Уставни суд, Велико веће, у саставу: председник Суда Снежана Марковић, председник Већа и судије Мирослав Николић, др Драгана Коларић, др Тамаш Корхец (Korhecz Tamás), др Милан Шкулић, Лидија Ђукић, др Наташа Плавшић и Гордана Ајншпилер Поповић, чланови Већа, у поступку по уставној жалби М. Н . из Београда, на основу члана 167. став 4. у вези са чланом 170. Устава Републике Србије, на седници Већа одржаној 28. октобра 2021. године, донео је
О Д Л У К У
1. Усваја се уставна жалба М. Н . и утврђује да је пресудом Управног суда – Одељење у Новом Саду У. 13011/16 од 2 2. фебруара 2019. године повређено право подносиоца уставне жалбе на правично суђење, из члана 3 2. став 1. Устава Републике Србије.
2. Поништава се пресуда Управног суда – Одељење у Новом Саду У. 13011/16 од 2 2. фебруара 2019. године и одређује се да исти суд донесе нову одлуку о тужби подносиоца уставне жалбе поднетој против решења Министарства финансија – Сектор за имовинско-правне послове број 46-00- 01111/2015-13 од 11. август а 201 6. године.
3. Усваја се уставна жалба М. Н . и утврђује да је у управном спору који је вођен пред Управним судом – Одељење у Новом Саду у предмету У. 13011/16 повређено право подносиоца уставне жалбе на суђење у разумном року, зајемчено одредбом члана 32. став 1. Устава Републике Србије, док се у преосталом делу уставна жалба одбацује.
4. Утврђује се право подносиоца уставне жалбе на накнаду нематеријалне штете у износу од 300 евра, у динарској противвредности по средњем курсу Народне банке Србије на дан исплате. Накнада се исплаћује на терет буџетских средстава – раздео Министарства правде у року од четири месеца од дана достављања ове одлуке Министарству.
О б р а з л о ж е њ е
1. М. Н . из Б еограда поднео је Уставном суду, 19. априла 2019. године , преко пуномоћника А. Ђ , адвоката из Београда, уставну жалбу против пресуде Управног суда – Одељење у Крагујевцу У. 13011/16 од 2 2. фебруара 2019. године, због повреде права на правично суђење, права на једнаку заштиту права и на правно средство, права на имовину и права на наслеђивање, зајемче них одредбама члана 32. став 1. и чл. 36, 58. и 59. Устава Републике Србије, као и због повреде права на суђење у разумном року, зајемченог одредбом члана 32. став 1. Устава, у управном спору који је вођен пред Управним судом – Одељење у Крагујевцу у предмету У. 13011/16.
У уставној жалби се најпре наводи: да је Управни суд, погрешном применом одредаба Закона о враћању одузете имовине и обештећењу, досудио држави преостали део имовине која је предмет захтева за враћање, који би припао законским наследницима који нису обухваћени тестаментом и који због тога нису ни поднели захтев за враћање, поштујући вољу оставиоца; да је Агенција за реституцију могла да позове све законске наследнике ради изјашњавања или да утврди право својине на целокупној имовини оним законским наследницима који су захтев поднели; да је, уместо тога, Агенција за реституцију „оставила ¾ идеалног дела“ предметне имовине као државну својину Републике Србије.
У уставној жалби се, такође, указује на то да је подносиоцу повређено право на суђење у разумном року у предметном управном спору, будући да је тужба поднета 20. септембра 2016, а оспорена пресуда донета 21. фебруара 2019. године, чиме је подносиоцу проузрокована огромна и тешко надокнадива штета.
2. Сагласно члану 170. Устава Републике Србије, уставна жалба се може изјавити против појединачних аката или радњи државних органа или организација којима су поверена јавна овлашћења, а којима се повређују или ускраћују људска или мањинска права и слободе зајемчене Уставом, ако су исцрпљена или нису предвиђена друга правна средства за њихову заштиту.
У току поступка пружања уставносудске заштите, поводом испитивања основаности уставне жалбе, Уставни суд утврђује да ли је у поступку одлучивања о правима и обавезама подносиоца уставне жалбе повређено или ускраћено његово Уставом зајемчено право или слобода.
3. Уставни суд је, у спроведеном поступку, на основу увида у оспорени акт и целокупну документацију приложену уз уставну жалбу, утврдио следеће чињенице и околности од значаја за одлучивање:
Делимичним решењем Агенције за реституцију – Подручна јединица Нови Сад (даље у тексту: Агенција) број 46-00 0212/2012 од 26. маја 2015. године, у ставу 1. диспозитива, усвојен је захтев, враћена имовина и утврђено право својине законским наследницима бившег власника З. Н, Љ . Н . и А . Н . са уделом од по 1/48 идеалних делова, М. Н . са 1/96 идеалних делова и Н. Н . и Н . Н . са уделима од по 1/192 идеалних делова на пословној згради која се налази на к.п. број … КО Лозница и градском грађевинском земљишту на тој парцели, а у ставу 7. диспозитива је одређено да ће се о преосталом делу захтева, који се односи на друге непокретности, одлучити накнадно, кад се за то стекну законом прописани услови . У образложењу решења је најпре констатовано: да су предметни захтев поднели З. Н, Љ . Н, М . Н . и А . Н; да су након смрти М . Н . и А . Н . поступак наставили М . син М . Н . (овде подносилац уставне жалбе) и унуци по пок. сину З, Н . Н . и Н . Н; да је бивши власник П . А . умро без потомака и да је од најближих сродника оставио две сестре и сестриће од две покојне сестре; да је бивши власник тестаментом са чињеним 5. јун а 1966. г одине сву своју имовину оставио сестри Ј. В . и унуци Д . Н ; да је подносилац захтева З. Н . упућен да код надлежног суда утврди све законске наследнике бившег власника; да је национализација предметних непокретности извршена 1948. године, а да је предметни тестамент сачињен после национализације.
Првостепени орган је, полазећи од свега наведеног, а имајући у виду одредбе члана 5. став 1. тачка 1) и члана 47. ст. 5, 6. и 8. Закона о враћању одузете имовине и обештећењу, утврдио да имовина која је предмет захтева за враћање није била у својини бившег власника у моменту сачињавања тестамента , а да подносиоци захтева право на враћање те имовине не могу да остваре као тестаментални наследници, већ само као законски наследници са уделом који им припада као законским наследницима.
Решењeм Министарства финансија – Сектор за имовинско-правне послове број 46-00-01111/2015-13 од 11. август а 201 6. године одбијена је као неоснована жалба подносиоца уставне жалбе изјављена против наведеног решења Агенције. Другостепени орган је најпре констатовао да је подносилац у жалби навео да право на враћање предметне имовине имају једино законски наследници З. Н, Љ . Н . и А . Н . са уделом од по 1/4 идеалних делова, М. Н . са 1/8 идеалних делова, Н . Н . и Н . Н . са уделима од по 1/16 идеалних делова. Другостепени орган је оценио да је без утицаја на доношење другачије одлуке чињеница да је оставинским решењем за наследника на заоставштини бившег власника, по основу тестамента, оглашена његова сестричина Д. Н, будући да су и законски наследници осталих сестара бившег власника имали право да траже враћање предметне имовине.
Оспореном пресудом Управног суда – Одељење у Новом Саду У. 13011/16 од 2 2. фебруара 2019. године одбијена је, поред осталих, тужба подносиоца уставне жалбе поднета 20. септембра 2016. године ради поништаја решења Министарства финансија – Сектор за имовинско-правне послове број 46-00-01111/2015-13 од 11. август а 201 6. године. Управни суд је констатовао да је подносилац у тужби истакао да остали законски наследници нису искористили своје право да поднесу захтев за враћање предметне имовине, те нема правног основа да се подносиоцима захтева не расподели целокупна имовина која је предмет захтева. Управни суд је прихватио у свему разлоге на којима је другостепени орган засновао одлуку о одбијању жалбе и нашао да подносилац није навео ниједну нову околност која би могла да буде од утицаја на одлуку у овој управној ствари.
4. Одредбама Устава, на чију повреду подносилац указује у уставној жалби, утврђено је: да свако има право да независан, непристрасан и законом већ установљен суд, правично и у разумном року, јавно расправи и одлучи о његовим правима и обавезама, основаности сумње која је била разлог за покретање поступка, као и о оптужбама против њега (члан 32. став 1.); да се јемчи једнака заштита права пред судовима и другим државним органима, имаоцима јавних овлашћења и органима аутономне покрајине и јединица локалне самоуправе и да свако има право на жалбу или друго правно средство против одлуке којом се одлучује о његовом праву, обавези или на закону заснованом интересу (члан 36.); да се јемчи мирно уживање својине и других имовинских права стечених на основу закона, да право својине може бити одузето или ограничено само у јавном интересу утврђеном на основу закона, уз накнаду која не може бити нижа од тржишне, да се законом може ограничити начин коришћења имовине, да је одузимање или ограничење имовине ради наплате пореза и других дажбина или казни, дозвољено само у складу са законом (члан 58.); да се јемчи право наслеђивања, у складу са законом (члан 59. став 1.).
За одлучивање Уставног суда у овој правној ствари, поред већ наведених уставних одредаба, релевантне су и следеће одредбе закона:
Одредбама Закона о враћању одузете имовине и обештећењу („Службени гласник РС“, бр. 72/11 и 108/13) прописано је: да се под „корисником враћене имовине или обештећења“ (даље у тексту: корисник) подразумева лице коме се враћа имовина, односно утврђује право на обештећење, у складу са овим законом (члан 3. тачка 12)) ; да право на враћање имовине или обештећење има домаће физичко лице које је бивши власник одузете имовине, а у случају његове смрти или проглашења умрлим – његови законски наследници, утврђени у складу са прописима који уређују наслеђивање у Републици Србији и са одредбама овог закона (члан 5. став 1. тачка 1)).
Одредбама члана 47. наведеног закона предвиђено је: да а генција утврђује све чињенице и околности од значаја за одлучивање о захтеву и доноси решење којим утврђује, између осталог, корисника и имовину која се враћа, односно за коју се даје обештећење (став 1.); да се решењем из става 1. овог члана утврђује корисник, односно корисници, и то бивши власник – ако је у животу, односно законски наследници бившег власника – на основу правноснажног решења о наслеђивању бившег власника, ако такво решење постоји, а ако таквог решења нема, решењем ће се одредити корисници само у случају кад је из достављене документације могуће неспорно утврдити све законске наследнике (став 5.); да ће се у случају кад је решењем из става 1. овог члана одређено више корисника, сваком од њих одредити припадајући део имовине, односно обештећења, према правноснажном решењу о наслеђивању бившег власника, ако такво решење постоји или на основу споразума законских наследника закљученог пред првостепеним органом (став 6.); да ако се корисници и њихови удели не могу утврдити применом одредаба ст. 5. и 6. овог члана, првостепени орган ће подносиоце захтева за остваривање права по овом закону, сагласно члану 45. овог закона, упутити да ова питања, као претходна, реше пред надлежним судом (став 7.); да у поступку из става 7. овог члана, надлежни суд у ванпарничном поступку, сходном применом правила по којима се расправља заоставштина, утврђује законске наследнике бившег власника и њихове уделе у праву на повраћај одузете имовине или на обештећење, при чему се суд не упушта у то да ли та лица испуњавају прописане услове за остваривање ових права по одредбама овог закона (став 8.); да решење Агенције из става 5. тачка 2) овог члана, односно решење суда из става 8. овог члана, о одређивању законских наследника бившег власника и њихових удела, важи само у поступку пред Агенцијом за остваривање права на враћање одузете имовине, односно права на обештећење (став 9.); да подносиоци захтева за остваривање права по одредбама овог закона који по одредбама овог члана нису одређени за кориснике, могу своја права остварити у парничном поступку – подношењем тужбе против лица која су одређена за кориснике, односно законске наследнике (став 11.).
Одредбама Закона о наслеђивању („Службени гласник РС“, 46/95, 101/03 и 6/15) прописано је: да на основу закона, оставиоца наслеђују – његови потомци, његови усвојеници и њихови потомци, његов брачни друг, његови родитељи, његови усвојиоци, његова браћа и сестре и њихови потомци, његови дедови и бабе и њихови потомци и његови остали преци (члан 8. став 1.); да се н аслеђује по наследним редовима (члан 8. став 2.); да наследници ближег наследног реда искључују из наслеђа наследнике даљег наследног реда (члан 8. став 3.); да први наследни ред чине оставиочеви потомци и његов брачни друг (члан 9. став 1.); да други наследни ред чине оставиочев брачни друг и оставиочеви родитељи и њихово потомство (члан 12. став 1.); да ако оставиочев родитељ не може или неће да наследи, његов део на једнаке делове наслеђују његова деца (браћа и сестре оставиоца), његови унуци и праунуци и његови даљи потомци, по правилима која важе када оставиоца наслеђују његови потомци (члан 13. став 1.); да ако оставиочеви родитељи не могу или неће да наследе, њихов део наслеђују њихови потомци, онако како је одређено у претходном ставу (члан 13. став 2.).
Чланом 2. Закона о управним споровима („Службени гласник РС“, број 111/09 ) п рописано је да у управном спору суд одлучује на основу закона и у разумном року, на подлози чињеница утврђених на усменој јавној расправи.
5. Подносилац уставне жалбе, поред осталог, сматра да само законски наследници који су поднели захтев за враћање предметне имовине имају право на враћање односно обештећење и да је Агенција за реституцију била дужна да утврди право својине на целокупној имовини тим законским наследницима , а не да „остави ¾ идеалног дела“ предметне имовине као државну својину Републике Србије.
Испитујући ове наводе уставне жалбе са становишта права на правично суђење из члана 32. став 1. Устава, Уставни суд указује да уставна гаранција означеног права подразумева, поред осталог, да судска одлука о нечијем праву или обавези мора бити донета у поступку који је спроведен у складу са важећим процесним законом, применом меродавног материјалног права и образложена на уставноправно прихватљив начин, јер би се у супротном могла сматрати резултатом арбитрерног поступања и одлучивања надлежног суда.
Уставни суд даље указује на правна становишта која је изразио у одлукама објављеним на интернет страници: www.ustavni.sud.rs.), у вези са питањем удела у праву на повраћај одузете имовине и одређивањем појма законског наследника у смислу одредаба Закона о враћању одузете имовине и обештећењу:
- право на враћање имовине или обештећење имају сви живи законски наследници истог наследног реда на једнаке делове; заузимање другачијег схватања, по мишљењу Суда, противило би се разлозима због којих је наведени закон донет и сврси која се спровођењем тог закона жели остварити (Одлука Уж-6369/2016 од 24. јануара 2019. године);
- у ситуацији када се један законски наследник одрекао наслеђа иза смрти бившег власника, за одлуку о томе ко су корисници враћене имовине и колики је њихов удео у праву на повраћај имовине, од значаја је чињеница да ли је тај законски наследник подношењем захтева за реституцију манифестовао вољу да оствари права по основу одредаба Закона о враћању одузете имовине и обештећењу (Одлука Уж-9103/2016 од 21. марта 2019. године);
- није уставноправно прихватљивo становиште Управног суда, према коме законски наследник бившег власника који је поднео захтев за враћање имовине, нема право на враћање дела имовине који би припао законском наследнику који тај захтев није поднео (Одлука Уж-14529/2018 од 29. априла 2021. године);
- лица која имају право на повраћај одузете имовине на основу одредбе члана 5. став 1. тачка 1) Закона о враћању одузете имовине и обештећењу нису наследници у правном смислу, јер нема објекта наслеђивања, будући да имовина која се враћа или се за њу добија обештећење није у власништву бивших власника, него државе или других правних субјеката (видети , између осталих, Одлуку Уж-8905/2016 од 4. априла 2019. године ).
Уставни суд је констатовао да је у делимичном решењу Агенције оцењено да подносиоци захтева за враћање предметне имовине не могу то право да остваре као тестаментални наследници, већ само као законски наследници са уделом који им припада као законским наследницима. Другостепени орган је истакао да су и законски наследници осталих сестара бившег власника – осим оне која је на основу тестамента наследила заоставштину бившег власника, имали право да траже враћање предметне имовине . Управни суд је у оспореној пресуди прихватио у свему разлоге на којима је другостепени орган засновао одлуку о одбијању жалбе, не оцењујући наводе тужбе да остали законски наследници нису поднели захтев за враћање предметне имовине и да нема правног основа да се онима који су тај захтев поднели не расподели целокупна имовина која је предмет захтева.
Полазећи од наведеног, Уставни суд сматра да у управном поступку који је окончан оспореним актом није било спорно да се припадајући део имовине, односно обештећења у поступку реституције, остварује на основу решења надлежног суда којим се утврђују законски, а не тестаментални наследници бившег власника. Овај суд, међутим, налази да је у предметном поступку требало одговорити на питање: од каквог је утицаја на остваривање права по основу Закона о враћању одузете имовине и обештећењу, чињеница да нису сви законски наследници бившег власника поднели захтев за враћање имовине која је од њега одузета .
Разматрајући спорно правно питање, Уставни суд је констатовао да из наведених одред аба Закона о враћању одузете имовине и обештећењу произлази : да се под корисником подразумева лице коме се решењем Агенције враћ а имовина , односно даје обештећење; да право на враћање имовине или обештећење има бивши власник – ако је у животу, односно његови законски наследници, који су утврђени у складу са одредбама Закона о наслеђивању и одредбама тог закона; да се законски наследници утврђују према правноснажном решењу о наслеђивању бившег власника или из достављене документације, ако је неспорно ко су та лица, а да се њихови удели утврђују према правноснажном решењу о наслеђивању, односно на основу споразума законских наследника закљученог пред Агенцијом; да ако се законски наследни ци бившег власника и њихов и удел и у праву на повраћај одузете имовине не могу утврдити на наведене начине, то утврђује суд у ванпарничном поступку.
Уставни суд је даље констатовао да из наведених одредаба Закона о наслеђивању произлази да се, на основу закона, наслеђује по наследним редовима; да наследници ближег наследног реда искључују из наслеђа наследнике даљег наследног реда; да у другом наследном реду оставиоца наслеђују његови родитељи и њихово потомство, по праву представљања.
Полазећи од наведених правних становишта и одредаба закона, Уставни суд налази да се на основу одредаба Закона о враћању одузете имовине и обештећењу имовина не стиче у тренутку смрти бившег власника као “оставиоца”, него правноснажношћу одлуке надлежног органа. Такође, у поступку реституције се не примењују правила о наслеђивању у случају накнадно пронађене имовине, након што је постала правноснажна одлука суда о наслеђивању, јер се власнички удели одређују независно од тога како су утврђени том одлуком. Уставни суд стога сматра да се право на враћање имовине, односно обештећење на основу Закона о враћању одузете имовине и обештећењу остварује применом наследноправних правила превасходно у погледу одређивања круга лица која улазе у наследне редове и редоследа по којем су та лица позвана на остваривање ових права и да то „наслеђивање“ у суштини није институт наследног права, већ специфични правни институт тог закона.
Уставни суд, такође, налази да је за одлуку о томе ко су корисници враћене имовине и колики је њихов удео у праву на повраћај имовине, од значаја чињеница да ли су сви законски наследници бившег власника, подно сећи захтев за реституцију , показали вољу да оствар е прав а по основу одредаба Закона о враћању одузете имовине и обештећењу. Овај суд, с тим у вези, оцењује да одредбе члана 41. ст. 1. и 2. Закона о враћању одузете имовине и обештећењу – према којима захтев за враћање одузете имовине и обештећењу подносе сви власници, односно њихови законски наследници, заједно или појединачно, упућују на закључак да као корисник враћене имовине не може бити одређен бивши власник, односно његов законски наследик који није поднео захтев. По налажењу Суда, из тога даље следи да се, у случају да неки законски наследник бившег власника не поднесе захтев за враћање одузете имовине, целокупна имовина враћа у својину наследнику који је такав захтев поднео, јер он своје право изводи из права бившег власника који је преминуо. Заузимање другачијег схватања, по мишљењу Уставног суда, противило би се разлозима због којих је наведени закон донет и сврси која се спровођењем тог закона жели остварити. Уставни суд је имао у виду да остали законски наследници бившег власника предметним делимичним решењем Агенције нису утврђени као корисници предметне имовине, да се из решења не може закључити да ли су та лица поднела захтев за враћање предметне имовине. Суд, такође, констатује да оспорена пресуда не садржи одредбе материјалног права чијом применом је оцењено да се право корисника на реституцију умањује ако по стоје други законски наследници који су имали право на подношење захтева за враћање имовине, без обзира на то да ли су тај захтев поднели.
С обзиром на то да је Управни суд у свему прихватио становиште другостепеног орана, не оцењујући наводе тужбе да остали законски наследници нису поднели захтев за враћање предметне имовине, Уставни суд је нашао да оспорена пресуда није образложена на начин који отклања сумњу у произвољност одлучивања. Уставни суд је стога утврдио да је подносиоцу повређено право на правично суђење зајемченог чланом 32. став 1. Устава и , сагласно одредби члана 89. став 1. Закона о Уставном суду („Службени гласник РС“, бр. 109/07, 99/11, 18/13 – Одлука У С, 40/15 – др. закон и 103/15) , у овом делу усвојио уставну жалбу, одлучујући као у тачки 1. изреке.
6. Уставни суд је , имајући у виду природу утврђене повреде права у конкретном случају, сагласно одредб и члана 89. став 2. Закона о Уставном суду, поништио пресуду Управног суда – Одељење у Новом Саду У. 13011/16 од 2 2. фебруара 2019. године и одредио да исти суд донесе нову одлуку о тужби подносиоца уставне жалбе поднетој против решења Министарства финансија – Сектор за имовинско-правне послове број 46-00-01111/2015-13 од 11. август а 201 6. године, одлучујући као у тачки 2. изреке.
7. Уставни суд је, полазећи од садржине уставне жалбе, оценио да подносилац повреду права на једнаку заштиту права и на правно средство и права на наслеђивање везује за истакнуту повред у права на правично суђење, па није посебно разматрао уставну жалбу са становишта означених права зајемчених чланом 36. и чланом 59. Устава.
Уставни суд је оценио преурањеним захтев уставне жалбе да се утврди повреда права на имовину, гарантованог чланом 58. Устава, имајући у виду да ће, након поништавања оспорене пресуде Управног суда, бити поново испитана законитост решења Министарства финансија којим је окончан предметни управни поступак.
Полазећи од наведеног, Уставни суд је, сагласно одредби члана 36. став 1. тачка 7) Закона о Уставном суду, уставну жалбу у овом делу одбацио, због непостојања претпоставки утврђених Уставом и Законом за вођење поступка, решавајући као у другом делу тачке 3. изреке.
8. Подносилац уставне жалбе, такође, сматра да му је поступањем Управног суда – Одељење у Новом Саду у предмету У. 13011/16 повређено право на суђење у разумном року из члана 32. став 1. Устава. Овај суд је, с тим у вези, констатовао да је подносилац уставне жалбе поднео тужбу Управном суду 20. септембра 2016. године, а да је оспорена пресуда донета 21. фебруара 2019. године, дакле да је предметни управни спор трајао две године и пет месеци.
Имајући у виду да је појам разумног трајања управног поступка релативна категорија која зависи од низа чинилаца, а пре свега од сложености правних питања и чињеничног стања у конкретном поступку, понашања подносиоца уставне жалбе, поступања управних органа и суда који воде поступак, као и значаја истакнутог права за подносиоца, Уставни суд при оцењивању уставне жалбе са становишта права на суђење у разумном року испитује да ли су и у којој мери наведени критеријуми утицали на дуго трајање поступка.
По оцени Уставног суда, у предметном управном спору није било сложених чињеничних и правних питања.
Оцењујући поступање надлежног суда у конкретном случају, Уставни суд је констатовао да је Управни суд донео оспорену пресуду на подлози чињеничног стања утврђеног у управном поступку, не изводећи нове доказе.
Испитујући значај предмета поступка за подносиоца уставне жалбе, Уставни суд је закључио да је он имао значајан правни и материјални интерес да се ефикасно одлучи о његовом захтеву за враћање одузете имовине односно обештећење. Уставни суд је оценио да подносилац уставне жалбе својим радњама није допринео трајању предметног управног спора.
Полазећи од свега наведеног, а посебно имајући у виду да ће након поништавања оспорене пресуде бити поново одлучивано о тужби подносиоца уставне жалбе, Уставни суд је, сагласно одредб и члана 89. став 1. Закона о Уставном суду, усвојио уставну жалбу и у овом делу, одлучујући као у првом делу тачке 3. изреке.
9. На основу одредбе члана 89. став 3. Закона о Уставном суду, Уставни суд је у тачки 4. изреке одлучио да на име правичног задовољењ а због утврђене повреде права на суђење у разумном року подносиоцу уставне жалбе утвр ди право на накнаду нематеријалне штете у износу од 300 евра, у динарској противвредности по средњем курсу Народне банке Србије на дан исплате, на терет буџетских средстава – раздео Министарства правде , у року од четири месеца од дана достављања ове одлуке Министарству, сагласно одредби члана 1. Закона о допуни Закона о Уставном суду („Службени гласник РС“, број 103/15).
Приликом одлучивања о висини накнаде нематеријалне штете, Уставни суд је ценио све околности значајне у овом уставносудском спору и нашао да наведени новчани износ представља адекватну правичну накнаду за повреду права коју је подносилац претрпео. Уставни суд је имао у виду постојећу праксу овога суда, праксу Европског суда за људска права у сличним случајевима, економске и социјалне прилике у Републици Србији, као и саму суштину накнаде нематеријалне штете којом се оштећеном пружа одговарајуће задовољење.
Уставни суд је, поред тога, имао у виду новију праксу Европског суда за људска права изражену у пресуди Хрустић и други против Србије, од 9. јануар а 2018. године (представкe бр. 8647/16, 12666/16 и 20851/16 ) и више других пресуда, које се односе на питање висине накнаде нематеријалне штете досуђене због повреде права на суђење у разумном року , те је ускладио своју досадашњу праксу са наве деним ставовима Европског суда.
10. На основу свега изложеног и одредаба 42б став 1. тачка 1), члана 45. тачка 9) и члана 46. тачка 9) Закона о Уставном суду и члана 89. Пословника о раду Уставног суда („Службени гласник РС“, број 103/13), Уставни суд је донео Одлуку као у изреци.
ПРЕДСЕДНИК ВЕЋА
Снежана Марковић, с.р.