Уставни суд, Велико веће, у саставу: председник Суда Снежана Марковић, председник Већа и судије Весна Илић Прелић, др Драгана Коларић, др Тамаш Корхец (Korhecz Tamás), др Јован Ћирић, Гордана Ајншпилер Поповић, др Наташа Плавшић и Лидија Ђукић, чланови Већа, у поступку по уставној жалби М. Б . из Београда, на основу члана 167. став 4. у вези са чланом 170. Устава Републике Србије, на седници Већа одржаној 9. децембра 2021. године, донео је
О Д Л У К У
1. Усваја се уставна жалба М. Б . и утврђује да је у поступку који је вођен пред Вишим судом у Београду у предмету К. 634/15 повређено право подноситељке уставне жалбе на суђење у разумном року , зајемчено чланом 32. став 1. Устава Републике Србије .
2. Одбија се као неоснована уставна жалба М. Б . изјављена против пресуде Вишег суда у Београду К. 634/15 од 3. јула 2017. године и пресуде Апелационог суда у Београду Кж1. 1208/18 од 20. фебруара 2017. године у односу на повреду права на живот из члана 24. Устава , док се у преосталом делу уставна жалба одбацује.
3. Утврђује се право подноси тељке уставне жалбе на накнаду нематеријалне штете у износу од 1.200,00 евра, у динарској противвредности по средњем курсу Народне банке Србије на дан исплате. Накнада се исплаћује на терет буџетских средстава – раздео Министарства правде, у року од четири месеца од дана достављања ове одлуке Министарству.
4. Одбацује се захтев подноситељке уставне жалбе за накнаду материјалне штете.
О б р а з л о ж е њ е
1. М. Б . из Београда подн ела је Уставном суду, 18. априла 2018. године, преко пуномоћника З. Д . Н, адвоката из Београда , уставну жалбу против пресуде Вишег суда у Београду К. 634/15 од 3. јула 2017. године и пресуде Апелационог суда у Београду Кж1. 1208/17 од 20. фебруара 2018. године, због повреде права на живот, права на неповредивост физичког и психичког интегритета, права на човечно поступање према лицима лишени м слободе, права на правично суђење и права на једнаку заштиту права и на правно средство, зајемчених одредбама чл. 24, 25, 28, 32. и 36. Устава Републике Србије.
Подноситељка уставне жалбе је у кривичном поступку чије трајање оспорава имала својство супсидијарног тужиоца. Уставном жалбом се оспоравају и пресуде којима су окривљени ослобођени од оптужбе да су учинили кривично дело тешка телесна повреда у саизвршилаштву на штету сина подноситељке уставне жалбе.
У уставној жалби је наведено: да је син подноситељке уставне жалбе преминуо 8. априла 2007. године од последица повреда задобијених приликом полицијске интервенције дана 4. априла 2007. године; да је Окружни јавни тужилац у Београду 29. јуна 2007. године поднео суду предлог за предузимање одређених истражних радњи Ктр. 1419/07, након чијег предузимања (4. марта 2008. године) је уступио предмет на надлежност Трећем општинском јавном тужилаштву у Београду због евентуалног постојања основане сумње да су се у радњама полицијских службеника стекла сва битна обележја кривичног дела тешке телесне повреде из члана 121. став 4. у вези са ставом 1. Кривичног законика; да је Треће основно јавно тужилаштво у Београду, након предузетих истражних радњи дописом Кт. 507/08 од 30. септембра 2009. године обавестило оштећену да може да предузме кривично гоњење подношењем одговарајућег оптужног акта Трећем општинском суду у Београду, што је она учинила 13. октобра 2009. године подношењем оптужнице Окружном суду у Београду. У уставној жалби је наведено да је прву пресуду у овој правној ствари Виши суд у Београду донео тек 11. марта 2015. године у предмету К. 3485/10, за које време је главни претрес био одржан десет пута, а осам пута је одложен углавном због окривљених и њихових бранилаца. У поновном поступку, након укидања пресуде Вишег суда у Београду К. 3485/10 од 11. марта 2015. године, кривични поступак је правноснажно окончан овде оспореним пресудама 2017. године.
Образлажући повреду права на правично суђење из члана 32. став 1. Устава Републике Србије подноситељка је навела да је поступак неоправдано дуго трајао, више од десет година, иако није био нарочито сложен, што је довело до наступања апсолутне застарелости за три кривична дела, при чему суд није предузимао све мере како би одржао процесну дисциплину. У уставној жалби је наведено да су испуњени сви критеријуми којима се утврђује повреда права на суђење у разумном року, јер је, поред наведеног, подноситељка уставне жалбе којој је смртно страдао једини син, због својих година (рођена 1929. године) имала оправдани интерес да се предметни кривични поступак оконча у разумном року.
У односу на истакнуту повреду права из члана 36. Устава, у уставној жалби је наведено да се после више од десет година другостепени суд ограничио на потврђивање првостепене пресуде, иако је исто веће другостепеног суда у решењу о укидању првобитно донете пресуде заузело дијаметрално супротан став, а у поновљеном поступку суд није поступио по налозима из укидног решења, чиме је повређена правна сигурност и жалба се показала као неделотворно правно средство. У овом делу уставне жалбе детаљно је оспорена правилност утврђеног чињеничног стања, те је подноситељка уставне жалбе изнела своју оцену изведених доказа и указала на нелогичности у образложењу оспорених пресуда, које је истицала и у изјављеној жалби.
Повреду права на живот из члана 24. Устава подноситељка образлаже наводима да без обзира на узрок, чињеница узрочно-последичне везе између радње окривљених и настале последице – смрти сина јединца подноситељке уставне жалбе је неспорна, евидентна и практично неспорно утврђена, те иако је у првом укидном решењу наложено да се утврди ова „апсолутна нужност“ примењених метода и радњи полицијских службеника, у побијаној пресуди од тога се потпуно одустало.
Образлажући повреду права на неповредивост физичког и психичког интегритета из члана 25. Устава, подноситељка је навела да из оспорених пресуда произлази да је окривљенима било познато да оштећени има психичке проблеме од раније, те је задатак полиције на терену да приликом примене својих овлашћења приступи пажљиво и сразмерно акцији лица према којем се та овлашћења примењују. Подноситељка је навела да је њен син покушавао да сазна где његова бивша супруга одводи њихово малолетно дете, тако што је лега о на такси возило у којем су се они налазили , како би спречио да оду пре него што му кажу где одлазе, а полицијски службеници, које је његова бивша супруга позвала, су, уместо да умире оштећеног, применили крајњу и прекомерну силу, док је то посматрао његов малолетни син који се налазио у возилу, те, након што су му везали руке на леђима, бацају га на земљу и за 15 минута, ударајући га рукама и ногама и притискајући му леђа коленима док је лежао на бетону, наносе му такве повреде од којих је он након три дана преминуо.
У односу на истакнуту повреду права из члана 28. Устава, у уставној жалби је наведено да је син подноситељке уставне жалбе био задржан у просторијама Полицијске станице Врачар дуже од шест сати и да, иако је приликом привођења имао видљиве повреде (крварио је из уха, имао је огуљотине по глави) на лекарски преглед је одведен тек на лични захтев. У уставној жалби је наведено да преглед оштећеног у Ургентном центру није спроведен до краја, што произлази из чињенице да тим прегледом нису констатоване све повреде које су констатоване у обдукционом записнику (прелом ребара). Подноситељка је такође навела да чињеница да је судски вештак дао мишљење да су поједине повреде могле настати суљањем тела по подлози, а како је било неспорно да је оштећени био везан лисицама, то је јасно да суљање није било у функцији савладавања отпора, већ метод понижења, злостављања и мучења лица које није у позицији да пружи било какав отпор.
Подноситељка уставне жалбе је истакла захтев да Уставни суд усвоји уставну жалбу, утврди повреду истакнутих права, наложи отклањање утврђених повреда, досуди накнаду нематеријалне штете у износу од 2.000.000,00 динара и материјалне штете због непризнавања права на накнаду трошкова кривичног поступка од почетка истраге и своју одлуку објави у „Службеном гласнику Републике Србије“. Подноситељка је истакла и захтев за накнаду трошкова уставносудског поступка у износу од 100.000,00 динара.
2. Сагласно одредби члана 170. Устава Републике Србије, уставна жалба се може изјавити против појединачних аката или радњи државних органа или организација којима су поверена јавна овлашћења, а којима се повређују или ускраћују људска или мањинска права и слободе зајемчене Уставом, ако су исцрпљена или нису предвиђена друга правна средства за њихову заштиту.
У току поступка пружања уставносудске заштите, поводом испитивања основаности уставне жалбе у границама захтева истакнутог у њој, Уставни суд утврђује да ли је у поступку одлучивања о правима и обавезама подносиоца уставне жалбе повређено или ускраћено његово Уставом зајемчено право или слобода.
3. Уставни суд је, у спроведеном поступку, увидом у списе предмета Вишег суда у Београду К. 634/15, утврдио следеће чињенице и околности:
Поводом смрти сина подноситељке уставне жалбе, који је преминуо 8. априла 2007. године док се налазио на лечењу у болници од тешких телесних повреда, за које је постојала основана сумња да су задобијене 4. априла 2007. године у полицијској интервенцији, Окружно јавно тужилаштво у Београду је актом Ктр. 1419/17 од 29. јуна 2007. године , на основу извештаја Полицијске управе за град Београд – Полицијска станица Врачар број 230-24/07 од 11. априла 2007. године и извештаја Полицијск е управ е за град Београд – Управе криминалистичке полиције – Одељење за увиђајно-оперативне послове Д. 2425/07 од 5. априла 2007. године, предложило предузимање одређених истражних радњи Окружном суду у Београду. У предлогу је наведено да је потребно обавити медицинско вештачење и утврђивање непосредног узрока смрти покојног А.М, како би се утврдило да ли је тромб, који је заживотно доспео до плућне артерије и проузроковао њено запушење услед чега је наступила смрт А.М, настао наношењем повреда приликом савлађивања отпора који је пружао преминули приликом полицијске интервенције, као и да ли је до прелома ребара дошло прекомерном употребом силе од стране полицијских службеника.
У извештају о извршеним проверама у вези поступања полицијских службеника ПС Врачар приликом предузимања службених радњи према А.М. Полицијске управе за град Београд – Одељења за контролу законитости у раду 01/1 број 214-339/07 од 24. априла 2007. године наведено је да су дана 4. априла 2007. године два полицијска службеника ПС Врачар упућена на интервенцију поводом пријаве бивше супруге преминулог А.М да је узнемирава, којом приликом је А.М. без повода отвореном шаком ударио једног од полицијских службеника наневши му лаке телесне повреде у виду расекотине усне , након чега су полицијски службеници, у циљу одбијања напада од себе према А.М. применили средства принуде, којом приликом је и А.М. задобио лаке телесне повреде. У извештају је потом наведено да је сутрадан, 5. априла 2007. године , А.М. затражио лекарску помоћ у В .-м. на Одељењу грудне хирургије, због повреда за које је тврдио да је задобио претходног дана од полицијских службеника ПС Врачар, те су код њега констатоване тешка телесна повреда у виду пнеуматоракса (продор ваздуха и сукрвице из десног плућног крила у плућну марамицу) и лака телесна повреда у виду хематома леве леђне стране грудног коша, због чега је задржан на лечењу, а 8. априла 2007. године је преминуо.
Поводом критичног догађаја од 4. априла 2007. године Министарство унутрашњих послова – Сектор унутрашње контроле полиције – Управ а за послове унутрашње контроле полиције и Полицијск а управ а за град Београд – Одељењ е за контролу законитости у раду изврш или су непосредне провере , те су прикупљени следећи докази и извршен је увид у:
- књигу догађаја дежурне службе ПС Врачар од 4. априла 2007. године у којој је заведена пријава бивше супруге оштећеног А.М. за узнемиравање;
- налог за извршење службеног задатка број 000904 од 4. априла 2007. године;
- извештај о интервенцији полицијских службеника ПС Врачар од 4. априла 2007. године поводом пријаве за узнемиравање, из којег произлази да је један од очевидаца критичног догађаја таксиста З.К;
- извештај о примењеном овлашћењу ПС Врачар 298, из којег произлази да су полицијски службеници критичног дана према А.М. применили упозорење, наређење, употребу средстава принуде и довођење;
- службену белешку шефа смене Дежурне службе ПС Врачар из које произлази да се А.М. приликом привођења у просторије ПС Врачар око 11,10 сати пожалио на болове, због чега је колима хитне помоћи превежен у Ургентни центар ради прегледа, где су констатоване лаке телесне повреде и отпуштен је на кућно лечење, те је у 15, 30 сати враћен у ПС Врачар ради саслушања;
- извештај лекара специјалисте К. ц . С . број протокола 41862 за пацијента А.М. у којем су констатоване лаке телесне повреде у виду contusio corporis, огуљотине десног уха, нагњечење главе темено позади;
- књигу пријема У. ц . у Београду из које произлази да је истог дана лекарску помоћ затражио и полицијски службеник М.С. код којег је констатована лака телесна повреда – расекотина усне о чему је сачињен лекарски извештај број протокола 41851, а на Клиници за максилофацијалну хирургију у Б . код именованог полицијског службеника к онстатована је повреда два зуба;
- записник од 4. априла 2007. године о саслушању осумњиченог А.М. због кривичног дела напад на службено лице у вршењу службене дужности из члана 323 КЗ, из којег произлази да је критичном догађају приликом полицијске интервенције, поред његове бивше супруге и малолетног сина, био присутан и таксиста којег је његова супруга позвала тог јутра ради пружања услуге превоза;
- извештај шефа смене Дежурне службе ПС Врачар од 5. априла 2007. године и књигу дневних догађаја из којег произлази да је подноситељка уставне жалбе 4. априла 2007. године у 7.15 сати пријавила узнемиравање од стране сина, а да је 5. априла 2007. године у 9.10 сати пријавила излазак из стана свог сина уз бојазан да му се нешто не деси, јер избегава одлазак у психијатријску клинику „Л .“;
- закључак о оцени оправданости и правилности употребе средстава принуде приликом полицијске интервенције 4. априла 2007. године;
- службене евиденције ПС Врачар из којих произлази да је оштећени А.М. од раније познат полицији и да је према њему више пута службено поступано, као и да је 20. маја 2003. године против њега поднета кривична пријава за кривично дело насиља у породици према супрузи, а након тога је супруга оштећеног у више наврата (20. марта 2006. године и 29. марта 2007. године) подносила писмене представке у којима се притуживала на узнемиравање од стране оштећеног А.М;
- здравствени картон Дома здравља В. за оштећеног А.М.
Поводом критичног догађаја од 4. априла 2007. године у службеним просторијама ПС Врачар и Сектора унутрашње контроле полиције обављено је више службених разговора, и то:
- у ПС Врачар обављени су разговори са очевицима полицијске интервенције 4. априла 2007. године – С.Ј, који је пријавио напад на полицијске службенике који су вршили патролну делатност, а што је видео са прозора свог стана, као и са таксистом З.К. који је био присутан од почетка полицијске интервенције, с обзиром на то да је оштећени А.М. спречавао одлазак такси возила у којем се налазила његова супруга са малолетним дететом, поводом чега је полиција интервенисала;
- у ПС Врачар обављен је разговор са полицијским службеницима који су дана 4. априла 2007. године били у службеном контакту са оштећеним након привођења и приликом саслушања;
- у Сектору унутрашње контроле законитости у раду обављени су разговори са лекаром и медицинским техничарем Службе хитне помоћи која је била позвана да пружи прву помоћ оштећеном А.М. у просторијама ПС Врачар 4. априла 2007. године , након чега су га превезли у У. ц . на преглед ; те је обављен разговор са бившом супругом оштећеног А.М. Такође су обављени разговори са медицинским сестрама које су 8. априла 2007. године биле у редовном обиласку пацијената у јутарњој смени када је оштећени А.М. преминуо;
- у просторијама У. ц . обављен је службени разговор са лекаром специјалистом ортопедске хирургије, лекаром опште хирургије који су прегледали оштећеног А.М. дана 5. априла 2007. године, те ни у једном од лекарских прегледа нису уочени дефекти на коштано - зглобном систему грудног коша;
- у просторијама Одељења судске медицине је обављен службени разговор са лекарима који су извршили обдукцију леша А.М.
Истражни судија Окружног суда у Београду је прибавио целокупну медицинску документацију за оштећеног А.М. те је наредбом Кри 1541/07 одређено да комисија судских вештака Медицинског факултета у Б, Института за судску медицину спроведе судско-медицинско вештачење повреда код оштећеног А.М, које је задобио пре првог лекарског прегледа у У. ц . 4. априла 2007. године упоређујући их са повредама које су констатоване обдукцијом његовог леша , те давања мишљења о непосредном узроку смрти оштећеног А.М .
Након предузетих истражних радњи пред Окружним судом у Београду у предмету Ктр. 1541/07, Окружно јавно тужилаштво у Београду је оценило да нема основане сумње да су осумњичени полицијски службеници дана 4. априла 2007. године извршили кривично дело које се гони по службеној дужности из надлежности тог тужилаштва, те су у прилогу акта Окружног јавног тужилаштва у Београду Ктр. 1419/07 од 4. марта 2008. године, списи предмета достављени на надлежност Трећем општинском суду у Београду ради провере да ли су се у радњама пријављених полицијских службеника остварили елементи кривичног дела тешке телесне повреде из члана 121. став 4. у вези са ставом 1. у вези члана 33. Кривичног законика.
Треће општинско јавно тужилаштво у Београду поднело је предлог Кт. 507/08 од 24. априла 2008. године за предузимање одређених истражних радњи против двојице полицијских службеника ПС Врачар због кривичног дела тешке телесне повреде из члана 121. став 4. у вези става 1.у вези члана 33. Кривичног законика.
Трећи општински суд у Београду је у предмету Ки. 513/08 предузео истражне радње по предлогу Трећег општинског јавног тужилаштва у Београду Кт. 507/08 од 24. априла 2008. године, те је након саслушања двојице осумњичених полицијских службеника испитао у својству сведока: оштећену М. Б . (подноситељка уставне жалбе), те очевице критичне полицијске интервенције од 4. априла 2007. године: И.М - бивш а супруг а оштећеног А.М, З.К. – таксиста, С.Ј. – случајни пролазник улицом у којој се спроводила полицијска интервенција 4. априла 2007. године, лекаре и медицинске раднике који су прегледали оштећеног и указали му прву помоћ у ПС Врачар дана 4. априла 2007. године пре саслушања - С.Ш, Б.Ђ, те лекаре који су оштећеног прегледали 4. априла 2007. године у Ургентном центру Г.Т, И.П, В.С, полицијске службенике ПС Врачар и Одељења за увиђајно оперативне послове З.Г, С.С, С.Р, Т.Н, М.Т. и сведоке по предлогу одбране Д.Х, Л.Ш. и Б.К.
Подноситељка уставне жалбе је 12. јуна 2008. године истакла неопредељени имовинскоправни захтев од којег у току поступка није одустала.
Истражни судија Трећег општинског суда у Београду је 29. децембра 2008. године, након предузетих истражних радњи, списе предмета доставио на даљу надлежност Трећем општинском јавном тужилаштву у Београду, које је списе предмета вратило суду актом Кт. 507/08 од 17. фебруара 2009. године са напоменом да остају при предлогу да се испита у својству сведока полицијски службеник П.С, који није био испитан, те је додатно предложено испитивање још четири сведока, међу којима су и пријатељи оштећеног који нису били очевици, али су имали сазнања и околностима које су претходиле полицијској интервенцији као и о здравственом стању оштећеног након критичног догађаја.
Након спроведених свих предложених доказних радњи (3. јула 2009. године) Треће општинско јавно тужилаштво у Београду је актом Кт. 507/08 од 30. септембра 2009. године обавестило пуномоћника оштећених, адвоката З. Д . Н . да је одбацило извештај ПС Врачар 230-24/07 од 11. априла 2007. године и извештај Одељења за увиђајно оперативне послове УКП ПУ за град Београд Д. 2425/07 од 5. априла 2007. године који су сматрани кривичном пријавом, те је оштећена обавештена да на основу члана 61. став 2. ЗКП може пре дузети кривично гоњење.
Непосредном оптужницом оштећене као супсидијарног тужиоца, овде подноситељке уставне жале, од 15. октобра 2009. године, која је прецизирана 11. јуна 2010. године, двојици полицијских службеника стављено је на терет извршење кривичног дела тешке телесне повреде из члана 121. став 3. Кривичног законика , поводом које је у Вишем суду у Београду формиран спис К. 3485/10.
Након достављања оптужнице окривљенима на одговор (12. новембра 2010. године) и једне ургенције пуномоћника оштећених да се главни претрес закаже (8. фебруара 2011. године) , главни претрес је започео 1. јуна 2012. године. У периоду од уредног уручења оптужнице окривљенима (12. новембра 2010. године) до започињања главног претреса (1. јуна 2012. године), суд је шест пута заказивао главни претрес, али ниједанпут није могао да га одржи (12. април 2011. године нису приступили окривљени и њихов бранилац, није било доказа да су уредно позвани; 19. маја 2011. године није приступио уредно позвани бранилац; 1. јула 2011. године због смрти поступајућег председника већа; 2. децембра 2011. године због недоласка окривљеног који се налазио на годишњем одмору; 22. фебруара 2012. године због недоласка браниоца због службене спречености за коју није доставио доказе; 14. маја 2012. године због недоласка другоокривљеног).
У периоду од две године и девет месеци, рачунајући од започињања главног претреса (1. јуна 2012. године) до доношења прве првостепене пресуде К. 3485/10 од 11. марта 2015. године, пред Вишим судом у Београду главни претрес је био заказан 18 пута и одржан десет пута. Због обуставе рада адвоката, када није приступао бранилац окривљених и пуномоћни к оштећених главни претрес није могао да се одржи три пута (25. јун а, 24. октобра и 1. децембра 2014. године), а због разлога који се тичу спречености суда главни претрес није одржан три пута (29. октобра 2012. године, 8. октобра и 28. новембра 2013. године). Због недоласка једног од окривљених и њиховог браниоца главни претрес није могао да се одржи још два пута ( 16. априла 2014. и 22. јануара 2015. године), због чега је бранилац окривљених једанпут био новчано кажњен.
Решењем Апелационог суда у Београду Кж1. 709/15 од 29. септембра 2015. године укинута је пресуда Вишег суда у Београду К. 3485/10 од 11. марта 2015. године, те су списи предмета достављени првостепеном суду на поновно суђење 2. новембра 2015. године.
У поновном поступку пред Вишим судом у Београду у предмету К. 634/15 припремно рочиште је било заказано четири пута (2. децембра 2015. године одложено је због браниоца окривљених; 18. јануара 2016. године није одржано због смрти браниоца окривљених; 11. марта 2016. године је одложено због потребе новог браниоца да се упозна са предметом; 6. априла је одржано), а главни претрес је заказан за 3. јун 2016. године, када није могао да се одржи због недоласка окривљених. У наредном периоду од десет месеци, рачунајући од 6. септембра 2016. године када је главни претрес започео, до доношења овде оспорене првостепене пресуде (3. јула 2017. године) Виши суд у Београду је главни претрес заказао четири пута, од којих је један одложен на предлог пуномоћника оштећених, због недоласка сведока – бивше супруге преминулог оштећеног.
У образложењу оспорене првостепене пресуде Вишег суда у Београду К. 634/15 од 3. јула 2017. године, између осталог , је наведено да је у току поступка било неспорно да је дана 4. априла 2007. године бивша супруга покојног А.М. у 10,20 сати пријавила полицији да јој бивши супруг звони на врата и да су по наведеној пријави поступали оптужени полицијски службеници; да се тог дана бивша супруга оштећеног спремала да са заједничким малолетним дететом отпутује у иностранство, чему се оштећени А.М. противио, те је дошло до расправе међу њима, као и да је након њеног уласка са малолетним сином у такси возило сада покојни А.М. легао на хаубу возила у циљу да спречи њихов одлазак, због чега му је пришао полицијски службеник М.С. у намери да га склони са возила, а којег је А.М. изненада ударио руком у пределу лица и тако му нанео лаку телесну повреду у виду расекотине усне и трауматск е луксациј е зуба у горњој вилици, након чега су оптужени полицијски службеници покушали да савладају отпор и да ставе лисице сада покојном А.М, који се батргао, опирао и отимао и био видно раздражљив, када су сва тројица пала на тло испред такси возила, те су након везивања , оштећеног подигли са земље и службеним возилом га одве зли у ПС Врачар. Суд је такође оценио да није било спорно да се након наведене полицијске интервенције, одмах по довођењу у ПС Врачар, оштећени жалио на болове, због чега му је пружена хитна медицинска помоћ, те је ради прегледа одведен у Ургентни центар где су констатоване лаке телесне повреде, а након чега је отпуштен на кућно лечење и враћен у ПС Врачар ради саслушања. У образложењу оспорене пресуде је наведено да је суд неспорно утврдио да се покојни А.М. 5. априла 2007. године јавио В .-м. ради болова у пределу грудног коша и да је тврдио да су му повреде нанете претходног дана од стране полицијских службеника ПС Врачар, као и да је том приликом задржан на болничком лечењу због констатованог пнеумоторакса, као и да је преминуо 8. априла 2007. године услед компликација насталих покретањем тромба и плућне емболије.
У оспореној првостепеној пресуди је наведено да је током поступка било спорно ко је, када и на који начин нанео повреде покојном А.М, да ли је оштећени тучен у ПС Врачар након довођења у станицу ради саслушања, да ли су задобијене повреде у вези са смртном последицом, да ли су оптужени поступали са умишљајем и да ли су били свесни да оштећеном наносе тешке телесне повреде услед којих може да наступи смртна последица, као и да ли је сила коју су применили приликом интервенције 4. априла 2007. године била непотребна и прекомерна.
Оценом изведених доказа и доводећи их у везу са налазом и мишљење м комисије судских вештака медицинске струке суд је утврдио да је покојни А.М. повреде у виду пукотинастих прелома X, XI и XII ребра и повреду у виду пнеумоторакса плућа задобио у преподневним сатима дана 4. априла 2007. године, односно пре прегледа у Ургентном центру тог дана, као и да су све повреде могле да настану као последица примене физичке снаге од стране оптужених када су савладавали отпор оштећеног к оји је био спортиста у пуној физичкој снази и кондицији, при чему су констатовани дубоки крвни подливи који су праћени преломима ребара по облику, величини и положају одговарали облику колена односно лакта, што је, насупрот одбранама оптужених, уверило суд да су описане телесне повреде ребара и плућа настале притиском лактовима, односно коленима на десну половину грудног коша, а не као последица шутирања и ударања, а све у циљу фиксације његовог тела о тло како би му се ставиле службене лисице око руку у положају иза његових леђа и то док су се сва тројица налазили на тлу . Како други докази не указују на то да је према оштећеном примењивана сила након везивања лисицама, суд је оценио да се не може утврдити да је критичном приликом дошло до прекомерне употребе силе од стране оптужених, јер је несумњиво утврђено да су полицијски службеници поступали по пријави за узнемиравање против покојног А.М. који је био видно раздражљив, агресиван и нервозан, те да су физичку снагу у циљу везивања применили након физичког насртаја покојног А.М. на полицајца М.С., како би одбили напад од себе и савладали отпор покојног А.М. Суд је такође оценио да оптужени нису могли имати свест о томе да ће услед њиховог поступања наступити такве повреде које ће довести до смрти оштећеног, иако је утврђено да су наведене повреде покојном А.М. нанели оптужени на описани начин, јер се ради о реткој компликацији која је непосредно проузроковала смрт оштећеног, те је суд уверења да ни у ком случају није постојао пристанак оптужених, а нарочито не хтење односно намера да се покојном А.М. нанесу телесне повреде, због чега је применом члана 423. став 1. тачка 2) Законика о кривичном поступку оптужене ослободио од оптужбе, јер није доказано да су њиховим радњама остварени битни елементи кривичног дела које им је стављено на терет.
Оспореном пресудом Апелационог суда у Београду Кж1. 1208/17 од 20. фебруара 2018. године потврђена је пресуда Вишег суда у Београду К. 634/15 од 3. јула 2017. године. Оспорена другостепена пресуда је пуномоћнику тужиоца, овде подноситељке уставне жалбе, адвокату З. Д. Н . достављена 19. марта 2018. године.
4. Испитујући постојање претпоставки да одлучује о основаности навода о повреди права на суђење у разумном року из члана 32. став 1. Устава, Суд је најпре испитивао да ли је уставна жалба допуштена ratione personae. Уставни суд је пошао од своје досадашње праксе, као и праксе Европског суда за људска права и констатовао да се право на правично суђење и на суђење у разумном року у кривичним поступцима, пре свега , гарантује окривљеном, јер се у том поступку одлучује о оптужбама које се стављају на терет окривљеном, а не о правима и обавезама других учесника у поступку. Стога, оштећени као тужилац, приватни тужилац, а ни оштећени, немају ни Уставом , нити законом зајемчено право да ће се против трећег лица водити кривични поступак и да ће лице које је окривљено бити и осуђено, односно да ће му бити изречена одређена кривична санкција. Из наведеног следи да је у односу на означена лица уставна жалба ratione personae недопуштена и када је реч о истицању повреде права на суђење у разумном року, пошто је ово право само један од елемената права на правично суђење. Међутим, од овог правила постоје изузеци.
Наиме, имајући у виду чињеницу да оштећени као тужилац, приватни тужилац и оштећени имају законом прописано право да у кривичном поступку истакну имовинскоправни захтев и да се о њему одлучи, то се наведена лица могу позвати на повреду права на суђење у разумном року у кривичном поступку у оном његовом делу који се односи на грађанска права (видети пресуду Европског суда за људска права у предмету Борис Стојановски против бивше Југословенске Републике Македоније , представка број 41916/04, од 6. маја 2010. године, став 36.). У наведеном смислу, оштећени као тужилац, приватни тужилац и оштећени могу истицати повреду права на суђење у разумном року у кривичном поступку у оном његовом делу који се односи на одлучивање о „грађанском захтеву“, и то од тренутка када су у том поступку истакли имовинскоправни захтев.
У конкретном случају, подноситељка уставне жалбе , оспорава трајање кривичног поступка у коме је имал а својство оштећен ог као тужиоца, при чему је истакл а имовинскоправни захтев од којег у току предметног кривичног поступка није одустала , те је Уставни суд оценио да је подноситељка уставне жалбе активно легитимисана за истицање повреде права на суђење у разумном року из члана 32. Устава .
5. Испитујући основаност навода о повреди права на суђење у разумном року из члана 32. Устава , Уставни суд је утврдио да је подноситељка уставне жалбе истакл а имовинскоправни захтев 12. јуна 200 8. године, као и да је кривични поступак правоснажно окончан 20. фебруара 2018. године, из чега произлази да је кривични поступак трајао девет година и осам месеци .
Наведено трајање кривичног поступка, само по себи , може указивати на то да предметни поступак није окончан у оквиру разумног рока. При том е, појам разумне дужине трајања једног судског поступка је релативна категорија која зависи од низа чинилаца – сложености чињеничних и правних питања у конкретном предмету, понашања подносиоца уставне жалбе као странке у поступку, по ступања надлежних судова који воде поступак и значаја права о коме се у поступку расправља за подносиоц а. Међутим, Уставни суд сматра да и поред тога што је појам разумне дужине трајања судског поступка релативна категорија која зависи од наведених чиналаца, трајање предметног кривичног поступка од девет година и осам месеци не може се оправдати било којим од претходно наведених чинилаца. Најпре, Уставни суд указује да је оспорени кривични поступак до доношења прве првостепене пресуде Вишег суда у Београду К. 3485/10 од 11. марта 2015. године (која је укинута решењем Апелационог суда у Београду Кж1. 709/15 од 29. септембра 201 5. године) трајао шест година и девет месеци, за које време је главни претрес заказан 18 пута и одржан десет п ута. Затим, од уредног уручења (12. новембра 2010. године) оптужнице оштећене као тужиоца од 15. октобра 2009. године, прецизирана 11. јуна 2010. године, главни претрес је први пут заказан након пет месеци (12. априла 2011. године), а започео је тек 1. јуна 2012. године, јер су окривљени и њихов бранилац наизменично изостајали, а суд, у наведеном периоду, није предузео ниједну меру како би спречио опструкцију поступка од стране окривљених и њиховог браниоца. Уставни суд је утврдио да је у наредном периоду, од промене председника судећег већа (29. октобра 2012. године) до доношења пресуде К. 3485/10 од 11. марта 2015. године суд новчано казнио браниоца окривљених због неоправданог неодазивања позиву суда на главни претрес 16. априла 2014. године, као и да се главни претрес три пута није могао одржати због обуставе рада адвоката, због чега ни пуномоћник оштећене није приступио по позиву суда.
Суд констатује да се у оспореном кривичном поступку одлучивало о кривици полицијских службеника за смрт сина подноси тељке уставне жалбе, због чега је оспорени кривични поступак имао изузетан значај за подноси тељку.
Уставни суд је имао у виду чињеничну сложеност кривичног поступка – више пута је вршено прецизирање оптужног акта, испитан је велики број сведока (22 сведока), спроведено је сложено судско-медицинско вештачење, те је више пута позиван судски вештак ради непосредног давања мишљења , Виши суд у Београду је два пута мериторно пресудио (пресуда К. 3485/10 од 11. марта 2015. године, која је укинута решењем Апелационог суда у Београду Кж1. 709/15 од 29. септембра 201 5. године, као и пресуда К. 364/15 од 3. јула 201 7. године), али налази да то, у конкретном случају, може бити од значаја само за утврђење висине накнаде нематеријалне штете.
Полазећи од изнетог, Уставни суд је утврдио да је подноситељки уставне жалбе повређено право на суђење у разумном року, зајемчено одредбом члана 32. став 1. Устава, те је уставну жалбу у овом делу усвојио, сагласно одредби члана 89. став 1. Закона о Уставном суду („Службени гласник РС“, бр. 109/07, 99/11, 18/13 – Одлука УС, 40/15 – др. закон и 103/15), одлучујући као у тачк и 1. изреке.
6. На основу одредбе члана 89. став 3. Закона о Уставном суду, Уставни суд је одлучио да се правично задовољење подносиотељки уставне жалбе због констатоване повреде права оствари утврђењем права на накнаду нематеријалне штете у износу од 1.200,00 евра , у динарској противвредности по средњем курсу Народне банке Србије на дан исплате, на терет буџетских средстава – раздео Министарство правде, у року од четири месеца од дана достављања ове одлуке Министарству (тачка 3. изреке).
Приликом одлучивања о висини накнаде нематеријалне штете коју је подноси тељка уставне жалбе претрпел а због у тврђене повреде права, Уставни суд је ценио све околности од значаја за њено утврђење у конкретном случају. Уставни суд је посебно ценио, са једне стране, дужину трајања кривичног поступка и значај поступка за подноси тељку уставне жалбе , а са друге стране, животни стандард грађана у Републици Србији, те чињеницу да ће досуђена накнада бити много брже исплаћена на националном нивоу, него што је то случај ако о предмету одлучује Европски суд за људска права.
7. Разматрајући наводе уставне жалбе у односу на истакнуту повреду права на живот и забране злостављања, зајемчених одредбама чл. 24, 25. и 28. Устава, Уставни суд је утврдио да подноситељка уставне жалбе сматра да кривични поступак није био делотворан у смислу обавезе државе да спроведе делотворан поступак утврђивања кривице за смрт њеног сина, и тако истичући повреду права из чл. 24, 25. и 28. Устава, подноситељка уставне жалбе суштински указује на повреду процесноправног аспекта права на живот.
Стога је Уставни суд повреду права из чл. 25. и 28. Устава ценио у оквиру оцене основаности навода уставне жалбе у односу на истакнуту повреду права на живот из члана 24. Устава.
7.1. Утврђујући постојање процесних претпоставки за одлучивање у односу на истакнуту повреду права на живот из члана 24. Устава, Уставни суд је пошао од чињенице да подноситељка уставне жалбе уставну жалбу изјављује као мајка преминулог А.М, који је подлегао повредама које је задобио од стране полицијских службеника приликом службене интервенције дана 4. априла 2008. године ; да је након спроведених доказних радњи по службеној дужности и одбачаја кривичне пријаве од стране надлежног јавног тужилаштва, подноситељка уставне жалбе, у својству супсидијарног тужиоца, предузела кривичн о гоњење против двојице полицијских службеника, који је правноснажно окончан оспореном пресудом Апелационог суда у Београду Кж1. 1208/17 од 20. фебруара 2018. године.
Полазећи од наведеног Уставни суд је утврдио да је уставна жалба благовремена и допуштена, те да су испуњене претпоставке за мериторно одлучивање и у односу на истакнуту повреду права на живот, гарантованог чланом 24. Устава.
7.2. Оценом основаности навода уставне жалбе Уставни суд, указујући на стандарде Европског суда за људска права у погледу права на живот, констатује да члан 2. Европске конвенције за заштиту људских права и основних слобода , односно члан 24. Устава садржи две материјалне обавезе: прву, општу обавезу заштите права на живот законом и другу, забрану намерног лишавања живота , те процесну обавезу: спровођење делотворне истраге о наводним повредама његовог материјалног аспекта.
Општа обавеза заштите права на живот законом не односи се само на успостављање кривичноправног оквира у смислу прописивања кривичних дела и поступка за гоњење и кажњавање наводних учинилаца, већ и на успостављање ефикасног механизама за спровођење закона (видети пресуду Европског суда за људска права, Великог већ а, Osman против Уједињеног Краљевства', број представке 23452/94, од 28. октобра 1998. године, ст. 115. и 116.).
Забрана намерног лишавања живота значи најпре обавезу за државне органе да се суздрже од радњи којима могу да повреде нечије право на живот, а затим и да предузму примерене мере ради заштите живота лица под њих овом надлежношћу од трећих лица (видети пресуду Европског суда за људска права, Великог већа, Öneryildiz против Турске , представка број 48939/99, од 30. новембра 2004. године, став 107.).
Са друге стране постоји позитивна обавеза државе која произлази из процесних гаранција права на живот, а која се састоји у обавези надлежних државних органа да спроведу делотворну истрагу у погледу навода да је неко лице лишено живота употребом силе, било од стране представника државе, било од стране других лица. Да би истрага задовољила стандарде делотворности она мора да буде адекватна, брза, транспарентна и независна , што подразумева постојање ефикасног судског система у оквиру којег ће бити спроведен поступак који не мора нужно по свом карактеру да буде кривични (видети пресуду Европског суда за људска права, McKerr против Уједињеног Краљевства, број представке 28883/95, од 4. маја 2001. године, став 111 .).
Истрага је адекватна ако су током истраге предузете радње које могу да доведу до откривања и кажњавања одговорних лица (видети пресуду Европског суда за људска права у предмету Labita против Италије, број представке 26772/95, од 6. априла 2000. године, став 131.) . То значи да су надлежни државни органи дужни да предузму све могуће радње и мере које омогућавају да се прикупе и обезбеде докази о предметном догађају (искази сведока, судско-медицинско вештачење, аутопсија и слично). Другим речима, истражни органи морају да следе сваки могући траг и прикупе сваки постојећи доказ који може да буде од значаја за утврђивање околности предметног догађаја и идентитета одговорних лица (видети, на пример, у погледу аутопсије – пресуду Европског суда за људска права, Великог већа , Salman против. Турске, број представке. 21986/93, од 27. јуна 2000. године, став 106; у погледу очевидаца – пресуду Tanrıkulu против Турске, број 23763/94, од 8. јула 1999. године, став 109; a за пример који се тиче доказа судске медицине – пресуду Gül против Турске, број 22676/93, од 14. децембра 2000. године, став 89.). Обавеза спровођења ефикасне истраге је обавеза средства, а не резултата. То значи да је за ефикасност истраге битно да су надлежни органи употребили сва могућа средства (спровели све мере и радње), при чему није од пресудног значаја да ли је коришћење тих средстава довело до конкретних резултата (као што је откривање, односно кажњавање учиниоца). Међутим, сваки недостатак истраге који подрива њену способност да се кроз њу утврди узрок смрти или учинилац може представљати ризик да овај стандард неће бити задовољен.
Истрага је брза уколико је реакција надлежних државних органа уследила одмах по сазнању да је наступила насилна смрт неког лица. Захтев разумне експедитивности значи да у истрази не сме да буде дужих периода неактивности који не могу да се оправдају објективним околностима. Ако државни органи одуговлаче с а истрагом, стиче се утисак да они толеришу та кривична дела или да су у договору са учиниоцима. Стога је брз одговор надлежних власти суштински важан за одржавање поверења јавности у њихово поштовање владавине права (видети пресуду Европског суда за људска права у предмету Шилих против Словеније, број представке 71463/01, од 9. априла 2009. године, став 195.)
Истрага је транспарентна ако органи који спроводе истрагу омогуће заинтересованим лицима (сродницима убијених) и јавности да се упознају са током истраге и њеним резултатима. Степен транспарентности истраге за ширу јавност може да буде ограничен (не мора да се пружи јавности неограничени увид у ток истраге), али сродницима убијеног лица мора да се омогући да добију релевантне информације о току истраге како би могли да заштите своје легитимне интересе (видети пресуду Европског суда за људска права, Великог већа, Shanaghan против Велике Британије, број представке 37715/97, од 4. маја 200. године , ст. 91. и 92, и пресуду Јуларић против Хрватске, број представке 20106/06, од 20. јануара 2011. године, став 44.)
Истрага је независна када особе које је спроводе ни на који начин нису повезане са оним особама које су учествовале у конкретним догађајима, што значи не само непостојање хијерархијске или институционалне везе, већ и практичну независност (видети пресуду Европског суда за људска права у предмету Ramsahai и други против Холандије, број представке 52391/99, од 15. маја 2007. године, став 325.) .
7.3. Применом наведених принципа на конкретан случај, Уставни суд је утврдио да су поводом смрти оштећеног А.М. 8. априла 2007. године од стране Министарства унутрашњих послова – Сектора унутрашње контроле полиције – Управе за послове унутрашње контроле полиције и Полицијске управе за град Београд – Одељења за контролу законитости у раду одмах извршене непосредне провере свих околности под којима је спроведена полицијска интервенција полицијских службеника ПС Врачар према покојном А.М. дана 4. априла 2007. године, те су обезбеђени и прикупљени докази о чему су Окружном јавном тужилаштву у Београду достављени извештаји Сектора унутрашње контроле полиције – Управ е за послове унутрашње контроле полиције 04/2 број 2027/S 07 од 14. априла 2007. године и Полицијске управ е за град Београд – Одељењ а за контролу законитости у раду 01/1 број 214-339/07 од 24. априла 2007. године , након чега је Окружно јавно тужилаштво у Београду актом Ктр. 1419/07 од 29. јуна 2007. године (примљен у суд 3. јула 2007. године) предложило Окружном суду у Београду предузимање одређених истражних радњи ради расветљавања свих околности критичног догађаја и утврђивања узрока смрти оштећеног А.М.
Уставни суд је затим утврдио да је Окружни суд у Београду у предмету Кри. 1541/07 предложене истражне радње спровео у року од непуних седам месеци, рачунајући од 3. јула 2007. године, када је примљен предлог Окружног јавно г тужилаштв а у Београду Ктр. 1419/07 од 29. јуна 2007. године до 24. јануара 2008. године, када је суду достављен налаз и мишљење комисије судских вештака Судско-медицинског одбора, Медицинског факултета у Б, као и да је након тога, поводом критичног догађаја, пред Трећим општинским судом у Београду у предмету Ки. 513/08, по предлогу Трећег општинског јавног тужилаштва у Београду Кт. 507/08 од 24. априла 2008. године, предузето више од 20 истражних радњи у року од једне године и два и по месеца, рачунајући од 29. априла 2008. године, када је предлог Трећег општинског јавног тужилаштва у Београду Кт. 507/08 од 24. априла 2008. године предат суду, до 13. јула 2009. године када су списи предмета достављени Трећем општинском јавном тужилаштву на даљу надлежност , а које је решењем Кт. 507/08 од 30. септембра 2009. године о одбацило кривичну пријаву, односно извештај ПС Врачар број 230-24/07 од 11. априла 2007. године и извештај Полицијске управе за град Београд – Управе криминалистичке полиције – Одељења за увиђајно -оперативне послове Д. 2425/07 од 5. априла 2007. године, против осумњичених полицијских службеника, с обзиром да по оцени јавног тужилаштва из прикупљених доказа не произлази постојање основане сумње да су извршили кривично дело за које се гоњење предузима по службеној дужности.
Полазећи од наведеног Уставни суд је утврдио да је истрага поводом смрти сина подноситељке уставне жалбе задовољила захтев хитности, с обзиром на то да је реакција надлежних државних органа уследила одмах по сазнању, најпре за наношење телесних повреда, а потом и смрт оштећеног А.М, те да су доказне радњ е предузиман е континуирано, без уочених периода апсолутне неактивности државних органа, а имајући у виду да је истраживање битних околности конкретног догађаја и прикупљање доказа поводом критичне полицијске интервенције службеника ПС Врачар од 4. априла 2007. године било поверено Министарству унутрашњих послова – Сект ору унутрашње контроле полиције – Управ и за послове унутрашње контроле полиције који је инстинтуционално и хијерархијски независтан од подручних полицијских управа, Уставни суд је утврдио да је истрага испунила и захтев непристрасности, иако је један део радњи био предузет од стране Полицијске управе за град Београд, с обзиром на то да Одељење за контролу законитости у раду није у хијерархијској подређености у односу на Полицијску станицу Врачар која је у саставу исте подручне полицијске управе, а чији су службеници били непосредни учесници критичног догађаја који је био предмет истраге.
Испитујући да ли је истрага поводом смрти сина подноситељке уставне жалбе била темељна, Уставни суд је утврдио да су надлежни државни органи кривичног гоњења, најпре , одмах након критичног догађаја од 4. априла 2007. године, а потом и након наступања смрти оштећеног 8. априла 2007. године , предузели опсежне мере ради прикупљања и обезбеђивања доказа, који су касније изведени пред судом у предметном кривичном поступку. Наиме, Уставни суд је утврдио да су најпре од стране Сектора унутрашње контроле полиције – Управа за послове унутрашње контроле полиције, као и Одељења за контролу законитости у раду Полицијске управе за град Београд , детаљно и свеобухватно испитане околности под којима је син подноситељке уставне жалбе задобио телесне повреде приликом полицијске интервенције 4. априла 2007. године, па су тако поред идентификације и саслушања свих непосредних учесника и сведока очевидаца критичног догађаја, обављени службени разговори и са полицијским службеницима који су се налазили у станици ПС Врачар када је оштећени А.М. приведен, као и лекари и медицинско особље које га је прегледало и пружило здравствену помоћ, те је прибављена свеобухватна медицинска документације на основу које је спроведено судско-медицинско вештачење. Поред наведеног надлежни државни органи кривичног гоњења су, по службеној дужности, али и на предлог пуномоћника оштећене испитали у својству сведока и она лица која нису имала непосредна сазнања о критичном догађају, али која су могла да пруже податке о околностима које су претходиле критичној полицијској интервенцији, као и о здравственом стању оштећеног након саслушања у ПС Врачар . Уставни суд је затим утврдио да је истрага након констатовања смрти оштећеног А.М. 8. априла 2007. године настављена, те је након извршене обдукције леша спроведено комисијско судско-медицинско вештачење којим је утврђен непосредан узрок смрти сина подноситељке уставне жалбе , као и узрочно-последична веза између радњи полицијских службеника приликом интервенције од 4. априла 2007. године и насталих телесних повреда код оштећеног А.М.
Имајући у виду наведено Уставни суд је оценио да је истрага поводом смрти сина подноситељке уставне жалбе испунила захтеве адекватности и темељности, као и да је подноситељки уставне жалбе био омогућен делотворан приступ истрази и учествовање у доказном поступку, чиме је задовољен и захтев транспарентности.
Следом свега изложеног, Уставни суд је утврдио да подноситељки уставне жалбе оспореним пресудама Вишег суда у Београду К. 634/15 од 3. јула 2017. године и Апелационог суда у Београду Кж1. 1208/18 од 20. фебруара 2017. године није повређено право на живот гарантовано чланом 24. Устава, па је , сагласно одредби члана 89. став 1. Закона о Уставном суду, уставну жалбу у овом делу одбио као неосновану, одлучујући као у првом делу тачке 2. изреке.
8. Испитујући уставну жалб у у преосталом делу којим су оспорене пресуде Вишег суда у Београду К. 634/15 од 3. јула 2017. године и Апелационог суда у Београду Кж1. 1208/17 од 20. фебруара 2018. године, Уставни суд је утврдио да подноситељка уставне жалбе повреду права на правично суђење из члана 32. став 1. Устава и повреду права на правно средство из члана 36. став 2. Устава заснива на тврдњи да је чињенично стање у предметном кривичном поступку било неправилно утврђено, дајући своју оцену изведених доказа и изражавајући негодовање чињеницом да су окривљени ослобођени од оптужбе, упркос чињеници да је другостепени суд у решењу о укидању првобитно донете пресуде дао јасне налоге по којима није поступљено у поновном поступку, као и да повреду права на једнаку заштиту права из члана 36. став 1. Устава није образложила ниједним наводом.
Полазећи од наведеног, а имајући у виду да се право на правично суђење у кривичном поступку јемчи пре свега окривљеном лицу, јер се у том поступку одлучује о оптужбама које су окривљеном стављене на терет, то је једино суд надлежан да одлучи о кривичној оптужби против окривљеног у погледу постојања кривичног дела, те да лице које у кривичном поступку има положај приватног тужиоца, оштећеног или оштећеног који има својство тужиоца, не може позивати на то да му је повређено право на правично суђење тиме што против окривљеног није покренут и вођен кривични поступак, или што кривични поступак није окончан осудом оптуженог лица, односно што оптуженоме није изречена одређена кривична санкција, Уставни суд је оценио да је уставна жалба, ratione personae, неспојива са истакнутом повредом права на правично суђење из члана 32. став 1. Устава.
С обзиром на то да подноситељка уставне жалбе повреду права на правно средство из члана 36. став 2. Устава заснива на битно истим разлозима којима образлаже повреду права на правично суђење из члана 32. став 1. Устава, Уставни суд је оценио да је уставна жалба и у овом делу недопуштена, а како подноситељка, у образложењу уставне жалбе није навела ниједан разлог који би се садржински могао довести у везу са истакнутом повредом права из члана 36. став 1. Устагва, то Уставни суд налази да уставна жалба у овом делу нема законом прописану садржину у смислу одредбе члана 82. Закона о Уставном суду.
Стога је Уставни суд у овом делу одбацио уставн у жалб у, сагласно одредби члана 36. став 1. тачка 7) Закона о Уставном суду, решавајући ка о у другом делу тачке 2. изреке.
8. Како је захтев за накнаду материјалне штете опредељен у висини трошкова кривичног поступка у предмету Вишег суда у Београду К.634/15, Уставни суд указује на то да у поступку по уставној жалби није надлежан да одлучује о том захтеву, те је, сагласно члану 36. став 1. тачка 1) Закона о Уставном суду, одбацио овај захтев због ненадлежности да по њему поступа, решавајући као у тачки 4. изреке.
У погледу захтева подноситељке уставне жалбе за накнаду трошкова поступка пред Уставним судом, Уставни суд подсећа да је у својој досадашњој пракси више пута разматрао наведено питање, те да је заузео став да у смислу члана 6. Закона о Уставном суду нема основа за накнаду трошкова поступка пред Уставним судом. С тим у вези, Уставни суд се позива на образложење које је дато, поред многих других, у Одлуци Уж-633/2011 од 8. маја 2013. године (видети интернет страницу Уставног суда на: www.ustavni.sud.rs).
9. Полазећи од свега изложеног, Уставни суд је, на основу одредаба члана 42б став 1. тачка 1), члана 45. тачка 9) и члана 46. тачка 9) Закона о Уставном суду, као и члана 89. Пословника о раду Уставног суда („Службени гласник РС“, број 103/13), донео Одлуку као у изреци.
ПРЕДСЕДНИК ВЕЋА
Снежана Марковић, с.р.