Уставни суд у саставу: председник др Боса Ненадић и судије др Оливера Вучић, др Марија Драшкић, др Агнеш Картаг Одри, Весна Илић Прелић, Катарина Манојловић Андрић, мр Станка Милановић, мр Драгиша Слијепчевић и Предраг Ћетковић, на основу члана 167. став 1. тачка 1. Устава Републике Србије, на седници одржаној 29. јануара 2009. године, донео је
Р Е Ш Е Њ Е
Не прихватају се иницијативе за покретање поступка за утврђивање неуставности одредаба члана 132. став 2. и члана 133. став 3. Закона о основама система образовања и васпитања ("Службени гласник РС", бр. 62/2003, 64/2003, 58/2004, 62/2004, 79/2005 и 101/2005).
О б р а з л о ж е њ е
Уставном суду поднетe су иницијативе за оцену уставности одредаба члана 132. став 2. и члана 133. став 3. Закона о основама система образовања и васпитања ("Службени гласник РС", бр. 62/2003, 64/2003, 58/2004, 62/2004, 79/2005 и 101/2005). У иницијативама се наводи да се оспореном одредбом члана 132. став 2. Закона запослени у установама образовања и васпитања доводе у неравноправан положај у односу на друге запослене којима, сагласно одредби члана 175. став 1. тачка 2. Закона о раду, радни однос престаје са навршених 65 година живота и најмање 15 година стажа осигурања. Стога је, према мишљењу иницијатора, оспорена одредба Закона у несагласности са одредбом члана 175. став 1. тачка 2. Закона о раду и одредбом члана 60. став 3. Устава Републике Србије, којом се свима јемчи, под једнаким условима, доступност свих радних места. У погледу оспорене одредбе члана 133. став 3. Закона наводи се: да оспореном одредбом није предвиђено од ког момента се рачуна рок утврђен том одредбом те да, стога, таква норма не може бити императивне природе; да није јасно шта се подразумева под појмом "обраћање суду" – да ли то значи покретање поступка или било какво друго обраћање суду; да реч "може" из дела оспорене одредбе који гласи: "запослени се може обратити надлежном суду", ствара само дилеме у смислу да ли то значи да може, али и не мора, и да ли норма која предвиђа да се нешто може урадити може водити губитку неког права; да оспорена одредба доводи до правне несигурности и повређује право појединца да пред судом тражи заштиту својих права и интереса, а ради се о основном праву на рад и запослење.
Уставни суд је у спроведеном поступку утврдио да је оспореном одредбом члана 132. став 2. Закона о основама система образовања и васпитања утврђено да наставнику, васпитачу или стручном сараднику у установи престаје радни однос на крају школске године у којој наврши 40 стажа осигурања или 65 година живота, а да је оспореном одредбом члана 133. став 3. Закона утврђено да ако надлежни орган не одлучи по приговору у утврђеном року или ако запослени није задовољан другостепеном одлуком, може се обратити надлежном суду у року од 15 дана.
Устав Републике Србије утврђује: да су пред Уставом и законом сви једнаки, да свако има право на једнаку законску заштиту, без дискриминације, као и да је забрањена свака дискриминација, непосредна или посредна, по било ком основу, a нарочито по основу расе, пола, националне припадности, друштвеног порекла, рођења, вероисповести, политичког или другог уверења, имовног стања, културе, језика, старости и психичког или физичког инвалидитета (члан 21. ст. 1, 2. и 3.); да свако има право да независан, непристрасан и законом већ установљен суд, правично и у разумном року, јавно расправи и одлучи о његовим правима и обавезама, основаности сумње која је била разлог за покретање поступка, као и о оптужбама против њега (члан 32. став 1.); да се јемчи једнака заштита права пред судовима и другим државним органима, имаоцима јавних овлашћења и органима аутономне покрајине и јединица локалне самоуправе и да свако има право на жалбу или друго правно средство против одлуке којом се одлучује о његовом праву, обавези или на закону заснованом интересу (члан 36. ст. 1. и 2.); да Република Србија уређује и обезбеђује систем у области радних односа, заштите на раду, запошљавања, социјалног осигурања и других облика социјалне сигурности; друге економске и социјалне односе од општег интереса и систем у областима здравства, социјалне заштите, борачке и инвалидске заштите, бриге о деци, образовања, културе и заштите културних добара, спорта, јавног информисања; систем јавних служби (члан 97. тач. 8. и 10.); да Народна скупштина доноси законе и друге опште акте из надлежности Републике Србије (члан 99. став 1. тачка 7.); да се делатности и послови због којих се оснивају јавне службе, њихово уређење и рад прописује законом (члан 137. став 5.).
Сагласно наведеним одредбама Устава, Република Србија је овлашћена да законом уреди систем у области радних односа и систем у области образовања, као и да делатности и послове због којих се оснивају јавне службе, њихово уређење и рад уреди законом. Из наведеног произлази и овлашћење законодавца да законом, у конкретном случају Законом о основама система образовања и васпитања, уреди услове и начин обављања делатности образовања и васпитања као посебне врсте јавне службе, као и права и обавезе наставника, васпитача и стручних сарадника који обављају послове из те делатности у установама предшколског васпитања и образовања и установама основног и средњег образовања и васпитања, укључујући и питање престанка радног односа те категорије запослених, као и питање поступка правне заштите запослених.
Полазећи од наведеног, законодавац је одређујући услове за престанак радног односа наставнику, васпитачу или стручном сараднику на начин утврђен оспореном одредбом члана 132. став 2. Закона поступио у складу са овлашћењима из одредаба члана 97. тач. 8. и 10, члана 99. став 1. тачка 7. и члана 137. став 5. Устава. Закон о основама система образовања и васпитања, у делу који се односи на престанак радног односа наставника, васпитача и стручних сарадника, је посебан закон у односу на Закон о раду ("Службени гласник РС", бр. 24/2005 и 61/2005), који представља општи закон у области радних односа и који уређује услове за престанак радног односа на начин друкчији од оног утврђеног оспореном одредбом Закона. Стога, чињеница да оспорена одредба Закона на друкчији начин уређује престанак радног односа за конкретну категорију запослених него што то на општи начин чини Закон о раду, не доводи, по оцени Уставног суда, у неравноправан положај наставнике, васпитаче или стручне сараднике који раде у васпитној или образовној установи у односу на друге запослене. Ово из разлога што се оспореном одредбом Закона утврђени услови за престанак радног односа једнако односе на све грађане који се налазе у истој правној ситуацији прописаној том одредбом, као и стога што се њоме не ствара неједнакост (дискриминација) међу грађанима с обзиром на њихова својства. Из наведених разлога оспорена одредба Закона, по оцени Уставног суда, није у несагласности ни са одредбом члана 21. став 3. Устава. Сагласност оспорене одредбе члана 132. став 2. Закона с одредбом члана 60. став 3. Устава, у односу на коју је такође тражена оцена уставности, Уставни суд није ценио, јер се наведеном уставном одредбом не утврђује право грађана у вези престанка радног односа, већ право на доступност радних места под једнаким условима, те наведена одредба није од значаја за оцену уставности.
Утврђивање конкретних услова за престанак радног односа наставника, васпитача или стручних сарадника који раде у васпитној или образовној установи, на основу и у оквиру наведених уставних овлашћења, јесте ствар законодавне политике коју Уставни суд, сагласно одредбама члана 167. Устава, није надлежан да оцењује.
Одредбама члана 133. оспореног Закона уређен је поступак правне заштите запосленог у остваривању права, обавеза и одговорности, док је оспореном одредбом става 3. тог члана утврђен рок у коме запослени може да се обрати надлежном суду у случају да надлежни орган не поступи по приговору запосленог у утврђеном року, односно у случају када запослени није задовољан другостепеном одлуком. Уређујући питање рока за покретање поступка судске заштите на начин утврђен оспореном одредбом Закона, законодавац је, по оцени Уставног суда, поступио у складу са овлашћењима из одредаба члана 97. тач. 8. и 10, члана 99. став 1. тачка 7. и члана 137. став 5. Устава. При томе, оспореном одредбом се не повређује, нити ограничава право на доступност судске заштите (право на правично суђење) зајемчено одредбом члана 32. став 1. Устава и право на једнаку заштиту права и на правно средство зајемчено одредбама члана 36. Устава. Наиме, оспореном одредбом Закона се утврђује право запосленог да тражи заштиту својих права пред надлежним судом, уз одређивање рока у коме се то право може остварити. Стога је утврђивање почетка трајања и дужине рока у коме запослени у установи образовања и васпитања може затражити судску заштиту, на основу и у оквиру наведених уставних овлашћења, ствар законодавне политике коју Уставни суд, сагласно одредбама члана 167. Устава, није надлежан да оцењује.
Наводи иницијатора о појмовним нејасноћама и дилемама које наводно ствара оспорена одредба члана 133. став 3. Закона нису од значаја за правилно решење ове уставноправне ствари, јер се не ради о тврдњама које се тичу уставности датог законског решења, па самим тим ни надлежности Уставног суда из члана 167. Устава.
У погледу захтева за оцену сагласности оспорене одредбе члана 132. став 2. оспореног Закона са одредбом члана 175. став 1. тачка 2. Закона о раду, Уставни суд је утврдио да се ради о прописима исте правне снаге, а да Уставни суд, сагласно одредбама члана 167. Устава, не оцењује међусобну сагласност Закона.
С обзиром на наведене разлоге, Уставни суд је нашао да нема основа за покретање поступка поводом поднетих иницијатива.
На основу изложеног и одредаба члана 46. тачка 5) у вези члана 53. став 3. Закона о Уставном суду ("Службени гласник РС", број 109/2007), Уставни суд је решио као у изреци.
ПРЕДСЕДНИК
УСТАВНОГ СУДА
др Боса Ненадић, с.р