Уставни суд у саставу: председник др Боса Ненадић и судије др Оливера Вучић, др Марија Драшкић, др Агнеш Картаг Одри, Весна Илић Прелић, Катарина Манојловић Андрић, мр Станка Милановић, мр Драгиша Слијепчевић и Предраг Ћетковић, на основу члана 167. став 1. тачка 1. Устава Републике Србије, на седници одржаној 29. јануара 2009. године, донео је
О Д Л У К У
1. Одбија се предлог за утврђивање неуставности одредаба члана 78. Закона о високом образовању ("Службени гласник РС", бр. 76/2005, 100/2007 и 97/2008).
2. Не прихвата се иницијатива за покретање поступка за утврђивање неуставности одредаба члана 78. ст. 1. и 2. Закона из тачке 1.
О б р а з л о ж е њ е
Предлогом од 31. јануара 2006. године покренут је пред Уставним судом поступак за оцену уставности одредаба члана 78. Закона о високом образовању ("Службени гласник РС", бр. 76/2005, 100/2007 и 97/2008). Предлагач сматра да се оспореним одредбама Закона врши дискриминација грађана са највишим образовањем, супротно Уставу који јемчи једнака права свим грађанима и право на рад, с обзиром да се њоме утврђује граница за одлазак у старосну пензију наставника са навршених 65 година живота, односно под посебним условима са навршених 67 година живота, а да је Законом о раду, за већину запослених предвиђена старосна граница од 65 година живота за одлазак у пензију, ако се послодавац и запослени друкчије не споразумеју.
Уставном суду поднета је 20. новембра 2007. године и иницијатива за покретање поступка за утврђивање неуставности одредаба члана 78. ст. 1. и 2. истог Закона. Иницијатива је, сагласно одредби члана 42. ст. 1. и 2. Пословника о раду Уставног суда (“Службени гласник РС”, бр. 24/08 и 27/08), спојена са раније примљеним предлогом. У иницијативи се наводи да су оспорене одредбе несагласне с Уставом, јер ограничавају право на рад зајемчено одредбом члана 60. Устава. Такође, иницијатори сматрају да се оспореним одредбама Закона запослени у високом образовању стављају у неједнак положај у односу на друге запослене, јер је Законом о раду, као прописом општијег карактера, утврђено да радни однос престаје када запослени наврши 65 година живота и 15 година стажа осигурања, ако се послодавац и запослени друкчије не споразумеју. Дакле, Законом о раду остављено је да се послодавац и запослени споразумеју о трајању радног односа без временског ограничења, за разлику од оспорених одредаба Закона о високом образовању које такву могућност не остављају. Иницијатори сматрају да су оспорене одредбе у несагласности и са одредбама чл. 20. и 82. Устава, али не наводе уставноправне разлоге на којима се таква тврдња заснива.
Уставни суд је предлог доставио Народној скупштини на одговор. Како Народна Скупштина у остављеном року није доставила одговор, Уставни суд је, сагласно одредби члана 34. став 3. Закона о Уставном суду (“Службени гласник РС”, број 109/07), наставио поступак.
Уставни суд је у спроведеном поступку утврдио да је оспореним одредбама члана 78. Закона о високом образовању прописано: да наставнику престаје радни однос на крају школске године у којој је навршио 65 година живота и најмање 15 година стажа осигурања (став 1.); да наставнику из става 1. овог члана може бити продужен радни однос до две школске године, под условима и на начин предвиђен статутом универзитета, односно друге самосталне високошколске установе (став 2.); да наставник коме је престао радни однос због одласка у пензију задржава звање које је имао у тренутку пензионисања (став 3.); да наставник из става 3. овог члана може задржати преузете обавезе на дипломским академским и докторским студијама као ментор или члан комисија у поступку израде и одбране завршних радова, односно дисертација на тим студијама, најдуже још две школске године (став 4.); да на основу одлуке одговарајућег стручног органа, наставник из става 3. овог члана може изводити све облике наставе на дипломским академским и докторским студијама и бити члан комисија у поступку израде и одбране завршних радова, односно дисертација на тим студијама, најдуже још две школске године (став 5.).
Према члану 112. Закона о Уставном суду, поступци пред Уставним судом започети пре ступања на снагу овог закона, окончаће се по одредбама овог закона.
Устав Републике Србије од 1990. године, у време чијег важења је покренут поступак и у односу на који је предлогом тражена оцена уставности, престао је да важи 8. новембра 2006. године, ступањем на снагу новог Устава Републике Србије, тако да је оцена уставности оспорених одредаба Закона, сагласно одредбама члана 167. Устава, вршена у односу на важећи Устав.
Устав утврђује: да се Уставом јемче, и као таква, непосредно се примењују људска и мањинска права зајемчена општеприхваћеним правилима међународног права, потврђеним међународним уговорима и законима, а да се законом може прописати начин остваривања ових права само ако је то Уставом изричито предвиђено или ако је то неопходно за остварење појединог права због његове природе, при чему закон ни у ком случају не сме да утиче на суштину зајемченог права (члан 18. став 2.); да је забрањена свака дискриминација, непосредна или посредна, по било ком основу, а нарочито по основу расе, пола, националне припадности, друштвеног порекла, рођења, вероисповести, политичког или другог уверења, имовног стања, културе, језика, старости и психичког или физичког инвалидитета (члан 21. став 3.); да се јемчи право на рад, у складу са законом, да свако има право на слободан избор рада и да су свима, под једнаким условима, доступна сва радна места (члан 60. ст. 1, 2. и 3.); да Република Србија, поред осталог, уређује и обезбеђује систем у области радних односа, као и систем у области образовања и систем јавних служби (члан 97. тач. 8. и 10.); да се делатности и послови због којих се оснивају јавне службе, њихово уређење и рад прописује законом (члан 137. став 5.).
Сагласно наведеним одредбама Устава, Република Србија је овлашћена да законом уреди систем у области радних односа, систем у области образовања, као и делатности и послове због којих се оснивају јавне службе и њихов рад. Из наведеног произлази и овлашћење законодавца да законом, у конкретном случају Законом о високом образовању, уреди систем високог образовања као посебне врсте јавне службе, као и права и обавезе наставника који обављају послове из те делатности, укључујући и питање заснивања и престанка радног односа ове категорије запослених.
Полазећи од наведеног, законодавац се, по оцени Уставног суда, одређујући услове за престанак радног односа наставника у установи високог образовања на начин утврђен оспореним одредбама члана 78. Закона, кретао у оквиру овлашћења из одредаба члана 97. тач. 8. и 10. и члана 137. став 5. Устава. Сагласност оспорених одредаба Закона с одредбама чл. 20, 60. и 82. Устава, у односу на које је такође тражена оцена уставности, Уставни суд није ценио, јер иницијатори нису навели уставноправне разлоге оспоравања, нити су наведене уставне одредбе од значаја за ту оцену, с обзиром да уређују питања која се не односе на питање престанка радног односа.
Закон о високом образовању је у делу који се односи на престанак радног односа наставника посебан закон у односу на Закон о раду ("Службени гласник РС", бр. 24/2005 и 61/2005), који представља општи закон у области радних односа и који уређује услове за престанак радног односа на начин друкчији од оног утврђеног оспореним одредбама Закона. Међутим, чињеница да оспорене одредбе Закона на друкчији начин уређују престанак радног односа наставника запосленог у установи високог образовања него што то на општи начин чини Закон о раду, не представља основ за тврдњу да су те одредбе неуставне. Наиме, да ли ће престанак радног односа бити уређен са једним или са више закона и да ли ће услови и начин престанка радног односа за различите категорије запослених бити уређени на исти или различит начин, питање је законодавне политике, коју Уставни суд, сагласно одредбама члана 167. Устава, није надлежан да оцењује. Полазећи од тога да је делатност високог образовања од посебног значаја за Републику Србију, тј. да представља делатност од општег друштвеног интереса, Република Србија је, у складу са својим уставним надлежностима и значајем ове делатности, овлашћења да престанак радног односа наставника уреди на начин који је примерен значају и специфичностима ове делатности. Такође, по оцени Уставног суда, оспореним одредбама Закона наставници у установама високог образовања не доводе се у неравноправан положај у односу на друге запослене, јер се услови за престанак радног односа утврђени тим одредбама једнако односе на све који се налазе у истој правној ситуацији, конкретно на све наставнике запослене у високошколској установи, као и стога што те одредбе не стварају неједнакост (дискриминацију) грађана с обзиром на њихова својства утврђена одредбом члана 21. став 3. Устава. Из тих разлога су оспорене одредбе Закона, по оцени Уставног суда, у сагласности и са овом одредбом Устава.
На основу изложеног и одредаба члана 45. тачка 14) и члана 46. тачка 5) у вези члана 53. став 3. Закона о Уставном суду, као и члана 84. Пословника о раду Уставног суда, Уставни суд је одлучио као у изреци.
ПРЕДСЕДНИК
УСТАВНОГ СУДА
др Боса Ненадић, с.р.