Уставни суд, Велико веће, у саставу: председник Суда Снежана Марковић, председник Већа и судије Весна Илић Прелић, др Драгана Коларић, др Тамаш Корхец (Korhecz Tamás), др Јован Ћирић, Гордана Ајншпилер Поповић, др Владан Петров и др Наташа Плавшић, чланови Већа, у поступку по уставној жалби С. О . из Горње Лапаштице, код Медвеђе , на основу члана 167. став 4. у вези са чланом 170. Устава Републике Србије, на седници Већа одржаној 23. децембра 2021. године, донео је
О Д Л У К У
1. Усваја се уставна жалба С. О . и утврђује да је пресудом Управног суда – Одељење у Нишу У. 7610/16 од 7. марта 2019. године подносиоцу уставне жалбе повређено право на правично суђење, зајемчено одредбом члана 32. став 1. Устава Републике Србије.
2. Поништава се пресуда Управног суда – Одељење у Нишу У. 7610/16 од 7. марта 2019. године и одређује да исти суд донесе нову одлуку о тужби подносиоца уставне жалбе поднетој против решења Републичког фонда за пензијско и инвалидско осигурање – Дирекција број 01-02/181.6.3 3060/16 од 31. марта 2016. године.
О б р а з л о ж е њ е
1. С. О . из Горње Лапаштице, код Медвеђе , је 4. маја 2019. године, преко пуномоћника Ј . Д, адвоката из Бојника, Уставном суду изјавио уставну жалбу против пресуде Управног суда – Одељење у Нишу У. 7610/16 од 7. марта 2019. године, због повреде права на правично суђење из члана 32. став 1. Устава Републике Србије и права на пензијско осигурање из члана 70. Устава.
У уставној жалби је, поред осталог, наведено да су и органи управе и Управни суд искључиво засновали своје одлуке на чињеници да у бази података матичне евиденције нису регистровани подаци о стажу, а да је подносилац 27 година радио у државном органу – Општинском органу за прекршаје у Приштини.
2. Сагласно члану 170. Устава, уставна жалба се може изјавити против појединачних аката или радњи државних органа или организација којима су поверена јавна овлашћења, а којима се повређују или ускраћују људска или мањинска права и слободе зајемчене Уставом, ако су исцрпљена или нису предвиђена друга правна средства за њихову заштиту.
У току поступка пружања уставносудске заштите, поводом испитивања основаности уставне жалбе у границама истакнутог захтева, Уставни суд утврђује да ли је у поступку одлучивања о правима и обавезама подносиоца уставне жалбе повређено или ускраћено његово Уставом зајемчено право или слобода.
3. Уставни суд је, у спроведеном поступку, на основу увида у оспорени акт и целокупну приложену документацију, као и у списе предмета Републичког фонда за пензијско и инвалидско осигурање – Филијала Лесковац Д. број 77769, утврдио следеће чињенице и околности од значаја за одлучивање:
Подносилац уставне жалбе је 12. маја 2015. године поднео захтев Републичком фонду за пензијско и инвалидско осигурање – Филијала Лесковац за признавање права на старосну пензију, уз који је, поред осталог, доставио доказ о престанку запослења – решење Општинског органа за прекршаје у Приштини од 13. маја 1999. године којим је одређено да подносиоцу престаје радни однос са 12. априлом 1999. године и радну књижицу у којој је, поред осталог, уписано да је подносилац од 15. марта 1976. до 12. априла 1999. године био запослен у Општинском органу за прекршаје у Приштини.
Првостепени орган је решењем број 181.6.2 77769/16 од 1. марта 2016. године одбио захтев подносиоца уставне жалбе.
Подносилац уставне жалбе је 10. марта 2016. године изјавио жалбу против првостепеног решења, која је решењем Републичког фонд а за пензијско и инвалидско осигурање – Дирекција број 01-02/181.6.3 3060/16 од 31. марта 2016. године одбијена као неоснована.
Подносилац уставне жалбе је 12. маја 2016. године поднео тужбу против наведеног коначног управног акта, која је оспореном пресудом Управног суда – Одељење у Нишу У. 7610/16 од 7. марта 2019. године одбијена као неоснована. У образложењу оспорене пресуде је наведено: да подносилац на дан подношења захтева за признавање права на старосну пензију испуњава услов у погледу година живота, али не и потребан стаж осигурања, при чему су услови за признавање права на старосну пензију кумулативни; да навод подносиоца да је радио 27 година у Општинском органу за прекршаје у Приштини није од утицаја, јер се пензијски стаж остварује искључиво на основу података утврђених у матичној евиденцији.
4. Одредбом члана 32. став 1. Устава, на чију повреду, поред осталог, подносилац указује у уставној жалби, утврђено је да свако има право да независан, непристрасан и законом већ установљен суд, правично и у разумном року, јавно расправи и одлучи о његовим правима и обавезама, основаности сумње која је била разлог за покретање поступка, као и о оптужбама против њега.
Одредбама члана 19. Закона о пензијском и инвалидском осигурању („Службени гласник РС“, бр. 34/03, 64/04, 84/04, 85/05, 101/05, 63/06, 5/09, 107/09, 101/10, 93/12, 62/13, 108/13, 75/14 i 142/14), у тексту који је био на снази на дан подношења предметног захтева од 12. маја. године, прописани су услови за стицање права на старосну пензију, у зависности од година живота и стажа осигурања.
Осталим одредбама наведеног Закона прописано је: да се права из пензијског и инвалидског осигурања остварују код фонда (члан 82.); да се право на старосну пензију, право на превремену старосну пензију остварује после престанка осигурања (члан 82а); да се права из пензијског и инвалидског осигурања која се остварују у фонду обезбеђују у поступку предвиђеном законом којим је уређен општи управни поступак, ако овим законом није друкчије уређено (члан 84. став 2.); да се пензијски стаж и зараде, као и друге чињенице од утицаја на стицање и утврђивање права, узимају у обзир при остваривању права из пензијског и инвалидског осигурања, на основу података утврђених у матичној евиденцији (члан 85. став 1.); да је фонд дужан да осигураницима и корисницима права пружа стручну помоћ у поступку (члан 88. став 2.); да фонд води матичну евиденцију о осигураницима, обвезницима плаћања доприноса и корисницима права из пензијског и инвалидског осигурања (члан 125.); да послодавац подноси пријаве података за матичну евиденцију (члан 132. тачка 1)); да својство осигураника, стаж осигурања, зараде, накнаде зараде, основице осигурања, односно уговорене накнаде које се узимају за утврђивање висине права утврђује фонд на основу пријава података из члана 132. овог закона, уношењем података у матичну евиденцију (члан 140. став 1.); да фонд обезбеђује непосредно, ефикасно, рационално и законито остваривање права из пензијског и инвалидског осигурања и организује обављање послова за спровођење осигурања (члан 151. тачка 5)).
Одредбама Закона о општем управном поступку („Службени лист СРЈ“, бр. 33/97 и 31/01 и „Службени гласник РС“, број 30/10) било је прописано : да ће службено лице које води поступак прибавити по службеној дужности податке о чињеницама о којима службену евиденцију води орган надлежан за решавање у управној ствари или други орган (члан 126. став 3.); да на основу одлучних чињеница утврђених у поступку, орган надлежан за решавање доноси решење о управној ствари која је предмет поступка (члан 192. став 1.); да се диспозитивом решава о предмету поступка у целини и о свим захтевима странака о којима у току поступка није посебно решено (члан 198. став 1.).
Одлуком о привременој надлежности за остваривање права из пензијског и инвалидског осигурања за осигуранике и лица са подручја АП Косово и Метохија – даље у тексту: Одлука („Службени гласник РС“, број 36/07) предвиђено је да Служба дирекције Фонда у Приштини обавља, поред осталог, послове претраживања и уноса из базе скенираних образаца М-4, претраживања и уноса података са микрофилма и ЦД, уноса података из пријава података за матичну евиденцију осигураника са територије АП Косово и Метохија и претраживања и уноса података у поступку комплетирања предмета за остваривање права из пензијског и инвалидског осигурања и достављања прикупљених и унетих података филијали надлежној за доношење решења (члан 8. став 2.).
5. Подносилац уставне жалбе сматра да је Републички фонд за пензијско и инвалидско осигурање био дужан да на основу доказа које је подносилац приложио утврди да су испуњени услови да му се призна право на старосну пензију и да није могао да одбије предметни захтев само из разлога што подаци о зарадама и стажу нису регистровани у матичној евиденцији.
Оцењујући наводе уставне жалбе са становишта права на правично суђење зајемченог одредбом члана 32. став 1. Устава, овај суд је имао у виду да се уставна гаранција наведеног права, поред осталог, састоји у томе да одлука суда о нечијем праву или обавези мора бити донета у поступку који је спроведен у складу са важећим процесним законом, применом релевантног материјалног права и образложена на јасан, аргументован, довољан и разумљив начин, јер би се у противном могло сматрати да је производ произвољног и правно неутемељеног становишта поступајућег суда.
Испитујући да ли образложење оспорене пресуде Управног суда испуњава захтеве правичности, Уставни суд је најпре констатовао да је првостепени орган решењем одбио захтев подносиоца уставне жалбе за признавање права на старосну пензију, јер нису били испуњени законом прописани услови за признавање права на старосну пензију. Дајући разлоге за доношење такве одлуке, првостепени орган је навео да су у бази података матичне евиденције регистровани подаци о оствареном стажу само за три године, четири месеца и седам дана. У образложењу решења другостепеног органа управе је наведено да је на основу извештаја службе Дирекције Фонда у Приштини од 8. октобра 2015. године утврђено да у матичној евиденцији за подносиоца не постоје регистровани подаци о стажу и заради за период од 15. марта 1976. до 12. априла 1999. године. Управни суд је у оспореној пресуди оценио да побијаним коначним решењем није повређен закон на штету подносиоца, те је наведено да навод подносиоца да је радио 27 година у Општинском органу за прекршаје у Приштини није од утицаја, јер се пензијски стаж остварује искључиво на основу података утврђених у матичној евиденцији.
На основу наведених одредаба Закона о пензијском и инвалидском осигурању, Уставни суд је утврдио да се у поступку остваривања права из пензијског и инвалидског осигурања пред Републичким фондом за пензијско и инвалидско осигурање (даље у тексту: Фонд) супсидијарно примењују одредбе Закона о општем управном поступку и да се пензијски стаж и зараде узимају у обзир на основу података утврђених у матичној евиденцији коју води Фонд и у коју уноси податке, између осталог, на основу пријава поднесених на прописаним обрасцима.
Из претходно цитираних одредаба Закона о општем управном поступку произлази да ће службено лице које води поступак прибавити по службеној дужности податке о чињеницама о којима тај орган води службену евиденцију, да се на основу одлучних чињеница утврђених у поступку доноси решење о управној ствари која је предмет поступка и да је у диспозитиву решења садржана одлука о ономе због чега је поступак покренут и вођен.
Уставни суд констатује да је Служба дирекције Фонда у Приштини надлежна за претраживање и уношење података за матичну евиденцију осигураника са територије АП Косово и Метохија и претраживања, као и за комплетирање предмета за остваривање права из пензијског и инвалидског осигурања тих лица, при чему је дужна да унете податке достави филијали надлежној за доношење решења, сагласно одредби члана 8. став 3. Одлуке.
Уставни суд указује да се у управном поступку покренутом по захтеву за признавање права на старосну пензију може истовремено одлучити и о захтеву за утврђивање стажа – уколико исти није евидентиран у матичној евиденцији, односно поучити странка да о томе води посебан управни поступак. Суд, такође, указује да захтев за признавање права из пензијског и инвалидског осигурања може бити одбијен због тога што подносилац захтева не испуњава услове прописане законом, али је пре доношења такве одлуке надлежни орган дужан да утврди чињенице од којих зависи испуњеност тих услова. Суд посебно указује и на обавезу Фонда која произлази из наведене одредбе члана 88. став 2. Закона о пензијском и инвалидском осигурању, да је Фонд дужан да осигураницима и корисницима права пружа стручну помоћ у поступку.
По оцени Суда, одлука о томе да подносилац не испуњава услове за признавање траженог права заснована је само на томе да у б ази података матичне евиденције нису регистровани подаци о стажу и заради са подручја Аутономне покрајине Косово и Метохија. Полазећи од тога да се из садржине образложења свих наведених аката не може утврдити да ли су уопште цењени сви докази које је подносилац приложио у прилог својој тврдњи да испуњава, поред година живота, услов и у погледу година стажа осигурања за признавање права на старосну пензију, то Уставни суд налази да одлука о томе да подосилац не испуњава услове за признавање траженог права није образложена на јасан, аргументован, довољан и разумљив начин. Стога је Суд утврдио повреду права на правично суђење, зајемченог чланом 32. став 1. Устава и усвојио уставну жалбу, сагласно одредби члана 89. став 1. Закона о Уставном суду („Службени гласник РС“, бр. 109/07, 99/11, 18/13 – Одлука УС , 40/15 – др. закон и 103/15), одлучујући као у тачки 1. изреке.
Поред тога, Уставни суд напомиње да је Законом о општем управном поступку усвојено начело слободне оцене доказа, које, у суштини, значи да орган по свом уверењу одлучује које ће чињенице узети као доказане (осим у погледу јавних исправа), на основу савесне и брижљиве оцене сваког доказа засебно и свих доказа заједно, као и на основу резултата целокупног поступка. Последица тога је да Закон о општем управном поступку не одређује рангирање доказних средстава по коме би једно имало увек већу снагу него неко друго средство. Међутим, овакав систем слободне оцене доказа налаже потребу да се нађе заштита од евентуалне злоупотребе слободе која по овом начелу припада органу који води поступак. Јемство да ће орган непристрасно оценити доказе лежи и у његовој дужности да за своју оцену изнесе разумљиве разлоге у одлуци. Из наведеног, ван сумње, произлази да орган управе у образложењу своје одлуке мора јасно да наведе разлоге због којих је једном доказном средству поклонио веру, а другом није, а исту обавезу потом има и Управни суд који цени законитост тако донетог коначног управног акта.
Уставни суд наглашава да није надлежан да утврђује да ли су испуњени услови за признавање права на старосну пензију подносиоцу уставне жалбе, нити се овом одлуком прејудицира одлука надлежног органа о томе, под условом да се постојање тих услова утврди и оцени у поступку који је спроведен у складу са материјалним и процесним законом.
6. Имајући у виду природу утврђене повреде уставног права у конкретном случају, Уставни суд је, сагласно одредби члана 89. став 2. Закона о Уставном суду, оценио да се правично задовољење подносиоца уставне жалбе у уставносудском поступку може остварити једино поништавањем пресуде Управног суда – Одељење у Нишу У. 7610/16 од 7. марта 2019. године и одређивањем да исти суд донесе нову одлуку о тужби подносиоца уставне жалбе поднетој против решења Републичког фонда за пензијско и инвалидско осигурање – Дирекција број 01-02/181.6.3 3060/16 од 31. марта 2016. године, одлучујући као у тачки 2. изреке
Како је утврдио повреду права на правично суђење, Уставни суд није посебно разматрао наводе уставне жалбе о повреди осталих Уставом зајемчених права на које је указао у уставној жалби.
7. Што се тиче захтева подносиоца уставне жалбе за накнаду трошкова поступка пред Уставним судом, Уставни суд указује да нема основа за накнаду трошкова поступка пред Уставним судом, у смислу одредбе члана 6. став 2. Закона о Уставном суду (с тим у вези видети, поред многих других, Одлуку Уж-633/2011 од 8. маја 2013. године, на интернет страници : www.ustavni.sud.rs).
8. С обзиром на све изложено, Уставни суд је, на основу одредаба члана 42б став 1. тачка 1) и члана 45. тачка 9) Закона о Уставном суду, донео Одлуку као у изреци.
ПРЕДСЕДНИК ВЕЋА
Снежана Марковић, с.р.