Уставни суд, Велико веће, у саставу: председник Суда Снежана Марковић, председник Већа, и судије Весна Илић Прелић, др Драгана Коларић, др Тамаш Корхец (Korhecz Tamás), др Јован Ћирић, Гордана Ајншпилер Поповић, др Владан Петров и Мирослав Николић, чланови Већа, у поступку по уставној жалби Д. Б . из Београда , на основу члана 167. став 4. у вези са чланом 170. Устава Републике Србије, на седници Већа одржаној 28. октобра 2021. године, донео је
О Д Л У К У
1. Усваја се уставна жалба Д. Б . и утврђује да је решењем Вишег суда у Београду Кж2. 81/18 од 25. јануара 2018. године подноси оцу уставне жалбе повеђено право на правично суђење, зајемчено одредбом члана 32. став 1. Устава Републике Србије.
2. Поништава се решење Вишег суда у Београду Кж2. 81/18 од 25. јануара 2018. године и одређује да исти суд донесе нову одлуку о жалби приватног тужиоца Д . Б . изјављено ј против решења Првог основног суда у Београду К. 1719/17 од 25. децембра 2017. године.
О б р а з л о ж е њ е
1. Д. Б . из Београда поднеo је Уставном суду, 26. марта 201 8. године уставну жалбу против решења Вишег суда у Београду Кж2. 81/18 од 25. јануара 2018. године, због повреде права на правично суђење, зајемченог одредбом члана 32. став 1. Устава Републике Србије.
Уставном жалбом се оспорава одлука суда правног лека којом је одбачена као неблаговремен а жалба подносиоца уствне жалбе изјављен а против решења којом је његова приватна кривична тужба одбијена.
У уставној жалби наведено је да се из потврде о предаји жалбе управи Казнено-поправног завода Београд види да је жалба упућена суду 8. јануара 2018. године, а не 9. јануара 2018. године, како је то констовано печатом Казнено-поправног завода број 24-15-47/18-01.
Предложено је да Уставни суд усвоји уставну жалбу и поништи оспорено решење .
2. Сагласно одредби члана 170. Устава Републике Србије, уставна жалба се може изјавити против појединачних аката или радњи државних органа или организација којима су поверена јавна овлашћења, а којима се повређују или ускраћују људска или мањинска права и слободе зајемчене Уставом, ако су исцрпљена или нису предвиђена друга правна средства за њихову заштиту.
У поступку пружања уставносудске заштите, поводом испитивања уставне жалбе у границама истакнутог захтева, Уставни суд утврђује да ли је у поступку одлучивања о правима и обавезама подносиоца уставне жалбе повређено или ускраћено његово Уставом зајемчено право или слобода.
3. Уставни суд је, у спроведеном поступку, из навода уставне жалбе и приложене документациј е, те увидом у одговор Првог основног суда у Београду К. 1719/17 од 18. јуна 2021. године, утврдио следеће чињенице и околности од значаја за одлучивање у овој уставносудској ствари :
Оспореним решењем Вишег суда у Београду Кж2. 81/18 од 25. јануара 2018. године одбачена је као неблаговремена жалба приватног тужиоца, овде подносиоца уставне жалбе, изјављена дана 9. јануара 2018. године против решења Првог основног суда у Београду К. 1719/17 од 25. децембра 2017. године.
У образложењу оспореног решења је наведено да је увидом у списе предмета утврђено да је приватни тужилац ожалбено решење Првог основног суда у Београду К. 1719/17 од 25. децембра 2017. године примио 3. јануара 2018. године, то је, сагласно одредби члана 224. став 5. Законика о кривичном поступку последњи (трећи) дан рока био понедељак 8. јануар 2018. године , а како је приватни тужилац жалбу изјавио 9. јануара 2018. године, предајом жалбе Казнено-поправном заводу у Београду, суд је оценио да је изјављена жалба поднета по истеку рока који је прописан одредбом члана 466. став 2. Законика о кривичном поступку.
Подносилац уставне жалбе је у прилог својих тврдњи Уставном суду доставио потврду Казнено-поправног завода Београд број 21/18 од 8. јануара 2018. године у којој је констатовано да је осуђени Д. Б . (МБ 20/15) предао дана 8. јануара 2018. године управи Завода писмо заведено под бројем 24-15-47/18-01, упућено Првом основном суду у Београду, које је из тог казнено-поправног завода експедовано 9. јануара 2018. године.
Из одговора Првог основног суда у Београду К. 1719/17 од 18. јуна 2021. године и документације која је уз њега достављена произлази да је суд датум предаје жалбе приватног тужиоца, овде подносиоца уставне жалбе, утврдио из печата Казнено-поправног завода Београд стављеног на затвореној коверт и пошиљаоца Д . Б . адресирану на Први основни суд у Београду, у којем је констатовано да је пошиљка број 24-15-47/18-01 предата том заводу 9. јануара 2018. године, а у суд је достављена обичном поштом 12. јануара 2018. године.
4. Одредбом члана 32. став 1. Устава утврђено је да свако има право да независан, непристрасан и законом већ установљен суд, правично и у разумном року, јавно расправи и одлучи о његовим правима и обавезама, основаности сумње која је била разлог за покретање поступка, као и о оптужбама против њега.
Одредбама члана 224. Законика о кривичном поступку („Службени гласник РС“, бр. 72/11, 101/11, 121/12, 32/13, 45/13, 55/14 и 35/19) (у даљем тексту: ЗКП) прописано је: да се рокови предвиђени овим закоником не могу продужити, осим кад то законик изричито дозвољава. Ако је у питању рок који је овим закоником одређен ради заштите права одбране и других процесних права окривљеног, тај рок се може скратити ако то захтева окривљени писмено или усмено на записник пред органом поступка (став 1); да се рокови рачунају на часове, дане, месеце и године (став 2.); да час или дан кад је достављање или саопштење извршено, односно у који пада догађај од када треба рачунати трајање рока, не урачунава се у рок, већ се за почетак рока узима први наредни час, односно дан, да се у један дан рачуна 24 часа, а месец се рачуна по календарском времену (став 3.); да се рокови одређени по месецима, односно годинама завршавају протеком оног дана последњег месеца, односно године који по свом броју одговара дану кад је рок отпочео, а ако нема тог дана у последњем месецу, рок се завршава последњег дана тог месеца (став 4.); да ако последњи дан рока пада на државни празник или у суботу или у недељу или у неки други дан кад државни орган није радио, рок истиче протеком првог наредног радног дана (став 5.).
Одредбама члана 225. ЗКП прописано је да кад је поднесак упућен преко поште препорученом пошиљком или телеграфским путем, дан предаје пошти сматра се као дан предаје ономе коме је упућен , а да се предаја војној пошти у местима где не постоји редовна пошта сматра као предаја пошти препорученом пошиљком (став 2); да окривљени који се налази у притвору може поднесак који је везан за рок дати и усмено на записник код суда који води поступак или га предати преко завода, а лице које се налази на издржавању кривичне санкције која се састоји у лишењу слободе може такав поднесак предати преко завода у којем је смештено. Дан кад је састављен такав записник, односно кад је поднесак предат преко завода, сматра се као дан предаје органу који је надлежан да га прими. Завод издаје окривљеном потврду о предаји поднеска (став 4.) .
5. Уставни суд је, из навода уставне жалбе , утврдио да подноси лац повреду права на правично суђење заснива како на погрешно утврђеном чињеничном стању, тврдећи да је суд редовног правног лека погрешно утврдио време предаје жалбе заводу у којем је издржавао казну затвора, тако и на погрешној примени меродавног права од стране Вишег суда у Београду , и то, пре свега, на погрешној примени основних одредби о роковима у Законику о кривичном поступку. Подносилац уставне жалбе сматра да је жалба поднет а благовремено, с обзиром на то да је он првостепено решење прими о 3. јануара 2018. године, а да је жалбу упутио суду преко управе Казнено-поправног завода Београд 8. јануара 2018. године, као првог радног дана од последњег дана рока 6. јануара 2018. године (субота) у којем суд није радио.
Разматрајући наводе уставне жалбе о истакнутој повреди права из члана 32. став 1. Устава, Уставни суд најпре констатује да одлучујући о уставној жалби није надлежан да испитује законитост одлука редовних судова и врши оцену утврђених чињеница и изведених доказа у поступку који је претходио подношењу уставне жалбе, уколико из разлога наведених у уставној жалби и доказа уз њу, као и садржине оспорене судске одлуке, не произлази да је суд произвољно ценио изведене доказе или арбитр ерно применио меродавно право, на штету подносиоца уставне жалбе.
У конкретном случају, из претходно утврђених чињеница и околности произлази: да је решење Првог основног суда у Београду К. 1719/17 од 2 5. децембра 201 7. године, којим је одбијена приватна кривична тужба подноси оца уставне жалбе, уредно достављено подносиоцу уставне жалбе 3. јануара 2018. године; да је последњи дан рока за изјављивање жалбе против наведен ог решења био 8. јануар 2018. године; да је подноси лац уставне жалбе, као осуђено лице у Казнено-поправном заводу Београд дана 8. јануара 2018. године упутио Првом основном суду у Београду пошиљку која је заведена под бројем 24-15-47/18-01, о чему му је издата потврда Казнено-поправног завода Београд број 28/18 у којој је констатовано да је примљена пошиљка експедована из Завода 9. јануара 2018. године; да је Први основни суд у Београду 12. јануара 2018. године примио жалбу подносиоца уставне жалбе изјављену против решења Првог основног суда у Београду К. 1719/17 од 25. децембра 2017. године у затвореној коверти на којој се налази печат Казнено -поправног завода Београд број 24-15-47/18-01 од 9. јануара 2018. године.
Полазећи од тога да је Уставни суд увидом у доказе који су достављени уз уставну жалбу, те из одговора Првог основног суда у Београду К. 1719/17 од 18. јуна 2021. године, утврдио да је подносилац уставне жалбе, као осуђено лице које се налазило на издржавању казне затвора у Казнено-поправном заводу Београд, 8. јануара 2018. године предао затворену коверту која је заведена под бројем 24-15-47/18-01, као и да је приспећем у Први основни суд у Београду утврђено да се у наведеној коверти (под истим бројем) налазила жалба коју је подносилац уставне жалбе, као приватни тужилац, изјавио против решења Првог основног суда у Београду К. 1719/17 од 25. децембра 2017. године , Уставни суд налази несумњивим да се има сматрати да је подносилац уставне жалбе жалбу против решења Првог основног суда у Београду К. 1719/17 од 25. децембра 2017. године изјавио 8. јануара 2018. године, када је предат а преко завода у којем је он био смештен ради издржавања казне затвора, а не 9. јануара 2018. године, како је то констатовано на печату Казнено-поправног завода Београд, пријемном печату суда и у оспореном решењу , имајући у виду да се сагласно одредби члана 255. став 4. ЗКП, дан кад је поднесак, који је везан за рок, предат преко завода у којем је смештено лице које се налази на издржавању кривичне санкције која се састоји у лишењу слобод е сматра као дан предаје органу који је надлежан да га прими, о чему се осуђеном лицу издаје потврда о предаји поднеска.
Уставни суд надаље констатује да се у конкретном случају не може утврдити да је Виши суд у Београду приликом оцене благовремености изјављене жалбе оспореним решењем очигледно произвољно утврђивао чињенично стање и очигледно арбитрерно применио меродавно право, с обзиром на то да из свега утврђеног у овом уставносудском поступку произлази да је печат Казнено-поправног завода Београд очигледном омашком био погрешно попуњен у погледу датума пријема пошиљке, те је уместо констатације датума пријема пошиљке коју је осуђени подносилац уставне жалбе преко тог завода упутио Првом основном суду у Београду (8. јануар 2018. године) наведен је датум експедовања предметне пошиљке из Завода (9. јануар 2018. године), што Првом основном, нити Вишем суду у Београду није могло бити познато у време пријема пошиљке, односно у време доношења оспореног решења.
Међутим, полазећи од тога да је Уставни суд из целокупне документације утврдио да је очигледно погрешно означавање датума предаје поднеска преко Казнено-поправног завода Београд довело до ускраћивања права подносиоцу уставне жалбе на приступ суду, као елемента права на правично суђење из члана 32. став 1. Устава, а имајући у виду да у околностима конкретног случаја не по стоји друго правно средство, осим уставне жалбе, којом би наведена повреда права била отклоњена, Уставни суд је утврдио да је оспореним решењем Вишег суда у Београду Кж2. 81/18 од 25. јануара 2018. године подносиоцу уставне жалбе повређено право на правично суђење, зајемчено одредбом члана 32. став 1. Устава.
Стога је Уставни суд, сагласно одредби члана 89. став 1. Закона о Уставном суду („Службени гласник РС“, бр. 109/07, 99/11, 18/13 – Одлука УС, 40/15 – др. закон и 103/15), усвојио уставну жалбу , одлучујући као у тачки 1. изреке.
6. Имајући у виду природу утврђене повреде права у конкретном случају, Уставни суд је, сагласно одредби члана 89. став 2. Закона о Уставном суду, нашао да се штетне последице ове повреде Уставом зајемченог права могу отклонити једино поништавањем решења Вишег суда у Београду Кж2. 81/18 од 25. јануара 2018. године и одређивањем да се у поновном поступку донесе нова одлука о изјављеној жалби приватног тужиоца од 8. јануара 2018. године, одлучујући као у тачки 2. изреке.
7. С обзиром на све изложено, Уставни суд је, на основу одредаба члана 42б став 1. тачка 1) и члана 45. тачка 9) Закона о Уставном суду , донео Одлуку као у изреци.
ПРЕДСЕДНИК ВЕЋА
Снежана Марковић, с.р.