Уставни суд, Велико веће, у саставу: председник Суда Снежана Марковић, председник Већа, и судије Мирослав Николић, др Тијана Шурлан, Татјана Ђуркић, др Милан Шкулић, Лидија Ђукић, др Наташа Плавшић и др Драгана Коларић, чланови Већа, у поступку по уставној жалби Д. Е . из Ваљева , на основу члана 167. став 4. у вези са чланом 170. Устава Републике Србије, на седници Већа одржаној 9. децембра 2021. године, донео је
О Д Л У К У
1. Усваја се уставна жалба Д . Е . и утврђује да је решењем Врховног касационог суда Кзз. 1258/2018 од 20. новембра 2018. године подносиоцу уставне жалбе повређено право на правично суђење, зајемчено одредом члана 32. с тав 1. Устава Републике Србије, док се у преосталом делу уставна жалба одбацује.
2. Поништава се решење Врховног касационог суда Кзз. 1258/2018 од 20. новембра 2018. године и одређује се да исти суд донесе нову одлуку о захтеву за заштиту законитости браниоца подносиоца уставне жалбе изјављеном против правноснажне пресуде Апелационог суда у Београду Кж.1. 1163/17 од 26. фебруара 2018. године.
О б р а з л о ж е њ е
1. Д. Е . из Ваљева поднео је Уставном суду, 17. децембра 2018. године, преко пуномоћника Д. Ж, адвоката из Ваљева, уставну жалбу против решења Врховног касационог суда Кзз. 1258/2018 од 20. новембра 2018. године, због повреде права из члана 32. став 1. и члана 36. став 2. Устава Републике Србије.
У уставној жалби је, између осталог, наведено:
- да је оспореним решењем одбачен као недозвољен захтев за заштиту законитости окривљеног, овде подносиоца уставне жалбе;
- да је образложење оспореног решења супротно стању у списима предмета, јер је окривљени користио редован правни лек против другостепене пресуде Апелационог суда у Београду Кж.1. 1163/17 од 26. фебруара 2018. године, као и да је пресуду истог суда Кж.3. 12/18 примио 4. септембра 2018. године;
- да су оба кумулативна услова за подношење захтева за заштиту, законитости, прописана чланом 485. став 4. Законика о кривичном поступку , испуњена у конкретном случају.
Подносилац је предложио да Уставни суд усвоји уставну жалбу, поништи оспорено решење и наложи Врховном касационом суда да одлучи о поднетом захтеву за заштиту законитости.
2. Сагласно одредби члана 170. Устава Републике Србије, уставна жалба се може изјавити против појединачних аката или радњи државних органа или организација којима су поверена јавна овлашћења, а којима се повређују или ускраћују људска или мањинска права и слободе зајемчене Уставом, ако су исцрпљена или нису предвиђена друга правна средства за њихову заштиту.
У току поступка пружања уставносудске заштите, поводом испитивања основаности уставне жалбе у границама истакнутог захтева, Уставни суд утврђује да ли је у поступку одлучивања о правима и обавезама подносиоца уставне жалбе повређено или ускраћено његово Уставом зајемчено право или слобода.
3. Уставни суд је, у спроведеном поступку , из списа предмета К. 354/17 Основног суда у Ваљеву и достављене документације уз уставну жалбу, између осталог, утврдио:
- да је пресудом Основног суда у Ваљеву К. 101/13 од 10. маја 2017. године окривљени, овде подносилац уставне жалбе, ослобођен од оптужбе да је учинио кривично дело утаје из члана 207. став 4. у вези става 1. Кривичног законика;
- да је решењем Апелационог суда у Београду Кж.1. 806/17 од 25. јула 2017. године укинута пресуда Основног суда у Ваљеву К. 101/13 од 10. маја 2017. године;
- да је пресудом Основног суда у Ваљеву К. 354/17 од 30. августа 2017. године окривљени ослобођен од оптужбе;
- да је пресудом Апелационог суда у Ваљеву Кж.1. 1163/17 од 26. фебруара 2018. године усвојена жалба Основног јавног тужилаштва у Ваљеву, те је преиначена пресуда Основног суда у Ваљеву К. 354/17 од 30. августа 2017. године, тако што је окривљени оглашен кривим да је учинио кривично дело утаје из члана 207. став 4. у вези става 1. Кривичног законика и осуђен је на казну затвора у трајању од једне године;
- да су бранилац окривљеног и окривљени (овде подносилац уставне жалбе) против пресуде Апелационог суда у Београду Кж.1. 1163/17 од 26. фебруара 2018. године изјавили жалбу 18. априла 2018. године;
- да је пресудом Апелационог суда у Београду Кж.3. 12/18 од 6. јула 2018. године одбијена као неоснована заједничка жалба окривљеног и његовог браниоца адвоката Д. Ж, а пресуда Апелационог суда у Београду Кж.1. 1163/17 од 26. фебруара 2018. године је потврђена;
- да је подносилац уставне жалбе 2. октобра 2018. године, преко браниоца , поднео захтев за заштиту законитости против пресуде Апелационог суда у Београду Кж.1. 1163/17 од 26. фебруара 2018. године;
- да је оспореним решењем Врховног касационог суда Кзз. 1258/2018 од 20. новембра 2018. године одбачен као недозвољен захтев за заштиту законитости браниоца окривљеног; у образложењу оспореног решења је, између осталог, наведено да „како из списа предмета произлази да окривљени Д . Е . и његов бранилац нису изјавили жалбу на пресуду другостепеног суда, по налажењу Врховног касационог суда нису испуњени услови прописани одредбом члана 485. став 4. Законика о кривичном поступку за подношење захтева за заштиту законитости од стране окривљеног и његовог браниоца, па је поднети захтев оцењен као недозвољен“.
4. Одредбом члана 32. став 1. Устава зајемчено је право на правично суђење тако што је утврђено да свако има право да независан, непристрасан и законом већ установљен суд, правично и у разумном року, јавно расправи и одлучи о његовим правима и обавезама, основаности сумње која је била разлог за покретање поступка, као и о оптужбама против њега.
Чланом 36. став 2. Устава утврђено је да свако има право на жалбу или друго правно средство против одлуке којом се одлучује о његовом праву, обавези или на закону заснованом интересу .
Одредбом члана 485. Законик о кривичном поступку („Службени гласник РС“, бр. 72/11, 101/11, 121/12, 32/13 и 45/13 ) прописано је да се захтев за заштиту законитости може поднети ако је правноснажном одлуком или одлуком у поступку који је претходио њеном доношењу повређен закон (став 1. тачка 1.), као и да због повреда овог законика (члан 74, члан 438. став 1. тач. 1. и 4. и тач 7. до 10. и став 2. тачка 1, члан 39. тач. 1. до 3. и члан 441. ст. 3. и 4.) учињених у првостепеном и поступку пред апелационим судом окривљени може поднети захтев за заштиту законитости у року од 30 дана од дана када му је достављена правноснажна одлука, под условом да је против те одлуке користио редовни правни лек (члан 485. став 4.).
5. Уставни суд је, из списа предмета К. 354/17 Основног суда у Ваљеву, утврдио да су подносилац уставне жалбе и његов бранилац изјавили заједничку жалбу против пресуде Апелационог суда у Београду Кж.1. 1163/17 од 26. фебруара 2018. године, а која жалба је одбијена пресудом Апелационог суда у Београду Кж.3. 12/18 од 6. јула 2018. године.
С обзиром на претходно утврђено, Уставни суд је оценио да је оспореним решењем Вр ховног касационог суда Кзз. 1258/2018 од 20. новембра 2018. године , одбачајем захтева за заштиту законитости браниоца окривљеног Д. Е , процесно право примењено очигледно погрешно и арбитрерно на штету подносиоца уставне жалбе, те је, стога , утврдио да је оспореним појединачним актом подносиоцу уставне жалбе повређено право на правично суђење , зајемчено одредбом члана 32. став 1. Устава, и то у погледу права на приступ суду као елемента наведеног права.
Имајући у виду напред изложено, Уставни суд је утврдио да је подносиоцу уставне жалбе повређено право на правично суђење, зајемчено одредбом члана 32. став 1. Устава, па је уставну жалбу у овом делу усвојио, сагласно одредби члана 89. став 1. Закона о Уставном суду („Службени гласник РС“, бр. 109/07, 99/11, 18/13 – Одлука УС, 40/15 – др. закон и 103/15), одлучујући као у првом делу тачке 1. изреке.
Уставни суд је оценио да се штетне последице утврђене повреде права могу отклонити поништајем оспореног решења Врховног касационог суда и одређивањем да Врховни касациони суд поново одлучи о захтеву за заштиту законитости браниоца окривљеног Д . Е . – адвоката Д . Ж , изјављеном против правноснажне пресуде Апелационог суда у Београду Кж.1. 1163/17 од 26. фебруара 2018. године , па је, сагласно одредби члана 89. став 2. Закона, одлучио као у тачки 2. изреке.
6. Уставни суд је оценио да се тврдње подносиоца уставне жалбе у вези истакнуте повреде права на правно средство из члана 36. став 2. Устава искључиво заснивају на истакнутој повреди права на приступ суду као елемента права на правично суђење. Стога је у овом делу одбацио уставну жалбу, сагласно одредби члана 36. став 1. тачка 7) Закона о Уставном суду, одлучујући као у другом делу тачке 1. изреке.
7. Полазећи од свега изложеног, Уставни суд је, на основу одредаба члана 42б став 1. тачка 1), члана 45. тачка 9) и члана 46. тачка 9) Закона о Уставном суду, као и члана 89. Пословника о раду Уставног суда („Службени гласник РС“, број 103/13), донео Одлуку као у изреци.
ПРЕДСЕДНИК ВЕЋА
Снежана Марковић, с.р.