Уставни суд, Велико веће, у саставу: председник Суда Снежана Марковић, председник Већа и судије Мирослав Николић, др Тијана Шурлан, Татјана Ђуркић, др Милан Шкулић, Лидија Ђукић, др Наташа Плавшић и др Владан Петров, чланови Већа, у поступку по уставној жалби Н. К . из Београда , на основу члана 167. став 4. у вези са чланом 170. Устава Републике Србије, на седници Већа одржаној 23. децембра 2021. године, донео је
О Д Л У К У
Одбија се као неоснована уставна жалба Н. К . изјављена против пресуде Окружног суда у Београду – Веће за ратне злочине Кв. 4/06 од 12. марта 2009. године, пресуде Апелационог суда у Београду – Посебно одељење Кж.1. По.2. 2/14 од 24. новембра 2017. године и пресуде Врховног касационог суда Кзз. РЗ. 4/18 од 27. марта 2018. године због повреде права на правично суђење , из члана 32. став 1. Устава Републике Србије , док се у преосталом делу уставна жалба одбацује.
О б р а з л о ж е њ е
1. Н. К . из Београда подне ла је Уставном суду, 19. фебруара 2018. године, преко пуномоћника М. П, адвоката из Београда, уставну жалбу против пресуде Окружног суда у Београду – Веће за ратне злочине Кв. 4/06 од 12. марта 2009. године и пресуде Апелационог суда у Београду – Посебно одељење Кж.1. По.2. 2/14 од 24. новембра 2017. године , због повреде начела и права из чл. 21, 32, 33, 34. и 36. Устава Републике Србије. Уставна жалба је допуњена поднеском од 5. јула 2018. године и проширена и против пресуде Врховног касационог суда Кзз. РЗ. 4/18 од 27. марта 2018. године, због повреде истих означених уставних начела и права .
У уставној жалби се оспоравање првостепене и посебно другостепене пресуде, које су наведе у изреци ове одлуке, заснива пре свега на томе да су те судске одлуке и оцена доказа у тим пресудама, по мишљењу подноситељке уставне жалбе, у супротности са решењем Врховног суда Србије Кж.I.р.з. 1/06 од 18. октобра 2006. године, којим је, уважавањем жалби Тужиоца за ратне злочине, оптужених, међу којима и подноситељке уставне жалбе, и њихових бранилаца, укинута пресуда Окружног суда у Београду, Већа за ратне злочине К.В. 1/03 од 12. децембра 2015. године, којом је подноситељка уставне жалбе оглашена кривом због кривичног дела ратни злочин против ратних заробљеника из члана 144. КЗ СРЈ у вези члана 22. КЗ СРЈ и осуђена на казну затвора у трајању од девет година и предмет враћен првостепеном суду на поновоно суђење, а према оптуженима продужен притвор до даље одлуке суда.
У образложењу уставне жалбе је, између осталог, додатно наведено:
- да је очигледно постојала дискриминација над подноситељком уставне жалбе због пола, јер су несхватљиви двоструки аршини у комплетном приступу њеном предмету;
- да се та дискриминација „огледала“ почев од одређивања и трајања притвора дуже од пет година, до несхватљивог одбијања, и поред испуњености свих услова, да јој се омогући условни отпуст;
- да је „суд морао да издвоји исказ једног од сведока сарадника, јер је очигледно обмануо државне органе и суд када је давао своју изјаву. Стога, када се утврди да је сведок сарадник у својој основној изјави, а и надаље, обмањивао суд, има се сматрати да је таква изјава дата супротно члану 504ђ Законика о кривичном поступку („Службени лист СРЈ“, бр. 70/01 и 68/02 и „Службени гласник РС“, бр. 58/04, 85/05, 115/05, 49/07, 122/08, 72/09 и 76/10) (понављам при томе се не дира у његов статус!), као и одредби чл. 9, 15. и 16. Законика, па ће суд, сагласно одредби члана 84. ст. 1. и 2. Законика издвојити исту у целости из судског списа. Према томе, исказ сведока сарадника представља строго формално доказно средство, те се исти не може делимично прихватати или не прихватати, као што се често цене искази обичних сведока. А поготово је недопуштено делимично ценити његов исказ, односн о, селективно, тражећи наводне 'мотиве' за његово лажно сведочење одређених лица“;
- да „није у интересу одбране да се поставља као бранилац иста особа која брани и сведока сарадника који терети тог окривљеног. На крају, бранилац сведока сарадника учествује као посебно лице у предистражним радњама, код постављања тог окривљеног за сведока сарадника. Он не би смео да буде бранилац других окривљених због заштите сведока сарадника број 1. У то време, то је службена тајна. И суд је морао да забрани његов контакт са осталим окривљенима, а не да га прихвати за браниоца другог окривљеног“;
- да је у конкретном кривичном предмету требало издвојити исказ сведока сарадника број 1 , јер би се избегла колизија која је очигледна;
- да не постоје други докази против подноситељке уставне жалбе, осим спорног исказа сведока сарадника број 1, а да је поступајући суд одбио као сувишан доказ саслушање другог сведока чији исказ искључује исказ сведока сарадника број 1;
- да је „другостепени суд својом одлуком грубо повредио основне одредбе о правичности суђења, које се огледају у чињеници да је у члану 16. Законика о кривичном поступку утврђено и одређено на који начин суд оцењује доказе и квалитет самих тих доказа“;
- да је Апелациони суд у Београду – Одељење за ратне злочине, у погледу двојице чланова већа – магистра С.Ј. и О.Х. био непрописно састављен, јер је подноситељка уставне жалбе за време издржавања казне, као осуђено лице, подносила молбе за условни отпуст и да су се два пута у већима која су одлучивала о том условном отпусту налазили, поред судије С.В, чије је учешће у претходном другостепеном поступку Уставни суд „поништио“, и садашњи председник другостепеног већа магистар С.Ј. и као члан већа О.Х, који је учествовао и трећи пут у одлучивању о условном отпусту подноситељке уставне жалбе ;
- да су у образложењ има предметних решења, којим а су одбијан и условни отпуст и подноситељки уставне жалбе, наведене судије као чланови поступајућих већа изразиле став да сврха кажњавања још увек није постигнута, те да су кроз овакве ставове изражене у претходним одлукама по питању условног отпуста, на несумњив начин, не само изградиле свој став о њеној кривици, већ је подноситељка уставне жалбе против себе имала недвосмислено пристрасан суд о њеној кривици, чак и када је изостала правноснажност пресуде и поново „ступила претпоставка невиности“, приликом одлучивања о њеној жалби;
- да се у оспореној пресуди Врховног касационог суда Кзз. РЗ . 4/18 од 27. марта 2018. године тај суд служи непримереном методом закључивања, која се огледа у томе – што није забрањено, самим тим је допуштено;
- да је и ово веће Врховног касационог суда било непрописно састављено, јер је у већу, поред појединих судија из Апелационог суда и већ раније по одлуци Уставног суда изузетог председника већа – судије С.В, учествовала судија Р.Д.Д, која је тада, поступајући као судија Апелационог суда у Београду поводом жалбе заменика Тужиоца за ратне злочине против одлуке Вишег суда у Београду – Одељења за ратне злочине да се усвоји молба Н. К . за условни отпуст, својим решењем бр. Кж.2. По2-5/13 од 22. јануара 2013. године, као члан већа, исту укинула уз образложење да су основани наводи јавног тужилаштва у погледу недостатка специјалне превенције , а да сврха кажњавања није постигнута, те да би „суочавање с последицама чињења кривичног дела могло да утиче на промену ставова осуђене “;
- да Врховни касациони суд прелази преко навода из захтева за заштиту законитости којим се указивало да се ради о недозвољеном доказу, а то је исказ С.П, јер је исти, иако је неспорно утврђено да је лагао приликом добијања статуса сведока сарадника, морао бити издвојен као незаконит доказ;
- да је у „захтеву за заштиту законитости посебно истакнуто да је суд био непрописно састављен,… јер су поједини чланови већа већ били у већу које је донело одлуку која је поништена одлуком Уставног суда због поступања председника већа који је морао бити изузет“.
Подноситељка уставне жалбе је предложи ла да Уставни суд усвоји уставну жалбу, утврди повреду означених уставних права, те да поништи оспорене пресуде и одреди да поступајући судови донесу нову одлуке поводом поднете жалбе .
2. Сагласно одредби члана 170. Устава Републике Србије, уставна жалба се може изјавити против појединачних аката или радњи државних органа или организација којима су поверена јавна овлашћења, а којима се повређују или ускраћују људска или мањинска права и слободе зајемчене Уставом, ако су исцрпљена или нису предвиђена друга правна средства за њихову заштиту.
У току поступка пружања уставносудске заштите, поводом испитивања основаности уставне жалбе у границама истакнутог захтева, Уставни суд утврђује да ли је у поступку одлучивања о правима и обавезама подностељке уставне жалбе повређено или ускраћено његово Уставом зајемчено право или слобода.
3. Уставни суд је, у спроведеном претходном поступку, из достављене документације уз уставну жалбу, као и увидом у списе премета Уж-2271/18, између осталог, утврдио следеће чињенице:
3.1. Чињенице које се односе на кривични поступак вођен против подноситељке уставне жалбе
Против подноситељке уставне жалбе и још 17 лица пред Окружним судом у Београду – Већем за ратне злочине вођен је кривични поступак, због кривичног дела ратни злочин против ратних заробљеника из члана 144. КЗ СРЈ, у вези са чланом 22. КЗ СРЈ .
Оспореном пресудом Окружног суда у Београду – Веће за ратне злочине Кв. 4/06 од 12. марта 2009. године окривљени, међу којима и овде подноситељка уставне жалбе, оглашени су кривим да су учинили кривично дело ратни злочин против ратних заробљеника из члана 144. Кривичног закона Савезне Републике Југославије у вези члана 22. Кривичног закона Савезне Републике Југославије и подноситељка уставне жалбе је осуђена на казн у затвора у трајању од девет година .
Пресудом Апелационог суда у Београду – Одељење за ратне злочине Кж.1. По.2. 1/10 од 14, 15, 16, 17, 18, 21. и 23. јуна 2010. године уважене су жалбе Тужиоца за ратне злочине, окривљеног И .А. и његовог браниоца, те је преиначена пресуда Окружног суда у Београду – Веће за ратне злочине Кв. 4/06 од 12. марта 2009. године у погледу одлуке о казни само у односу на тог окривљеног, док су жалба Тужиоца за ратне злочине у преосталом делу, као и жалбе осталих окривљених , међу којима и подноситељке уставне жалбе и њеног браниоца, одбијене као неосноване, а првостепена пресуда је у непреиначеном делу потврђена.
Одлуком Уставног суда Уж-4461/10 од 12. децембра 2013. године усвојена уставна жалба С. Р . изјављена против пресуде Апелационог суда у Београду – Одељење за ратне злочине Кж.1. По.2. 1/10 од 14, 15, 16, 17, 18, 21. и 23. јуна 2010. године и утврђено је да је том подносиоцу уставне жалбе повређено право на непристрасан суд, као саставни део права на правично суђење, гарантовано г чланом 32. став 1. Устава, те је наложено Апелационом суду у Београду да поново одлучи о жалби коју је подносилац изјавио против пресуде Окружног суда у Београду – Веће за ратне злочине Кв. 4 /06 од 12. марта 2009. године. Такође, одређено је да наведена Одлука Уставног суда има правно дејство и према свим осталим лицима из предмета Кв. 4/06, а која се налазе у истој правној ситуацији као и подносилац уставне жалбе С. Р , што се односило и на подноситељку уставне жалбе.
Пресудом Врховног касационог суда Кзз. РЗ. 2/14 од 19. јуна 2014. године усвојени захтеви за заштиту законитости бранилаца окривљених, те је укинута пресуда Апелационог суда у Београду – Одељење за ратне злочине Кж.1. По.2. 1/10 од 14, 15, 16, 17, 18, 21. и 23. јуна 2010. године .
Оспореном другостепеном пресудом Апелационог суда у Београду – Посебно одељење Кж.1. По.2. 2/14 од 24. новембра 2017. године, у ставу трећем изреке, усвајањем жалби Тужиоца за ратне злочине, оптуженог И.А. и његовог браниоца , преиначена је првостепена пресуда Окружног суда у Београду – Веће за ратне злочине Кв. 4/06 од 12. марта 2009. године само у делу одлука о казни тако што је Апелациони суд у Београду оптужену, овде подноситељку уставне жалбе , осудио на казну затвора у трајању од 11 година, док су жалба оптуженог И.А. и његовог браниоца у преосталом делу, као и жалба подноситељке уставне жалбе и њеног браниоца одбијене као неосноване, а првостепена пресуда је у непреиначеном делу потврђена .
Оспореном пресудом Врховног касационог суда Кзз . РЗ . 4/18 од 27. марта 2018. године одбијени су као неосновани захтеви за заштиту законитости више бранилаца окривљених, међу којима и овде подноситељке уставне жалбе, поднети против правноснажних пресуда Окружног суда у Београду – Веће за ратне злочине Кв. 4/06 од 12. марта 2009. године и Апелационог суда у Београду – Посебно одељење Кж.1. По.2. 2/14 од 24. новембра 2017. године. У образложењу ове пресуде, између осталог, наведено је : да супротно наводима браниоца окривљене Н. К , судије које су учествовале у доношењу правноснажне другостепене пресуде нису морале бити изузете од судијске дужности у означеном предмету, с обзиром на то да се у конкретном случају (одлучивања о условном отпусту) ради о поступку извршења казне, а не о учешћу у доношењу мериторне одлуке која се побија захтевом за заштиту законитости; да Врховни касациони суд неоснованим оцењује и наводе из захтева браниоца окривљеног П.М. да су се судије мр С .Ј, др М.М. и О .Х морали изузети од судијске дужности у доношењу пресуде Апелационог суда у Београду – Одељење за ратне злочине Кж.1. По.2. 2/14 од 24. новембра 2017. године имајући у виду да, иако су наведене судије учествовале у поновљеном поступку након укидања раније правноснажне пресуде истог суда , и то мр С .Ј. у својству председника већа и О .Х. и др М .М. у својству чланова већа, с обзиром на то да судије поступајућег већа нису учествовале у доношењу првостепене одлуке која се у овом случају побија жалбом; да с ледствено изнетом, по оцени Врховног касационог суда, имајући у виду да браниоци ових окривљених у захтевима за заштиту законитости нису навели конкретне и законом прописане разлоге за изузеће у смислу одредаба члана 37. став 1. тач. 1) до 4) Законика о кривичном поступку, то је Врховни касациони суд, имајући у виду и околност да судије поступајућег већа нису учествовале у доношењу првостепене одлуке која се у овом случају побија жалбом, неоснованим оценио наводе из захтева бранилаца окривљених Н . К . (подноситељке уставне жалбе) и П.М. да је правноснажна пресуда Апелационог суда у Београду – Одељење за ратне злочине Кж.1. По. 2/14 од 24. новембра 2017. године донета уз битну повреду одредаба кривичног поступка из члана 438. став 1. тачка 4) Законика о кривичном поступку; да Врховни касациони суд неоснован им оцењује наводе из захтева бранилаца окривљених М.В, С.В. и Н . К, да је тиме што је исти бранилац бранио двојицу осумњичених лица, при чему је један од осумњичених стекао својство сведока сарадника пре другог, учињена битна повреда одредаба кривичног поступка из члана 438. став 1. тачка 5) ЗКП, посебно имајући у виду да се наведена битна повреда одредаба кривичног поступка односи на главни претрес, када су оба ова лица већ имала својство сведока сарадника, а не окривљених; да је супротно наводима из захтева окривљених, по оцени Врховног касационог суда, исказ сведока сарадника С.П. дат у свему у складу са одредбом члана 504ђ тада важећег ЗКП који је прописивао дужност сведока сарадника да ће свој исказ дати о свему што му је познато и да ништа неће прећутати, након што су му предочена права и обавезе из члана 102. став 2. и члана 106, као и чл. 98. и 100. тада важећег ЗКП; да је, по налажењу Врховног касационог суда , исказ сведока сарадника С.П. дат у свему у складу са напред наведеним законским одре дбама тада важећег ЗКП, о чему је другостепени суд на страни 36, последњи пасус, стр . 37 . и 38 , и страни 39. став ови први, други, трећи и четврти образложења пресуде дао јасне, детаљне и уверљиве разлоге , које као правилне у свему прихвата и Врховни касациони суд и у смислу одредбе чл ана 491. став 2. ЗКП на њих упућује; да је, по оцени Врховног касационог суда, а супротно наводу браниоца окривљене Н. К, у изреци правноснажне пресуде експлицитно наведено да је у извршењу предметног кривичног дела са директним умишљајем учествовала и окривљена Н . К , и то тако што је испред хангара најпре ногом у цеваницу ударила једног НН ратног заробљеника, а нешто касније га је и лишила живота, пуцајући му из пиштоља у главу и да, како је то већ наведено, извршилац дела може бити било ко а не само припадник некакве војне, паравојне или друге јединице; да, следствено изнетом, по оцени Врховног касационог суда, а супротно наводима из захтева бранилаца окривљених, из изреке правноснажне пресуде јасно произилази да су ови окривљени предузетим радњама са умишљајем извршили кривично дело ратни злочин против ратних заробљеника из члана 144. КЗ СРЈ у вези члана 22. КЗ СРЈ, дакле, по оцени Врховног касационог суда, из изреке правноснажне пресуде произлазе сва законска обележја предметног кривичног дела, о чему је другостепени суд у образложењу правноснажне пресуде на страни 241 . став два, стр ани 242. и стр ани 243 . став један дао ја сне, детаљне и уверљиве разлоге које , као правилне, у свему прихвата и Врховни касациони суд и у смислу одредбе члана 491. став 2. ЗКП на њих упућује.
3.2. Чињенице које се односе на поступак по захтевима за условни отпуст подноситељке уставне жалбе
Решењем Апелационог суда у Београду – Одељење за ратне злочине Кж.2. По2. 51/12 од 26. новембра 2012. године, у већу састављеном од с удија С.В, председника већа, мр С.Ј. и О.Х, чланова већа, уважена је жалба браниоца осуђене, овде подноситељке уставне жалбе, јер је првостепени суд применио закон који се не може применити, укинуто је решење Вишег суда у Београду – Одељење за ратне злочине, К. По2. 16/10 (К.В. 4/06) Куо. По2. 3/12 од 4. октобра 201 2. године, којим је била одбачена молба браниоца осуђене за условни отпуст и предмет враћен првостепеном суду на поновно одлучивање .
Решењем Апелационог суда у Београду – Одељење за ратне злочине Кж.2. По2. 5/13 од 22. јануара 201 3. године, у већу састављеном од судија Р.Д.Д, председника већа, судија С.М. и О.Х, чланова већа, уважена је жалба заменика Тужиоца за ратне злочине, укинуто решење Вишег суда у Београду – Одељење за ратне злочине К. По2. 16/10 (К.В. 4/06) Куо. По2. 6/12 од 9. јануара 2013. године, којим је била усвојена молба браниоца осуђене, овде подноситељке уставне жалбе, за условни отпуст и предмет враћен првостеп еном суду на поновно одлучивање.
Решењем Апелационог суда у Београду – Одељење за ратне злочине Кж.2. По2. 12/13 од 25. фебруара 2013. године, у већу састављеном од судија С.В, председника већа, С.М. и мр С.Ј, чланова већа, уважена је жалба Тужиоца за ратне злочине, преиначено решење Вишег суда у Београду – Одељење за ратне злочине К. По2. 16/10 (К.В. 4/06) Куо. По2. 1/13 од 11. фебруара 2013. године, којим је била усвојена молба браниоца осуђене, овде подноситељке уставне жалбе, за условни отпуст и одбијена као неоснована молба браниоца осуђене за пуштање на условни отпуст.
Решењем Апелационог суда у Београду – Одељење за ратне злочине Кж.2. По2. 20/13 од 5. јуна 2013. године, у већу састављеном од с удија С.В, председника већа, мр С.Ј. и О.Х, чланова већа, уважена је жалба Тужиоца за ратне злочине, преиначено решење Вишег суда у Београду – Одељење за ратне злочине К. По2. 16/10 Куо. По2. 6/13 од 22. маја 2013. године, којим је била усвојена молба браниоца осуђене, овде подноситељке уставне жалбе, за условни отпуст и одбијена као неоснована молба браниоца осуђене за пуштање на условни отпуст.
4. Одредбама Устава, на чију повреду се позива подноси тељка уставне жалбе, утврђено је: да су пред Уставом и законом сви једнаки, да свако има право на једнаку законску заштиту, без дискриминације, да је забрањена свака дискриминација, непосредна или посредна, по било ком основу, a нарочито по основу расе, пола, националне припадности, друштвеног порекла, рођења, вероисповести, политичког или другог уверења, имовног стања, културе, језика, старости и психичког или физичког инвалидитета, као и да се не сматрају дискриминацијом посебне мере које Република Србија може увести ради постизања пуне равноправности лица или групе лица која су суштински у неједнаком положају са осталим грађанима (члан 21.); да свако има право да независан, непристрасан и законом већ установљен суд, правично и у разумном року, јавно расправи и одлучи о његовим правима и обавезама, основаности сумње која је била разлог за покретање поступка, као и о оптужбама против њега (члан 32. став 1.); да свако ко је окривљен за кривично дело има право да у најкраћем року, у складу са законом, подробно и на језику који разуме, буде обавештен о природи и разлозима дела за које се терети, као и о доказима прикупљеним против њега (члан 33. став 1.); да се нико не може огласити кривим за дело које, пре него што је учињено, законом или другим прописом заснованим на закону није било предвиђено као кажњиво, нити му се може изрећи казна која за то дело није била предвиђена (члан 34. став 1.); да се јемчи једнака заштита права пред судовима и другим државним органима, имаоцима јавних овлашћења и органима аутономне покрајине и јединица локалне самоуправе (члан 36. став 1.); да свако има право на жалбу или друго правно средство против одлуке којом се одлучује о његовом праву, обавези или на закону заснованом интересу (члан 36. став 2.).
Одредбама Законика о кривичном поступку („Службени лист СРЈ“, бр. 70/01 и 68/02 и „Службени гласник РС“, бр. 58/04, 85/05, 115/05, 49/07, 72/09 и 76/10) (у даљем тексту: ЗКП), који се примењивао у конкретном случају, било је прописано: да судија или судија-поротник не може вршити судијске дужности: ако је у истом предмету учествовао у доношењу одлуке нижег суда или ако је у истом суду учествовао у доношењу одлуке која се побија жалбом или ако постоје околности које изазивају сумњу у његову непристрасност (члан 40. тач. 5) и 6)); да се сведоци испитују понаособ и без присуства осталих сведока. Сведок је дужан да одговоре даје усмено (члан 102. став 1.); да ће се сведок претходно опоменути да је дужан да говори истину и да не сме ништа прећутати, а затим ће се упозорити да давање лажног исказа представља кривично дело, да ће се сведок упозорити да није дужан да одговара на питања предвиђена у члану 100. овог Законика и ово упозорења ће се унети у записник (члан 102. став 2.); да ће се од сведока захтевати да пре сведочења положи заклетву (члан 106. став 1.); да јавни тужилац може суду предложити да се уз одређене погодности као сведок испита припадник организоване криминалне групе, који је признао да јој припада (у даљем тексту: сведок сарадник), против кога се води кривични поступак за кривично дело из члана 504а став 3. овог законика, под условом да је у потпуности признао извршење кривичног дела, и ако је значај његовог исказа за откривање, доказивање или спречавање других кривичних дела организоване криминалне групе претежнији од последица кривичног дела које је учинио (члан 504о став 1.); да сведок сарадник не може бити лице за које постоји основана сумња да је организатор групе из става 1. овог члана (члан 504о став 2.); да ће пре подношења захтева, јавни тужилац упозорити сведока сарадника на дужности из члана 102. став 2. и члана 106. овог законика и погодности из члана 504т овог законика, те да се на погодност ослобођања од дужности сведочења из члана 98. овог законика и ослобођења од дужности одговарања на поједина питања из члана 100. овог законика сведок сарадник не може позвати (члан 504п став 1.); да ће после упозорења из става 1. овог члана, јавни тужилац позвати сведока сарадника да у року који не може бити дужи од 30 дана, самостално и својеручно, што детаљније и потпуније, искрено опише све што зна о предмету суђења поводом кога се води кривични поступак и о другим кривичним делима, да ће неписмени сведок сарадник диктирати овај прелиминарни исказ у апарат за снимање гласа (члан 504п став 2.); да осим дужности да исказује истину и да не прећути ништа што му је о предмету суђења познато, сведок сарадник има сва права која по овом законику припадају окривљеном (члан 504т став 5.).
Уставни суд налази да је за одлучивање о уставној жалби од значаја и начин на који нови и важећ и Законик о кривичном поступку („Службени гласник РС“, бр. 72/11, 101/11 и 121/12) (у даљем тексту: ЗКП 2011) , регулише разлоге за изузеће и поступак за пуштање на условни отпуст. Тако је релевантним одредбама тог законика, поред осталог, прописано: да ће судија или судија-поротник бити изузет од судијске дужности у одређеном предмету ако је у истом предмету поступао као судија за претходни поступак или је одлучивао о потврђивању оптужнице или је учествовао у доношењу мериторне одлуке о оптужби која се побија жалбом или ванредним правним леком или је учествовао у поступку као тужилац, бранилац, законски заступник или пуномоћник оштећеног, односно тужиоца или је саслушан као сведок или као вештак, ако овим закоником није другачије прописано (члан 37. став 1. тачка 4)); да с удија или судија-поротник може бити изузет од судијске дужности у одређеном предмету ако постоје околности које изазивају сумњу у његову непристрасност (члан 37. став 2.); да осуђени који је издржао две трећине изречене казне затвора или његов бранилац може поднети молбу за пуштање на условни отпуст (члан 563. став 1.); да о молби одлучује веће (члан 21. став 4.) суда који је судио у првом степену (члан 563. став 2.); да ће одмах по пријему молбе за пуштање на условни отпуст веће испитати да ли су испуњени законски услови за подношење молбе и решењем ће одбацити молбу ако утврди: да је поднета од стране неовлашћеног лица; да осуђени није издржао две трећине изречене казне затвора; да је у току издржавање казне затвора осуђени покушао бекство или је побегао из завода (члан 564. став 1.); да ће ако не донесе решење из става 1. овог члана, веће затражити извештај од завода у којем осуђени издржава казну затвора о његовом владању и другим околностима које показују да ли је постигнута сврха кажњавања, као и извештај повереника из органа управе надлежног за извршење кривичних санкција (члан 564. став 2.); да ће веће одмах по окончању рочишта донети решење којим одбија или усваја молбу за пуштање на условни отпуст, при чему ће посебно имати у виду процену ризика осуђеног, успешност у извршавању програма поступања, ранију осуђиваност, животне околности и очекивано деловање условног отпуста на осуђеног (члан 567. став 1.); да у решењу о условном отпусту веће може одредити да је осуђени дужан да испуни одређене обавезе предвиђене кривичним законом, а може одлучити и да осуђени за време условног отпуста буде под електронским надзором (члан 567. став 2.); да се решење о условном отпусту доставља осуђеном и његовом браниоцу, јавном тужиоцу, заводу у којем осуђени издржава казну, суду који је осуђеног упутио на издржавање казне, судији за извршење кривичних санкција надлежном према пребивалишту осуђеног, органу полиције, поверенику из органа управе надлежног за извршење кривичних санкције и центру за социјални рад према пребивалишту осуђеног (члан 567. став 3.); да против решења из става 1. овог члана жалбу могу изјавити јавни тужилац, осуђени и његов бранилац (члан 567. став 4.).
Одредбама Кривичног закона СРЈ („Службени лист СФРЈ", бр. 44/76, 36/77, 34/84, 37/84, 74/87, 57/89, 3/90, 38/90, 45/90, 54/90 и „Службени лист СРЈ", бр. 35/92, 16/93, 31/93, 37/93, 24/94 и 61/01 и „Службени гласник РС", број 39/03), који се примењивао до 1. јануара 2006. године, било је прописано: да ће се, ако више лица, учествовањем у радњи извршења или на други начин, заједнички учине кривично дело, свако од њих казнити казном прописаном за то дело (члан 22.); да ће се, ко кршећи правила међународног права нареди да се према ратним заробљеницима врше убиства, мучења, нечовечна поступања, биолошки, медицински или други научни експерименти, узимање ткива или органа ради трансплантације, наношење великих патњи или повреда телесног интегритета или здравља, присиљавања на вршење службе у оружаним снагама непријатеља, или лишавање права на правилно и непристрасно суђење, или ко изврши неко од наведених дела, казнити затвором најмање пет година или затвором од четрдесет година (члан 144.).
5. Уставни суд је утврдио да се подноситељка уставне жалбе, као правноснажно осуђено лице у кривичном поступку, овом суду суштински обраћа незадовољна одлуком надлежног суда којом је утврђена ње на кривица за кривично дело ратни злочин против р атних заробљеника из члана 144. у вези члана 22. Кривичног закона Савезне Републике Југославије, те јој је правноснажно изречена казна затвора у трајању од 11 година. Подноситељка уставне жалбе сматра да су јој свим оспореним пресудама повређена означена начела и права, а пре свега право на правично суђење. При томе, у уставној жалби је наведено и детаљно изложено зашто подноситељка уставне жалбе оспорава додељивање статуса сведока сарадника С.П, затим ваљаност исказа сведока сарадника бр. 1. и 2, оцену доказа, као и прихватљивост образложења пресуде Врховног касационог суда.
5.1. Разматрајући истакнуту повреду права на правично суђење из члана 32. став 1. Устава, Уставни суд начелно констатује да се судске одлуке не могу заснивати на правно неваљаним и недопуштеним доказима, где спадају они докази који су сами по себи или према начину прибављања у супротности са позитивним прописима. Уставни суд и у овом предмету указује на то да није овлашћен да уместо и након редовних судова оцењује изведене доказе у кривичном поступку и да тиме преузима судску надлежност, нити да утврђује чињенично стање, да се изјашњава о постојању кривичног дела, као и о целисходности врсте и висине изречене кривичне санкције, уколико из разлога наведених у уставној жалби не произлази да је доказни поступак спроведен, односно да су докази цењени на очигледну штету окривљеног, што у конкретном предмету није случај. Уставни суд није надлежан ни да оцењује законитост судских одлука које су оспорене уставном жалбом, већ само да испита да ли је поступак у коме су те одлуке донете био у целини правичан, односно да ли је обезбедио подноси тељки уставне жалбе процесне гаранције садржане у одредби члана 32. Устава.
У том смислу, Уставни суд је утврдио да подноситељка уставне жалбе оспорава ваљаност исказа сведока сарадника број 1. (С .П.) посебно због наводне колизије с исказом сведока сарадника број 2. (Б.Л.), истичући да других доказа осим исказа тог сведока сарадника против ње нема, што је, по њеном мишљењу, довело до тога да је чињенично стање у конкретном случају погрешно и непотпуно утврђено.
Уставни суд налази да је за оцену основаности ових навода подноситељке уставне жалбе најпре неопходно размотрити и тзв. правило јединог и одлучујућег доказа које је Европски суд за људска права (у даљем тексту: ЕСЉП) установио у пресуди Luca против Италије, представка број 33354/96, од 27. фебруара 2001. године, а које упућује на то да би , ако се осуда темељи искључиво, или у одговарајућој мери, на изјави коју је дала особа коју оптужени није могао испитати лично или преко браниоца, било током истраге или на суђењу, право на одбрану било ограничено у мери која није у складу са јемствима из члана 6. Европске конвенције за заштиту људских права и основних слобода (пасус 40.). Од овог правног става ЕСЉП је делимично одступио у пресуди Al-Khawaya and Tahery против Уједињеног Краљевства, представка број 26766/05-22228/06, од 15. децембра 2011. године, у којој се наводи: „Суд стога закључује да у случају у којем је изјава из друге руке (hearsay statement) једини или одлучујући доказ против окривљеног, њено допуштање као доказа неће аутоматски довести до повреде члана 6. став 1. Истовремено, ако се осуђујућа пресуда темељи искључиво или одлучујуће на исказу одсутних сведока, Суд мора подвргнути поступак најпажљивијој испитној провери.“ (пасус 147.). У истој пресуди наведено је да израз „одлучујући“ мора бити уско схваћен у смислу да означава доказ таквог значења или важности који ће вероватно бити пресудан за исход случаја (пасус 131.).
Додатно, Уставни суд наглашава да сагласно пракси и ставовима како овог суда, тако и ЕСЉП, право на правично суђење из члана 32. Устава не значи гаранцију да ће током судског поступка бити прихваћени сви доказни предлози окривљеног, као и да ће поступајући суд поклонити веру свим доказима одбране. Наиме, суд у сваком конкретном случају цени да ли је и које доказе потребно извести ради потпуног и правилног утврђења релевантног чињеничног стања, као и којим доказима ће поклонити веру, а којим не, а у пресуди је дужан да изведене доказе оцени и образложи свој став у погледу утврђеног чињеничног стања (видети пресуду ЕСЉП Перић против Хрватске, бр ој представке 34499/06, од 27. марта 2008. године, ст. 17-25, као и Одлуку Уставног суда Уж-2271/ 2018 од 2. јула 2020. године).
Примењујући наведене ставове и критеријуме на конкретан уставносудски предмет, Уставни суд је увидом у пресуду Окружног суда у Београду – Веће за ратне злочине Кв. 4/06 од 12. марта 2009. године и оспорену пресуду Апелационог суда у Београду – Одељење за ратне злочине Кж.1. По.2. 2/14 од 24. новембра 2017. године утврдио да су у спроведеном кривичном поступку прибављени бројни докази, као и да је испитано више сведока. Дакле, искази сведока сарадника 1. и 2, односно сведока сарадника С.П. и Б.Л. нису били једини докази на којима је заснована оспорена пресуда. Али, по оцени Уставног суда, искази сведока сарадника јесу били одлучујући за доношење осуђујуће пресуде. Имајући у виду правило „јединог и одлучујућег доказа“ које је установио ЕСЉП, Уставни суд подсећа да сама чињеница да се осуђујућа пресуда у односу на подноситељку уставне жалбе темељи на изјавама два сведока сарадника, не представља аутоматски повреду права на правично суђење. За оцену да ли је суђење било правично или није, битно је и у којој мери је суд подвргао такве исказе озбиљној провери и да ли је несумњиво утврдио њихову веродостојност.
Уставни суд сматра да је у првостепеној пресуди Окружног суда у Београду – Веће за ратне злочине Кв. 4/06 од 12. марта 2009. године пажљиво анализиран сваки појединачни доказ, те да су искази сведока сарадника цењени како у односу на исказе других испитаних сведока, тако и у вези са осталим доказима који су изведени у току поступка. Апелациони суд у Београду – Одељење за ратне злочине је , као другостепени суд , у тачки 4.2, односно на стр. 26. и 27. оспорене пресуде, дао детаљне и јасне уставноправно прихватљив е разло ге за закључак зашто је додељивање статуса „сведока сарадника“ окривљенима (С .П. и Б .Л.) извршено у складу са одредбама Законика о кривичном поступку, док је на стр. 36. до 39. дата разумљива и са становишта Уставног суда прихватљива оцена исказа сведока сарадника .
Имајући у виду наведено, Уставни суд нарочито напомиње да сведок сарадник има дужност да говори истину, за разлику од окривљеног, тако да је када су окривљени С.П. и Б.Л. постали сведоци сарадници у конкретном случају, настала њихова дужност да искажу истин у и да се ништа што им је познато о предмету суђења неће прећутати, а како то произлази из одредбе члана 504т став 5. ЗКП. Уставни суд напомиње да је оценио и да су у оспореној другостепеној пресуди дати јасно образложени разлози зашто је додељивање статуса „сведока сарадника“ извршено у складу са релевантним одредбама Законика о кривичном поступку, те зашто није било разлога да им се у току поступка тај статус одузме.
Такође, Апелациони суд у Београду – Одељење за ратне злочине , у тачки 6, односно на стр. 46-50 . оспорене другостепене пресуде, у делу у коме су детаљно образложени и разлози за преиначење пресуде у односу на оптужену, овде подноситељку уставне жалбе, између осталог наводи и да: „ … се неосновано жалбом опт. К. и њеног браниоца оспорава правилност и потпуност утврђеног чињеничног стања, јер је првостепени суд на основу оцене изведених доказа правилно утврдио да је опт. К . у свему поступала на начин описан у изреци првостепене пресуде. Наиме, неспорно је утврђено да је опт. Н . К . испред хангара ударила једног заробљеника ногом у „цеваницу” тј. ногу, што је, према образложењу побијане пресуде, утврђено из исказа сведока сарадника бр. 1 и сведока С, па су стога неприхватљиви наводи жалби у којима се указује на разлике у тим исказима и у вези са тим и оспорава истинитост тих исказа. Нису одлучне чињенице на које се у жалбама указује, као нпр. разлике у погледу тога да ли је заробљеник ударен у хангару или испред хангара, да ли је након тога доведен код мајора В. или није, итд. Такође, инсистирање у жалбама у вези са утврђивањем идентитета убијеног заробљеника који се у изреци побијане пресуде означава са НН, док се у образложењу анализирају докази којима првостепени суд ипак покушава да утврди име и презиме тог човека, нису одлучне чињенице, тако да се тим наводима не доводи у питање чињенично стање које је утврдио првостепени суд. Наиме, утврђивање тачног идентитета убијеног лица, чињенице да ли је он био некакав шеф односно претпостављени опт. К . или само колега са посла не представља одлучне чињенице … нити би та чињеница била битно обележје овог кривичног дела. Самим тиме, указивање у жалбама на нове доказе, односно указивање на нова имена и презимена претпостављених и руководилаца окривљене Н . К . у РК „Н . ”, чиме би се оспорило да је убијени био претпостављени окривљеној К, па би због тога изостао и разлог да га она убије, што имплицитно произлази као основни разлог за ударање и касније убијање тог лица, нема потребну тежину којом би се довеле у сумњу одлучне чињенице у односу на опт. К, а то је управо да је она, на начин описан у изреци побијане пресуде лишила живота једног ратног заробљеника, Тврдње да сведок сарадник бр. 1 својим неистинитим исказом жели да спречи да се открије истина и његова улога у догађајима на Овчари и Грабову, те да се освети опт. Калаби, која о њему и његовом понашању могуће је доста зна, обзиром да је сведок сарадник бр. 1 за време вуковарске операције био смештен у њеној кући, представљају сопствену оцену исказа сведока сарадника бр. 1 и нису ничим поткрепљене, па их овај суд не може прихватити.“.
Уставни суд напомиње да се и Окружни суд у Београду – Веће за ратне злочине у пресуди Кв. 4/06 од 12. марта 2009. године детаљно изјаснио, у складу са стандардима права на правично суђење из члана 32. став 1. Устава, и на горе изнете околности које су изнете и као наводи уставне жалбе. Такође, у оспореним пресудама поступајући судови су образложили, на уставноправно прихватљив начин, и зашто су одбијени доказни предлози подноситељке уставне жалбе.
Имајући у виду наведено, становишта првостепеног и другостепеног суда прихвата и Уставни суд, јер разлоге наведене у пресудама оцењује као детаљне, довољне и уставноправно прихватљиве, због чега и тврдње подноситељке уставне жалбе да су искази сведока сарадника правно неваљани и неистинити, Уставни суд сматра неоснованим.
5.2. Друго, подноситељка уставне жалбе сматра да јој је оспореним пресудама како Апелационог суда у Београду – Одељење за ратне злочине, тако и Врховног касационог суда повређено и право на непристрасан суд, као елемент права на правично суђење. Оцењујући основаност тврдње подноситељке уставне жалбе, Уставни суд констатује да је одредбом члана 32. став 1. Устава, поред осталог, окривљеном у кривичном поступку гарантовао и право на непристрастан суд, односно право да непристрасан суд одлучи о основаности сумње која је била разлог за покретање поступка, као и о оптужбама против окривљеног. Ова уставна гаранција је уређена одредбом члана 40. ЗКП, као посебан институт кривичног процесног права – изузеће судија. С тим у вези, Уставни суд истиче да ratio legis института изузећа судије јесте да обезбеди да судија, који је иначе апстрактно способан да врши судијску функцију у било ком кривичном поступку, не учествује у поступку поводом одређене кривичне ствари због постојања одређеног разлога који доводи у сумњу његову непристрасност. То може да буде одређени лични интерес судије у самој ствари, постојање одређеног односа са странкама и другим учесницима кривичног поступка или вршење у истом кривичном поступку судијских или несудијских функција.
Повреду означеног права у односу на оспорену другостепену пресуду подноситељка уставне жалбе образлаже тиме „ да је Апелациони суд у Београду, Одељење за ратне злочине, у погледу двојице чланова већа – магистра С.Ј. и О.Х. био непрописно састављен“, јер су у већима која су одлучивала о молбама подноситељке уставне жалбе за условни отпуст налазили, „поред судије С.В, чије је учешће у претходном другостепеном поступку Уставни суд поништио, и садашњи председник другостепеног већа магистар С.Ј. и као члан већа О.Х, који је учествовао и трећи пут у одлучивању о условном отпусту подноситељке уставне жалбе“, а у односу на оспорену пресуду Врховног касационог суда да „је у већу, поред појединих судија већ из Апелационог суда … учествовала судија Р.Д.Д, која је, поступајући као судија Апелационог суда у Београду поводом жалбе заменика Тужиоца за ратне злочине против одлуке Вишег суда Одељења за ратне злочине да се усвоји молба Н. К . за условни отпуст, својим решењем бр. Кж.2. По2-5/13 од 22. јануара 2013. године, као члан већа, исту укинула“.
Уставни суд ове наводе подноситељке уставне жалбе оцењује као неосноване. Наиме, најпре у односу на оспорену другостепену пресуду Апелационог суда у Београду – Посебно одељење Кж.1. По.2. 2/14 од 24. новембра 2017. године, подноситељка уставне жалбе сматра да јој је право на непристрасан суд повређено тиме што су двоје од пет судија – чланова већа (председник већа судија мр С.Ј. и судија О.Х.) који су учествовали у доношењу те пресуде, претходно учествовали у доношењу судских одлука којима су правноснажно одбијане њене молбе за условни отпуст (судија мр С.Ј. у доношењу решења Апелационог суда у Београду – Одељење за ратне злочине Кж.2. По2. 12/13 од 25. фебруара 2013. године , судија О.Х. у доношењу решења Апелационог суда у Београду – Одељење за ратне злочине Кж.2. По2. 5/13 од 22. јануара 2013. године, а обе судије у доношењу реш ења Апелационог суда у Београду – Одељење за ратне злочине Кж.2. По2. 20/13 од 5. јуна 2013. године).
С тим у вези, Уставни суд и у овом уставносудском предмету истиче свој став да из одредаба важећег ЗКП 2011 произлази да поступак за пуштање осуђене на условни отпуст није кривични поступак, нити његов део, него посебан поступак регулисан одредбама ЗКП 2011 који се покреће молбом осуђен е поднетом суду који је судио у првом степену и да суд испитује испуњеност услова потребних да би осуђен а мог ла бити пуштен а на условни отпуст, о чему доноси одлуку. Усвајање молбе за пуштање на условни отпуст има за последицу отпуштање осуђен е са издржав ања казне пре њеног истека , али не и преиначење правноснажне пресуде у погледу одлуке о казни, нити одлуке о утврђеној кривичној одговорности осуђеног лица. Полазећи од изложеног, Уставни суд оце њује да се у поступку по молби за пуштање на условни отпуст не одлучује о правима, обавезама или кривици за неко казнено дело подноситељке уставне жалбе, па се стога и не ради о „суђењу“ у смислу гаранција које пружа одредба члана 32. став 1. Устава. У конкретном случају, о кривичним оптужбама против подноситељке уставне жалбе одлучено је у кривичном поступку који је правноснажно окончан пресудом Окружног суда у Београду – Веће за ратне злочине Кв. 4/06 од 12. марта 2009. године, која је само у погледу одлуке о казни преиначена оспореном пресудом Апелационог суда у Београду – Посебно одељење Кж.1. По.2. 2/14 од 24. новембра 2017. године, док је решењима Апелационог суда у Београду – Одељење за ратне злочине којима су правноснажно одбијане њене молбе за условни отпуст одлучивано само о томе да ли су испуњени законски услови за њено пуштање на условни отпуст. При томе, условни отпуст са издржавања казне не представља Уставом зајемчено субјективно право осуђеног лица. По оцени Уставног суда, исход таквог поступка никако не може бити измена одлуке о кривичној одговорности подноситељке уставне жалбе , нити у конкретном случају одлуке суда којима је одбијена као неоснована молба подноситељке уставне жалбе за пуштање на условни отп уст са издржавања казне затвора могу довести до повреде њених уставних права. Истоветан правни став Уст авни суд је већ исказао у свом Решењу Уж-2059/10 од 18. новембра 2010. године.
Имајући у виду да поступак за пуштање осуђене на условни отпуст није кривични поступак, нити његов део, то Уставни суд не налази уставноправно прихватљивом тврдњу подноситељке уставне жалбе да јој је право на непристрасан суд повређено тиме што су двоје од пет судија – чланова већа (председник већа судија мр С.Ј. и судија О.Х.), који су учествовали у одлучивању о жалби подноситељке уставне жалбе и доношењу другостепене кривичне пресуде, учествовали и у доношењу решења којима је правноснажно одлучивано о условн ом отпуст у истог лица. Тим пре што је Уставни суд у овом поступку утврдио да су у једном од поступака за пуштање осуђене на условни отпуст, управо судије мр С.Ј. и О.Х, као чланови већа, учествовали и у доношењу решењ а Апелационог суда у Београду – Одељење за ратне злочине Кж.2. По2. 51/12 од 26. новембра 2012. године, којим је била уважена жалба браниоца осуђене, овде подноситељке уставне жалбе и укинуто решење Вишег суда у Београду – Одељење за ратне злочине К. По2. 16/10 (К.В. 4/06) Куо. По2. 3/12 од 4. октобра 2012. године, којим је била одбачена молба браниоца осуђене за условни отпуст и предмет враћен првостеп еном суду на поновно одлучивање. Све ово се, према оцени Уставног суда, у околностима конкретног случаја, не може сматрати довољним да укаже на постојање објективне оправдане бојазни у непристрасност судије.
Уставни суд је , имајући у виду значај права на непристрасан суд, као елемента права на правично суђење, и у овом предмету посебно имао у виду чињеницу да су троје судија – именовани мр С.Ј. и О.Х, као и др М.М. били чланови петочланог већа , који су раније у овом кривичном поступку учествовали у доношењу пресуде Апелационог суда у Београду – Посебно одељење Кж.1. По.2. 1/10 од 14, 15, 16, 17, 18, 21. и 23. јуна 2010. године, као и да су наведене судије били чланови и петочланог већа које је донело оспорену пресуду Апелационог суда у Београду – Посебно одељење Кж.1. По.2. 2/14 од 24. новембра 2017. године. Међутим, О длуком Уставног суда Уж-4461/2010 од 12. децембра 2013. године својевремено је усвојена уставна жалба С. Р . изјављена против пресуде Апелационог суда у Београду Кж.1 По2-1/10 од 14, 15, 16, 17, 18, 21. и 23. јуна 2010. године и утврђено да је том подносиоцу уставне жалбе повређено право на непристрасан суд као саставни део права на правично суђење, гарантованог чланом 32. став 1. Устава Републике Србије, те је наложено да Апелациони суд у Београду поново одлучи о жалби коју је С. Р . изјавио против пресуде Окружног суда у Београду – Веће за ратне злочине Кв. 4/06 од 12. марта 2009. године. Такође, одређено је да Одлука Уставног суда има правно дејство и према свим осталим лицима из предмета Кв. 4/06, а која се налазе у истој правној ситуацији као и тај подносилац уставне жалбе. Наведена пресуда Апелационог суда у Београду – Посебно одељење Кж.1. По.2. 1/10 од 14, 15, 16, 17, 18, 21. и 23. јуна 2010. године је потом укинута пресудом Врховног касационог суда Кзз. Р З. 2/14 од 19. јуна 2014. године. Како је, у конкретном случају, реч о оспореној пресуди Апелационог суда у Београду – Посебно одељење Кж.1. По.2. 2/14 од 24. новембра 2017. године, која је донета у поступку по жалби против пресуде Окружног суда у Београду – Веће за ратне злочине Кв. 4/06, то Уставни суд указује да напред наведене судије – мр С.Ј. и О.Х. очигледно нису учествовале у доношењу и првостепене и другостепене пресуде против подноситељке уставне жалбе . Наведене судије су били чланови већа Апелационог суда у Београду, као жалбеног суда, које је донело (укинуту) пресуду Кж.1. По.2. 1/10 од 14, 15, 16, 17, 18, 21. и 23. јуна 2010. године и саму овде оспорену пресуду Кж.1. По.2. 2/14 од 24. новембра 2017. године , али нису учествовали у доношењу мериторне (првостепене) одлуке о оптужби против подноситељке уставне жалбе . До повреде права из члана 32. став 1. Устава би несумњиво дошло да су напред наведене судије учествовале и у доношењу првостепене и у доношењу другостепене пресуде, противно одредбама ЗКП, а до чега у конкретном случају очито није дошло.
Уставни суд указује и на то да је и Врховни касациони суд на страни 7. своје пресуде Кзз. РЗ . 4/18 од 27. марта 2018. године оценио истакнуту повреду права на непристрасан суд из члана 32. став 1. Устава, на начин који је у потпуности уставноправно прихватљив и за Уставни суд.
Стога је Уставни суд и у овом делу, у погледу навода подноси тељке уставне жалбе о повреди права на непристрасан суд, као елемента права на правично суђење из члана 32. став 1. Устава, оценио да су неутемељени.
5.3. Треће, подноситељка уставне жалбе сматра и да јој је оспореном пресудом Врховног касационог суда такође повређено право на непристрасан суд, као елемент права на правично суђење. Повреду тог права у односу на оспорену пресуду Врховног касационог суда подноситељка уставне жалбе образлаже тиме да „је у већу, поред појединих судија већ из Апелационог суда … учествовала судија Р.Д.Д, која је, поступајући као судија Апелационог суда у Београду поводом жалбе заменика Тужиоца за ратне злочине против одлуке Вишег суда Одељења за ратне злочине да се усвоји молба Н . К . за условни отпуст, својим решењем бр. Кж.2. По2-5/13 од 22. јануара 2013. године, као члан већа, исту укинула“. Наиме , подноситељка уставне жалбе и у овом случају сматра да јој је право на непристрасан суд повређено тиме што је једна од пет судија – чланова већа Врховног касационог суда (судија Р.Д.Д.) која је учествовала у одлучивању о захтеву за заштиту законитости браниоца подноситељке уставне жалбе и доношењу те оспорене пресуде, претходно учествовала у доношењу једног од решења којим је правноснажно одбијена њена молбе за условни отпуст (решење Апелационог суда у Београду – Одељење за ратне злочине Кж.2. По2. 5/13 од 22. јануара 2013. године, којим је уважена жалба заменика Тужиоца за ратне злочине, укинуто решење Вишег суда у Београду – Одељење за ратне злочине К. По2. 16/10 (К.В. 4/06) Куо. По2. 6/12 од 9. јануара 2013. године и предмет враћен првостепеном суду на поновно одлучивање ).
Уставни суд и ове наводе подноситељке уставне жалбе оцењује као неосноване, имајући у виду, како је то већ претходно и наведено, да поступак за пуштање осуђене на условни отпуст није кривични поступак, нити његов део, то Уставни суд не налази уставноправно прихватљивом тврдњу подноситељке уставне жалбе да јој је право на непристрасан суд могло бити повређено учешћем једне судије – члана већа у доношењу пресуде о ванредном правном леку, која је претходно учествовала у доношењу решења којима је правноснажно одлучивано о условном отпусту истог лица.
Стога је Уставни суд и у овом делу наводе подноситељке уставне жалбе о повреди права на непристрасан суд, као елемента права на правично суђење, из члана 32. став 1. Устава, оценио као неутемељене.
5.4. Четврто, у вези са тврдњама подноситељке уставне жалбе о повреди начела забране дискриминације из члана 21. Устава, Уставни суд указује да се овим начелом не јемчи ни једно конкретно људско право или слобода, већ оно има акцесорни карактер, те се повреда забране дискриминације може утврдити само у случају постојања повреде неког од зајемчених људских права или слобода, уколико су пружени докази за повреду овог начела. Како Уставни суд није утврдио повреде неког од Уставом зајемчених људских права или слобода, то није нашао ни да су основане изнете тврдње подноситељке уставне жалбе о повреди начела забране дискриминације из члана 21. Устава.
6. Имајући у виду све напред наведено, Уставни суд је оценио да се не могу прихватити као основани наводи подноситељке о повреди права на правично суђење из члана 32. Устава оспореним пресудама Окружног суда у Београду – Веће за ратне злочине Кв. 4/06 од 12. марта 2009. године, Апелационог суда у Београду – Посебно одељење Кж.1. По.2. 2/14 од 24. новембра 2017. године и Врховног касационог суда Кзз. РЗ. 4/18 од 27. марта 2018. године , те је у овом делу уставну жалбу одбио као неосновану, сагласно одредби члана 89. став 1. Закона о Уставном суду („Службени гласник РС“, бр. 109/07, 99/11, 18/13 – Одлука УС, 40/15 – др. закон и 103/15), одлучујући као у првом делу изреке.
7. У односу на наводе уставне жалбе којима подноситељка полемише са оценама и ставовима израженим у пресуди Врховног касационог суда Кзз. РЗ. 2/14 од 19. јуна 2014. године, Уставни суд је, супротно тим наводима , утврдио да ова оспорена пресуда садржи детаљно и јасно образложење , засновано на уставноправно прихватљивом т умачењу меродавног права, те је, стога, полазећи од претходно наведеног, оценио да се изнети наводи не могу прихватити као уставноправни разлози за тврдње о повреди означених уставних права, већ се од Уставног суда, у суштини, тражи да као инстанциони суд оцени законитост оспорене пресуде.
Додатно, Уставни суд је оценио да се тврдње подноситељке уставне жалбе у вези истакнутих повред а права из чл . 33, 34. и 36. Устава, искључиво заснивају на истакнутој повреди права на правично суђење. С тим у вези, Уставни суд указује да само формално позивање на повреду или ускраћивање појединих Уставом зајемчених права и слобода, а без навођења уставноправних разлога на којима се те тврдње заснивају, не чини уставну жалбу допуштеном.
Стога је Уставни суд, сагласно одредби члана 36. став 1. тачка 7) Закона о Уставном суду, у овом делу уставну жалбу одбацио , одлучујући као другом делу изреке.
8. Полазећи од свега наведеног, Уставни суд је, на основу одредаба члана 42б став 1. тачка 1), члана 45. тачка 9) и члана 46. тачка 9) Закона о Уставном суду , као и члана 89. Пословника о раду Уставног суда („Службени гласник РС“, број 103/13), донео Одлуку као у изреци.
ПРЕДСЕДНИК ВЕЋА
Снежана Марковић, с.р.