Преглед документа Уж-8468/2018 Word документ

Уставни суд, Велико веће, у саставу: председник Суда Снежана Марковић, председник Већа, и судије Мирослав Николић, др Драгана Коларић , др Тамаш Корхец (Korhecz Tamás), др Милан Шкулић, Лидија Ђукић, др Наташа Плавшић и Гордана Ајншпилер Поповић , чланови Већа, у поступку по уставној жалби Ј. М . из Ужица , на основу члана 167. став 4. у вези члана 170. Устава Републике Србије, на седници Већа одржаној 28. октобра 2021. године, донео је

1. Усваја се уставна жалба Ј. М . и утврђује да је у управном поступку који је вођен пред Републичким геодетским заводом у предмету број 112-138/11-21-9 подноситељки уставне жалбе повређено право на суђење у разумном року , зајемчено одредбом члана 32. став 1. Устава Републике Србије.

2. Утврђује се право подноситељке уставне жалбе на накнаду нематеријалне штете у износу од 1.000 евра, у динарској противвредности по средњем курсу Народне банке Србије на дан исплате. Накнада се исплаћује на терет буџетских средстава – раздео Министарства правде, у року од четири месеца од дана достављања ове одлуке Министарству.

3. Одбија се као неоснована уставна жалба Ј. М . изјављена против пресуде Управног суда – Одељење у Крагујевцу У. 14598/16 од 27. октобра 2017. године због повреде права на правично суђење, зајемченог одредбом члана 32. став 1. Устава Републике Србије, док се у преосталом делу уставна жалба одбацује.

1. Ј. М . из Ужиц а поднела је Уставном суду, 5 . фебруара 2018. године, поднесак насловљен као „допуна уставне жалбе Уж-7441/2014“. Из садржине наведеног поднеска произлази да подноситељка оспорава прилож ену пресуду Управног суда – Одељење у Крагујевцу У. 14598/16 од 27. октобра 2017. године (која јој достављена 5. фебруара 2018. године) и трајање поступка који је њоме правноснажно окончан . Истакла је повреде начела забране дискриминације, права на правично суђење и права на суђење у разумном року, зајемчених чл. 21. и 32. Устава Републике Србије.

Имајући у виду да је наведени поднесак насловљен као „допуна уставне жалбе Уж-7441/2014“, Уставни суд указује на то да је Решењем Уж-7441/2014 од 8. марта 2017. године одбацио уставну жалбу наведене подноситељке изјављену против решења Жалбене комисије Владе број 112-01-00274/2014-01 од 18. јула 2014. године, које је донето у поступку који је правноснажно окончан овде оспореном пресудом Управног суда – Одељење у Крагујевцу У. 14598/16 од 27. октобра 2017. године.

Полазећи од тога да је окончан поступак по уставној жалби у предмету Уж-7441/2014, а имајући у виду да се поднеском од 5. фебруара 2018. године повреде означеног уставног начела и уставних права доводе у везу са пресудом Управног суда – Одељење у Крагујевцу У. 14598/16 од 27. октобра 2017. године, као и са укупним трајањем поступка који је претходио тој пресуди, наведени поднесак је заведен као посебна уставна жалба у предмету Уж-8468/2018 .

У тој уставној жалби је наведено: да је решењем другостепеног органа подноситељки смањен коефицијент за обрачун и исплату плате за 2011. годину са 3,32, колико је био одређен у решењу првостепеног органа због напредовања за један платни разред , на 3,16, што је у директној супротности са одредбом члана 234. став 2. раније важећег Закона о општем управном поступку, којом је јасно било прописано да орган може изменити решење на штету жалиоца само у случајевима предвиђеним чл. 253, 255. и 256. наведеног закона; да је Управни суд у оспореној пресуди потврдио незакон ито решење другостепеног органа, не помињући ни једном речју да је решење првостепеног органа о напредовању подноситељке поништено у поступку по њеној жалби; да се у одлукама другостепеног органа и Управног суда не види по ком правном основу је подноситељки умањен коефицијент утврђен у решењу првостепеног органа.

Подноситељка уставне жалбе је повреду права на суђење у разумном року образложила тиме што „поступци трају пуних седам година“.

Предложила је да Уставни суд констатује повреде начела забране дискриминације, права на правично суђење и права на суђење у разумном року , да јој се врати незаконито одузети коефицијент и да се држава Србија и њени органи обавежу на накнаду нематеријалне штете.

2. Сагласно одредби члана 170. Устава Републике Србије, којом је уставна жалба установљена као посебно и изузетно правно средство за заштиту Уставом зајемчених људских и мањинских права, Уставни суд је у поступку по уставној жалби надлежан искључиво да испитује постојање повреде или ускраћивања зајемчених права и слобода, те стога и наводи уставне жалбе морају, са становишта Уставом утврђене садржине означеног права или слободе, очигледно указивати на његову повреду или ускраћивање.

У поступку пружања уставносудске заштите, поводом испитивања основаности уставне жалбе у границама истакнутог захтева, Уставни суд утврђује да ли је у поступку одлучивања о правима и обавезама подносиоца уставне жалбе повређено или ускраћено његово Уставом зајемчено право или слобода.

3. Уставни суд је, у спроведеном поступку, на основу увида у списе предмета Републичког геодетског завода број 112-138/2 1-21-9 и Управног суда – Одељење у Крагујевцу У. 14598/16, као и на основу оспорене пресуде достављене уз уставну жалбу, утврдио следеће:

3.1. Чињенице које се односе на поступак распоређивања и одређивања коефицијента за обрачун и исплату плате подноситељке уставне жалбе, по чев од 1. јануара 2011. године, и то од покретања тог поступка до 18. јула 2014. године, када је дошло да спајања са поступком у коме је одлучивано о напредовању подноситељке:

Решењем Републичког геодетског завода (у даљем тексту: првостепени орган) 07 број 112-138/2011-21 од 1. јануара 2011. године подноситељка уставне жалбе је распоређена на ближе означено радно место и одређен јој је коефицијент за обрачун и исплату плате у висини од 3,16, према првом платном разреду, VII платне групе. Наведено првостепено решење је поништено у поступку по жалби подноситељке решењем Жалбене комисије Владе (у даљем тексту: другостепени орган) број 795-112-01-412/2011-01 од 11. априла 2011. године.

Решењима првостепеног органа 07 број 112-138/ 2011-21-2 од 23. маја 2011. године, 07 број 112-138/2011-21-4 од 10. августа 2011. године и 07 број 112-138/2011-21-5 од 31. октобра 2011. године, о распоређивању подноситељке је одлучено на исти начин као и у претходно поништеном првостепеном решењу, с тим што је коефицијент за обрачун и исплату плате одређен у висини од 3,32, према другом платном разреду, VII платне групе (коефицијент је преузет из решења првостепеног органа 07 број 112-138/2011-21-2 од 21. фебруара 2011. године донетог у посебном поступку у коме је одлучивано о напредовању подноситељке преласком у виши платни разред ). Наведена решења првостепеног орган поништена су у поступцима по жалбама подноситељке решењима Жалбене комисије Владе број 112-01-690/2011-01 од 5. јула 2011. године, број 795-120-01-1302/2011-01 од 4. октобра 2011. године и број 795-112-01-00950/2011-01 од 22. децембра 2011. године.

Решењем првостепеног органа број 112-138/2011-21-7 од 18. априла 2012. године: у тачки 1. диспозитива, одлучено је да се подноситељка распоређује почев од 1. јануара 2011. године у Сектор за катастар непокретности - Служба за катастар непокретности Ужице, на радно место за стручне и управне послове, разврстано у звања самосталног саветника; у тачки 2. диспозитива, подноситељки је одређен коефицијент за обрачун и исплату плате у висини од 3,32, према другом платном разреду, VII платне групе; у тачки 3. диспозитива, одређено је да се плата подноситељке утврђује применом основице за обрачун плате, утврђеног коефицијента и увећања за сваку пуну годину рада оствареног у радном односу (минули рад); у тачки 4. диспозитива, одређено је да ће подноситељка послове из тачке 1. диспозитива овог решења обављати у Служби за катастар непокретности Ужице и Служби за катастар непокретности Чајетина, а да ће сва права из радног односа остваривати у Служби за катастар непокретности Ужице.

Решењем другостепеног органа број 112-01-140/2012-01 од 11. јуна 2012. године одбијена је жалба подноситељке изјављена против наведеног првостепеног решења.

Пресудом Управног суда – Одељење у Нишу У. 7944/12 од 8. маја 2014. године уважена је тужба подноситељке, поништено наведено другостепено решење и предмет враћен надлежном органу на поновно одлучивање.

3.2. Чињенице које се односе на поступак у коме је одлучивано о напредовању подноситељке уставне жалбе, почев од 1. јануара 2011. године, преласком у виши платни разред у оквиру своје платне групе, и то од покретања тог поступка до 18. јула 2014. године, када је дошло до спајања са поступком распоређивања и одређивања коефицијента :

Решења првостепеног органа 07 број 112-138/2011-21-2 од 21. фебруара 2011. године, 07 број 112-138/2011-21-3 од 18. јула 2011. године и 07 број 112-138/2011-21-6 од 26. децембра 2011. године, којима је подноситељки одређен коефицијент за обрачун и исплату плате у висини од 3,32, према другом платном разреду, VII платне групе, напредовањем за један платни разред, почев од 1. јануара 2011. године, поништена су у поступцима по жалбама подноситељке решењима другостепеног органа број 795-112-01-00563/2011-01 од 25. маја 2011. године, број 112-01-890/2011-01 од 21. новембра 2011. године и број 112-01-00051/2012-01 од 23. фебруара 2012. године.

Првостепено решење број 112-138/201 1-21-8 од 14. маја 2012. године, којим је као и претходно поништеним првостепеним решењима одлучено о напредовању подноситељке за један платни разред, потврђено је решењем другостепеног органа број 112-01-00160/2012-01 од 6. јула 2012. године, којим је жалба подноситељке одбијена као неоснована. Другостепени орган је прихватио одлуку првостепеног органа да подноситељка у 2011. години напредује у виши платни разред у оквиру своје платне групе, јер је то за њу повољније, иако није јасно како је утврђено да је испунила услове за напредовање прописане одредбама члана 54. Закона о платама државних службеника и намештеника .

Пресудом Управног суда – Одељење у Крагујевцу У. 9505/12 од 15. маја 2014. године уважена је тужба подноситељке, поништено наведено другостепено решење и предмет враћен надлежном органу на поновно одлучивање.

3.3. Чињенице које се односе на јединствени поступак распоређивања и одређивања коефицијента за обрачун и исплату плате подноситељке уставне жалбе, почев од 1. јануара 2011. године, који је вођен од 18. јула 2014. године:

Поступајући у извршењу пресуде Управног суда – Одељење у Нишу од 8. маја 2014. године и пресуде Управног суда - Одељење у Крагујевцу од 15. маја 2014. године, другостепени орган је донео закључак од 18. јула 2014. године, којим су спојени поступак по жалби подноситељке изјављеној против првостепеног решења од 18. априла 2012. године, којим је одлучено о распоређивању и одређен коефицијент за плату, и поступак по жалби подноситељке изјављен ој против првостепеног решења од 14. маја 2012. године, којим је одлучено о одређивању коефицијента за плату подноситељке напредовањем у виши платни разред.

Решењем другостепеног органа број 112-01-00274/2014-01 од 18. јула 2014. године: у тачки 1. диспозитива, одбијена је као неоснована жалба подноситељке изјављена против првостепеног решења од 18. априла 2012. године о распоређивању и одређивању коефицијента за плату у делу тач. 1. и 4. диспозитива тог решења; у тачки 2. диспозитива, оглашене су ништавим тач. 2. и 3. диспозитива првостепеног решења од 18. априла 2012. године , применом члана 257. тачка 3) а у вези са чланом 231. став 1. раније важећег Закона о општем управном поступку; у тачки 3. диспозитива, одбијена је као неоснована жалба подноситељке изајављена против првостепеног решења од 14. маја 2012. године о одређивању коефицијента за плату напредовањем у виши платни разред .

Пресудом Управног суда - Одељење у Крагујевцу У. 10710/14 од 23. јуна 2016. године: у ставу 1. диспозитива, одбијена је тужба подноситељке у делу у којем је тражен поништај тачке 1. диспозитива другостепеног решења од 18. јула 2014. године; у ставу 2. диспозитива, уважена је тужба подноситељке у преосталом делу и поништене су тач. 2. и 3. диспозитива другостепеног решења од 18. јула 2014. године, те је предмет у том делу враћен надлежном органу на поновно одлучивање.

Доношењем наведене пресуде Управног суда - Одељење у Крагујевцу од 23. јуна 2016. године постало је правноснажно првостепено решење од 18. априла 2012. године у делу тач. 1. и 4. диспозитива, којима је одлучено о распоређивању подноситељке и о томе где ће обављати послове свог радног места.

У даљем току поступка одлучивано је о коефицијенту плате за радно место на које је подноситељка правноснажно распоређена, почев од 1. јануара 2011. године.

Другостепени орган је у поновном поступку донео решење број 112-01-727/2016-01 од 26. јула 2016. године , којим је усвојио жалбу подноситељке, поништио тач. 2. и 3. диспозитива првостепеног решења од 18. априла 2012. године (одлука о коефицијенту плате и увећању тог коефицијента за минули рад), као и првостепено решење од 14. маја 2012. године ( одлука о напредовању за један платни разред), те је предмет вратио на поновно одлучивање .

Решењем првостепеног органа број 112-138/11-21-9 од 28. августа 2016. године подноситељки, распоређеној на ближе означеном радно м месту, почев од 1. јануара 2011. године, одређен је коефицијент за обрачун и исплату плате у висини од 3,32, према другом платном разреду, VII платне групе , и б лиже одређен начин на који јој се утврђује плата. У образложењу првостепеног решења је наведено: да је одредбама члана 54. Закона о платама државних службеника и намештеника регулисан привремени режим напредовања државних службеника заснован на обиму и квалитету рада, који се вреднује у 2011. години за 2009. и 2010. годину; да подноситељка није оцењена за 2009. годину, јер је у периоду од 1. септембра 2008. до 31. децембра 2009. године била упућена на стручно усавршавање у иностранство; да је подноситељка за 2010. годину оцењена оценом „истиче се“; да основни коефицијент за обрачун и исплату плате подноситељке износи 3,16, према првом платном разреду, VII платне групе, али је утврђен у висини од 3,32, према другом платном разреду, VII платне групе, по основу напредовања подноситељке у 2011. години за један платни разред у оквиру своје платне групе ; да је очигледно постојала воља послодавца да се обим и квалитет рада подноситељке за 2009. и 2010. годину вреднује на начин који је за њу повољнији , тако што је напредовала за један платни разред у оквиру своје платне групе, посебно имајући у виду да се током 2009. године налазила на стручном усавршавању и да се за ту годину није могао ценити обим и квалитет њеног рада.

Подноситељка је изјавила жалбу против наведеног првостепеног решења, истичући као и у свим претходним жалбама, да је требало да напредује за два платна разреда, а не за један платни разред у оквиру своје платне групе, предлажући другостепеном органу да утврди коефицијент плате у висини од 3,49, према трећем платном разреду, VII платне групе.

Другостепени орган је решењем број 120-01-1215/2016-01 од 10. октобра 2016. године поништио наведено првостепено решење и решио ствар тако што је подноситељки, почев од 1. јануара 2011. године, одредио коефицијент за обрачун и исплату плате у висини од 3,16, према првом платном разреду, VII платне групе , и ближе одредио начин на који јој се утврђује плата. У образложењу другостепеног решења је наведено: да је другостепени орган употпунио поступак, ради бржег и економичнијег отклањања недостатака првостепеног поступка, у смислу одредбе члана 232. став 1. раније важећег Закона о општем управном поступку, а потом поништио првостепено решење и решио ствар као у диспозитиву; да је доступна службена документација основ за утврђивање одлучних чињеница за правилну примену материјалног права; да је првостепени орган био дужан да у поновном поступку одлучи о основном коефицијенту плате подноситељке и да оцени да ли су испуњени услови за утврђивање коефицијента по основу напредовања, будући да је решење од 14. маја 2012. године, којим је било одлучено о њеном напредовању, поништено и предмет враћен на поновни поступак и одлучивање; да је напредовање државних службеника, према привременом режиму напредовања из члана 54. Закона о платама државних службеника и намештеника, вршено 2011. године на основу оцена добијених за 2009. и 2010. годину; да је у том режиму могло да напредује највише 20% од укупног броја државних службеника, и то на основу предлога руководиоца унутрашње јединице у којој државни службеник ради, после разговора с лицем које је непосредно претпостављено државном службенику; да је прво напредовање применом редовног режима напредовања из члана 16. навед еног закона било могуће спровести тек у 2013. години, јер је за његову примену потребно да се испуне услови у погледу одређеног броја и врсте добијених оцена; да подноситељка није оцењена за 2009. годину ; да узимајући у обзир законом прописани период трајања привременог режима напредовања у виши платни разред и почетак примене системских (временски неограничених) законских решења о напредовању државних службеника у виши платни разред, произлази да подноситељка није испуњавала услове за напредовање у 2011. години; да стога коефицијент плате у висини од 3,32, према другом платном разреду, VII платне групе, није у складу са чланом 13. ст. 2. и 3. и чланом 14. Закона о платама државних службеника и намештеника; да је одлука као у диспозитиву донета, сагласно одредби члана 232. став 1. раније важећег Закона о општем управном поступку. (Подноситељка је 10. новембра 2016. године поднела предлог за одлагање извршења наведеног другостепеног решења, који је одбијен решењем Управног суда – Одељење у Крагујевцу У. 14598/16 од 24. новембра 2016. године, у коме је навела да је од доношења наведеног другостепеног решења њена зарада умањена у већем обиму, прилажући „обрачун средстава за исплату зараде и других примања запослених“ за месец октобар 2016. године, из кога произлази да се зарада умањује по основу разлике више исплаћене зараде по коефицијенту у износу од 3.669,23 динара.)

Подноситељка је у тужби поднетој против наведеног другостепеног решења истакла да је другостепени орган одредио мањи коефицијент плате од оног који је био одређен решењем првостепеног органа, чиме је повредио одредбу члана 234. став 2. раније важећег Закона о општем управном поступку.

Оспореном пресудом Управног суда - Одељење у Крагујевцу У. 14598/ 16 од 27. октобра 2017. године одбијена је наведена тужба подноситељке. По оцени Управног суда, тужени орган је правилно санкционисао поступање првостепеног органа, поништио решење тог органа и одлучио као у диспозитиву побијаног решења, дајући за своју одлуку довољне разлоге које као правилне прихвата суд, па се наводима тужбе не доводи у сумњу правилност побијаног решења. У образложењу оспорене пресуде је наведено да је Управни суд ценио наводе тужбе којима подноситељка оспорава утврђени коефицијент за обрачун и исплату плате , али је нашао да то није од утицаја на друкчије одлучивање, јер је подноситељки правилно, сходно члану 13. Закона о платама државних службеника и намештеника, утврђен коефицијент за обрачун и исплату плате у висини 3,16, према првом платном разреду, VII платне групе , будући да није испунила услове за напредовање у 2011. години због тога што није оцењена за 2009. годину, што подноситељка тужбом и не спори.

4. Одредбом члана 32. став 1. Устава утврђено је да свако има право да независан, непристрасан и законом већ установљен суд, правично и у разумном року, јавно расправи и одлучи о његовим правима и обавезама, основаности сумње која је била разлог за покретање поступка, као и о оптужбама против њега.

За одлучивање Уставног суда у овој уставносудској ствари, поред наведене уставне одредбе, релевантне су и одредбе следећих закона и прописа:

Законом о платама државних службеника и намештеника („Службени гласник РС“, бр. 62/06, 63/06, 115/06, 101/07, 99/10, 108/13, 99/14 и 95/18) је прописано: да у свакој платној групи у коју су сврстана извршилачка радна места постоји осам платних разреда (члан 12. став 1.); да платни разреди изражавају напредовање на истом извршилачком радном месту под условима који су одређени овим законом (став 2.); да се коефицијент за извршилачко радно место одређује према платном разреду платне групе у којој се налази извршилачко радно место (члан 13. став 2.); да коефицијент за извршилачко радно место, разврстано у звање самосталног саветник а, сврстано у VII платну групу, према првом платном разреду износи 3,16, а према другом платном разреду износи 3,32 (став 3.); да се решењем о коефицијенту одређује платна група у којој се налази радно место, број платног разреда и висина коефицијента (члан 14. став 2.); да ће се напредовање државних службеника у виши платни разред платне групе заснивати до 2011. године на обиму и квалитету њиховог рада, који се вреднује (…) 2011. године за 2009. годину и 2010. годину (члан 54. став 1.); да године 2009. и 2011. у виши платни разред може да напредује највише по 20% укупног броја државних службеника у државном органу, о чему руководилац државног органа доноси посебна решења до краја фебруара 2009. године и 2011. године (став 2.); да напредовање државног службеника у виши платни разред предлаже руководилац унутрашње јединице у којој државни службеник ради, после разговора с лицем које је непосредно претпостављено државном службенику (став 3.).

Законом о општем управном поступку („Службени лист СРЈ“, бр. 33/97, 31/01 и „Службени гласник РС“, број 30/10) било је прописано: да се поступак мора водити без одуговлачења и са што мање трошкова за странку и друге учеснике у поступку, али тако да се прибаве сви докази потребни за правилно и потпуно утврђивање чињеничног стања и за доношење законитог и правилног решења (члан 14.); да другостепени орган може одбити жалбу, поништити решење у целини или делимично, или га изменити (члан 229. став 3.); да ако другостепени орган утврди да је у првостепеном поступку учињена неправилност која чини решење ништавним, огласиће такво решење ништавним, као и онај део поступка који је спроведен после те неправилности (члан 231. став 1.); да кад другостепени орган утврди да су у првостепеном поступку одлучне чињенице непотпуно или погрешно утврђене, да се у поступку није водило рачуна о правилима поступка која су од утицаја на решење ствари, или да је диспозитив побијаног решења нејасан или је у противречности са образложењем, он ће допунити поступак и отклонити наведене недостатке сам или преко првостепеног органа или замољеног органа, да ако другостепени орган нађе да се на основу чињеница утврђених у допуњеном поступку управна ствар мора решити друкчије него што је решена првостепеним решењем, он ће својим решењем поништити првостепено решење и сам решити управну ствар ( члан 232. став 1.); да ако другостепени орган утврди да је у првостепеном решењу (…) погрешно примењен правни пропис на основу кога се решава управна ствар, (…) он ће својим решењем поништити првостепено решење и сам решити управну ствар (члан 233. став 1.); да другостепени орган може поводом жалбе изменити првостепено решење на штету жалиоца, али само из неког од разлога предвиђених у чл. 253, 256. и 257. овог закона (члан 234. став 2.).

Одредбом члана 253. став 1. истог Закона били су прописани случајеви у којима ће надлежни орган поништити по основу службеног надзора коначно решење.

Одредбом члана 253. став 2. истог Закона било је прописано да се коначно решење може укинути по основу службеног надзора ако је њиме очигледно повређен материјални закон (…) .

Одредбама члана 256. и 257. истог Закона било је прописано ванредно укидање извршног решења и оглашавање решења ништавим.

5. Имајући у виду да из садржине уставне жалбе произлази да подноситељка тврдњу о повреди права на суђење у разумном року из члана 32. став 1. Устава доводи у везу са трајањем поступка одређивања коефицијента за обрачун и исплату плате, који је правноснажно окончан оспореном пресудом, као и да је у том погледу опредељен захтев уставне жалбе, Уставни суд је оценио да су испуњени услови да у поступку по овој уставној жалби испита истакнуту повреду права на суђење у разумном року. Уставни суд је констатовао да је о коефицијенту плате подноситељке, почев од 1. јануара 2011. године, паралелно решавано у поступк у у коме је одлучивано о њеном распоређивању и у поступку у коме је одлучивано о њеном напредовању, а од 18. јула 2014. године, када је извршено спајање наведених поступака, о коефицијенту плате је решавано у једном поступку. Полазећи од изложеног, Уставни суд је узео да је период меродаван за оцену повреде права на суђење у разумном року почео да тече јануара 2011. године, када је подноситељка изјавила жалбу против решења првостепеног органа од 1. јануара 2011. године, којим је први пут одлучено о коефицијенту плате (из списа предмета се не може утврдити тачан датум подношења жалбе) , до доношења оспорене пресуде Управног суда - Одељење у Крагујевцу од 27. октобра 2017. године, што износи седам година и десет месеци.

Поред саме дужине трајања поступка, Уставни суд је, при оцењивању да ли је период одлучивања надлежних органа и суда о праву подноситељке уставне жалбе био разуман, узео у разматрање и следеће критеријуме: сложеност предмета, његов значај за подноситељку, понашање подноситељке као странке у поступку и поступање надлежних органа и суда пред којима је вођен поступак.

Примењујући наведене критеријуме на конкретан случај, Уставни суд налази да предмет оспореног поступка није био чињенично и правно сложен, јер је требало утврдити да ли је подноситељка, у складу са одредбама члана 54. Закона о платама државних службеника и намештеника, испунила услове за напредовање у 2011. години преласком у виши платни разред у оквиру платне групе у коју је сврстано радно место на које је распоређена. Са становишта значаја предмета поступка, Уставни суд налази да је подноситељка имала правни и материјални интерес да напредује у виши платни разред у оквиру своје платне групе. Подноситељка није допринела дугом трајању оспореног поступка.

Испитујући поступање надлежних органа и суда у управном спору, Уставни суд констатује да је у оспореном поступку донето десет решења првостепеног и 12 решења другостепеног органа, као и четири пресуде Управног суда. Уставни суд је нашао да је другостепени орган превасходно допринео дугом трајању оспореног поступка, јер је, при истом чињеничном стању , донео различите одлуке о законитости решења првостепеног органа којима је подноситељки утврђен коефицијент плате по основу напредовања. Наиме, другостепени орган је решењем од 6. јула 2012. године одбио жалбу подноситељке против првостепеног решења о напредовању од 14. маја 2012. године , док је решењем од 10. октобра 2016. године , у поступку по жалби подноситељке, поништио првостепено решење о напредовању од 28. августа 2016. године и утврдио основни коефицијент плате, без напредовања у виши платни разред . Тиме је другостепени орган пропустио да раније отклони повреду материјалног права учињену у решењима првостепеног органа, што је непотребно продужило трајање оспореног поступка. Иако је Управни суд пресуде по тужбама подноситељке донео у роковима који се могу сматрати разумним, Уставни суд указује на релевантну праксу Европског суда за људска права (у даљем тексту: ЕСЉП), који је изразио становиште да чињеница да се више пута налаже поновно разматрање једног предмета пред нижом инстанцом може, сама по себи, открити озбиљан недостатак у правном систему државе (ЕСЉП, пресуда Pavlyulynets против Украјине, представка број 70763/01, од 6. септембра 2005. године, став 51, и пресуда Цветковић против Србије, представка број 17271/04, од 10. јуна 2008. године, став 51.).

Имајући у виду изложено, Уставни суд је утврдио да је у предметном поступку повређено право подноситељке уставне жалбе на суђење у разумном року, зајемчено одредбом члана 32. став 1. Устава, те је, сагласно одредби члана 89. став 1. Закона о Уставном суду („Службени гласник РС“, бр. 109/07, 99/11, 18/13 – Одлука УС, 40/15 – др. закон и 103/15), у овом делу усвојио уставну жалбу, одлучујући као у тачки 1. изреке.

6. На основу одредбе члана 89. став 3. Закона о Уставном суду, Уставни суд је у тачки 2. изреке одлучио да се правично задовољење подноситељке уставне жалбе због утврђене повреде права на суђење у разумном року оствари утврђењем права на накнаду нематеријалне штете у износу од 1.000 евра, у динарској противвредности по средњем курсу Народне банке Србије на дан исплате, на терет буџетских средстава – раздео Министарства правде, у року од четири месеца од дана достављања ове одлуке Министарству, сагласно одредби члана 1. Закона о допуни Закона о Уставном суду („Службени гласник РС“, број 103/15).

Приликом одлучивања о висини накнаде нематеријалне штете, Уставни суд је ценио све околности од значаја за њено одређивање, а посебно дуго трајање предметног поступка, потом животни стандард у држави и чињеницу да ће досуђена накнада бити много брже исплаћена на националном нивоу, него што је то случај ако о предмету одлучује Европски суд за љуска права.

Поред тога, Уставни суд је имао у виду новију праксу Европског суда за људска права изражену у пресуди Хрустић и други против Србије, од 9. јануара 2018. године (представке бр. 8647/16, 12666/16 и 20851/16) и више других пресуда, које се односе на питање висине накнаде нематеријалне штете досуђене због повреде права на суђење у разумном року, те је ускладио своју досадашњу праксу са наведеним ставовима Европског суда.

7. Подноситељка у уставној жалби тврдњу о повреди права на правично суђење из члана 32. став 1. Устава заснива на наводима истицаним у поступку који је претходио подношењу уставне жалбе, да је решењем другостепеног органа од 10. октобра 2016. године, које је донето по њеној жалби, смањен коефицијент за обрачун и исплату плате одређен у решењу првостепеног органа од 28. августа 2016. године, супротно одредби члан 234. став 2. раније важећег Закона о општем управном поступку.

Оцењујући ове наводе уставне жалбе са становишта права на правично суђење зајемченог одредбом члана 32. став 1. Устава, Суд је имао у виду да се уставна гаранција наведеног права, поред осталог, састоји у томе да одлука суда о нечијем праву или обавези мора бити донета у поступку који је спроведен у складу са важећим процесним законом, применом релевантног материјалног права и образложена на уставноправно прихватљив начин, јер би се у противном могло сматрати да је производ произвољног и правно неутемељеног становишта поступајућег суда.

Уставни суд је констатовао да је подноситељка уставне жалбе правноснажним решењем првостепеног органа од 18. априла 2012. године распоређена на ближе означено радно место, у Републичком геодетском заводу - Сектор за катастар непокретности - Службa за катастар непокретности Ужице, почев од 1. јануара 2011. године. Решењем првостепеног органа од 28. августа 2016. године одређен јој је коефицијент за обрачун и исплату плате, у висини од 3,32, према другом платном разреду, VII платне групе , почев од 1. јануара 2011. године. Подноситељка је изјавила жалбу против наведеног првостепеног решења, сматрајући да је требало да напредује за два платна разреда у оквиру своје платне групе, предлажући другостепеном органу да утврди коефицијент плате у висини од 3,49, према трећем платном разреду, VII платне групе. Решењем другостепеног органа од 10. октобра 2016. године поништено је наведено првостепено решење и подноситељки одређен коефицијент плате, у висини од 3,16, према првом платном разреду, VII платне групе. То је образложено тиме што подноситељка 2011. године није испуњавала услове за напредовање у виши платни разред у оквиру своје платне групе, у складу са одредбама члана 54. Закона о платама државних службеника и намештеника, јер је напредовање у 2011. години било засновано на вредновању обима и квалитета рада за претходне две године, 2009. и 2010. годину, а подноситељка 2009. године није оцењена, будући да је тада била на стручном усавршавању у иностранству . Иако је другостепени орган навео да је употпунио поступак, у смислу одредбе члана 232. став 1. раније важећег Закона о општем управном поступку, тако што је „утврдио одлучне чињенице“ за правилну примену материјалног права, Уставни суд је нашао да је другостепени орган одлучио на основу истог чињеничног стања утврђеног у првостепеном поступку, које је и сам већ разматрао у својим претходним решењима. По оцени Уставног суда, другостепени орган је у поступку по жалби подноситељке донео решење које је за њу неповољније од првостепеног решења, због тога што је утврдио да је у првостепеном решењу погрешно примењено материјално право у њену корист.

Полазећи од изложеног, Уставни суд је оценио да се у поступку који је правноснажно окончан оспореном пресудом Управног суда као спорно поставило правно питање да ли је другостепени орган био овлашћен, у складу са одредбама раније важећег Закона о општем управном поступку (у да љем тексту: Закон), да у поступку по жалби подноситељке поништи првостепено решење због погрешне примене материјалног права и сам реши ствар на начин неповољнији за подноситељку.

Уставни суд указује на то да је погрешна примена материјалног права у првостепеном решењу била разлог због кога је другостепени орган био дужан да у поступку по жалби уклони првостепено решење из правног промета и сам реши ствар, независно од тога да ли је то било на штету странке која је изјавила жалбу. При томе, другостепени орган није био овлашћен да поводом жалбе, на основу чињеничног стања утврђеног у првостепеном поступку, поништи првостепено решење и сам реши ствар на начин који је неповољнији за странку која је изјавила жалбу , применом одредбе члана 232. став 1. Закона, на коју се позвао у конкретном случају, нити применом одредбе члана 233. став 1. Закона, којом је погрешна примена правног прописа на основу кога се решава управна ствар била предвиђена као један од разлога за поништај првостепеног решења. Са друге стране, другостепени орган је био овлашћен да интервенише у односу на првостепено решење на штету странке у поступку по њеној жалби, на основу одредбе члана 234. став 2. Закона, којом је било прописано да се измена првостепеног решења могла вршити на штету жалиоца само из оних разлога који су представљали основ за примену три ванредна правна средства у управном поступку: поништавање и укидање по основу службеног надзора (члан 253.), ванредно укидање (члан 256.) и оглашавање решења ништавим (члан 257.). Дакле, и поводом жалбе, као одступање од начела забране reformatio in peius, другостепени орган је био дужан да, по службеној дужности, води рачуна о постојању неког од разлога који су били предвиђени у чл. 253, 256. и 257. Закона, а ради заштите законитости и јавног интереса. Међу тим разлозима је и очигледна повреда материјалног закона која је одредбом члана 253. став 2. Закона била прописана као разлог за укидање коначног решења по основу службеног надзора. Према томе, другостепени орган није морао да сачека да решење првостепеног органа постане коначно или извршно , па да тек онда покрене поступак за његово уклањање применом неког од наведених ванредних правн их средст ава, већ је био овлашћен да одмах, у жалбеном поступку, уклони првостепено решење. Уколико то не би учинио поводом изјављене жалбе, имао би обавезу да накнадно, по службеној дужности, покрене одговарајући поступак и да уклони такво решење, те самим тим измени правни положај странке на њену штету. У том смислу је одредба члана 234. став 2. Закона представљала израз начела економичности поступка из члана 14. Закона.

Иако у решењу другостепеног органа од 10. октобра 2016. године нису наведене одредбе Закона које би биле правни основ за доношење одлуке на штету подноситељке која је изјавила жалбу, Уставни суд сматра да поменути пропуст другостепеног органа, који није отклоњен у оспореној пресуди Управног суда, не мора, у конкретном случају, имати за последицу повреду права подноситељке на правично суђење. С тим у вези, Уставни суд је водио рачуна о томе да ли би исход поступка по жалби подноситељке био исти и у случају да је другостепени орган применио одредбе члана 234. став 2. и члана 253. став 2. Закона, којима је прописана измена ожалбено г решења на штету жалиоца ако је њиме очигледно повређен материјални закон. Уставни суд је узео у обзир да је другостепени орган у поступку по жалби, на основу одредбе члана 234. став 2. Закона, могао да примени само разлог који је био прописан одредбом члана 253. став 2. Закона – очигледна повреда материјалног закона , али не и да укине првостепено решење, јер је укидање том законском одредбом прописано као начин уклањања коначног решења из правног промета . Према одредбама чл. 229. до 234. Закона, другостепени орган је у поступку по жалби могао да одбије жалбу, да поништи ожалбено решење, да га измени и да га огласи ништавим у целини или делимично , а не и да га укине. Дакле, измена првостепеног решења на штету жалиоца због очигледне повреде материјалног закона би се састојала у поништавању тог решења и решавању саме ствари на други начин, што управо представља одлуку другостепеног орган а садржану у диспозитиву решења од 10. октобра 2016. године.

Имајући у виду да је другостепени орган био овлашћен да у поступку по жалби, по службеној дужности, утврди да је у првостепеном решењу очигледно повређен материјални закон и да из тог разлога измени првостепено решење на штету подноситељке уставне жалбе , што је у конкретном случају и учинио, Уставни суд је оценио да примена процесног права у наведеном другостепеном решењу и оспореној пресуди Управног суда није утицала на правичност спроведеног поступка, с обзиром на то да би његов исход био исти и у случају да су примењене одредбе меродавног процесног права. Уставни суд је, такође, утврдио да другостепено решење садржи детаљно и јасно образложење засновано на уставноправно прихватљивом тумачењу и примени меродавног материјалног права, због чега је оценио да оспорена пресуда Управног суда, којом су у потпуности прихваћени разлози из другостепеног решења, и у том погледу испуњава захтеве правичности из члана 32. став 1. Устава.

Полазећи од свега изложеног, Уставни суд је оценио да оспореном пресудом Управног суда није повређено право подноситељке уставне жалбе на правично суђење из члана 32. став 1. Устава, те је уставну жалбу у овом делу, сагласно одредби члана 89. став 1. Закона о Уставном суду, одбио као неосновану, одлучујући као у првом делу тачке 3. изреке.

8. Поводом позивања на повреду начела забране дискриминације из члана 21. Устава, Уставни суд указује на то да се ради о начелу у складу са којим се остварују сва зајемчена права и слободе, а чија повреда може бити само акцесорне природе, што значи да може бити везана само за истовремено утврђену повреду или ускраћивање конкретног Уставом зајемченог права или слободе, што у овом предмету није био случај када је реч о оспореној пресуди.

Имајући у виду наведено, Уставни суд је, сагласно одредби члана 36. став 1. тачка 7) Закона о Уставном суду, одбацио уставну жалбу у овом делу, јер нису испуњене Уставом утврђене претпоставке за вођење поступка, решавајући као у другом делу тачке 3. изреке.

9. Полазећи од свега изложеног, Уставни суд је, на основу одредаба члана 42б став 1. тачка 1), члана 45. тачка 9) и члана 46. тачка 9) Закона о Уставном суду, као и члана 89. Пословника о раду Уставног суда („Службени гласник РС“, број 103/13), донео Одлуку као у изреци.

ПРЕДСЕДНИК ВЕЋА

Снежана Марковић, с.р.