Уставни суд, Велико веће, у саставу: председник Суда Снежана Марковић , председник Већа, и судије Весна Илић Прелић, др Драгана Коларић, др Тамаш Корхец (Korhecz Tamás), др Јован Ћирић, Гордана Ајншпилер Поповић, др Владан Петров и Мирослав Николић , чланови Већа, у поступку по уставној жалби М. С . и С . С, обоје из села Пржутовац код Младеновца , на основу члана 167. став 4. у вези са чланом 170. Устава Републике Србије, на седници Већа одржаној 28. октобра 2021. године, донео је
О Д Л У К У
Одбија се као неоснована уставна жалба М. С . и С . С . изјављена против решења Првог основног јавног тужилаштва у Београду Кт. 2745/18 од 17. маја 2018. године, Вишег јавног тужилаштва у Београду Ктпо. 587/18 од 29. августа 2018. године и поступања полицијских службеника Министарства унутрашњих послова – Полици јска управа за град Београд – Управа криминалистичке полиције и полицијских службеника Полицијске станице Младеновац дана 21. априла 2017. године, у односу на повреду права на неповредивост психичког и физичког интегритета, зајемченог одредбама члана 25. Устава Републике Србије, док се у преосталом делу уставна жалба одбацује.
О б р а з л о ж е њ е
1. М. С . и С . С , обоје из села Пржутовац код Младеновца, поднели су Уставном суду, 6. октобра 201 8. године, преко пуномоћника А. О, адвоката из Београда , уставну жалбу против решења Првог основног јавног тужилаштва у Београду Кт. 2745/18 од 17. маја 2018. године, решења Вишег јавног тужилаштва у Београду Ктпо. 587/18 од 29. августа 2018. године и поступања полицијских службеника Министарства унутрашњих послова – Полицијска управа за град Београд – Управа криминалистичке полиције и полицијских службеника Полицијске станице Младеновац дана 21. априла 2017. године , због повреде права на неповредивост физичког и психичког интегритета, права на слободу и безбедност, посебних права лица лишених слободе, права на правично суђење и права на једнаку заштиту права и на правно средство, зајемчених одредбама чл. 25, 27, 28 , 32. и 36. Устава Републике Србије , као и начела из члана 21. Устава.
Подносиoци су истакли и повреду права из чл . 3 , 5. и 14. Европске конвенције за заштиту људских права и основних слобода и члана 1. Протокола број 12 уз наведену Европску конвенцију. Како се права гарантована означеним одредбама Европске конвенције садржински не разликују од права зајемчених Уставом, то Уставни суд постојање њихове повреде цени у односу на одговарајуће одредбе Устава.
Подносиоци уставне жалбе су, преко истог пуномоћника, Уставном суду доставили 30. октобра 2018. године још једну уставну жалбу којом су оспорили исте акте и радње и истакли повреду истих права, допуњујући образложење у погледу чињеница у вези са критичним догађајем које су хронолошки описивали.
У уставној жалби и њеној допуни је наведено да су дана 21. априла 2017. године око 13.30 до 14.00 часова у просторијама Полицијске управе за град Београд, након полиграфског испитивања, полицијски службеници раздвојили подносиоце уставне жалбе ради испитивања у вези са нестанком сопственог аутомобила, чији су нестанак подносиоци уставне жалбе, претходно тог јутра, пријавили Полицијској станици Младе новац.
Подносиоци су навели да су их полицијски службеници приликом испитивања злостављали и мучили у циљу изнуђивања признања да су путничко моторно возило, чији су нестанак пријавили полицији, сами украли и сакрили, у циљу наплате осигурања.
Подносилац уставне жалбе М. С је навео да су му полицијски инспектори псовали „мајку циганску“, да су га шамарали и шутирали и танким кожним бичем ударали са горње стране шака, те су му преко главе ставили пластичну кесу због које није могао да дише, и да му је један од инспектора репетиран пиштољ прислонио на шаку и претио да ће пуцати ако не призна, уз напомену да ће му та ко остати успомена за цео живот. У уставној жалби је изражена извесна контрадикторност у наводима којима подносилац образлаже тврдње о физичком и психичком злостављању, па је тако на једном месту наведено да му је НН полицијски службеник прислонио репетиран пиштољ у отворену шаку претећи да ће пуцати, ако не призна, и да ће му тако оставити успомену за цео живот, док је у другом делу уставне жалбе овај догађај другачије интерпретиран, тако што је подносилац тврдио да му је пиштољ био уперен у главу.
Подносилац уставне жалбе је навео да је у мучењу и злостављању учествовало осам инспектора, који су се међусобно смењивали, те да су га најпре полицијски инспектори ПС Младеновац – Ж. М . и још један НН, те полицијски инспектор дуге црне косе везане у реп, са надимком „С.“ и плавокоси инспектор са надимком „Р.“ натерали да клечи сат времена, а онда су га шамарали и шутира ли у пределу стомака , док су га „Р.“ и Ж. М . танким бичем ударали са горње стране отворених шака , а Ж. М . му је додатно претио да ће му деца бити одузета, тако што је пред њим телефонирао Центру за социјални рад и рекао да су спремни да на њихов позив малолетне девојчице одмах превезу у Звечанску.
Подноситељка уставне жалбе С. С . је навела да је била изложена психичком малтретирању у виду застрашивања да ће јој деца бити одузета и одведена у Звечанску, претњи и увреда, тако што је док је њен супруг саслушаван другој просторији , полицијски службеник Полицијске управе за град Београд, који ју је испитивао, претио притвором од 30 дана , ако не призна, наводећи да је њен супруг све признао и потписао и да је М . С . са њом у браку „само због папира“ и да му она служи као „маска организоване банде“. Подноситељка је навела да су је полицијски службеници Полицијске управе за град Београд повремено псовали и вређали, а да су она и супруг око 20.00 часова пребачени у полицијску станицу Младеновац где су додатно задржани до 22.00 сата.
У погледу процедуралног аспекта забране мучења подносиоци су навели да истрага није задовољила стандарде делотворности, јер истрагу није спроводило тужилаштво, већ полиција. У уставној жалби је наведено да је цео поступак био делегиран Одељењу за контролу законитости у раду који функционише у склопу Дирекције полиције за град Београд исте организационе јединице у склопу које раде полицијски службеници на које се притужба подносилаца односи. У уставној жалби је наведено и да истрага није испунила стандард адекватности из разлога што јавно тужилаштво није узело у разматрање све доказе које су подносиоци предложили уз кривичну пријаву – није саслушао сведоке које су подносиоци навели нити је дато образложење зашто није разматрало достављену лекарску документацију (лекарски преглед М. С . од 21. априла 2017. године у 22.35 у Дому здравља „М .“; специјалистички преглед М. С . од 22. априла 2017. године у Ургентном центру Клиничког центра Србије; неуропсихиј aтријски преглед М. С . од 26. априла 2017. године).
У уставној жалби је наведено да је Више јавно тужилаштво у Београду оспореним актом прекршило право тужиоца на правично суђење јер је погрешно примењено материјално право у погледу утврђивања постојања основа сумње, па самим тим и разлога за покретање кривичног поступка, као и да нису идентификовани сви полицијски службеници који су учествовали у злостављању, већ само њих тројица.
У односу на истакнуту повреду права на једнаку заштиту права и на правно средство, у уставној жалби је наведено да је о одбацивању кривичне пријаве и о одбијању приговора одлучивао исти орган, јер су сва јавна тужилаштва један исти орган који је строго хијерархијски устројен, са Републичким јавним тужиоцем на челу, као и да достављање првостепеног решења није извршено пуномоћнику подносилаца кривичне пријаве, већ су она истакнута на огласној табли јер достављање оштећенима директно није било могуће на адреси у Пружатовцу, јер они више времена проводе у Бечу.
Образлажући повреду начела забране дискриминације, подносиоци су навели да су вербално злостављање и увреде на националној, расној и верској основи занемарене од стране Вишег јавног тужилаштва без икаквог образложења , нити су ови наводи кривичне пријаве истражени, указујући да је свеобухватно поступање према подносиоцима устане жалбе и њихово вербално, психичко и физичко злостављање последица чињенице да су они ромске националности.
Повреду права на слободу и безбедност из члана 27. Устава и члана 5. Европске конвенције за заштиту људских права и основних слобода подносиоци заснивају на тврдњи да су били противправно лишени слободе 13 сати, јер су дана 21. априла 2017. године, у периоду од 9.00 до 22.00 сати, били у просторијама Полицијске управе за град Београд и Полицијске станице Младеновац, без могућности да исте напусте.
У уставној жалби је истакнут захтев да се утврди повреда означених права и да Уставни суд нареди спровођење делотворне истраге на основу поднете кривичне пријаве од 9. маја 2017. године .
2. Сагласно одредби члана 170. Устава Републике Србије, уставна жалба се може изјавити против појединачних аката или радњи државних органа или организација којима су поверена јавна овлашћења, а којима се повређују или ускраћују људска или мањинска права и слободе зајемчене Уставом, ако су исцрпљена или нису предвиђена друга правна средства за њихову заштиту.
У току поступка пружања уставносудске заштите, поводом испитивања основаности уставне жалбе у границама истакнутог захтева, Уставни суд утврђује да ли је у поступку одлучивања о правима и обавезама подносиоца уставне жалбе повређено или ускраћено његово Уставом зајемчено право или слобода.
Oдредбом члана 84. став 1. Закона о Уставном суду („Службени гласник РС“, бр. 109/07, 99/11, 18/13-О длука УС, 40/15 – др. закон и 103/15) прописано је да се уставна жалба може изјавити у року од 30 дана од дана достављања појединачног акта, односно од дана предузимања радње којом се повређује или ускраћује људско или мањинско право и слобода зајемчена Уставом.
3. У спроведеном претходном поступку Уставни суд је, из навода уставне жалбе , достављене документације , те увидом у списе предмета Првог основног јавног тужилаштва у Београду Кт. 2745/18 утврдио следеће чињенице и околности од значаја за одлучивање у овој уставносудској ствари:
Подносиоци уставне жалбе су 9. маја 201 7. године, преко пуномоћника А. О , поднели кривичну пријаву Првом основном јавном тужилаштву у Београду против четворо НН полицијских службеника, инспектора Управе криминалистичке полиције – Службе за борбу против организованог криминала надлежн е за међународно кријумчарење крадених моторних возила при Полицијској управи за град Београд, једног НН инспектора званог „С.“, једног инспектора званог „Р.“, инспектора Полицијске станице Младеновац – Ж. М . и још једног полицијског службеника Полицијске станице Младеновац, због кривичног дела злостављање и мучење из члана 137. став 3. Кривичног законика и кривичног дела противправно лишење слободе из члана 132. ст ав 2. Кривичног законика , поводом које је формиран предмет Кт. 2745/18.
Захтевом за прикупљање потребних обавештења Основног јавног тужилаштва у Београду Кт. 2727/17 од 18. маја 201 7. године Полицијској управи за град Београд – Одељењу з а контролу законитости у раду, поверено је да се утврди идентитет свих полицијских службеника који су поступали по кривичној пријави М. и С . С . од 21. априла 2017. године због извршења кривичног д ела крађе, те да се са тим полицијским службеницима обави разговор на све наводе поднете кривичне пријаве, а нарочито да ли су подносиоци кривичне пријаве, након што су пријавили крађу возила довођени у службене просторије Полицијске управе за град Београд, да ли су они били задржани, из ког разлога и по чијем налогу, као и да се изврши контрола законитости у раду полицијских службеника који су поступали у наведеном предмету, односно да ли је њихово поступање било у складу са овлашћењима.
Поступајући по захтеву за прикупљање потребних обавештења Првог основног јавног тужилаштва у Београду Кт. 2727/17, овлашћено службено лице Полицијске управе за град Београд – Одељење за контролу законитости у раду је обавило разговор у форми прикупљања обавештења од грађана са пријављеним полицијским службеником Полицијске станице Младеновац – Ж . М, те са полицијским службеницима који су поступали поводом кривичне пријаве подносилаца уставне жалбе за кривично дело крађе њиховог путничког моторног возила: Д . Р . ( криминалистички техничар у ПС Младеновац), Б. С . (в.д. шеф Одсека за сузбијање деликата на моторним возилима Другог одељења Управе криминалистичке полиције – Пол ицијске управе за град Београд), Д . С . (инспектор Одсека за сузбијање деликата на моторним возилима Другог одељења Управе криминалистичке полиције – Пол ицијске управе за град Београд) те С. П . (полицијски службеник Одсека за сузбијање деликата на моторним возилима Другог одељења Управе криминалистичке полиције – Полицијске управе за град Београд) .
Захтевом за прикупљање потребних обавештења Првог основног јавног тужилаштва у Београду Ктр. 2727/17 од 15. септембра 2017. године Полицијској управи за град Београд – Одељењу за контролу законитости у раду, поверено је да се обави разговор са подносиоцима кривичне пријаве М . и С . С . на све околности из кривичне пријаве, нарочито да ли могу да опишу лица која терете за злостављање, као и разлоге због којих нису пријавили настанак телесних повреда, те да прибаве видео запис са сигурносних камера у службеним просторијама ПС Мл аденовац који је сачињен 21. априла 2017. године, да се обави разговор у својству грађанина са Д. С, као и да се децидно утврди која су службена лица обављала разговор са подносиоцима пријаве дана 21. априла 2017. године и да се са свима њима обави разговор.
О поступању по захтеву за прикупљање потребних обавештења Првог основног јавног тужилаштва у Београду Кт. 2727/17 од 15. септембра 2017. године том тужилаштву је достављен извештај Одељења за контролу законитости у раду Ку.По. 1129/17 од 11. децембра 2017. године .
Оспореним решењем Првог основног јавног тужилаштва у Београду Кт. 2745/2018 од 17. маја 2018. године одбачена је кривична пријава коју су М. и С . С . поднели против Д. С, С . П, Ж . М . и Д . Р . због кривичног дела злостављање и мучење у саизвршилаштву из члана 137. став 3. у вези става 2. у вези члана 33. Кривичног законика.
У образложењу оспореног првостепеног решења наведено је да је након предузетих доказних радњи (прикупљања обавештења од грађана – подносилаца кривичне пријаве, пријављених полицијских службеника, те полицијских службеника који су имали непосредна или посредна сазнања о критичном догађају од 21. априла 2017. године, као и увидом у копију извештаја Дома здравља М. за М . С, копију извештаја лекара специјалисте Ургентног центра Београд ПО.56106/17 за М . С . од 22. априла 2017. године и фотографије М . С . без датума) , јавно тужилаштво нашло да не постоје основи сумње да су пријављени извршили кривично дело које им је стављено на терет, као ни било које друго дело које се гони по службеној дужности, с обзиром на то да, поред тога што пријављени негирају извршење кривичног дела, ни подноситељка кривичне пријаве у свом усменом исказу није навела да је била физички и психички малтретирана, као и да је у службеној белешци од 21. априла 2017. године констатовано да подносилац кривичне пријаве није имао примедбе на п оступање полицијских службеника и да се на снимку сигурносних камера у Полицијској станици Младеновац не виде било какве повреде к од подносилаца кривичне пријаве, а у медицинској документацији Дома здравља М. од 21. априла 2017. године у којој су констатоване повреде код М . С, констатовано је да лице, које је прегледано, код себе није имало лична документа, те није било могуће несумњиво утврдити идентитет особе код које су прегледом констатоване повреде, док је остала медицинска документације каснијег датума, а не постоје други доказни предлози којима би били поткрепљени наводи кривичне пријаве.
Оспореним решењем Вишег јавног тужилаштва у Београду Ктпо. 587/18 од 29. августа 2018. године одбијен је приговор пуномоћника оштећених поднет против решења Првог основног јавног тужилаштва у Београду Кт. 2745/18 од 17. маја 2018. године.
У образложењу оспореног решења је наведено да су у оспореном решењу дати законити и правилни разлози због којих је одбачена кривична пријава, с обзиром на то да је утврђен идентитет полицијских службеника који су предузимали радње у вези са откривањем кривичног дела неовлашћено коришћење туђег возила и његовог извршиоца по кривичној пријави подносилаца и да нема доказа којима би били поткрепљени основи сумње да су полицијски службеници извршили кривично дело које им се ставља на терет, нити неко друго кривично дело за које се гоњење предузима по службеној дужности, као и да је Прво основно јавно тужилаштво дало правилну оцену достављених лекарских извештаја.
У одговору Министарства унутрашњих послова – Дирекција полиције – По лицијска управа за град Београд – Одељење за контролу рада 03.15.1.2 број ПО-1129/17 од 14. јуна 2021. године наведено је да је дана 21. априла 2017. године око 7.15 часова М. С . позвао путем телефона Дежурну службу ПС Младеновац и пријавио да је тог дана у временском периоду од 00.30 до 3.30 часова са паркинг простора , који је покривен видео надзором, у улици Пржутовачка 102 отуђено путничко моторно возило које је у власништву његове супруге С . К , а да су се у возилу налазила његова лична документа и новац у износу од 3.200,00 евра. Полицијски службеници су извршили криминалистичко – технички преглед лица места и сачинили Извештај о форензичком прегледу лица места К. 114-187/17, те су изузели снимак видео камере са објекта предузећа „А.“, с обзиром на то да видео камера, на коју је указао подносилац кривичне пријаве, на кући деде М. С . није била у функцији, што је изазвало сумњу код полицијских службеника, да је можда та камера намерно била искључена у време извршења пријављеног кривичног дела, а које сумње су биле поткрепљене одређеним нелогичностима у исказима М . С . и С . К, те су полицијски службеници ПС Младеновац о свему обавестили дежурног заменика Основног јавног тужилаштва у Младеновцу и вршиоца дужности шефа Одсека за сузбијање деликата на моторним возилима, Одељења за сузбијање имовинских деликата Управе криминалистичке полиције Полицијске управе за град Београд – Б . С, те је договорено да се подносиоци пријаве подвргну полиграфском тестирању, уколико буду на то пристали.
У одговору Министарства унутрашњих послова – Дирекција полиције – По лицијска управа за град Београд – Одељење за контролу рада 03.15.1.2 број ПО-1129/17 од 14. јуна 2021. године даље је наведено да je дана 21. априла 2017. године у ПУ за град Београд извршено полиграфско тестирање М. С . и С . С . о којем је полиграфски испитивач дао мишљење да се искази именованих не могу прихватити са несумњивом сигурношћу, те да су потребне даље провере у вези предметног кривичног дела, те су , по налогу вршиоца дужности јавног тужиоца Основног суда у Младеновцу И. К, полицијски службеници Ж . М . и Г. М . обавили разговор са М . С, о чему је сачињена службена белешка у којој је констатовано да М . С . нема примедбу на поступање полицијских службеника ПС Младеновац и ПУ за град Београд, а коју је испитивани М . С . без примедби потписао. Разговор са С . К . је обавио полицијски службеник Г . М . о чему је сачињена службена белешка у којој је наведено да С . К . нема примедбе на поступање полицијских службеника ПС Младеновац и ПУ за град Београд, а коју је С . С . (раније К .) без примедби потписала. Полицијски службеници ПС Младеновац су 21. априла 2017. године извршили преглед дворишта лица на које су подносиоци кривичне пријаве указали, као могуће извршиоце кривичног дела крађе њиховог возила.
У одговору Министарства унутрашњих послова – Дирекција полиције – По лицијска управа за град Београд – Одељење за контролу рада 03.15.1.2 број ПО-1129/17 од 14. јуна 2021. године затим је наведено да су М . и С . С . 9. маја 2017. године поднели кривичну пријаву против више службених лица Управе криминалистичке полиције ПУ за град Београд , као и против полицијског инспектора ПС Младеновац Ж. М . и још једног НН инспектора ПС Младеновац, поводом које је 18. маја 2017. године Прво основно јавно тужилаштво у Београду доставило Одељењу за контролу рада ПУ за град Београд захтев за прикупљање потребних обавештења Кт. 2727/17 којим је наложено утврђивање идентитета полицијских службеника и обављање разговора са њима на околности кривичне пријаве. У разговору овлашћеног полицијског службеника Одељења за контролу рада ПУ за град Београд са полицијским службеницима који су поступали према подносиоцима кривичне пријаве дана 21. априла 2017. године утврђено је да М . и С . С . нису били задржани, као и да су у просторије ПУ за град Београд доведени ради подвргавања полиграфском тестирању уз њихов пристанак и у договору са надлежним јавним тужиоцем, због сумње д а се ради о лажном пријављивању, те је о свим предузетим радњама сачињен извештај ПО 1129/17 који је достављен Првом основном јавном тужилаштву у Београду дана 22. августа 2017. године, а Прво основно јавно тужилаштво је 15. септембра 2017. године наложило вршење додатних провера, што је и учињено, те је 11. децембра 2017. године надлежном јавном тужилаштву достављен извештај ПО 1129/17.
У одговору Министарства унутрашњих послова – Дирекција полиције – По лицијска управа за град Београд – Одељење за контролу рада 03.15.1.2 број ПО-1129/17 од 14. јуна 2021. године додатно је наведено да је Одељење за контролу рада у организационом саставу Бироа начелника ПУ за град Београд и хијерархијски и институционално изнад Управе криминалистичке полиције и полицијске станице, па самим тим и рад полицијских службеника наведеног одељења је независтан у односу на полицијске службенике других организационих јединица.
4. Чланом 21. Устава утврђено је: да су пред Уставом и законом сви једнаки (став 1.); да свако има право на једнаку законску заштиту, без дискриминације (став 2.); да је забрањена свака дискриминација, непосредна или посредна, по било ком основу, a нарочито по основу расе, пола, националне припадности, друштвеног порекла, рођења, вероисповести, политичког или другог уверења, имовног стања, културе, језика, старости и психичког или физичког инвалидитета (став 3.); да се не сматрају дискриминацијом посебне мере које Република Србија може увести ради постизања пуне равноправности лица или групе лица која су суштински у неједнаком положају са осталим грађанима (став 4.).
Одредбама члана 25. Устава је утврђено: да је физички и психички интегритет неповредив (став 1.); да нико не може бити изложен мучењу, нечовечном или понижавајућем поступању или кажњавању, нити подвргнут медицинским или научним огледима без свог слободно датог пристанка (став 2.).
Одредбама члана 27. Устава утврђено је: да с вако има право на личну слободу и безбедност, а лишење слободе допуштено је само из разлога и у поступку који су предвиђени законом (став 1.); да лице које је лишено слободе од стране државног органа одмах се, на језику који разуме, обавештава о разлозима лишења слободе, о оптужби која му се ставља на терет као и о својим правима и има право да без одлагања о свом лишењу слободе обавести лице по свом избору (став 2.); да свако ко је лишен слободе има право жалбе суду, који је дужан да хитно одлучи о законитости лишења слободе и да нареди пуштање на слободу ако је лишење слободе било незаконито (став 3.); да казну која обухвата лишење слободе може изрећи само суд (став 4.).
Одредбама члана 28. Устава гарантује се: да се према лицу лишеном слободе мора поступати човечно и с уважавањем достојанства његове личности (став 1.); да је забрањено свако насиље према лицу лишеном слободе (став 2.); да је забрањено изнуђивање исказа (став 3.).
Одредбом члана 32. став 1. Устава утврђено је да свако има право да независан, непристрасан и законом већ установљен суд, правично и у разумном року, јавно расправи и одлучи о његовим правима и обавезама, основаности сумње која је била разлог за покретање поступка, као и о оптужбама против њега.
Чланом 36. Устава сваком се јемчи једнака заштита права пред судовима и другим државним органима, имаоцима јавних овлашћења и органима аутономне покрајине и јединица локалне самоуправе (став 1.); свако има право на жалбу или друго правно средство против одлуке којом се одлучује о његовом праву, обавези или на закону заснованом интересу (став 2.).
5. Испитујући испуњеност претпоставки за одлучивање у односу на истакнуту повреду права на слободу и безбедност из члана 27. Устава, коју подносиоци уставне жалбе заснивају на тврдњи да су били противправно лишени слободе 13 сати, јер су дана 21. априла 2017. године, у периоду од 9.00 до 22.00 сата, били у просторијама Полицијске управе за град Београд и Полицијске станице Младеновац, без могућности да исте својевољно напусте , Уставни суд је утврдио да је уставна жалба у овом делу изјављена после истека рока из члана 84. став 1. Закона.
Стога је, Уставни суд, сагласно одредби члана 36. став 1. тачка 2) Закона о Уставном суду, одбацио уставну жалбу као неблаговремену у односу на оспорене радње полицијских службеника Министарства унутрашњих послова – По лицијска управа за град Београд – Управа криминалистичке полиције и полицијских службеника Полицијске станице Младеновац од 21. априла 2017. године због истакнуте повреде права из члана 27. Устава , решавајући као у другом делу изреке.
6. Испитујући допуштеност уставне жалбе са аспекта садржине права на правично суђење из члана 32. став 1. Устава, коју подносиоци образлажу наводима да је оспореним решењима погрешно примењено материјално право у погледу утврђивања постојања основане сумње, Уставни суд указује на то да се самим подношењем кривичне пријаве не стиче право да се по поднетој кривичној пријави покрене кривични поступак, те да подносилац кривичне пријаве нема ни Уставом, ни законом зајемчено право да ће се против трећег лица водити кривични поступак, нити да ће лице које је окривљено бити и осуђено, односно да ће му бити изречена одређена кривична санкција. Стога се оштећени, односно подносилац кривичне пријаве из разлога што по кривичној пријави није покренут кривични поступак по службеној дужности, не може позивати на то да су решења о одбачају кривичне пријаве неправична. Овакав став је Уставни суд изразио у више својих одлука (видети нпр. Решење Уж-713/2008 од 27. јануара 2010. године). Исти став је заузео и Европски суд за људска права у пресуди донетој 6. априла 2004. године у предмету Krzak против Пољске, представка број 51515/99, ст. 23. до 25.), када је оценио да Европска конвенција за заштиту људских права и основних слобода не гарантује право да ће се против трећег лица покренути кривични поступак, нити да ће то лице бити осуђено.
Полазећи од наведеног, Уставни суд је, сагласно одредби члана 36. став 1. тачка 7) Закона о Уставном суду, у овом делу одбацио уставну жалбу као ratione personae недопуштену у односу на право на правично суђење из члана 32. став 1. Устава , решавајући такође као у другом делу изреке.
7. Полазећи од навода уставне жалбе у односу на повреду права на једнаку заштиту права и на правно средство, зајемчених одредбама члана 36. Устава , Уставни суд је утврдио да уставна жалба не садржи ниједан навод који би се могао довести у везу са садржином права из члана 36. Устава. С тим у вези Уставни суд указује на то да се правом из члана 36. Устава, гарантује једнака заштита права пред судовима и другим државним органима, имаоцима јавних овлашћења и органима аутономне покрајине и јединица локалне самоуправе, као и право да се у поступку по жалби или другом прописаном правном средству, пред органом више инстанце, испита законитост првостепене одлуке, Уставни суд указује да из садржине зајемченог права из члана 36. став 1. Устава следи да до ускраћивања једнаке заштите права пред судовима, односно другим органима и организацијама чије се радње и акти могу оспоравати уставном жалбом, може доћи пре свега неједнаким поступањем у истим чињеничним и правним ситуацијама. Међутим, подносиоци уставне жалбе нису навели у којим конкретним случајевима су надлежни органи кривичног гоњења у битно сличној или истој чињеничној и правној ситуацији поступали и одлучивали на другачији начин, нити су за своје тврдње приложили одговарајуће доказе, што представља претпоставку за утврђивање повреде права на једнаку заштиту права. Такође, Уставни суд је утврдио да су подносиоци уставне жалбе изјавили приговор против првостепеног решења, а како је о њему одлучивао надлежан другостепени орган, то су очигледно подносиоци искористили право на правно средство, при чему означено уставно право из члана 36. став 2. Устава не гарантује повољан исход жалбеног поступка, ако за тражену инстанциону заштиту није било правног основа. Стога је Уставни суд, сагласно одредби члана 36. став 1. тачка 7) Закона о Уставном суду, и у овом делу уставну жалбу одбацио, решавајући као у другом делу изреке.
8. Оцењујући основаност навода уставне жалбе у односу на истакнуту повреду права на неповредивост физичког и психичког интегритета из члана 25. Устава и права на човечно поступање са лицем лишеним слободе гарантованог одредбама члана 28. Устава, Уставни суд је утврдио да подносиоци уставне жалбе повреду наведених права заснивају на тврдњи да су дана 21. априла 201 7. године били изложени физичком и вербалном малтретирању од стране полицијских службеника ПУ за град Београд – Управа криминалистичке полиције и ПС Младеновац , као и да је спроведена истрага у предмету Првог основног јавног тужилаштва у Београду у предмету Кт. 2745/18 била неделотворна и неадекватна.
Стога је Уставни суд наводе подносилаца уставне жалбе у односу на истакнуту повреду забране злостављања из члана 28. Устава ценио у оквиру права на неповредивост психичког и физичког интегритета из члана 25. Устава.
Када је реч о материјалном аспекту права на неповредивост физичког и психичког интегритета утврђеног одредбама чл ана 25. Устава, Уставни суд указује на то да ово право јесте једна од темељних вредности демократског друштва , те представља забрану апсолутног карактера и не допушта никакво одступање, па чак ни у време рата или другог ванредног стања које угрожава опстанак становништва. Стога, када се говори о поступању са лицем лишеним слободе, Уставни суд додатно указује на то да је сваки облик злостављања забрањен, независно од околности и понашања жртве. Такође, Уставни суд указује и на то да захтеви истраге и несумњиво велике потешкоће које носи борба против криминала, те природа кривичног дела за које постоји сумња да је одређено лице извршило не могу бити оправдање за поступање којим се вређа физички и психички интегритет одређене особе.
Уставни суд даље констатује да приликом поступања са лицем лишеним слободе надлежни државни органи морају водити рачуна о томе да свако прибегавање физичкој сили која није неопходна због његовог понашања (активног/пасивног отпора) у начелу може довести до угрожавања или повреде његовог физичког и психичког интегритета. Што се тиче употребе силе од стране полиције, у ситуацијама одржавања реда, спречавања извршења кривичних дела, хватања наводних извршилаца казнених дела и заштите себе и других појединаца, полицијски службеници имају право употребити одговарајућа средства принуде, укључујући и силу. Ипак, таква сила се сме употребити само ако је неопходна и не сме бити прекомерна (видети одлуку Европског суда за људска права у предмету Иван Василев против Бугарске, број представке 48130/99, од 12. априла 2007. године, став 63 .). Прибегавање сили, које појединац није учинио нужним својим понашањем, умањује људско достојанство, те у начелу представља повреду забране злостављања ( видети одлуку Европског суда за људска права у предмету Кузменко против Русије, број представке 18541/04, од 21. децембра 2010. године, став 41.). Уставни суд, на овом месту указује на праксу Европског суда за људска права у којој је утврђено да претња поступком који је забрањен чланом 3. Европске конвенције за заштиту људских права и основних слобода, под условом да је довољно стварна и непосредна, може доћи у сукоб са том одредбом (видети. Гефген против Немачке, број представке 22978/05, од 1. јуна 2010. године, став 91.) Према томе, и претња неком појединцу мучењем може, у најмањем, представљати нељудски поступак.
Међутим, када се говори о материјалном аспекту члана 25. Устава, Уставни суд констатује да наводи о злостављању морају бити поткрепљени одговарајућим доказима. Европски суд за људска права је у својој пракси генерално примењивао доказни стандард „ван разумне сумње“ (видети пресуду Ирска против Уједињеног Краљевства, од 18. јануара 1978, серија А бр. 25, стр. 64–65, став 161.). Међутим, такав доказ може произлазити из коегзистенције довољно снажних, јасних и непротивречних закључака или сличних неоспорених чињеничних претпоставки (видети пресуду Европског суда за људска права у предмету Салман против Турске, број представке 21986/93, од 27 јуна 2000. године, став 100.).
Са друге стране, постоји позитивна обавеза надлежних државних органа да поштују и заштите процесни аспект члана 25. Устава и члана 3. Европске конвенције, а који подразумева обавезу да се спроведе делотворна званична истрага у случају када појединац изнесе поткрепљену тврдњу да је од стране службених лица претрпео неки од облика злостављања. Иако обавеза истраге није обавеза постизања резултата, већ обавеза средстава, постоји неколико критеријума које истрага треба да испуни у сврху процесне обавезе из члана 25. Устава, односно члана 3. Европске конвенције.
Прво, делотворна истрага је она која је адекватна, односно истрага која може да омогући идентификацију и кажњавање одговорних (видети пресуду Европског суда за људска права у предмету Labita против Италије, број представке 26772/95, од 6. априла 2000. године, став 131. ).
Друго, да би се истрага могла сматрати делотворном, генерално се може сматрати неопходним да особе надлежне за спровођење истраге и особе које је спроводе буду независне од особа које су учествовале у догађајима, што значи не само непостојање хијерархијске или институционалне везе, већ и практичну независност (видети пресуду Европског суда за људска права у предмету Ramsahai и други против Холандије, број представке 52391/99, од 15. маја 2007. године , став 325.)
Треће, истрага мора бити темељна, што значи да надлежни државни органи морају увек озбиљно настојати да утврде шта се десило и не треба да се ослоне на брзе или неосноване закључке ради завршетка истраге или као основу за њихове одлуке (видети пресуду Европског суда за људска права у предмету Assenov и други против Бугарске, број представке 90/1997/874/1086, од 28. октобра 1998. године, став 103.).
Четврто, постоји обавеза да се одмах реагује и предузму мере чим се поднесе званична притужба. Чак и ако, стриктно говорећи, није поднета никаква притужба, истрага мора почети ако постоје довољно јасне индикације да се догодило злостављање (видети пресуду Европског суда за људска права у предмету Станимировић против Србије, број представке 26088/06 од 18. октобра 2011. године, став 39.). Наиме, брз одговор надлежних власти суштински је важан за одржавање поверења јавности у њихово поштовање владавине права, као и за спречавање било каквог утиска о постојању неког договора или толеранције према незаконитим радњама (видети пресуду Европског суда за људска права у предмету Шилих против Словеније, број представке 71463/01, од 9. априла 2009. године, став 195. )
Пето, делотворна истрага је она која има довољан елемент јавног испитивања да би се осигурала одговорност. Иако степен јавног испитивања може варирати, подносиоцу притужбе се мора омогућити делотворан приступ поступку истраге у свим случајевима (видети пресуду Европског суда за људска права у предмету Ђекић и други против Србије, бр. 32277/07, од 29. априла 2014. године , став 33.).
8.1. Применом наведених принципа на конкрет ан случај, Уставни суд је утврдио да су подносиоци уставне жалбе први пут изнели притужбе о злостављању од стране полиције након напуштања ПС Младеновац дана 21. априла 2017. године у 22.35 сати у Дому здравља Младеновац. Полазећи од тога да је у медицинској документацији ДЗ Младеновац од 21. априла 2017. године за М. С . констатовано да су утврђене „повреде пријављене полицији“ , Уставни суд сматра да су тврдње подносилаца уставне жалбе , праћене телесним повредама које су констатоване лекарским прегледом, биле довољно озбиљне да су захтевале ефикасну званичну истрагу. Уставни суд је такође утврдио да су подносиоци уставне жалбе 9. маја 2017. године поднели кривичну пријаву против осам полицијских службеника, као и да је Прво основно јавно тужилаштво у Београду након девет дана (18. маја 2017. године) од пријем а кривичне пријаве (9. маја 2017. године) поднело захтев за прикупљање потребних обавештења поводом критичног догађаја од 21. априла 2017. године које је поверило Полицијској управи за град Београд – Одељењу за контролу законитости у раду , као организацион ој јединиц и, која иако, у саставу Полицијске управе за град Београд, није у хијерархијској подређености у односу на Управу криминалистичке полиције нити у односу на Полицијску станицу Младеновац.
Уставни суд је затим утврдио да је у току прикупљања потребних обавештења након утврђивања идентитета полицијских службеника који су дана 21. априла 2017. године предузимали радње поводом кривичне пријаве подносилаца због кривичног дела неовлашћено коришћење туђег возила, обављен разговор са сваким од њих, као и да су обављени разговори са подносиоцима кривичне пријаве, овде подносиоцима уставне жалбе и да је извршен увид у медицинску документацију на коју су се подносиоци кривичне пријаве позвали ради утврђивања повреда код оштећених, те је обављен разговор са сведоцима (полицијским службеницима) који су имали непосредна и посредна сазнања о критичном догађају, те су тако изведени сви докази које је надлежно тужилаштво сматрало неопходним.
Уставни суд је увидом у свеобухватну документацију утврдио да је оспореним решењем Вишег јавног тужилаштва у Београду Ктпо. 2745/18 од 17. маја 2018. године правноснажно одбачена кривична пријава подносилаца уставне жалбе с обзиром на то да у том предмету нема доказа, осим тврдњи подносилаца уставне жалбе , да су полицијски службеници према подносиоцима уставне жалбе прекорачили службена овлашћења и да су их злостављали дана 21. априла 2017. године. Са друге стране, у службеној белешци ПС Младеновац о обавештењу примљеном од грађанина М. С . од 21. априла 2017. године, коју је подносилац уставне жалбе потписао без примедби, је констатовано : да је давање обавештења започето у 19.00 часова и да је трајало до 20.15 сати; да он нема никаквих примедби на поступање полицијских службеника ПС Младеновац и ПУ за град Београд и да је пристао на давање обавештења дуже од законом предвиђеног времена. Службену белешку ПС Младеновац од 21. априла 2017. године о обавештењу примљеном од грађана С. К. је потписала без примедби, са констатацијом: да је пристала на давање обавештења дуже од законом предвиђеног времена; док се подноситељка уставне жалбе приликом давања изјаве 8. децембра 2017. године (Одељење за контролу законитости у раду ПО. 1129/17) није жалила на физичко малтретирање и изјавила је да је испитивана само у ПС Младеновац, а да је у просторијама УКП ПУ за град Београд њено кретање било ограничено, јер није смела ни до тоалета да оде, те је изјавила да није тучена од стране полицијски службеника ПУ за град Београд нити од стране службеника ПС Младеновац , те да нема никакве повреде, али има примедбу на психичко малтретирање онако како је наведено у њеној кривичној пријави (полицијски службеник „С.“ јој је „псовао мајку“, говорио да „не једе говна“, питао је „шта она бела ради са њим црним“, називао ју је „скривеном шиптарком“, означио је за маску банде и претио притвором од 30 дана јер је њен супруг све признао“ , док је полицијски службеник „Р.“ „нудио ракију и таблете, па ју је обавестио да је њеном мужу одређен притвор у трајању од 30 дана, те да ће јој због тога одузети двоје малолетне деце“; да је полицијски службеник ПС Младеновац Ж. М . „приликом испитивања њеног супруга отворио врата када је позивао Центар за социјални рад, тако да је она чула да говори да су спремна кола да по њиховом позиву оду по децу и воде их у Звечанску, што је она чула јер се налазила у суседној канцеларији“; цитирани су наводи из кривичне пријаве од 9. маја 2017. године, с тим да за полицијског службеника ПС Младеновац НН нема навода у кривичној пријави којима би се он теретио за злостављање и мучење С. С . (напомена Уставног суда).
Надаље, из медицинске документације за подносиоца уставне жалбе М. С . произлази: да је идентитет лица које је прегледано дана 21. априла 2017. године у 22.35 сати у Дому здравља М . утврђен на основу исказа Р . В . (наведено да је отац подносиоца уставне жалбе) јер подносилац код себе није имао лична документа; да су том приликом констатоване повреде – еритем (црвенило) у пределу леве слепоочнице, дискретан оток левог горњег капка, пар сићушних еритематозних тачкица у пределу леве бубрежне ложе, а на десном колену траг од притиска нечег тврдог, без црвенила. Из медицинске документације Ургентног центра, Клиничког центра Србије од 22. априла 2017. године произлази да је подносилац уставне жалбе био подвргнут неурохируршком, ортопедс ком и општем хируршком прегледу, да нису констатоване фрактуре, да радиолошким прегледом абдомена нису уочене трауматске лезије паренхиматозних органа у абдомену, нити је уочена слободна течност у абдомену и малој карлици, а приказана плућа су очуване транспаренције, да му је дата медикаметозна терапија и савет за мировањем и контролом по потреби. Из лекарске документације Дома здравља Р. у Београду од 26. априла 2017. године утврђено је да подносилац уставне жалбе прегледан од стране неуропсихијатра, да му је препоручена медикаметозна терапија и да је упућен на даљи дијагностички преглед, с тим да није достављена медицинска документација о даљим предузетим лекарским прегледима и дијагнозама.
Полазећи од наведеног Уставни суд не може утврдити „изван разумне сумње“ да су повреде које су констатоване у достављеној медицинској документацији подносиоцу уставне жалбе нанете критичног дана 21. априла 2017. године од стране полицијских службеника ПУ за град Београд – Управа криминалистичке полиције или ПС Младеновац. Наведено најпре због тога што је подносилац уставне жалбе у просторијама ПС Младеновац након давања изјаве у 20.15 сати потписао службену белешку од 21. априла 2017. године у којој је констатовано да нема никаквих примедби на поступање полицијских службеника ПС Младеновац и ПУ за град Београд , као и због тога што се његове тврдње у кривичној пријави о поступцима полицијских службеника (шамарање од стране осморице полицијских службеника, шутирање у стомак, бичевање по длановима, дављење пластичном кесом) у битном не могу довести у везу са повредама које су констатоване у лекарском извештају Дома здравља М . (црвенило у пределу леве слепоочнице, дискретан оток левог горњег капка, пар сићушних еритематозних тачкица у пределу леве бубрежне ложе, а на десном колену траг од притиска нечег тврдог, без црвенила), а други изведени докази не указују несумњиво на то да повреде које су констатоване у медицинској документацији ДЗ М. од 21. априла 2017. године у 22.35 сати, нису могле настати након напуштања Полицијске станице у Младеновцу. Наиме, Уставни суд је из списа предмета Првог основног јавног тужилаштва у Београду Кт. 2745/18 утврдио да из исказ а полицијског службеника Б . С . од 7. јула 2017. године (Одељење за контролу законитости у раду) , произлази да је он у раним јутарњим часовима 22. априла 2017. године од стране колеге из ПС Младеновац обавештен да су се подносиоци уставне жалбе жалили на поступање полицијских службеника док су билу у Београду и да су се појавили у ПС Младеновац са медицинском документацијом о задобијеним повредама, као и да су подносиоци уставне жалбе напустили ПС Младеновац око 21.00 сат дана 21. априла 2017. године, што је снимљено сигурносном камером, на ком снимку се не виде повреде, а из достављене медицинске документације произлази да је преглед у Дому здравља М . обављен тек у 22.35 сати и да је подносилац уставне жалбе дошао у пратњи оца , да је тврдио да је претучен од стране полицијских инспектора у Београду који су га саслушавали у периоду од 15 сати до 17 сати, те да су констатоване повреде „пријављене полицији“; а да је у Ургентном центру Клиничког центра Србије прегледан сутрадан (22. априла 2017. године) .
Приликом оцене основаности навода о истакнутој повреди права на неповредивост психичког и физичког интегритета, зајемченог одредбама члана 25. Устава подносиоца уставне жалбе М. С, поред напред наведеног, Уставни суд је, нарочито, имао у виду да је подносилац у уставној жалби наводио контрадикторне тврдње о критичном догађају, што, по оцени Суда, умањује веру у истинитост свих његових оптужби против полицијских службеника на које указује у уставној жалби .
Што се тиче навода подноситељке уставне жалбе С. С . у погледу психичко г малтретирањ а, Уставни суд је из прибављене документације утврдио да је подноситељка уставне жалбе приликом давања обавештења пред Одељењем за контролу законитости у раду ПО. 1129/17 од 8. децембра 2017. године изјавила да није саслушавана у просторијама УКП ПУ за град Београд, већ је саслушавана само у ПС Младеновац у погледу навода из кривичне пријаве коју је поднела због крађе свог возила , а како из навода поднете кривичне пријаве од 9. маја 2017. године произлази да је подноситељка уставне жалбе доживела као претњу, пре свега, телефонски разговор који се одвијао између полицијског службеника Ж. М . и Центра за социјални рад, којем она није присуствовала већ је случајно чула док је чекала у суседној просторији, као и наводе полицијског службеника „С.“ који јој је рекао да је њен муж све признао и да ће им због учињеног кривичног дела бити одређен притвор у трајању од 30 дана, Уставни суд налази да се не могу прихватити као основани наводи уставне жалбе да је наведеним поступањем полицијских службеника дошло до повреде Уставом гарантованих права на чију повреду подноситељка указује у уставној жалби. Наведено стога што подноситељка уставне жалбе ниједним наводом у кривичној пријави, нити пред овлашћеним службеним лицем Одељења за контролу законитости у раду није указала да су полицијски службеници у просторијама ПС Младеновац, где је једин о била саслушавана дана 21. априла 2017. године у периоду од 20,40 до 21,30 часова, применили било које недозвољено средство или недопуштен начин у намери да изнуде исказ или неку другу изјаву од подноситељке уставне жалбе, док се садржина телефонског разговора који је случајно чула, у преподневним часовима тог дана у просторијама УКП ПУ за град Београд, а који се није ни одвијао у просторији у којој је она била присутна, не може сматрати повредом права из члана 25. у вези са чланом 28. став 3. Устава.
По оцени Уставног суда, до повреде Уставом гарантованих права на које се подноситељка уставне жалбе позива није довео ни разговор са полицијским службеником „С .“ у просторијама УКП ПУ за град Београд, с обзиром на то да из навода уставне жалбе и прибављене документације произлази да се ради о неформалном (неслужбеном) разговору са супругом лица са којим се у одвојеној просторији одвијао службени разговор, а у којем полицијски службеник указује на могућност одређивања притвора уколико постоје докази који указују на основану сумњу да је она извршила кривично дело, у конкретном – признање њеног супруга да су заједно извршили кривично дело .
Наиме, Уставни суд је утврдио, из навода уставне жалбе и службене белешке Одељења за контролу законитости у раду ПО. 1129/17 од 8. децембра 2017. године, да са подноситељком уставне жалбе није обављен службени разговор у просторијама УКП ПУ за град Београд у току дана 21. априла 2017. године, већ је то учињено истог дана у вечерњим сатима у просторијама ПС Младеновац у које су подноситељка уставне жалбе и њен супруг доведени заједно, па је у том заједничком путу до Младеновца у разговору са својим супругом могла да сазна садржину његовог разговора са полицијским службеником у Београду, те се стога тврдње полицијског службеника „С.“ да је њен супруг „признао извршење кривичног дела“, иако су нетачне и дате пре њеног званичног испитивања у ПС Младеновац, у околностима конкретног случаја, не могу сматрати „психичким малтретирањем“ у циљу изнуђивања исказа, како је наведено у уставној жалби.
Решењем Вишег јавног тужилаштва у Београду Ктпо. 2745/18 од 17. маја 201 8. године правноснажно је одбачена кривична пријава подносилаца уставне жалбе с обзиром на то да, поред тога што пријављени полицијски службеници негирају извршење кривичних дела, ни подноситељка кривичне пријаве у свом усменом исказу није навела да је била физички малтретирана, као и да је у службеној белешци од 21. априла 2017. године констатовано да подносилац кривичне пријаве није имао примедбе на поступање полицијских службеника, те да се на снимку сигурносних камера у Полицијској станици Младеновац не виде било какве повреде код подносилаца кривичне пријаве, а у медицинској документацији Дома здравља М. од 21. априла 2017. године , у којој су констатоване повреде код М . С, констатовано је да лице, које је прегледано , код себе није имало лична документа, те није било могуће несумњиво утврдити његов идентитет, док је остала медицинска документације каснијег датума, а не постоји ниједан други доказ којим би били поткрепљени наводи кривичне пријаве.
Уставни суд, на основу напред наведеног, сматра да је Прво основно јавно тужилаштво у Београду у кратком року од сазнања за критични догађај од 21. априла 2017. године предузело хитне мере како би се детаљно и свеобухватно утврдило чињенично стање у вези са поступањем полицијских службеника према подносиоцима уставне жалбе.
По оцени Уставног суда, предузете истражне радње су довеле до идентификациј е лица која су критичног дана 21. априла 2017. године учествовал а у саслушавању, односно узимању обавештења од грађана поводом кривичне пријаве коју су подносиоци уставне жалбе поднели због нестанка њиховог возила .
Уставни суд је затим утврдио да су полицијски службеници Одељења за контролу законитости у раду ПУ за град Београд који су прикупљали потребна обавештења поводом кривичне пријаве подносилаца уставне жалбе због кривичног дела злостављања и мучења из члана 137. Кривичног законика од стране полицијских службеника УКП ПУ за град Београд и ПС Младеновац били хијерархијски независни од полицијских службеника који су били пријављени за извршење кривичног дела злостављања и мучења.
Полазећи од наведеног, а имајући у виду да, насупрот мишљењу подносилаца уставне жалбе, Уставни суд сматра да су надлежни органи кривичног гоњења предузели све расположиве мере из своје надлежности, како би се утврдило шта се критичног дана заиста десило, те да је истрага поводом критичног догађаја од 21. априла 2017. године у просторијама Управе криминалистичке полиције ПУ за град Београд и ПС Младеновац испунила захтеве адекватности, непристрасности, темељности и хитности. Стога Уставни суд , у конкретним околностима случаја, не може утврдити повреду права на неповредивост психичког и физичког интегритета, зајемченог чланом 25. Устава.
Уставни суд је утврдио да оспореним решењима Првог основног јавног тужилаштва у Београду Кт. 2745/18 од 17. маја 2018. године и Вишег јавног тужилаштва у Београду Ктпо. 587/18 од 29. августа 2018. године и радњама полицијских службеника Министарства унутрашњих послова – ПУ за град Београд – Управа криминалистичке полиције и ПС Младеновац од 21. априла 2017. године подносиоцима уставне жалбе није повређено право из члана 25. Устава, те је, сагласно одредби члана 89. став 1. Закона о Уставном суду, у овом делу одбио уставну жалбу као неосновану и одлучио као у првом делу изреке.
9. Што се тиче истакнут е повред е начела забране дискриминације зајемченог одредбом члана 21. Устава, коју подносиоци образлажу наводима да су вербално злостављање и увреде на националној, расној и верској основи занемарене од стране Вишег јавног тужилаштва без икаквог образложења, Уставни суд указује да је забрана дискриминације једно од Уставом утврђених начела у складу са којим се остварују сва Уставом зајемчена права и слободе, те је стога повреда означеног уставног начела акцесорне природе, што значи да може бити везана само за истовремено учињену повреду или ускраћивање неког одређеног уставног права или слободе. Како у конкретном случају таква повреда права није утврђена, Уставни суд је оценио да нема основа за позивање подносиоца уставне жалбе на повреду начела забране дискриминације.
Стога је и у овом делу Уставни суд, сагласно одредби члана 36. став 1. тачка 7) Закона о Уставном суду, одбацио уставну жалбу, јер нису испуњене Уставом и Законом утврђене претпоставке за вођење поступка, решавајући као у другом делу изреке.
10. С обзиром на све наведено, Уставни суд је, на основу одредаба члана 42б став 1. тачка 1), члана 45. тачка 9) и члана 46. тачка 9) Закона о Уставном суду, као и члана 89. Пословника о раду Уставног суда („Службени гласник РС“, број 103/13), донео Одлуку као у изреци.
ПРЕДСЕДНИК ВЕЋА
Снежана Марковић, с.р.