Преглед документа Уж-4224/2019 Word документ

Уставни суд, Велико веће, у саставу: председник Суда Снежана Марковић, председник Већа и судије Мирослав Николић, др Тијана Шурлан, Татјана Ђуркић, др Милан Шкулић, Лидија Ђукић, др Наташа Плавшић и др Драгана Коларић, чланови Већа, у поступку по уставној жалби S. M . H . из Лондона, Велика Британија, на основу члана 167. став 4. у вези са чланом 170. Устава Републике Србије, на седници Већа одржаној 9. децембра 2021. године, донео је

Одбија се као неоснована уставна жалба S. M . H . изјављена против решења Вишег суда у Београду Гж. 1980/19 од 22. фебруара 2019. године због повреде права родитеља, из члана 65. Устава Републике Србије, док се у преосталом делу уставна жалба одбацује.

1. S. M . H . из Лондона, Велика Британија, је 22. априла 2019. године, преко пуномоћника В. М. Г, адвоката из Београда, Уставном суду изјавио уставну жалбу против решења Вишег суда у Београду Гж. 1980/19 од 22. фебруара 2019. године, због повреде права на правично суђење , права детета, права родитеља и права на посебну заштиту породице, мајке самохраног родитеља и детета , зајемч ених одредбама члана 32 . став 1. и чл. 64, 65. и 66. Устава Републике Србије, као и права на делотворно правно средство из члана 13. Европске конвенције за заштиту људских права и основних слобода (у даљем тексту: Европска конвенција) .

Уставном жалбом се оспорава другостепено решење којим је у ванпарничном поступку правноснажно одбијен предлог подносиоца уставне жалбе поднет против његове бивше ванбрачне партнерке , као противника предла гача, за хитан повратак њихов ог малолетног детета у Велику Британију, у складу са правилима Хашке конвенције о грађанскоправним аспектима међународне отмице деце (у даљем тексту: Хашка конвенција).

Подносилац уставне жалбе своју тврдњу о повреди права на правично суђење из члана 32. став 1. Устава заснива на следећој аргументацији: да је оспорено решење донето супротно начелу да судови суде на основу Устава, закона и других општих аката, општеприхваћених правила међународног права и потврђених међународних уговора; да је оспорено решењ е неадекватно образложено ; да је поступајући суд свео своју аргументацију на примену института најбољег интереса детета који је одлучан у породичним споровима на основу Породичног закона, а што је у супротности са чланом 19. Хашке конвенције; да је оспореним решењем суд конвалидирао противправно стање настало незаконитим задржавањем малолетног лица у Републици Србији, противно сагласности оца и супротно одлуци Високог суда у Лондону.

Подносилац уставне жалбе је у прилог тврдње о повреди права из чл. 64, 65. и 66. Устава истакао следеће : да се у образложењу оспореног решења занемарује налаз и мишљење Института за ментално здравље од 8. августа 2018. године (у коме се у поглављу „Мишљење“ наводи: да су код малолетне девојчице задовољене базичне потребе, али не и емоционалне, с обзиром на то да не виђа оца у континуитету; да је у интересу малолетног детета да му се омогуће услови одрастања уз једнаку присутност и вођство оба родитеља; уколико би родитељ са којим дете живи кршио судску одлуку или опструирао контакт детета са другим родитељем препоручује се у циљу заштите најбољег интереса детета укључење мере заштите и разматрање промене одлуке о томе са ким ће дете да живи;), при чему је оспорена одлука донета у најбољем интересу мајке, а не детета; да је у поступку који је покренут на основу Хашке конвенције и који је по својој природи ванпарнични поступак суд донео одлуку применом института из Породичног закона који се примењује у парничном поступку када се решава о старатељству над дететом, прејудицирајући тиме и одлуку о старатељству; да налагање враћања детета не представља одлуку о старатељству, већ враћање у претходно законито стање које је нарушено отмицом детета. Подносилац уставне жалбе је у прилог својих тврдњи, између осталог, указао на пресуду Европског суда за људска права у предмету Ignaccolo-Zenide против Румуније ( представка број 31679/96, од 25. јануара 2000. године).

У прилог тврдње о повреди права на делотворно правно средство из члана 13. Европске конвенције подносилац је поновио следеће наводе које је истакао у вези повреде права на правично суђење: да је оспорено решење донето супротно начелу да судови суде на основу Устава, закона и других општих аката, општеприхваћених правила међународног права и потврђених међународних уговора; да је образложење оспореног решења неадекватно.

2. Сагласно одредби члана 170. Устава Републике Србије, уставна жалба се може изјавити против појединачних аката или радњи државних органа или организација којима су поверена јавна овлашћења, а којима се повређују улу ускраћују људска или мањинска права и слободе зајемчене Уставом, ако су исцрпљена или нису предвиђена друга правна средства за њихову заштиту.

У току поступка пружања уставносудске заштите, поводом испитивања основаности уставне жалбе у границама истакнутог захтева, Уставни суд утврђује да ли је у поступку одлучивања о правима и обавезама подносиоца уставне жалбе повређено или ускраћено његово Уставом зајемчено право или слобода.

3. Уставни суд је у спроведеном претходном поступку утврдио следеће чињенице и околности од значај за одлучивање у овој уставноправној ствари:

3.1. Чињенице везане за временски период пре покретања поступка предвиђеног Хашком конвенцијом

Подносилац уставне жалбе, држављанин Велике Британије, је у Лондону у периоду од јула 2011. године до новембра 2015. године живео у ванбрачној заједници са А . Ј, држављанком Републике С рбије и Велике Британије , (у даљем тексту: мајка). Њихово заједничко дете С . И . Ј . H. (у даљем тексту: дете) рођена је 14. јануара 2015. године у Лондону и рођењем је стекла држављанство Републике Србије и Велике Британије.

Мајка је са дететом у мају и јуну 2015. године боравила у Србији, да би дете обавило здравствене прегледе који у здравственом систему Велике Британије нису предвиђени као обавезни.

Подносилац је у јулу 2015. године имао повреду колена и више пута је оперисан, а тада је и напустио заједницу живота са мајком детета и преселио се код својих родитеља. Након престанка заједнице живота подносиоца уставне жалбе са мајком детета, мајка је самостално наставила да сноси трошкове живота за себе и дете .

По престанку заједнице живота подносиоца уставне жалбе и мајке, покренут је поступак медијације посредством адвоката, ради утврђења модела виђања подносиоца и детета, који за време трајања поступка медијације, у периоду од децембра 2015. године до марта 2016. године, није виђао дете. Након тога, а по установљавању модела одржавања личних односа између подносиоца и детета, подносилац је остваривао контакт са дететом.

У новембру 2016. године подносилац је дао мајци сагласност да дете у периоду од 3. до 9. новембра 2016. године борави у Србији, уз претходни договор са мајком по коме би дете, по повратку из Србије, проводило више времена са њим. Међутим, мајка је 7. новембра 2016. године, након доласка у Србију, обавестила подносиоца да је донела одлуку да са дететом остане у Србији. Мајка је истог дана у своје и у име детета поднела тужбу против оца Првом основном суду у Београду у предмету П2. 2247/16, а ради вршења родитељског права, издржавања и уређивања начина одржавања личних односа са другим родитељем . Решењем Првог основног суда у Београду П2. 2247/16 од 19. јуна 2018. године одређена је привремена мера којом је: дете поверно мајци на самостално вршење родитељског права (став 1. изреке); уређен начин одржавања личних односа подносиоца и детета редовно електронским путем и једном месечно суботом и недељом у трајању од по четири сата у присуству мајке (став 2. изреке); утврђено да ова привремена мера остаје на снази до правноснажног окончања предметног поступка (став 3. изреке); одређено да жалба не задржава извршење решења (став 4. изреке); одбијен предлог туженог за одређивање привремене мере (став 5. изреке).

3.2. Чињенице везане за поступак вођен пред надлежним органима Велике Британије

Подносилац уставне жалбе је 14. новембра 2016. године, након обавештавања од стране мајке детета да планира да са дететом остане у Србији, а због незаконитог задржавања детета на територији земље која се не сматра „местом сталног боравка“ детета, у складу са правилима Конвенције о грађанскоправним аспектима међународне отмице деце , поднео захтев за враћање детета под јурисдикцију Велике Британије. Поводом његовог захтева донета је одлук а Високог суда правде – Породичног одељења у Лондону број FD 16 P 00632/ FD, 16 P 00633 од 14. новембра 2016. године којом је мајци наложено хитно вра ћање дете та под јурисдикцију Велике Б ританије и којом јој је забрањ ено одвођење детета ван јурисдикције Велике Британије без дозволе суда. У образложењу ове одлуке наведено је „ да је од изузетне важности и најважнији циљ овакве одлуке обезбеђивање враћања детета под јурисдикцију државе у којој је до противправног задржавања на територији друге земље, имало стално место боравка“.

Поменута првостепена одлука потврђена је пресудом другостепеног органа , Високог суда правде у Лондону – Породичног одељења FD 16 P 0032-3 од 16. децембра 2016. године. У образложењу ове пресуде наведено је : да је у току поступка утврђено да је дете у Великој Британији имало место сталног боравка и да је било добро интегрисано у социјално и породично окружење у овој земљи; да је отац , према правној регулативи Велике Британије имао и вршио право старања, као и да је обманут приликом давања сагласности за одвођење детета из Велике Британије, с обзиром на то да мајка, суштински , није ни имала намеру да се са дететом врати из Србије .

3.3. Чињенице везане за поступак вођен пред надлежним органима Републике Србије утврђене увидом у списе предмета Првог основног суда у Београду Р4. 3/17

Министарство правде Републике Србије – Сектор за међународну правну помоћ, у својству централног извршног органа за извршавање обавеза предвиђених Хашком конвенцијом у Републици Србији је 12. јануара 2017. године доставило Првом основном суду у Београду захтев, упућен преко централног извршног органа Велике Британије, за предузимањ е потребних мера за враћање детета које је без сагласности подносиоца уставне жалбе, као подносиоца захтева, задржано ван територије Велике Британије од стране своје мајке, а све на основу Хашке конвенције.

На основу наведеног акта инициран је ванпарнични поступак у предмету Првог основног суда у Београду у коме је поднсилац уставне жалбе има о процесну улогу предлагача, а мајка процесну улогу противника предлагача.

Након три одржана рочишта и једног неодржаног рочишта, на основу спроведеног доказног поступка ( и то на основу: исказа предлагача и противника предлагача, увид а у копију извода из матичне књиге рођених детета, увид а у садржину одлука донетих пред судовима Велике Британије у вези са овим случајем, прибављањ а информација од МУП-а Републике Србије о пријављеном боравишту детета и пријави пребивалишта противника предлагача, увид а у налаз и мишљење Градског центра за социјални рад – Одељење Стари град од 10. фебруара 2017. године који садржи податке о томе да ли се дете прилагодило новој средини, какви су стамбени услови у којима живи и остале релевантне чињенице) донето је решење Првог основног суда у Београду Р4. 1/17 од 19. маја 2017. године који м је: наложен хитан повратак детета у Ве лику Британију (став 1. изреке); одбијен као неоснован предлог подносиоца уставне жалбе којим је тражен прекид поступка до правноснажног окончања поступка који се пред Првим основним судом у Београду води у предмету П2. 2247/16 (став 2. изреке) ; одлучено о трошковима поступка (став 3. изреке).

Против првостепеног решења Првог основног суда у Београду Р4. 1/17 од 19. маја 2017. године противник предлагача (мајка) је 20. јуна 2017. године изјавила жалбу.

Решењем Првог основног суда у Београду Р4. 1/17 од 7. јула 2017. године о исправци решења Првог основног суда у Београду Р4. 1/17 од 19. маја 2017. године отклоњена је номотехничка грешка у изреци решења.

Решењем Вишег суда у Београду Гж. 9461/17 од 20. септембра 2017. године укинуто је решење Првог основног суда у Београду Р4. 1/17 од 19. маја 2017. године, исправљено решење м Првог основног суда у Београду Р4. 1/17 од 7. јула 2017. године , у ставовима првом и трећем изреке и у том делу предмет је враћен на поновни поступак, док је у преосталом делу жалба противника предлагача (мајке) одбиј ена, а првостепено решење потврђено.

У образложењу овог другостепеног решења је , између осталог, наведено да је одлуком првостепеног суда у укинутом делу због погрешне примене материјалног права чињенично стање остало непотпуно утврђено, да се противник предлагача (мајка) супротставља враћању детета у Велику Британију у смислу одредбе члана 13. став 1. Конвенције о грађанскоправним аспектима међународне отмице деце, па је наложено првостепеном суду да у поновљеном поступку изведе доказе и потпуно утврди чињенице битне за одлуку . Надаље, истакнуто је да је првостепени суд био дужан да утврди чињенице које би указивале на постојање озбиљне опасности да би повратак дете изложио психичкој трауми или га на други начин довео у неповољан положај.

Предмет је у поновљеном поступку пред Првим основним судом у Београду заведен под бројем Р4. 3/17.

На рочишту од 8. новембра 2017. године суду је достављен налаз и мишљење дечијег психолога С.М, ангажованог од стране противника предлагача (мајке) , о психолошком стању детета и евентуалним последицама које би дете имало услед враћања у Велику Британију. Наведени налаз и мишљење оспорен је од стране подносиоца уставне жалбе који је предложио да се предметно вештачење обав и од стране Института за ментално здравље. Суд је прихватио наведени предлог подносиоца и донео решење Р4. 3/17 од 27. новембра 2017. године којим је : одредио извођење доказа вештачењем преко Института за ментално здравље из Београда на околност утврђивања последица по емотивни, психолошки и социјални развој детета, као и на околност да ли постоји озбиљна опасност да би повратак детета у Велику Британију изложио дете физичкој опасности или психичкој трауми или га на други начин довео у неповољан положај, имајући у виду да је предмет спора отмица детета.

Налаз и мишљење Института за ментално здравље достављен је суду 8. августа 2018. године и у њему је у поглављу „Закључак“ наведено следеће : да дете има близак однос са мајком са којом живи и топао и близак однос са оцем (подносиоцем уставне жалбе) , те да показује да јој недостаје и реагује тугом и љутњом кад он оде; да дете има капацитет за прилагођавање другој средини уколико остане са мајком, у смислу ниског календарског узраста, добрих сазнајних и когнитивних капацитета, познавања основе енглеског језика, лако г пребацивања са српског на енглески језик , што отвара могућност да савлада и други језик без потешкоћа и даље расте и у условима билингвалне средине; да, с друге стране, стабилност детета и психолошки развој у великој мери зависе од психолошког стања родитеља са којим живи, његових способности за адаптацију, ставова, спремности да детету пружи подршку и стимулацију; да у том смислу, нежељено премештање родитеља у земљу у којој не жели да живи, у којој не осећа да има подршку и помоћ може довести до емоционалних проблема родитеља, те се даље тако емоционални проблеми могу пренети на дете и имати негативан утицај у психолошком смислу по дете.

Решењем Првог основног суда у Београду Р4. 3/17 од 29. октобра 2018. године је : одбијен предлог подносиоца уставне жалбе којим је тражен хитан повратак детета у велику Британију као неоснован (став 1. изреке); обавезан подносилац уставне жалбе да противнику предлагача накнади трошкове поступка (став 2. изреке) .

У образложењу овог првостепеног решења наведено је следеће : да је задржавање детета у Србији од ст ране мајке незаконито у смислу одредаба Хашке конвенције, али да је суд, полазећи од одредаба члана 13. наведене Конвенције, сматрао да није целисходно наложити повратак детета у Велику Британију; да је овак ва одлука нарочито заснована на чињеници да дете од рођења живи са мајком, те да је она та која се непосредно стара о детету, а да отац (подносилац уставне жалбе) у току поступка није исказивао намеру да самостално врши родитељско право у случају повратка детета у Велику Британију; да мајка борави са дететом у Републици Србији у континуитету последње две године, да је стамбено обезбеђена и да је запослена на неодређено време; да је, према мишљењу вештака, дете адаптирано на услове живота у Србији, да похађа вртић у који се добро уклопило, како у погледу односа са вршњацима, тако и у погледу односа са васпитачима, те да противница предлагача у одгајању детета има велику помоћ своје мајке; да, са друге стране, мајка детета у Великој Британији нема решено стамбено питање, нити обезбеђено запослење, док подносилац уставне жалбе од новембра 2016. године није доприносио издржавању детета, те је у том смислу неизвесно да ли би у случају евентуалног пресељења у Велику Британију мајци и детету помогао у финансијском смислу; да би стога њен повратак у Велику Британију „неминовно“ код ње довео до осећаја материјалне и стамбене угрожености, неизвесности, отежане адаптације и одвајања од чланова породице, што би се одрази ло и на квалитет живота детета; да је нарочито узето у обзир да мајка нема жељу за пресељењем у Велику Британију, те да би пресељење код ње могло да створи осећај незадовољства, угрожености и раздражљивости што би се пренело и на малолетно дете и неповољно утицало на њу; да је одлука о одбијању предлога за враћање детета донета тако што се суд руководио принципом најбољег интереса детета, те да је оцењено да би налагање повратка детета у Велику Британију могло да га доведе у неповољан положај; да је суд своју одлуку засновао је на одредбама чл. 1, 3, 12. и 13. Хашке конвенције, одредбама члана 3. Конвенције Уједињених нација о правима детета и члана 6. став 1. Породичног закона.

Подносилац уставне жалбе је 18. децембра 2018. године изјавио жалбу против наведеног првостепеног решења.

Оспореним решењем Вишег суда у Београду Гж. 1980/ 19 од 22. фебруара 2019. године одбиј ена је жалба подносиоца уставне жалбе и потврђ ено је решење Првог основног суда у Београду Р4. 3/17 од 29. октобра 2018. године.

У образложењу оспореног другостепеног решења, између осталог, наведено је: да је другостепени суд прихватио став првостепеног суда, по коме би повратак мајке са дететом у Велику Британију код ње неминовно довео до осећаја материјалне и стамбене угрожености, неизвесности, отежане адаптације због одвајања од чланова породице, што би свакако, даље утицало на квалитет живота детета, а посебно због тога што би промена животне средине противника предлагача ( мајке) била наложена мимо њене воље; да је у најбољем интересу детета стална укљученост оба родитеља у све а спекте њеног одрастања, али да то није од утицаја за другачији закључак у погледу испуњености услова из члана 13. Конвенције о грађанскоправним аспектима међународне отмице деце, с обзиром на то да је модел виђања детета са родитељем са којим не живи увек могуће установити било судском одлуком или споразумом родитеља; да се жалбеним наводима неосновано указује да првостепени суд није имао у виду одлуку суда у Великој Британији којом је наложено хитно враћање детета у Велику Британију, али да поштовање те одлуке не може имати примарни значај у односу на обавезу суда да се приликом одлучивања о правима детета руководи његовим најбољим интересом, а како је то претходно констатовано, повратак у Велику Британију не би био у најбољем интересу детета; да посебно треба додати и чињеницу да подносилац уставне жалбе није у току поступка презентовао доказ из кога би био изведен закључак да је он предузео одређене активности у смислу установљавања права на самостално вршење родитељког права; да указивање подносиоца уставне жалбе на одредбу члана 19. Хашке конвенције у овом контексту није од значаја, будући да би се у случају враћања детета у Велику Британију без мајке поставило питање активног вршења родитељског права над дететом; да свака неизвесност у погледу активног вршења родитељског права указује на правилност закључка првостепеног суда да би дете враћањем у Велику Британију било доведено у неповољнији положај.

4. За одлучивање Уставног суда од значаја су следеће одредбе Устава, потврђених међународних угвоора и закона:

Одредбом члана 16. став 2. Устава утврђено је да су општеприхваћена правила међународног прва и потврђени међународни уговори саставни део правног поретка Републике Србије и да се непосредно примењују, а да потврђени међународни уговори морају бити у складу да Уставом.

Одредбама члана 65. Устава је зајемчено: да родитељи имају право и дужност да издржавају, васпитавају и образују своју децу, те да су у томе су равноправни (став 1); да сва или поједина права могу једном или обома родитељима бити одузета или ограничена само одлуком суда, ако је то у најбољем интересу детета, у складу са законом (став 2).

Одредбама Закона о ратификацији Хашке конвенције о грађанскоправним аспектима међународне отмице деце („Службени лист СФРЈ – Међународни уговори“, број 7/91) (у даљем тексту: Хашка конвенција) прописано је: да су циљеви ове конвенције да обезбеди што хитнији повратак деце незаконито одведене или задржане у некој држави уговорници и да обезбе ди да се права на старање и виђање са дететом по закону једне од држава уговорница стварно поштују у другој држави уговорници (члан 1.); да ће државе уговорнице предузети све одговарајуће мере да обезбеде на својој територији спровођење циљева Конвенције и да ће у ову сврху користити најефикасније расположиве поступке (члан 2.); да ће се одвођење или задржавање детета сматрати незаконитим ако представља повреду права на старање које је добило лице, институција или било које друго тело, колективно или појединачно, по закону државе у којој је дете било стално настањено пре одвођења или задржавања или ако су се у време одвођења или задржавања та права остваривала, колективно или појединачно, или би се остваривала да није дошло до одвођења или задржавања (члан 3. став 1.); да у смислу ове конвенције израз „право на старање“ укључује права која се односе на старање о личности детета, а посебно право на одређивање места боравка детета, а „право на виђање“ укључује право да се дете за одређени период времена одведе ван места сталног боравка (члан 5.); да ће Централни извршни органи међусобно сарађивати и унапређивати сарадњу међу надлежним органима у земљама уговорницама како би се обезбедило што хитније враћање детета и постигли остали циљеви ове конвенције (члан 7. став 1.); да ће судски или управни органи држава уговорница хитно спровести поступак за повратак детета, и да, ако одговарајући судски или управни органи не донесу одлуку у року од шест недеља од дана покретања поступка, подносилац молбе или централни извршни орган државе којој је упућен захтев, на сопствену иницијативу или на захтев централног извршног органа државе која упућује захтев, има право да тражи образложење због одлагања, а да ако одговор добије централни извршни орган државе којој је упућен захтев, тај извршни орган ће доставити одговор централном извршном органу државе која упућује захтев или подносиоцу молбе, зависно од случаја (члан 11.); да без обзира на одредбе претходног члана, судски или управни орган државе којој се упућује захтев није дужан да наложи повратак детета ако лице, институција или друго тело које се супротстављају његовом повратку докаже: да лице, институција или друго тело које се стара о личности детета није стварно остваривало право на старање у време одвођења или задржавања или да се било сагласило или накнадно пристало на одвођење или задржавање (члан 13. став 1. а)) или да постоји озбиљна опасност да би повратак изложио дете физичкој опасности или психичкој трауми или га на други начин довео у неповољан положај (члан 13. став 1. б)); да судски или управни орган може, такође, да одбије да наложи повратак детета ако утврди да се дете супротставља повратку и да је напунило оне године и стекло степен зрелости при коме је потребно узети у обзир његово мишљење (члан 13. став 2.); да након добијања обавештења о незаконитом одвођењу или задржавању детета у смислу члана 3, судски или управни органи државе уговорнице у коју је дете одведено или задржано неће доносити мериторну одлуку о праву на старање све док се не утврди да се дете неће вратити на основу ове конвенциј е или, ако није поднесена молба на основу ове конвенције, у разумном периоду после приспећа обавештења (члан 16.); да сама чињеница да је одлука која се односи на старање издата или да је треба признати у држави којој је упућен захтев неће представљати основ за одбијање повратка детета на основу ове конвенције, али судски и управни органи државе којој је упућен захтев могу узети у обзир разлоге за доношење те одлуке приликом примене ове конвенције (члан 17.); да одредбе овог поглавља не ограничавају овлашћење судског или управног органа да наложи повратак детета у било које време (члан 18.); да се одлука на основу ове конвенције у вези са повратком детета неће сматрати мериторном о било ком питању у вези са правом на старање (члан 19.); да се повратак детета на основу одредаба члана 12. може одбити ако би то представљало кршење основних принципа заштите људских права и основних слобода државе којој је упућен захтев (члан 20.); да Централни извршни органи морају поштовати обавезе о сарадњи које су утврђене у члану 7. ради унапређивања неометаног уживања права на виђење и испуњења свих услова од којих може зависити остваривање ових права и да ће Централни извршни органи предузети кораке за отклањање, онолико колико је то могуће, свих препрека у остваривању тих права, онолико колико је то могуће (члан 21. став 2.).

Одредбама Закон о ратификацији Конвенције Уједињених нација о правима детета („Службени лист СФРЈ – Међународни уговори“, број 15/90 и „Службени лист СРЈ – Међународни уговори“, број 2/97) (у даљем тексту: Конвенција о правима детета) прописано је: да су у свим активностима које се тичу деце од примарног значаја интереси детета без обзира на то да ли их спроводе јавне или приватне институције за социјалну заштиту, судови, административни органи или законодавна тела, да се државе чланице обавезују да детету обезбеде такву заштиту и бригу која је неопходна за његову добробит, узимајући у обзир права и обавезе његових родитеља, законских старатеља или других појединаца који су правно одговорни за дете и предузимају у том циљу све потребне законодавне и административне мере (члан 3.); да ће државе чланице обезбедити да ниједно дете не буде одвојено од својих родитеља против њихове воље, осим када надлежни органи, уз судски надзор, одлуче, у складу са одговарајућим законом и процедурама, да је такво раздвајање неопхо дно у најбољем интересу де тета (члан 9. тачка 1); да ће стране уговорнице поштовати право детета одвојеног од једног или оба родитеља да редовно одржава лич не односе и непосредне контакте са оба родитеља, осим ако је то у супротности са најбољим интересима детета (члан 9. тачка 3) .

Одредбама Закона о ратификацији Европске конвенције за заштиту људских права и основних слобода („Службени лист СЦГ – Међународни уговори“, број 9/03) прописано је: да свако има право на поштовање свог приватног и породичног живота, дома и преписке, да се јавне власти неће мешати у вршење овог права сем ако то није у складу са законом и неопходно у демократском друштву и интересу националне безбедности, јавне безбедности или економске добробити земље, ради спречавања нереда или криминала, заштите здравља или морала, или ради заштите права и слобода других (члан 8.).

Одредбама Породичног закона („Службени глас ник РС“; број 18/05) прописано је: да је свако дужан да се руководи најбољим интересом детета у свим активностима које се тичу детета, да држава има обавезу да поштује, штити и унапређује права детета (члан 6. ст. 1. и 3.) , да је родитељско право изведено из дужности родитеља и постоји само у мери у којој је потребна заштита личности, права и интереса детета (члан 67.); да ј е у спору за заштиту права детета и у спору за вршење односно лишење родитељског права суд увек дужан да се руководи најбољим интересом детета (члана 266. став 1.); да се одредбе чл. 256-267. овог закон примењују и у другим судским поступцима у вези са породичним односима ако се ти поступци односе на права детета (члан 268.).

5.1. Испитујући основаност навода из уставне жалбе, Уставни суд најпре констатује да, с позивом на повреде права из члана 32. став 1. и чл. 64 , 65. и 66. Устава, подносилац оспорава правноснажно решење којим је одбијен његов захтев за хитан повратак његовог малолетног детета у Велику Британију поднет на основу Хашке конвенције. Подносилац сматра да није било места примени института најбољег интереса детета у предметном поступку, јер је тиме прејудицирана одлука о старатељству/вршењу родитељског права, да је образложење оспореног решења неадекватно, јер је занемарен налаз и мишљење Института за ментално здравље од 8. августа 2018. године и да је у складу са Хашком конвенцијом требало успоставити раније фактичко стање, односно наложити повратак детета у Велику Британију, где је било последње пребивалиште подносиоца, мајке детета и детета, пре него што је мајка самовољно одлучила да остане са дететом у Србији.

Полазећи од наведеног, а имајући у виду пресуде Европског суда за људска права (у даљем тексту: Европски суд) наведене у тачки 5.3. ове одлуке, у којима су сличне притужбе разматране у оквиру права на породични живот из члана 8. Европске конвенције, Уставни суд је одлучио да ће предметне наводе и притужбе подносиоца испитати у контексту члана 65. Устава, којим се јемчи право и дужност родитеља да издржавају, васпитавају и образују своју децу , а што је такође један од аспеката права на породични живот из члана 8. Европске конвенције.

5.2. Имајући у виду да је у конкретном уставносудском спору претходио поступак ради издавања налога за повратак детета на основу Хашке конвенције, Уставни суд најпре начелно указује на основне принципе Хашке конвенције и њен положај у правном систему Републике Србије, а о чему се детаљније изјаснио , поред осталог, у својој Одлуци Уж-8276/2014 од 23. јуна 2016. године.

Према члану 16. став 2. Устава, потврђени међународни уговори и општеприхваћена правила међународног права саставни су део домаћег правног поретка и непосредно се примењују, с тим што потврђени међународни уговори морају да буду у складу са Уставом. Будући да је СФРЈ ратификовала поменуту конвенцију 1991. године, њене одредбе се непосредно примењују у поступцима који се воде пред домаћим судовима и у оним ситуацијама када одређена питања нису непосредно уређена домаћим прописима. Даље, Уставни суд указује да је према члану 1. Хашке конвенције, њен основни циљ да обезбеди хитан повратак деце која су незаконито одведена или задржана у некој од држава уговорница тј. враћање те деце у јурисдикцију из које су противправно одведена, као и да обезбеди да се права на старање и виђење са дететом по закону једне од држава уговорница стварно поштују у другој држави уговорници. Дакле, Хашка конвенција, између осталог, инсистира на успостављању ранијег фактичког стања које је постојало пре противправног одвођења или задржавања детета и његовом враћању у место његовог „места сталног боравка“. Овом основном циљу Хашке конвенције може бити супротстављен један други циљ, а то је заштита „најбољег интереса детета“, што произлази из Преамбуле Хашке конвенције према којој су „државе уговорнице у снажном уверењу да је интерес деце од прворазредног значаја у односима који се тичу родитељског права“. Међутим, како је принцип „најбољег интереса детета“ широк појам који се индивидуализује и процењује у сваком конкретном случају, Хашка конвенција је предвидела ситуације у којима надлежни орган државе којој је упућен захтев може одбити издавање налога за враћање детета и поред тога што је утврђено да се ради о незаконитом одвођењу или задржавању. Према Хашкој конвенцији, одбијање захтева је могуће, између осталог, у следећим случајевима: уколико постоји озбиљна опасност да би повратак изложио дете физичкој опасности или психичкој трауми или га на други начин довео у неповољан положај (члан 13. став 1. тачка б)); када дете одређеног узраста и степена зрелости одбија повратак (члан 13. став 2.); ако би повратак представљо кршење основних принципа заштите људских права и основних слобода државе којој је упућен захтев (члан 20.).

5.3. Приликом разматрања основаности предметних тврдњи подносиоца уставне жалбе о повреди члана 65. Устава , Уставни суд је имао у виду и следећу праксу Европског суда, а која се суштински тиче међународне отмице деце и примене Хашке конвенције у контексту члана 8. Европске конвенције .

Када је реч о однос у између Европске к онвенције и Хашке конвенције, Уставни суд констатује да су према ставу Европског суда државе уговорнице дужне да обавезе у подручју међународне отмице деце, које произ лазе из члана 8. Европске конвенције, тумаче у светлу захт ева Хашке конвенције (видети следеће пресуде: X против Летоније, број представке 27853/09, пресуда од 26. новембра 2013. године, став 93; Maumousseau и Washington против Француске , број представке 39388/05, пресуда од 6. децембра 2007. године, став 60.) и Конвенције о правима детета ( видети следеће пресуде: X против Летоније, број представке 27853/09, пресуда од 26. новембра 2013. године, став 93; Iglesias Gil и A.U.I. против Шпаније, бројпредставке 56673/00, пресуда од 29. априла 2003. године, став 51.).

Према ставу Европског суда, одлучујуће питање у овој врсти предмета је правична равнотежа која мора постојати између супротстављених интереса – интереса детета, двају родитеља и интереса јавног реда, водећи при томе рачуна да се интересима детета даје примарни значај и да циљеви спречавања повратка и хитног повратка заиста одговарају специфичном концепту „најбољег интереса детета ” (видети претходно цитиране пресуде X против Летоније, став 95. и Maumousseau и Washington против Француске, став 62.). Европски суд је такође истакао да постоји широки консензус – чак и у међународном праву – у прилог идеји да у свим одлукама које се тичу деце, њихови најбољи интереси морају бити на првом месту, те да је иста филозофија својствена и Хашкој конвенцији (видети претходно цитирану пресуду X против Летоније, став 96.).

Европски суд је истицао да из члана 8. Европске конвенције, као и из саме Хашке конвенције, произлази да се повратак детета не може наложити аутоматски или механички, имајући у виду изузетке од начела хитног повратка детета у место сталног боравка који су изричито побројани у истој (видети пресуде: X против Летоније, цитиран горе, став 98; Maumousseau и Washington против Француске, цитиран горе, став 72; Neulinger и Shuruk против Швајцарске [ВВ] , број 41615/07, пресуда од 6. јула 2010. године, став 138.).

Поред тога, Европски суд разматра да ли су домаћи судови детаљно испитали ситуацију целе породице као и читав низ фактора, а посебно фактичке, емотивне, психолошке, материјалне и медицинске природе, као и да ли су спровели избалансирану и разумну процену предметних интереса сваке особе, с тим да је све време потребно имати у виду шта би било најбоље решење за отето дете у контексту захтева за његов повратак у земљу порекла (видети пресуде: Neulinger и Shuruk против Швајцарске [ВВ], цитирана горе, став 139; Karrer против Румуније , број представке 16965/10, пресуда од 21. фебруара 2012. године, став 40; Raban против Румуније, број представке 25437/08, пресуда од 26. октобра 2010. године, став 28. (vii)).

У цитираној пресуди X против Летоније (ст. 101 . и 106.), Европски суд је заузео становиште да се у контексту захтева за повратак детета који је поднет према Хашкој конвенцији и који је сходно томе различит од поступка за старатељство/вршење родитељског права , концепт најбољег интереса детета мора оцењивати у светлу изузетака предвиђених Хашком конвенцијом, а који се односе на: протек времена (члан 12); услове за примену Конвенције (члан 13. (а)); постојање “озбиљне опасности” (члан 13. (б)); усклађеност са основним начелима заштите људских права и основних слобода државе којој је упућен захтев (члан 20.). Такође, усклађено тумачење Европске конвенције и Хашке конвенције може се постићи уколико се задовоље следећа два услова: прво, суд државе којој је упућен захтев мора истински узети у обзир факторе који могу представљати изузетак од хитног повратка детета у смислу чл . 12, 13. и 20. Хашке конвенције, нарочито ако је те факторе изнела једна од страна у поступку, а потом мора донети одлуку која је довољно образложена у том смислу; друго, ови фактори се морају оценити у светлу члана 8. Европске конвенције. При томе, образложење не сме бити аутоматско, ни стереотипно, већ довољно детаљно у контексту изузетака наведених у Хашкој конвенцији, а који се морају строго тумачити ( видети претходно цитиране пресуде X против Летоније, став 107. и Maumousseau и Washington против Француске, став 73.).

6. Разматрајући основаност навода подносиоца уставне жалбе у контексту истакнуте повреде права из члана 65. Устава, Уставни суд констатује да је одредбом члана 65. став 1. Устава зајемчено да родитељи имају право и дужност да издржавају, васпитавају и образују своју децу, те да су у томе су равноправни, а да је ставом 2. истог члана Устава утврђено да сва или поједина права могу једном или обома родитељима бити одузета или ограничена само одлуком суда, ако је то у најбољем интересу детета, у складу са законом.

С тим у вези, Уставни суд најпре указује да су у конкретном случају права подносиоца из члана 65. став 1. Устава ограничена судском одлуком - оспореним решењем којим је одбијен његов захтев за хитан повратак детета у Велику Британију, јер је примењен изузетак од обавезног повратка отетог детета из члана 13. став 1. (б) Хашке конвенције, те да је ово ограничење у складу са законом, односно у складу са одредбом члана 13. став 1. (б) Хашке конвенције, а коју конвенцију је Република Србија ратификовала и која се непосредно примењује .

Стога Уставни суд сматра да одговор на питање да ли поменуто ограничење права подносиоца уставне жалбе у конкретном случају представља и повреду права из члана 65. Устава зависи од одговора на питања да ли је ово ограничење у најбољем интересу детета. Разматрајући наведено, Уставни суд је пошао од цитиране праксе Европског суда и закључио да је потребно одговорити на следеће: да ли је у конкретном случају концепт најбољег интереса детета оцењен у светлу изузетака предвиђених Хашком конвенцијом; да ли су истински узети у обзир фактори који могу представљати изузетак од хитног повратка детета на основу Хашке конвенције и да ли је оспорено решење довољно детаљно образложено у том погледу.

С тим у вези, Уставни суд констатује да је у првостепеном решењу и у оспореном другостепеном решењу, између осталог, наведено: да мајка борави са дететом у Републици Србији у континуитету последње две године, да је стамбено обезбеђена и да је запослена на неодређено време; да је, према мишљењу вештака, дете адаптирано на услове живота у Србији, да похађа вртић у који се добро уклопило, како у погледу односа са вршњацима, тако и у погледу односа са васпитачима, те да мајка у одгајању детета има велику помоћ своје мајке; да, са друге стране, мајка детета у Великој Британији нема решено стамбено питање, нити обезбеђено запослење, док подносилац уставне жалбе од новембра 2016. године није доприносио издржавању детета, те је у том смислу неизвесно да ли би у случају евентуалног пресељења у Велику Британију мајци и детету помогао у финансијском смислу; да би стога њен повратак у Велику Британију „неминовно“ код ње довео до осећаја материјалне и стамбене угрожености, неизвесности, отежане адаптације и одвајања од чланова породице, што би се одразило и на квалитет живота детета; да је нарочито узето у обзир да мајка нема жељу за пресељењем у Велику Британију, те да би пресељење код ње могло да створи осећај незадовољства, угрожености и раздражљивости што би се пренело и на малолетно дете и неповољно утицало на њу; да би се у случају враћања детета у Велику Британију без мајке поставило питање активног вршења родитељског права над дететом, јер подносилац уставне жалбе није у току поступка презентовао доказ из кога би био изведен закључак да је он предузео одређене активности у смислу установљавања права на самостално вршење родитељког права; да је у најбољем интересу детета стална укљученост оба родитеља у све аспекте њеног одрастања, али да то није од утицаја за другачији закључак у погледу испуњености услова из члана 13. Конвенције о грађанскоправним аспектима међународне отмице деце, с обзиром на то да је модел виђања детета са родитељем са којим не живи увек могуће установити било судском одлуком или споразумом родитеља; да је одлука о одбијању предлога за враћање детета донета тако што се суд руководио принципом најбољег интереса детета, те да је оцењено да би налагање повратка детета у Велику Британију могло да га доведе у неповољан положај; да је суд своју одлуку засновао је на одредбама чл. 1, 3, 12. и 13. Хашке конвенције, одредбама члана 3. Конвенције Уједињених нација о правима детета и члана 6. став 1. Породичног закона.

Полазећи од наведене садржине првостепеног решења и оспореног другостепеног решења, којима је оцењено да би налагање повратка детета у Велику Британију могло да дете доведе у неповољан положај , да су решења заснована на одредбама чл. 1, 3, 12. и 13. Хашке конвенције, као и да је у предметном поступку спроведено вештачење Института за ментално здравље из Београда управо на околност последица по емотивни, психолошки и социјални развој детета, као и да ли постоји озбиљна опасност да би повратак детета у Велику Британију изложио дете физичкој опасности или психичкој трауми или га на други начин довео у неповољан положај, Уставни суд је оценио да је концепт најбољег интереса детета у конкретном случају оцењен у светлу члана 13. став 1. (б) Хашке конвенције и изузетака од обавезног повратка отетог детета, а све у складу са захтевима цитиране праксе Европског суда. С тим у вези, Уставни суд закључује да су поступајући судови детаљно испитали ситуацију целе породице, као и читав низ фактора, а посебно фактичке, емотивне, психолошке, материјалне и медицинске природе, те да је спроведена избалансирана и разумна процена предметних интереса дета, мајке и подносиоца, при чему су судови имали у виду шта би било најбоље решење за дете у контексту захтева за његов повратак у Велику Британију.

Према оцени Уставног суда, разлози наведени од стране судова чине јасно и детаљно образложење за закључак да су у конкретном случају испуњен и услов и за одбијање захтева за повратак детета, односно за закључак да пресељење детета у Велику Британију не би било у најбољем интересу детета , јер би дете у том случају било доведено у неповољан положај , а све у контексту члана 13. став 1. (б) Хашке конвенције. Уставни суд посебно наглашава да су поступајући судови истински узели у обзир и испитали све релевантне околности од значаја за заузимање наведеног става (фактичке, емотивне, психолошке и материјалне природе), при чему је став судова у одлучујућем делу заснован управо на стручном налазу и мишљењу Института за ментално здравље.

Стога Уставни суд сматра да је ограничење права подносиоца у најбољем интересу детета у смислу члана 65. став 1. Устава , да је у конкретном случају концепт најбољег интереса детета оцењен у светлу изузетака предвиђених Хашком ко нвенцијом, да су узети у обзир сви релевантни фактори који могу представљати изузетак од хитног повратка детета на основу Хашке конвенције, те да је оспорено решење довољно детаљно образложено у том погледу.

У вези навода подносиоца да је оспореним решењем прејудицирана одлука о старатељству , односно вршењу родитељског права, тиме што је решење засновано на примени института најбољег интереса детета, који се није могао применити у овој врсти поступка, Уставни суд истиче да из цитиране праксе Европског суда и саме Хашке конвенције проистиче управо супротан закључак. Тако је Европски суд истицао да постоји широки консензус – чак и у међународном праву – у прилог идеји да у свим одлукама које се тичу деце, њихови најбољи интереси морају бити на првом месту, као и да је иста филозофија својствена и Хашкој конвенцији ( видети цитирану пресуду X против Летоније, став 96.).

У односу на наводе уставне жалбе да је оспорено решење засновано на процени најбољег интереса мајке детета, а не самог детета, Уставни суд констатује да из садржине првостепеног решења и оспореног другостепеног решења проистиче супротан закључак, односно да су примарно узети у обзир најбољи интереси детета, а да је утицај евентуалног пресељења у Велику Британију на мајку детета размотрен само у контексту утицаја који материјалне и социјалн е прилик е мајке и неизвесност у случају пресељења могу имати на квалитет живота детета . Поред тога, Уставни суд указује на то да је овај закључак судова заснован и на томе да подносилац није у току поступка доставио доказ о предузимању активности усмерених на установљавање права на самостално вршење родитељког права , те да би се у случају враћања детета у Велику Британију, без мајке, поставило питање активног вршења родитељског права над дететом.

У погледу навода подносиоца да је оспореним решењем поступљено противно одлуци Високог суда правде у Лондону којим је наложен хитан повратак детета у Велику Британију, Уставни суд истиче да је оспореним другостепеним решењем размотрен и овај навод подносиоца, тако што је констатовано да је суд имао у виду предметну одлуку британског суда, али да је нашао да поштовање те одлуке не може имати примарни значај у односу на обавезу суда да се приликом одлучивања о правима детета руководи његовим најбољим интересом.

У вези тврдњи подносиоца да се оспореним решењем занемарује један део налаза и мишљења Института за ментално здравље од 8. августа 2018. године, Уставни суд констатује да су ове тврдње неосноване, јер је и првостепено решење и оспорено другостепено решење у делу процене на јбољег интереса детета управо засновано на н алазу и мишљењу Института за ментално здравље . Наиме, насупрот наводима подносиоца, Уставни суд констатује да су поступајући судови имали у виду и део налаза и мишљења на које указује подносилац , док сама чињеница да су решења у одлучујућем делу заснована на налазима наведеним у поглављу „Закључак“ предметног вештачења не указује да је преостали део налаза и мишљења из поглавља „Мишљење“, на који је подносилац указао, занемарен. Поред тога што је у првостепеном решењу пренет садржај свих релевантних делова налаза и мишљења, па и дела из поглавља „Мишљење“, Уставни суд указује да је у оспореном другостепеном решењу извршена и оцена предметног дела вештачења, тако што је констатовано да је стална укљученост оба родитеља у све аспекте дететовог одрастања у његовом најбољем интересу (на који део налаза указује подносилац) , али да то није од утицаја на другачији закључак у погледу испуњености услова из члана 13. Хашке конвенције, с обзиром на то да је модел виђања детета са родитељем са којим не живи увек могуће установити било судском одлуком или споразумом родитеља. Следом изнетог, Уставни суд сматра да оспорени акт, насупрот наводима подносиоца, садржи довољно детаљно и јасно образложење , те да су истим испитане све околности од значаја за примену члана 1 3. став 1. (б) Хашке конвенције.

Уставни суд даље констатује да је подносилац у прилог својих навода указао на праксу Европског суда из предмета Ignaccolo-Zenide против Румуније (број 31679/96, пресуда од 25. јануара 2000. године). М еђутим, супротно наводима уставне жалбе , у поменутој пресуди није одлучивано о обавези румунских органа да изврше одлуку француског суда, већ о томе да ли су румунски органи предузели адекватне мере са циљем извршења одлуке суда у Румунији (донете на основу Хашке конвенције), а којом је наложен повратак детета мајци у Француску. Стога се истакнута пресуда не може применити на конкретан предмет пред Уставним судом, који се тиче другачије чињеничне и правне ситуације, осим у погледу одређених општих ставова.

Коначно, Уставни суд примећује да је Европски суд у сличним предметима који се тичу међународне отмице деце и примене Хашке конвенције, у одређеним случајевима, разматрао и да ли је поступак за повратак детета спроведен хитно у складу са чланом 11. Хашке конвенције (видети нпр. пресуду Karrer против Румуније, цитирана горе, ст. 54-55 .), а све у контексту члана 8. Европске конвенције. Међутим, Уставни суд указује на то да подносилац уставне жалбе у поступку пред Уставним судом није довео у питање дужину трајања предметног поступка у коме је донето оспорено решење, ни формално, н и суштински, нити је изричито или прећутно истакао ту притужбу , те стога ово питање није могло бити разматрано пред Уставним судом (о везаности Уставног суда захтевима из уставне жалбе и обавези правилног исцрпљивања домаћег правног пута видети пресуду Вучковић и други против Србије (ВВ) , бр. 17153/11 ..., пресуда од 25. марта 2014 . година, ст. 35 и 82.).

Полазећи од свега наведеног, а посебно од оцене да је најбољи интерес детета у конкретном случају оцењен у контексту релевантних одредаба Хашке конвенције , те да оспорено решење садржи јасно и детаљно образложење за закључак да је у конкретном случају испуњен услов из члана 13. став 1. (б) Хашке конвенције за одбијање захтева за повратак детета, Уставни суд је оценио да су наводи подносиоца о повреди права родитеља из члана 65. Устава неосновани.

Стога је Уставни суд, сагласно одредби члана 89. став 1. Закона о Уставном суду („Службени гласник РС“, бр. 109/07, 99/11, 18/13 – Одлука УС, 40/15 – др. закон и 103/15) , уставну жалбу одбио као неосновану, одлучујући као у првом делу изреке.

7. Уставни суд није посебно разматрао притужбе о повреди права на правично суђење из члана 32. став 1. Устава, јер се исте заснивају на битно сличним разлозима који су истакнути у вези притужби о повреди права родитеља из члана 65. Устава, а које су оцењене као неосноване.

У погледу навода подносиоца о повреди права на делотворно правно средство из члана 13. Европске конвенције, Уставни суд указује на то да се ови наводи могу разм отрити применом члана 36. став 2. Устава, којим је зајемчено право на правно средство. Уставни суд констатује да се овим правом првенствено јемчи двостепеност у одлучивању, односно право да се у поступку по жалби или другом правном средству, пред органом више инстанце, испита законитост првостепене одлуке. У том смислу, Уставни суд закључује да је подносилац уставне жалбе имао и искористио своје законско право да поднесе жалбу против првостепеног решења, о којем правном средству је одлучено овде оспореним другостепеним решењем, при чему сама чињеница да је жалба подносиоца одбијена не може указивати на повреду означеног права.

Стога је Уставни суд, сагласно одредби члана 36. став 1. тачка 7) Закона о Уставном суду, одбацио уставну жалбу у овом делу, јер нису испуњене Уставом и Законом утврђене претпоставке за вођење поступка, одлучујући као у другом делу изреке.

8. На основу свега изнетог и одредаба члана 42б став 1. тачка 1), члана 45. тачка 9) и члана 46. тачка 9) Закона о Уставном суду, као и члана 89. Пословника о раду Уставног суда („Службени гласник РС“, број 103/13), Уставни суд је донео О длуку као у изреци.

ПРЕДСЕДНИК ВЕЋА

Снежана Марковић, с.р.