Уставни суд, Велико веће, у саставу: председник Суда Снежана Марковић, председник Већа, и судије Мирослав Николић, др Драгана Коларић, др Тамаш Корхец (Korhecz Tamás), др Милан Шкулић, Лидија Ђукић, др Наташа Плавшић и Гордана Ајншпилер Поповић, чланови Већа, у поступку по уставној жалби Т. З . из Београда , на основу члана 167. став 4. у вези са чланом 170. Устава Републике Србије, на седници Већа одржаној 28. октобра 2021. године, донео је
О Д Л У К У
1. Усваја се уставна жалба Т. З . и утврђује да је у управном спору који се водио пред Управним судом у предмету У. 13587/15, подносиоцу уставне жалбе повређено право на суђење у разумном року, зајемчено чланом 32. став 1. Устава Републике Србије, док се у преосталом делу уставна жалба одбацује.
2. Утврђује се право подносиоцу уставне жалбе на накнаду нематеријалне штете у износу од 400 евра, у динарској противвредности по средњем курсу Народне банке Србије на дан исплате. Накнада се исплаћује на терет буџетских средстава – раздео Министарства правде, у року од четири месеца од дана достављања ове одлуке Министарству.
О б р а з л о ж е њ е
1. Т. З . из Београда је , 4. априла 2019. године , Уставном суду изјавио уставну жалбу против пресуде Управног суда У. 13587/15 од 22. фебруара 2019. године , због повреде права на правично суђење и на суђење у разумном року, из члана 32. став 1. Устава Републике Србије.
У уставној жалби ја, поред осталог, наведено да оспорена пресуда није образложена, да нису дати разлози зашто није одржана усмена јавна расправа и да је Управни суд о тужби одлучио у року који се не може сматрати разумним за одлучивање. Подносилац је поставио захтев за накнаду нематеријалне штете.
2. Сагласно одредби члана 170. Устава, уставна жалба се може изјавити против појединачних аката или радњи државних органа или организација којима су поверена јавна овлашћења, а којима се повређују или ускраћују људска или мањинска права и слободе зајемчене Уставом, ако су исцрпљена или нису предвиђена друга правна средства за њихову заштиту. Поступак по уставној жалби се, у смислу члана 175. став 3. Устава, уређује законом.
У току поступка пружања уставносудске заштите, поводом испитивања основаности уставне жалбе у границама захтева истакнутог у њој, Уставни суд утврђује да ли је у поступку одлучивања о правима и обавезама подносиоца уставне ж албе повређено или ускраћено његово Уставом зајемчено право или слобода.
3. Уставни суд је у спроведеном поступку извршио увид у целокупну документацију приложену уз уставну жалбу, на основу чега је утврдио следеће чињенице и околности од значаја за одлучивање:
Решењем Високог савета судства број 119-00-1/2013-01 од 25. августа 2015. године поништена је Одлука Високог савета судства број 119-00-1/2013-01 од 24. децембра 2012. године, због немогућности извршења, а сагласно одредби члана 257. Закона о општем управном поступку („Службени лист СРЈ“, бр. 33/97 и 31/01 и „Службени гласник РС“, број 30/10) .
Подносилац је 25. септембра 2015. године поднео тужбу против наведеног решења, која је одбијена као неоснована оспореном пресудом Управног суда У. 13587/15 од 22. фебруара 2019. године.
4. Одредбом члана 32. став 1. Устава, на чију повреду подносилац указује у уставној жалби, утврђено је да свако има право да независан, непристрасан и законом већ установљен суд, правично и у разумном року, јавно расправи и одлучи о његовим правима и обавезама, основаности сумње која је била разлог за покретање поступка, као и о оптужбама против њега.
Одредбом члана 2. Закона о управним споровима ("Службени гласник РС", бр. 111/09), прописано је да у управном спору суд одлучује на основу закона и у разумном року, на подлози чињеница утврђених на усменој јавној расправи.
5. Разматрајући основаност уставне жалбе са становишта садржине Уставом зајемченог права на суђење у разумном року, Уставни суд указује да је подносилац 25. септембра 2015. године поднео тужбу Управном суду против решења Високог савета судства, а да је Управни суд о тужби одлучио оспореном пресудом У. 13587/15 од 22. фебруара 2019. године, односно након више од три године и четири месеца.
Уставни суд оцењује да је само трајање конкретног управног спора прекорачило стандард поступања у разумном року. Полазећи од тога да је појам разумног трајања поступка релативна категорија која зависи од низа чинилаца, а пре свега од сложености чињеничних и правних питања, понашања подносиоца уставне жалбе, поступања надлежног суда у управном спору, као и значаја истакнутог права за подносиоца, Уставни суд је испитивао да ли су и у којој мери наведени критеријуми утицали на дуго трајање поступка пред тим судом.
Уставни суд констатује да је подносилац имао легитиман интерес да се о његовој тужби одлучи у разумном року, као и да подносилац није, нити је могао допринети трајању предметног управног спора.
Оцењујући поступање надлежног суда у конкретном случају, Уставни суд је утврдио да је Управни суд о тужби, без одржавања усмене расправе, одлучио тек након више од три године и четири месеца.
Полазећи од свега наведеног, Уставни суд је утврдио да је у предметном управном спору повређено право подносиоца уставне жалбе на суђење у разумном року, зајемчено одредбом члана 32. став 1. Устава и усвојио уставну жалбу, одлуч ујући као у првом делу тачке 1. изреке, сагласно одредби члана 89. став 1. Закона о Уставном суду („Службени гласник РС“, бр. 109/07, 99/11, 18/13 – Одлука УС, 40/15 – др. закон и 103/15).
6. На основу одредбе члана 89. став 3. Закона о Уставном суду, Уставни суд је у тачки 2. изреке одлучио да се правично задовољење подносиоцу уставне жалбе због констатоване повреде права оствари утврђењем права на накнаду нематеријалне штете у износу од 400 евра, у динарској противвредности по средњем курсу Народне банке Србије на дан исплате, а да се накнада исплати на терет буџетских средстава - раздео Министарства правде, у року од четири месеца од дана достављања ове одлуке Министарству.
Приликом одлучивања о висини нематеријалне штете коју је претрпео подносилац уставне жалбе због повреде права на суђење у разумном року, Уставни суд је ценио све околности од значаја за утврђивање висине ове штете, посебно дужину трајања предметног управног спора. Уставни суд сматра да наведени новчани износ представља правичну и адекватну накнаду за по вреду права коју је подносилац уставне жалбе претрпео због наведеног поступања суда. Одлучујући о висини накнаде нематеријалне штете, Уставни суд је, такође, имао у виду праксу овог суда, економске и социјалне прилике у Републици Србији, као и саму суштину накнаде нематеријалне штете којом се оштећеном лицу пружа одговарајуће задовољење.
Поред тога, Уставни суд је имао у виду новију праксу Европског суда за људска права изражену у пресуди Хрустић и други против Србије од 9. јануара 2018. године (представке бр. 8647/16, 12666/16 и 20851/16), и више других пресуда, а које се односе на питање висине накнаде нематеријалне штете досуђене због повреде права на суђење у разумном року. Усклађујући своју досадашњу праксу са наведеним ставовима Европског суда, Уставни суд сматра да наведени новчани износ представља адекватну компензацију за повреду права коју је подносилац уставне жалбе претрпео због неделотворног поступања суда.
7. Уставни суд констатује да је подносилац уставну жалбу изјавио и против пресуде Управног суда У. 13587/15 од 22. фебруара 2019. године, због повреде права на правично суђење из члана 32. став 1. Устава.
Оспореном пресудом одбијена је као неоснована тужба подносиоца поднета против решења Високог савета судства број 119-00-1/2013-01 од 25. августа 2015. године којим је, сагласно одредби члана 257. став 1. тачка 3. Закона о општем управном поступку, поништена Одлука Високог савета судства број 119-00-1/2013-01 од 24. децембра 2012. године, због немогућности извршења.
Испитујући постојање претпоставки за поступање по поднетој уставној жалби, Уставни суд указује на следеће:
Из одредбе члана 170. Устава произлази да је једна од претпоставки за изјављивање уставне жалбе да су пре њеног подношења искоришћена прописана правна средства за заштиту права подносиоца уставне жалбе.
Одредбама члана 49. ст. 1. и 2. Закона о управним споровима прописано је да против правноснажне одлуке Управног суда странка и надлежни јавни тужилац могу да поднесу Врховном касационом суду захтев за преиспитивање судске одлуке (у даљем тексту: „захтев“), да захтев може да се поднесе када је то законом предвиђено, у случајевима када је суд одлучивао у пуној јурисдикцији и у стварима у којима је у управном поступку била искључена жалба.
Одредбама члана 257. Закона о општем управном поступку било је прописано да се ништавим оглашава решење: које је у управном поступку донесено у ствари из судске надлежности или у ствари о којој се уопште не може решавати у управном поступку; које би својим извршењем могло проузроковати неко дело кажњиво по кривичном закону; чије извршење није могуће; које је донео орган без претходног захтева странке (члан 116.), а на то странка није накнадно изричито или прећутно пристала; које садржи неправилност која је по некој изричитој законској одредби предвиђена као разлог ништавости.
Одредбама члана 258. наведеног Закона, било је прописано: да се решење у свако доба може огласити ништавим по службеној дужности или по предлогу странке или државног, односно јавног тужиоца (став 1.); да се решење може огласити ништавим у целини или делимично (став 2.); да је против решења којим се неко решење оглашава ништавим или се одбија предлог странке или државног, односно јавног тужиоца за оглашавање решења ништавим, допуштена жалба, те да ако нема органа који решава по жалби, да се против тог решења може непосредно покренути управни спор (став 3.).
Уставни суд констатује да је у поступку по овом ванредном правном средству обезбеђена посебна правна заштита, која се остварује коришћењем правних средстава прописаних искључиво за тај поступак. У том смислу, одредбом члана 258. Закона о општем управном поступку било је прописано да је против решења којим се неко решење оглашава ништавим или се одбија предлог странке или државног, односно јавног тужиоца за оглашавање решења ништавим, допуштена жалба, али да ако нема органа који решава по жалби, да се против тог решења може непосредно покренути управни спор.
Полазећи од изложеног, односно да против решења Високог савета судства није допуштена жалба, већ да се исто могло побијати само тужбом у управном спору, што је подносилац и учинио, Уставни суд је утврдио да поднос илац уставне жалбе пре изјављивања уставне жалбе није искористио право из Закона о управним споровима да против оспорене правноснажне пресуде Управног суда поднесе захтев за преиспитивање судске одлуке Врховном касационом суду. Уставни суд указује на то да се под исцрпљивањем правних средстава у управном поступку сматра доношење одлуке по тужби у управном спору, односно доношење одлуке по захтеву за преиспитивање судске одлуке, уколико је ово ванредно правно средство дозвољено. Како је против решења Високог савета судства број 119-00-1/2013-01 од 25. августа 2015. године била искључена жалба, Уставни суд је оценио да је подносилац уставне жалбе на основу одредбе члана 49. став 2. тачка 3) Закона о управним споровима против оспорене пресуде Управног суда могао изјавити захтев за преиспитивање судске одлуке.
С обзиром на то да подносилац уставне жалбе пре обраћања Уставном суду није исцрпео прописана правна средства за заштиту својих права, Уставни суд је уставну жалбу у овом делу одбацио, сагласно одредби члана 36. став 1. тачка 7) Закона о Уставном суду, јер нису испуњене Уставом и законом утврђене претпоставке за вођење поступка и одлучивање, решавајући као у другом делу тачке 1. изреке.
8. С обзиром на све изложено, Уставни суд је, на основу одредаба члана 42б став 1. тачка 1), члана 45. тачка 9) и члана 46. тачка 9) Закона о Уставном суду и члана 89. Пословника о раду Уставног суда („Службени гласник РС“, број 103/13), донео Одлуку као у изреци.
ПРЕДСЕДНИК ВЕЋА
Снежана Марковић, с.р.