поступку мора решити друкчије него што је решена првостепеним решењем (члан 171. став 2.); да ако другостепени орган нађе да ће недостатке првостепеног поступка брже и економичније отклонити првостепени орган, он ће својим решењем поништити првостепено решење и вратити предмет првостепеном органу на поновни поступак, да је у том случају, другостепени орган дужан да својим решењем укаже првостепеном органу у ком погледу треба допунити поступак, а првостепени орган је дужан у свему да поступи по другостепеном решењу и да, без одлагања, а најкасније у року од 30 дана од пријема предмета, донесе ново решење, да против новог решења странка има право на жалбу (став 3.); да ће по поништавању побијаног решења другостепени орган проследити предмет на поновни поступак првостепеном органу, само ако је потребно да се у тој управној ствари донесе ново решење (став 4.); да кад првостепени орган није издао решење у законом одређеном року, другостепени орган захтева да му првостепени орган саопшти зашто благовремено није издао решење, да ако другостепени орган нађе да првостепени орган није издао решење у законом одређеном року из оправданог разлога, продужава рок за издавање решења за онолико колико је трајао оправдани разлог, а најдуже за 30 дана (члан 173. став 1.); да ако другостепени орган нађе да не постоји оправдани разлог због кога решење није издато у законом одређеном року, он сам одлучује о управној ствари или налаже првостепеном органу да изда решење у року не дужем од 15 дана (став 2.); да ако првостепени орган поново не изда решење у року који је одредио другостепени орган, он сам одлучује о управној ствари (став 3.); да ако после почетка примене овог закона решење првостепеног органа буде поништено или укинуто, даљи поступак спроводи се према одредбама овог закона (члан 213. став 2.). У основи истоветне одредбе биле су садржане и у Закону о општем управном поступку („Службени лист СРЈ“, бр. 33/97 и 31/01 и „Службени гласник РС“, број 30/10), које су се примењивале до 31. маја 2017. године.
Одредбама Закона о управним споровима („Службени гласник РС“, број 111/09) прописано је: да у управном спору суд одлучује на основу закона и у разумном року, на подлози чињеница утврђених на усменој јавној расправи (члан 2.); да ако другостепени орган, у року од 60 дана од дана пријема жалбе или у законом одређеном краћем року, није донео решење по жалби странке против првостепеног решења, а не донесе га ни у даљем року од седам дана по накнадном захтеву странке поднетом другостепеном органу, странка по истеку тога рока може поднети тужбу због недоношења захтеваног акта (члан 19. став 1.).
Одредбом члана 31. став 3. Закона о управним споровима („Службени лист СРЈ“, број 46/96 ), који се примењивао на решавање управног спора окончаног пресудом Управног суд а У. 12148/10 (2009) од 13. маја 2011. године, било је прописано да је тужени дужан да у остављеном року достави суду све списе који се односе на предмет, да ако тужени и после другог захтева не достави списе предмета или ако изјави да их не може доставити, суд може решити ствар и без списа.
5. Испитујући истакнуту повреду права на суђење у разумном року из члана 32. став 1. Устава, Уставни суд је констатовао да оспорени поступак траје од 25 . фебруара 2009. године, када су подносиоци поднели захтев за исплату накнаде трошкова превоза за долазак на посао и одлазак са посла, и још није окончан, односно налази се у фази првостепеног решавања. Сагласно својој устаљеној пракси, Уставни суд је у оквиру наведеног периода, који траје 12 година и десет месеци , управни поступак и управни спор посматрао као јединствену целину. Исти период је релевантан и за оцену повреде права на суђење у разумном року у односу на подноситељку уставне жалбе А. С , која је 11. маја 2018. године ступила у оспорени поступак као правни следбеник преминулог подносиоца захтева Ж.Т , имајући у виду да се разумна дужина трајања поступка у односу на наследника као универзалног сукцесора који накнадно ступи у поступак цени од дана када је поступак почео за његовог правног претходника.
Уставни суд је оценио да наведено трајање поступка, само по себи, указује да он није окончан у оквиру разумног рока. Међутим, имајући у виду да је појам разумне дужине трајања поступка релативна категорија која зависи од низа чинилаца, а, пре свега, од сложености правних питања и чињеничног стања у конкретном поступку, понашања подносиоца уставне жалбе, поступања управних органа, односно судова који воде поступак, као и значаја истакнутог права за подносиоца, Уставни суд је испитивао да ли су и у којој мери наведени критеријуми утицали на дуго трајање поступка.
Уставни суд налази да подносиоци уставне жалбе имају легитиман интерес да надлежни органи о њиховом захтеву одлуче у оквиру стандарда разумног рока, јер се ради о потраживањима из радног односа.
Уставни суд је оценио да овај предмет није чињенично и правно сложен, посебно ако се има у виду да су правна питања која се постављају у току поступка већ у довољној мери разјашњена у Одлуци Уставног суда Уж-8639/2015 од 21. фебруара 2019. године. Из наведене Одлуке Уставног суда произлази: да је сврха накнаде трошкова превоза да покрије трошкове које је полицијски службеник стварно имао за долазак на рад и одласка са рада, али да се, при томе, мора спречити злоупотреба овог права која може да настане ако накнаду тражи полицијски службеник који те трошкове није имао; да су управни органи дужни да утврде који докази су од значаја за одлучивање о праву на накнаду трошкова превоза и да ли постоји законска обавеза странке да их достави или се они прибављају по службеној дужности; да се одбијање захтева за накнаду трошкова превоза не може образлагати пропуштањем странке да достави доказе о постојању стварних трошкова превоза, ако од ње претходно није захтевано да то учини; да ће се од странке тражити да приложи прецизно одређене доказе о стварним трошковима превоза који се, по закону, од ње могу тражити.
Испитујући поступање управних органа и судова у управном спору, Уставни суд је констатовао да је у досадашњем току поступка донето шест решења првостепеног органа, пет решења другостепеног органа којима је одлучено о законитости решења првостепеног органа и једна пресуда Управног суда којом је одлучено о законитости решења другостепеног органа. Уставни суд је утврдио да посматрани поступак обележава непоступање првостепеног органа по обавезујућим примедбама из другостепених решења, а од 2011 . године значајно кашњење тог органа са доношењем решења о захтеву подносилаца у поновном поступку. Наиме, првостепени орган није поштовао рок за доношење новог решења у извршењу другостепеног решења прописан одредбом члана 232. став 2. раније важећег Закона о општем управном поступку, нити поштује исти рок прописан одредбом члана 171. став 3. важећег Закона о општем управном поступку. Првостепени орган је решење од 8. децембра 2017. године донео након више од шест година, решење од 29. маја 2020. године након две године , а тренутно није донео решење након више од једне године по протеку наведеног рока. Уставни суд је утврдио да је и другостепени орган значајно допринео дугом трајању поступка тиме што је пропустио да допуни поступак и отклони његове недостатке сам или преко првостепеног органа или замољеног органа, те да ако нађе да се на основу чињеница утврђених у допуњеном поступку управна ствар мора решити друкчије него што је решена првостепеним решењем, својим решењем поништи првостепено решење и сам реши управну ствар, у смислу одредаба члана 232. став 1. раније важећег Закона о општем управном поступку и члана 171. став 2. важећег Закона о општем управном поступку. С тим у вези, Уставни суд указује на став Европског суда за људска права, да понављање истих налога нижестепеном органу у оквиру једног поступка указује на недостатке у процесном систему (пресуда Европског суда за људска права Wierciszewska против Пољске, број представке 41431/98, од 25. новембра 2003. године, став 46.). Допринос другостепеног органа огледа се, такође, у томе што о жалбама подносилаца због „ћутања администрације“, није одлучио у складу са законом. Наиме, другостепени орган је доносио решења којима је само налагао првостепеном органу доношење нових решења у одређеном року, пропуштајући да, по истеку тог рока у коме првостепени орган из неоправданих разлога није донео решења, сам одлучи о управној ствари, у складу са одредбама члана 236. став 2. раније важећег Закона о општем управном поступку и члана 173. став 3. важећег Закона о општем управном поступку. Управни суд је пресудом од 13. маја 2011. године поништио коначно решење само из разлога што тужени орган није доставио комплетне списе предмета . Уставни суд указује да је Управни суд у таквој ситуацији био овлашћен да, у складу са одредбом члана 31. став 3. раније важећег Закона о управним споровима, од туженог органа тражи допуну списа предмета.
Када је реч о понашању подносилаца уставне жалбе, Уставни суд је констатовао да су они користили правна средства за убрзање поступка, али са значајним закашњењем и не увек на начин прописан законом. Подносиоци су прву жалбу због недоношења првостепеног решења у из вршењу другостепеног решења од 21. јуна 2011. године изјавили тек 31. марта 2017. године, иако су то могли да учине пет и по година раније, а потом су 16. августа 2017. године изјавили другу жалбу због даљег „ћутања“ првостепеног органа. Подносиоци су прву жалбу због недоношења првостепеног решења у извршењу другостепеног решења од 19. јануара 2018. године изјавили 3. априла 2018. године, о којој другостепени орган није одлучио, већ је првостепеном органу само одредио накнадни рок за доношење решења, који није поштован, те су подносиоци након протека остављеног рока могли да поднесу тужбу због „двоструког ћутања управе“, у складу са одредбом члана 19. став 1. Закона о управним споровима. Уместо тога, подносиоци су, по истеку накнадног рока за доношење првостепеног решења, изјавили још једну жалбу због истог, неоправданог „ћутања“ првостепеног органа и четири накнадна захтева , а тек су 5. фебруара 2020. године поднели тужбу због „двоструког ћутања управе“, иако су то могли да учине годину и по дана раније. Према томе, подносиоци су у периоду од седам година пропустили да користе правна средства у складу са законом којима би утицали на брже одлучивање управних органа. Уз то, Уставни суд је имао у виду да подноситељка уставне жалбе А . С . није заједно са осталим подносиоцима уставне жалбе поднела поменуту тужбу због „двоструког ћутања управе“ .
Полазећи од свега изложеног, Уставни суд је оценио да пропуштање подносилаца да користе наведена правна средства због „ћутања управе“ у складу са законом , не може представљати прихватљиво оправдање за његово дуго трајање, до чега превасходно дов оди неефикасно и споро поступање управних органа. Стога је Уставни суд утврдио да је у управном поступку који се води пред Министарством унутрашњих послова – Сектор за људске ресурсе – Одељење за плате и бенефиције у предмету број 444/20 подносиоцима уставне жалбе повређено право на суђење у разумном року, зајемчено одредбом члана 32. став 1. Устава, те је њихову уставну жалбу усвојио, сагласно одредби члана 89. став 1. Закона о Уставном суду („Службени гласник РС“, бр. 109/07, 99/11, 18/13-Одлука УС, 40/15-др. закон и 103/15), одлучујући као у тачки 1. изреке.
6. На основу одредбе члана 89. став 3. Закона о Уставном суду, Уставни суд је у тачки 2. изреке одлучио да се правично задовољење подносилаца уставне жалбе З. К, М . Ж, Д . М, Б . Л, М . С, М. Т . и З . С . због утврђене повреде права на суђење у разумном року оствари утврђењем права на накнаду нематеријалне штете сваком у износу од по 600 евра, у динарској противвредности по средњем курсу Народне банке Србије на дан исплате, на терет буџетских средстава - раздео Министарство правде, у року од четири месеца од дана достављања ове одлуке Министарству, сагласно одредби члана 1. Закона о допуни Закона о Уставном суду ("Службени гласник РС", број 103/15).
Приликом одлучивања о висини накнаде нематеријалне штете коју су наведени подносиоци уставне жалбе претрпели због учињене повреде права, Уставни суд је ценио све околности од значаја за њено утврђење у конкретном случају, а посебно дужину трајања предметног поступка, неефикасно и споро поступање управних органа, пропуштање наведених подносилаца да у периоду од седам година користе правна средства за убрзање поступка у складу са законом, животни стандард државе и чињеницу да ће досуђена накнада бити много брже исплаћена на националном нивоу, него што је то случај ако о предмету одлучује Европски суд за људска права.
Поред тога, Уставни суд је имао у виду новију праксу Европског суда за људска права изражену у одлукама Синђелић и други против Србије, од 19. септембра 2019. године (представка број 7129/15) и Стојановић и други против Србије, од 14. јануара 2021. године (представка број 19322/18), које се односе на питање висине накнаде нематеријалне штете досуђене због повреде права на суђење у разумном року у управним поступцима који се воде поводом захтева полицијских службеника за исплату додатака на плату. Европски суд је одбацио наведене представке, уз оцену да подносиоци представки више немају права да тврде да су жртве у смислу члана 34. Европске конвенције за заштиту људских права и основних слобода, јер је Уставни суд утврдио повреду права на суђење у разумном року и доделио подносиоцима ближе означене новчане износе на име накнаде нематеријалне штете, који су нижи од износа које је додељивао Европски суд, али су ипак разумни услед великог броја подносилаца представки и прилично ограниченог значаја предмета поступка. Уставни суд сматра да се изнете оцене Европског суда могу применити и на оспорени поступак у коме се одлучује о праву већег броја полицијских службеника на исплату накнаде трошкова превоза која се тражи за ограничени временски период.
7. Разматрајући захтев за накнаду нематеријалне штете подноситељке уставне жалбе А . С , Уставни суд је одлучио да у конкретном случају, и поред тога што је утврдио повреду права наведене подноситељке на суђење у разумном року, истакнути захтев одбије.
Приликом одлучивања о наведеном захтеву, Уставни суд је узео у обзир следеће околности: да је наведена подноситељка 11. маја 2018. године ступила у оспорени поступак као правни следбеник сада пок. Ж.Т; да није заједно са осталим подносиоцима уставне жалбе користила правна средства за убрзање поступка због кашњења првостепеног органа са доношењем решења од 29. маја 2020. године; да је наведена подноситељка једино у решењу првостепеног органа од 29. маја 2020. године била означена као странка у поступку, али је у жалби против тог решења и у другостепеном решењу од 3. јула 2020. године уместо ње, као странка поново био означен њен правни претходник сада пок. Ж.Т. Према оцени Уставног суда, све наведене околности су од таквог значаја да захтев за накнаду нематеријалне штете наведене подноситељке уставне жалбе чине неоснованим, при чему је Уставни суд, одлучујући на овај начин, имао у виду и саму суштину накнаде нематеријалне штете.
Уставни суд је, стога, сагласно одредбама члана 89. ст. 2. и 3. Закона о Уставном суду, оценио да је утврђење повреде п рава на суђење у разумном року довољан начин правичног задовољења наведене подноситељке уставне жалбе, као и да је примерен околностима конкретног предмета, те је њен захтев за накнаду нематеријалне штете одбио и одлучио као у тачки 3. изреке.
8. На основу одредбе члана 89. став 2. Закона о Уставном суду, Уставни суд је у тачки 4. изреке наложио надлежним органима да предузму све неопходне мере како би се предметни поступак окончао у најкраћем року .
9. Полазећи од свега изложеног, Уставни суд је, на основу одредаба члана 42б став 1. тачка 1) и члана 45. тачка 9) Закона о Уставном суду, донео Одлуку као у изреци.
ПРЕДСЕДНИК ВЕЋА
Снежана Марковић, с.р.