Преглед документа Уж-6596/2018 Word документ

Уставни суд, Велико веће, у саставу: председник Суда Снежана Марковић, председник Већа и судије Мирослав Николић, др Тијана Шурлан, Татјана Ђуркић, др Милан Шкулић, Лидија Ђукић, др Наташа Плавшић и др Јован Ћирић., чланови Већа, у поступку по уставној жалби Ј. А . из Локви, општина Алибунар , на основу члана 167. став 4. у вези са чланом 170. Устава Републике Србије, на седници Већа одржаној 18. новембра 2021. године, донео је

1. Усваја се уставна жалба Ј. А . и утврђује да је у управном поступку који је вођен пред Републичким геодетским заводом – Служба за катастар непокретности Алибунар у предмету број 952-02-1156/2013Ж подноси оцу уставне жалбе повређено право на суђење у разумном року , зајемчено одредбом члана 32. став 1. Устава Републике Србије, док се у преосталом делу уставна жалба одбацује.

2. Утврђује се право подносиоцу уставне жалбе на накнаду нематеријалне штете у износу од 600 евра , у динарској противвредности по средњем курсу Народне банке Србије на дан исплате. Накнада се исплаћује на терет буџетских средстава – раздео Министарства правде, у року од четири месеца од дана достављања ове одлуке Министарству .

1. Ј. А . из Локви, општина Алибунар , преко пуномоћника Т. Р, адвоката из Алибунара, поднео је Уставном суду, 1. јуна 2018. године, уставну жалбу против решења Министарства грађевинарства, саобраћаја и инфраструктуре број 952-01-00248/2014-06 од 20. фебруара 2015. године и пресуд е Управног суда У. 5548/15 од 19. априла 2018. године, због повреде права на правично суђење и суђење у разумном року и права на имовину , зајемчених одредбама члана 32. став 1. и члана 58. став 1. Устава Републике Србије.

У уставној жалби је, поред осталог, наведено: да је у извршном поступку који је вођен пред Општинским судом у Алибунару решењем тог суда И. 26/03 од 10. јула 2006. године непокретност извршног дужника С. Ђ . досуђена подносиоцу као извршном повериоцу; да је Општински суд у Алибунару донео решење И. 26/03 од 19. децембра 2007. године о предаји непокретности извршног дужника подносиоцу ; да у време вођења извршног поступка извршни дужник није био уписан као власник предметног стана; да је Служба за катастар непокретности Алибунар дозволила упис права својине подносиоца на предметној непокретности решењем од 5. децембра 2013. године, али само са уделом од ½, „вршећи ревизију купопродајног уговора“ који је закључен 15. августа 2000. године.

Подносилац уставне жалбе је даље навео да извршни дужник, ни његова супруга у току парничног и извршног поступка нису истакли приговор постојања пресуде на основу признања Општинског суда у Алибунару П. 32/04 од 19. марта 2004. године, којом је извршни дужник својој супрузи признао право својине на ½ дела предметне непокретности, већ се његова супруга пријавила као „умешач“ у поступку пред Службом за катастар непокретности Алибунар .

Према наводима уставне жалбе, смисао одредбе члана 122. став 3. Закона о државном премеру и катастру није у томе да се правни послови који су основ за стицање стварних права могу ревидирати и да се о њима може поново одлучивати. Подносилац, с тим у вези, истиче да Служба за катастар непокретности Алибунар није правилно применила одредбу члана 125. наведеног закона о одлучивању по редоследу пријема захтева за упис права и није била овлашћена да мења правноснажно решење Општинског суда у Алибунару, на основу кога је он стекао право сво јине на предметној непокретности.

У уставној жалби се истиче да подносилац 12 година није могао да користи „купљени стан“, због чега се од Уставног суда тражи да утврди право подносиоцу на накнаду материјалне штете у износу од 1.700.000 динара. Подносилац, такође, тражи да му Уставни суд утврди право на накнаду штете због повреде права на суђење у разумном року у износу од 240.000 динара, као и право на накнаду трошкова поступка пред овим судом.

2. Сагласно члану 170. Устава Републике Србије, уставна жалба се може изјавити против појединачних аката или радњи државних органа или организација којима су поверена јавна овлашћења, а којима се повређују или ускраћују људска или мањинска права и слободе зајемчене Уставом, ако су исцрпљена или нису предвиђена друга правна средства за њихову заштиту.

У току поступка пружања уставносудске заштите, поводом испитивања основаности уставне жалбе у границама истакнутог захтева, Уставни суд утврђује да ли је у поступку одлучивања о правима и обавезама подносиоца уставне жалбе повређено или ускраћено његово Уставом зајемчено право или слобода.

3. Уставни суд је, у спроведеном поступку, на основу увида у оспорени акт, спис е предмета Републичког геодетског завода – Служба за катастар непокретности Алибунар број 952-02-1156/2013Ж, као и достављену документацију, утврдио следеће чињенице и околности од значаја за одлучивање:

3.1. Решењем Општинског суда у Алибунару И. 26/03 од 10. јула 2006. године Ј. А, овде подносиоцу уставне жалбе, досуђена је непокретност С . Ђ . – двособан комфоран стан изграђен на к.п. б рој .../1 КО Алибунар, величине 61 м2, као „вангрунтовно“ вл асништво извршног дужника. У образложењу је наведено да је извршена продаја непокретности дужника усменим јавним надметањем, да је поверилац Ј. А . дао најповољнију понуду и да је про дајом предметне непокретности поверилац делимично намирен.

Решењем Општинског суда у Алибунару И. 26/03 од 19. децембра 2007. године одређена је предаја подносиоцу уставне жалбе предметне непокретности дужника као „ванрунтовног“ власника и упис права својине на тој непокретности. Истим решењем наложено је земљишно-књижном одељењу Општинског суда у Алибунару и Служби за катастар непокретности Алибунар да након правноснажности решења, кад се за то буду стекли услови, спроведе упис права својине у корист купца .

3.2. Закључком Републичког геодетског завода – Служба за катастар непокретности Алибунар број 952-02-1156/2013Ж од 24. јула 2013. године наложено је подносиоцу уставне жалбе да достави допуну решења Општинског суда у Алибунару И. 26/03 од 19. децембра 2007. године, у којој ће бити наведен број стана на коме се налаже упис права својине, као и исправу на основу које је С . Ђ . стекао предметни стан од власника уписаног у катастар непокретности. У образложењу закључка је констатовано да је та служба 11. јуна 2013. године по службеној дужности покренула поступ ак уписа пра ва својине на предметном стану.

Д. Ђ . из Алибунара обратила се Републичком геодетском заводу – Служба за катастар непокретности Алибунар поднеском од 18. октобра 2013. године, тражећи да јој се призна својство „умешача“ у поступку који се води у предмету број 952-02-1156/2013Ж и захтевајући да се упише као власник на ½ стана број 3, који се налази у згради изграђеној на к.п. број .../1 КО Алибунар. У поднеску је наведено да је пресудом Општинског суда у Алибунару П. 32/04 од 19. марта 2004. године ревидиран уговор о купопродаји закључен између С. Ђ . и Ј . Д . и „право власништва извршног дужника умањено за ½ у корист Д. Ђ . као брачна тековина “.

Решење Основног суда у Панчеву И. 362/12 од 16. октобра 2013. године, којим су исправљена решења Општинског суда у Алибунару И. 26/03 од 10. јула 2006. године и 19. децембра 2007. године, примљено је у Служби за катастар непокретности Алибунар 23. октобра 2013. године.

Решењем Републичког геодетског завода – Служба за катастар непокретности Алибунар број 952-02-1156/2013Ж од 5. децембра 2013. године дозвољен је упис права својине у корист подносиоца уставне жалбе, са делом поседа ½ и у корист Д . Ђ , са делом поседа ½ на стану број 3, који је уписан као посебни део зграде изграђене на к.п. број .../1 (тачка 1. диспозитива) и одбијен је упис права својине на ½ дела предметне непокретности у корист подносиоца уставне жалбе (тачка 2. диспозитива). У образложењу решења је, поред осталог, констатовано да је пресудом Општинског суда у Алибунару П. 32/04 од 19. марта 2004. године утврђено да је Д. Ђ . стекла право својине по правном основу купопродаје на ½ дела предметног стана, па је у том смислу извршена ревизија купопродајног уговора од 15. августа 2000. године, овереног пред Општинским судом у Алибунару Ов. 1031/2000 и утврђено да је Д. Ђ . купац предметног стана у ½ дела. Полазећи од наведеног, а имајући у виду одредбу члана 85. став 2. Закона о државном премеру и катастру, првостепени орган је дозволио упис права својине у корист подносиоца уставне жалбе на ½ предметног стана. С обзиром на то да је Д . Ђ . признато својство странке у поступку, сагласно одредбама члана 122. ст. 1. и 3. наведеног закона, а имајући у виду да наведена пресуда Општинског суда у Алибунару представља исправу којом се доказује правни континуитет између лица против кога се тражи упис и уписаног претходника, дозвољен је упис права својине у корист наведеног лица на ½ дела тог стана. Првостепени орган је одбијање уписа права својине на преосталој половини предметне непокретности у корист подносиоца уставне жалбе образложио тиме што С . Ђ, против кога је тражен упис, није био „вангрунтовни“ власник предметног стана у целини, већ само на ½ дела.

Подносилац уставне жалбе је 16. децембра 2013. године изјавио жалбу против наведеног решења првостепеног органа, која је одбијена оспореним решењем Министарства грађевинарства, саобраћаја и инфраструктуре број 952-01-00248/2014-06 од 20. фебруара 2015. године. Другостепени орган је у образложењу решења, поред осталог, констатовао да је пресуда Општинског суда у Алибунару П. 32/04 од 19. марта 2004. године достављена са клаузулом правноснажности и извршности од 19. марта 2004. године. Оцењујући наводе жалбе да је првостепени орган вршио ревизију уговора о купопродаји закљученог 2000. године, другостепени орган је истакао да је тај уговор ревидиран правноснажном судском пресудом и да у време поступка извршења С . Ђ . није био власник предметне непокретности у уделу 1/1.

Оспореном пресудом Управног суда У. 5548/2015 од 19. априла 2018. године одбијена је као неоснована тужба , поднета 8. априла 2015. године, којом је подносилац уставне жалбе побијао законитост наведеног коначног решења. Управни суд је у свему прихватио разлоге другостепеног органа за одбијање жалбе подносиоца.

3.3. Решењем Основног суда у Панчеву И. 362/2012 од 2. јуна 2014. године одређен је прекид извршног поступка одређеног решењем о извршењу Општинског суда у Алибунару И. 26/03 од 3. јуна 2003. године до окончања поступка по жалби подносиоца уставне жалбе изјављеној против решења Републичког геодетског завода – Служба за катастар непокретности Алибунар број 952-02-1156/2013Ж од 5. децембра 2013. године. У образложењу решења је наведено да је пре доношења закључка о намирењу потребно утврдити да ли је извршни поверилац досуђењем постао власник целе непокретности или само сувласничког дела, па је поступак прекинут јер то представља претходно питање у предметном поступку извршења.

4. Одредбама Устава, на чију повреду подносилац указује у уставној жалби, утврђено је: да свако има право да независан, непристрасан и законом већ установљен суд, правично и у разумном року, јавно расправи и одлучи о његовим правима и обавезама, основаности сумње која је била разлог за покретање поступка, као и о оптужбама против њега (члан 32. став 1.) ; да се јемчи мирно уживање својине и других имовинских права стечених на основу закона, (члан 58. став 1.).

За одлучивање о основаности уставне жалбе у овом делу од значаја су и одредбе следећих закона:

Одредбама Закона о општем управном поступку („Службени лист СРЈ“, бр. 33/97 и 31/01 и „Службени гласник РС“, број 30/10) било је прописано: да се поступак мора водити без одуговлачења и са што мање трошкова за странку и друге учеснике у поступку, али тако да се прибаве сви докази потребни за правилно и потпуно утврђивање чињеничног стања и за доношење законитог и правилног решења (члан 14.); да кад се поступак покреће поводом захтева странке, односно по службеној дужности ако је то у интересу странке, а пре доношења решења није потребно спроводити посебан испитни поступак, нити постоје други разлози због којих се не може донети решење без одлагања (решавање претходног питања и др.), орган је дужан да донесе решење и достави га странци што пре, а најкасније у року од једног месеца од дана предаје уредног захтева, односно од дана покретања поступка по службеној дужности, ако посебним законом није одређен краћи рок; да у осталим случајевима, кад се поступак покреће поводом захтева странке, односно по службеној дужности, ако је то у интересу странке, орган је дужан да донесе решење и достави га странци најкасније у року од два месеца, ако посебним законом није одређен краћи рок (члан 208. став 1.); да се решење по жалби мора донети и доставити странци што пре, а најкасније у року од два месеца од дана предаје жалбе, ако посебним законом није одређен краћи рок (члан 237. став 1.)

Сагласно члану 2. Закона о управним споровима („Службени гласник РС“, број 119/09), у управном спору суд одлучује на основу закона и у разумном року, на подлози чињеница утврђених на усменој јавној расправи.

5. Полазећи од тога да је уставна жалба изјављена против решења којим је пред управним органима окончан поступак одлучивања о упису права подносиоца на спорној непокретности, као и судска пресуда донета у управном спору који је уследио, Уставни суд је ради оцене о истакнутој повреди права на суђење у разумном року испитивао оправданост трајања управног поступк а који је 11. јуна 2013. године покренут пред Републичким геодетским заводом – Служба за катастар непокретности Алибунар по службеној дужности , а окончан оспореном пресудом Управног суда.

Уставни суд констатује да чињеница да је оспорени поступак трајао непуних пет година може указивати на то да поступак није окончан у оквиру разумног рока. Међутим, полазећи од тога да је појам разумног трајања поступка релативна категорија која зависи од низа чинилаца, а пре свега од сложености правних питања и чињеничног стања у конкретном спору, понашања подносиоца уставне жалбе, поступањ а органа који су водили поступак, као и значаја истакнутог права за подносиоца, Уставни суд је испитивао да ли су и у којој мери наведени критеријуми утицали на дуго трајање поступка.

Уставни суд је оценио да се предметни поступак не може сматрати сложеним у погледу чињеничних или правних питања, јер је само требало утврдити да ли су, на основу достављених исправа, испуњени услови за упис права својине корист подносиоца уставне жалбе на спорној непокретности у целини .

Уставни суд налази да је подносилац уставне жалбе имао значајан правни и материјални интерес да се у разумно м року одлучи о упису права на спорној непокретности у његову корист, посебно имајући у виду да је извршни поступак који је вођен ради наплате његовог потраживања прекинут до окончања поступка уписа тог права у катастар непокретности.

Уставни суд је из достављених списа предмета утврдио да је првостепени орган у року прописаном законом одлучио о упису права својине на спорној непокретности – након стицања процесних претпоставки за доношење одлуке, да је одлучивање другостепеног органа о жалби подносиоца изјављеној против решења о дозволи уписа трајало годину дана и два месеца , а да је од подношења тужбе Управном суду до доношења оспорене пресуде протекло три године. По оцени овог суда, Управни суд је превасходно одговоран за дуго трајање оспореног поступка , посебно имајући у виду да се чињенично стање утврђено у управном спору не разликује од оног које је утврђено у предметном управном поступку.

Уставни суд је нашао да подносилац уставне жалбе својим радњама није допринео дугом трајању предметног поступка.

Полазећи од свега наведеног, Уставни суд је, сагласно одредб и члана 89. став 1. Закона о Уставном суду („Службени гласник РС“, бр. 109/07, 99/11, 18/13 – Одлука УС, 40/15 – др. закон и 103/15) , усвојио уставну жалбу изјављену због повреде права на суђење у разумном року у управном поступку који је вођен пред Републичким геодетским заводом – Служба за катастар непокретности Алибунар у предмету број 952-02-1156/2013Ж, одлучујући као у првом делу тачке 1. изреке.

6. На основу одредбе члана 89. став 3. Закона о Уставном суду, Уставни суд је у тачки 2. изреке одлучио да се правично задовољење подносиоцу уставне жалбе због констатоване повреде права на суђење у разумном року оствари утврђењем права на накнаду нематеријалне штете у износу од 600 евра, у динарској противвредности по средњем курсу Народне банке Србије на дан исплате, на терет буџетских средстава – раздео Министарства правде, у року од четири месеца од дана достављања ове одлуке Министарству, сагласно одредби члана 1. Закона о допуни Закона о Уставном суду („Службени гласник РС“, број 103/15).

Приликом одлучивања о висини накнаде нематеријалне штете, Уставни суд је ценио све околности значајне у овом уставносудском спору и нашао да наведени новчани износ представља адекватну правичну накнаду за повреду права коју је подноси лац претрпео. Уставни суд је имао у виду постојећу праксу овога суда, праксу Европског суда за људска права у сличним случајевима, економске и социјалне прилике у Републици Србији, као и саму суштину накнаде нематеријалне штете којом се оштећеном пружа одговарајуће задовољење.

Уставни суд је, поред тога, имао у виду новију праксу Европског суда за људска права изражену у пресуди Хрустић и други против Србије, од 9. јануар а 2018. године (представкe бр. 8647/16, 12666/16 и 20851/16 ) и више других пресуда, које се односе на питање висине накнаде нематеријалне штете досуђене због повреде права на суђење у разумном року, те је ускладио своју досадашњу праксу са наведеним ставовима Европског суда.

7. Испитујући уставну жалбу у делу у коме је изјављена против решења Министарства грађевинарства, саобраћаја и инфраструктуре број 952-01-00248/2014-06 од 20. фебруара 2015. године и пресуд е Управног суда У . 5548/2015 од 19. априла 2018. године, Уставни суд је најпре констатовао да из наведене одредбе члана 170. Устава произлази да се наводи уставне жалбе морају заснивати на уставноправним разлозима којима се, са становишта Уставом утврђене садржине означеног права или слободе, поткрепљују тврдње о његовој повреди или ускраћивању.

По налажењу Уставног суда, другостепени орган и Управни суд су у оспореним актима изнели уставноправно прихватљиве разлоге за оцену да је требало одбити упис права у корист подносиоца уставне жалбе на ½ дела предметне непокретности.

Испитујући наводе уставне жалбе да Служба за катастар непокретности Алибунар није била овлашћена да мења правноснажно решење Општинског суда у Алибунару, на основу кога је подносилац стекао право својине на предметној непокретн ости, Уставни суд констатује да је одредбом члана 136. Закона о извршном поступку („Службени лист СРЈ“, бр. 28/ 2000, 73/2000 и 71/01), који се примењивао на основу одредбе члана 304. Закона о извршном поступку („Службени гласник РС“, број 125/04), било прописано: да је уз предлог за извршење на непокретности, потребно да поверилац поднесе извод из јавне књиге као доказ о томе да је непокретност уписана као својина дужника (став 1.), а ако је право на непокретности из става 1. овог члана уписано у јавној књизи на друго лице а не на дужника, поверилац треба да поднесе исправу која је подобна за упис дужниковог права (став 2.); да ће у случају из става 2. овог члана, упис извршити по службеној дужности суд коме је поднесен предлог за извршење, односно по његовом захтеву, орган који води јавну књигу за ту непокретност (став 3.); да ће се по правноснажности решења о упису, поступак извршења наставити (став 5.).

Из наведених одредаба закона, по оцени Уставног суда, следи да поступак извршења на предметној непокретности није могао бити настављен пре правноснажности решења о упису права у корист С. Ђ . у јавној књизи. Овај суд је, међутим, има о у виду да је Општински суд у Алибунару , иако наведени упис није извршен, донео решење И. 26/03 од 19. децембра 2007. године, којим је одређена предаја подносиоцу уставне жалбе предметне непокретности С. Ђ . као „ванрунтовног“ власника и наложено Служби за катастар непокретности Алибунар да спроведе у пис права својине у корист подносиоца уставне жалбе.

Уставни суд, такође, истиче да није Служба за катастар непокретности Алибунар „ревидирала“ купопродајни уговор закључен између С. Ђ . и Ј . Д, већ је то учињено пресудом Општинског суда у Алибунару П. 32/04 од 19. марта 2004. године, којом је утврђено да је Д. Ђ . стекла право својине по правном основу купопродаје на ½ дела спорног стана, као купац тог дела стана. Будући да је наведена пресуда постала правноснажна даном доношења, решењем Општинског суда у Алибунару И. 26/03 од 10. јула 2006. године подносиоцу уставне жалбе није ни могла бити досуђена предметна непокретност у целини, јер је извршни дужник тада био ванкњижни власник само ½ дела те непокретности.

Оцењујући наводе уставне жалбе да Служба за катастар непокретности Алибунар није правилно применила одредбу члана 125. Закона о државном премеру и катастру о томе да се прво узима у поступак захтев који је први примљен, Уставни суд је имао у виду да се, сагласно тада важећој одредби члана 85. став 2. Закона о државном премеру и катастру, упис у катастар непокретности дозвољава о и против лица које није уписани претходник, ако се уз захтев приложе исправе којима се доказује правни континуитет између лица против којег се тражи упис и уписаног претходника. Чланом 122. наведеног закона је било предвиђено да су странке у поступку уписа лице у чију корист се одлучује о упису, уписани претходник и свако лице ради заштите својих права или правних интереса.

Полазећи од тога да је Д . Ђ . признато својство странке у предметном управном поступку и да је решењем првостепеног органа одлучено о захтеву тог лица за упис права својине на ½ спорне непокретности на основу наведене судске пресуде , а да је истим решењем делимично одбијен упис права који је наложен судском одлуком, овај суд налази да се подносилац уставне жалбе не може позивати на повреду одредаба Закона о редоследу решавања захтева.

С обзиром на изложено, Уставни суд је нашао да уставна жалба не садржи уставноправне разлоге који би указивали на повреду права подносиоца на правично суђење и права на имовину из члана 32. став 1. и члана 58. став 1. Устава . Уставни суд је , стога, сагласно одредби члана 36. став 1. тачка 7) Закона о Уставном суду, одбацио уставну жалбу у овом делу , јер нису испуњене Уставом утврђене претпоставке за вођење поступка, решавајући као у другом делу тачке 1. изреке.

8. У вези са истакнутим захтевом за накнаду материјалне штете због тога што подносилац „12 година није могао да користи купљени стан“, Уставни суд је констатовао да се ови наводи не могу довести у везу са садржином оспорених аката, којима је одлучивано о законитости уписа права на непокретности која је продата ради наплате подносиочевог потраживања. Стога је Уставни суд овај захтев одбацио, решавајући као у другом делу тачке 1. изреке, сагласно одредби члана 36. став 1. тачка 7) Закона о Уставном суду.

У погледу захтева подносиоца уставне жалбе за накнаду трошкова на име састава уставне жалбе, Уставни суд подсећа да је у својој досадашњој пракси више пута разматрао наведено питање, те да је заузео став да у смислу члана 6. Закона о Уставном суду нема услова за накнаду трошкова поступка пред Уставним судом. С тим у вези, Уставни суд се позива на образложење које је дато у Одлуци Уж-633/2011 од 8. маја 2013. године (видети на интернет страници: www.ustavni.sud.rs).

9. С обзиром на све изложено, Уставни суд је, на основу одредаба члана 42б став 1. тачка 1), члана 45. тачка 9) и члана 46. тачка 9) Закона о Уставном суду и члана 89. Пословника о раду Уставног суда („Службени гласник РС“, број 103/13), донео Одлуку као у изреци.

ПРЕДСЕДНИК ВЕЋА

Снежана Марковић, с.р.