Уставни суд у саставу: председник др Боса Ненадић и судије др Оливера Вучић, др Марија Драшкић, Весна Илић Прелић, др Агнеш Картаг Одри, Катарина Манојловић Андрић, мр Станка Милановић, мр Драгиша Слијепчевић и Предраг Ћетковић, на основу члана 167. став 1. тачка 1.Устава Републике Србије, на седници одржаној 29. јануара 2009. године, донео је
О Д Л У К У
Одбија се предлог за утврђивање неуставности одредаба члана 99. став 5. и члана 103. став 1. Закона о водама („Службени гласник РС“ бр. 46/91, 53/93, 67/93, 48/94, 54/96 и 101/05).
О б р а з л о ж е њ е
Уставном суду поднет је предлог за утврђивање неуставности одредаба члана 99. став 5. и члана 103. став 1. Закона о водама („Службени гласник РС“, бр. 46/91, 53/93, 67/93, 48/94, 54/96 и 101/05). У предлогу се наводи да је оспореном одредбом члана 99. став 5. Закона пренето овлашћење Влади за утврђивање висине накнаде за коришћење вода, накнаде за заштиту вода и накнаде за извађени материјал из водотока, што је, по мишљењу предлагача, имајући у виду да се ради о најзначајнијем сегменту уређивања плаћања накнаде, супротно уставним одредбама којима је било прописано да су природна богатства и добра у општој употреби као добра од општег интереса у државној или друштвеној својини, те да се законом уређује плаћање накнаде за коришћење добара од општег интереса. С тим у вези, предлагач је мишљења да је одредба члана 103. став 1. Закона о водама, којом је прописано да накнаду за коришћење вода плаћају корисници површинских, подземних и минералних вода, сразмерно количини и квалитету захваћене воде и зависно од намене за коју се вода користи, неодређена, па се и њоме не уређује наведена накнада како је то утврђено Уставом. Стога сматра да су наведене законске норме неуставне, јер постоји недопуштено преношење законодавних ингеренција на извршне органе.
У спроведеном поступку Уставни суд је, утврдио да је Уставом Републике Србије утврђено: да су природна богатства, добра за које је законом одређено да су од општег интереса и имовина коју користе орган Републике Србије у државној имовини, као и то да се природна богатства користе под условима и на начин предвиђен законом (члан 87. ст. 1. и 3.); да се средства из којих се финансирају надлежности Републике Србије, аутономних покрајина и јединица локалне самоуправе обезбеђују из пореза и других прихода утврђених законом и да је обавеза плаћања пореза и других дажбина општа и заснива се на економској моћи обвезника (члан 91.); да Република Србија, аутономне покрајине и јединице локалне самоуправе имају буџете у којима морају бити приказани сви приходи и расходи којима се финансирају њихове надлежности (члан 92. став 1.); да Република Србија уређује и обезбеђује финансирање остваривања права и дужности Републике Србије утврђених Уставом и законом (члан 97. тачка 15.); да Народна скупштина доноси законе и друге опште акте из надлежности Републике Србије (члан 99. став 1. тачка 7.); да Влада утврђује и води политику, извршава законе и друге опште акте Народне скупштине, те доноси уредбе и друге опште акте ради извршавања закона (члан 123. тач. 1-3).
Законом о водама уређује се заштита вода, заштита од штетног дејства вода, коришћење и управљање водама као добрима од општег интереса, услови и начин обављања водопривредне делатности, организовање и финансирање водопривредне делатности и надзор над спровођењем одредаба овог закона. Финансирање водопривредне делатности уређено је одредбама чл. 99. до 107. Закона. Одредбом члана 99. Закона прописано је: да се средства за финансирање водопривредне делатности из члана 82. овог закона обезбеђују из накнаде за коришћење вода, накнаде за заштиту вода, накнаде за одводњавање, накнаде за наводњавање, накнаде за извађени материјал из водотока и накнаде за коришћење водопривредних објеката и за вршење других услуга, као и из средстава буџета Републике Србије за финансирање послова од општег интереса (став 1.); да се накнада за коришћење вода плаћа за коришћење површинских, подземних и минералних вода (став 2.); да су средства од накнаде за одводњавање, накнаде за наводњавање и накнаде за коришћење водопривредних објеката и за вршење других услуга, приход јавног водопривредног предузећа (став 3.); да се средства остварена од накнаде за коришћење вода, накнаде за заштиту вода и накнаде за извађени материјал из водотока евидентирају на посебном рачуну министарства надлежног за послове водопривреде (став 4.). Оспореном одредбом става 5. члана 99. Закона предвиђено је да висину накнаде за коришћење вода, накнаде за заштиту вода и накнаде за извађени материјал из водотока утврђује Влада. Законом су утврђени елементи сваке од наведених накнада, па је одредбама члана 103. Закона прописано: да накнаду за коришћење вода плаћају корисници површинских, подземних и минералних вода сразмерно количини и квалитету захваћене воде и зависно од намене за коју се вода користи (став 1.); да јавно електропривредно предузеће плаћа накнаду сразмерно количини произведене електричне енергије у хидроелектранама (став 2.): да се средства остварена од накнаде за коришћење вода користе за финансирање изградње објеката за снабдевање становништва и привреде водом и за уређење водотока (став 3.).
Уставни суд је такође утврдио да је Народна скупштина сагласно уставном овлашћењу, уређујући финансијски систем Законом о јавним приходима и јавним расходима („Службени гласник РС“, бр. 76/91, 18/93, 22/93, 37/93, 67/93, 45/94, 42/98, 54/99, 22/01, 33/04 и 135/04), утврдила правну природу ове дажбине тако што је одредила да накнаде за коришћење добара од општег интереса јесу врста јавних прихода, да се висина јавних прихода утврђује законом, односно актом надлежног органа у складу са законом, те да се законом може увести накнада за коришћење воде као добра од општег интереса. Овим Законом успостављен је принцип да се елементи система и политике јавних прихода уређују законима којима се уводе одговарајући јавни приходи (члан 2. став 2.Закона).
Према наведеним уставним одредбама, накнада за коришћење вода као добра од општег интереса представља врсту дажбине чији су материјално правни елементи предмет законског нормирања. Стога по мишљењу Суда, одређивањем предмета накнаде (коришћење површинских, подземних и минералних вода), обвезника накнаде (корисници), основице за одређивање висине и обрачуна накнаде (количина, квалитет и намена за коју се вода користи), као и одређивање начина евидентирања и сврхе коришћења средстава од остварене накнаде за коришћење вода, како је то учињено одредбама члана 103. Закона, законодавац је сагласно Уставу утврдио, односно увео ову врсту накнаде, уредио њене битне елементе и овластио Владу да утврди висину предметне накнаде. Дакле, из одредбе члана 99. став 5. Закона не проистиче овлашћење Владе да материјално правно уреди односе у овој области, већ овлашћење за утврђивање односно, номинално исказивање висине накнаде сагласно Законом предвиђеним елементима ове дажбине и параметрима за њено одређивање. Такво овлашћење је, по оцени Уставног суда, у складу са одредбама члана 123. тач. 1. до 3. Устава према којима Влада утврђује и води политику, извршава законе, те доноси уредбе и друге опште акте ради извршавања закона, па стога, нема основа за навод предлагача да се, у конкретном случају, ради о "недопуштеном преношењу законодавних ингеренција на извршне органе".
Сагласно изложеном, Уставни суд је оценио да су оспорене одредбе Закона о водама којима су утврђени битни елементи за одређивање висине накнаде за коришћење вода и којима је дато овлашћење Влади да, у циљу извршавања закона, на основу тих елемената одреди висину накнаде, у сагласности са Уставом, па је на основу члана 45. тачка 14) Закона о Уставном суду („Службени гласник РС“, број 109/07), одлучио као у изреци.
ПРЕДСЕДНИК
УСТАВНОГ СУДА
др Боса Ненадић, с.р.