Уставни суд, Велико веће, у саставу: председник Суда Снежана Марковић, председник Већа, и судије Весна Илић Прелић, др Драгана Коларић, др Тамаш Корхец (Korhecz Tamás), др Јован Ћирић, Гордана Ајншпилер Поповић, др Владан Петров и Мирослав Николић, чланови Већа, у поступку по уставној жалби П. Џ . из Зајечара , на основу члана 167. став 4. у вези са чланом 170. Устава Републике Србије, на седници Већа одржаној 28. октобра 2021. године, донео је
О Д Л У К У
Одбија се као неоснована уставна жалба П. Џ . изјављена против решења Вишег суда у Зајечару Кв. 52/18 од 13. априла 2018. године и Апелационог суда у Нишу Кж2. 183/18 од 26. априла 2018. године у односу на истакнуту повреду права из члана 32. став 1. Устава Републике Србије, док се у преосталом делу уставна жалба одбацује.
О б р а з л о ж е њ е
1. П. Џ . из Зајечара поднео је Уставном суду, 25. маја 201 8. године, преко пуномоћника М. П , адвоката из Бора, уставну жалбу против решења означених у изреци, због повреде права на правично суђење, посебних права окривљеног и права на једнаку заштиту права из чл ана 32. став 1, члана 33. став 6. и члана 36. став 1. Устава Републике Србије, као и начела забране дискриминације из члана 21. Устава.
Уставном жалбом се оспоравају решења којима је према подносиоцу уставне жалбе, у фази главног претреса, продужен притвор на основу одредбе члана 211. став 1. тачка 1) Законика о кривичном поступку.
У уставној жалби је наведено да се притвор према подносиоцу уставне жалбе продужава бесконачно из истих разлога који су неосновани, јер подносилац уставне жалбе не живи у Италији 17 година, те иако у иностранству живи 31 годину, није тачно да га за Србију не везује ништа, јер у Србији има живог оца са којим је у добрим односима, а поред тога подносилац има стан у Зајечару и у Србији има блиску родбину са којом одржава добре односе. Подносилац стога сматра да су испуњени услови за замену притвора неком од блажих мера за обезбеђивање његовог присуства пред судом. У уставној жалби је наведено да суд у предметном кривичном поступку не поступа са нарочитом хитношћу, што произлази из чињенице да суд до подношења уставне жалбе није одржао пет главних претреса, који су одложени телефонским путем. У уставној жалби је наведено да је Специјални суд у Београду укинуо притвор оптуженима М. Р . и Р . Р , којима се суди за убиство новинара С. Ћ, а подносиоцу уставне жалбе се продужава притвор у недоглед, на који начин је подносилац у дискриминаторском положају у односу на напред именоване оптужене. Подносилац је навео да је он Р, Р. или М, притвор би му био укинут, али с обзиром да није , он ће остати у притвору до доношења ослобађајуће пресуде, што према досадашњем темпу суђења може трајати и 10 година.
Предложено је да Суд утврди повреду истакнутих права, поништи оспорена решења и обавеже Републику Србију да на исплату трошкова уставносудског поступка у износу од 90.000,00 динара.
2. Сагласно члану 170. Устава Републике Србије, уставна жалба се може изјавити против појединачних аката или радњи државних органа или организација којима су поверена јавна овлашћења, а којима се повређују или ускраћују људска или мањинска права и слободе зајемчене Уставом, ако су исцрпљена или нису предвиђена друга правна средства за њихову заштиту.
У току поступка пружања уставносудске заштите, поводом испитивања основаности уставне жалбе у границама захтева истакнутог у њој, Уставни суд утврђује да ли је у поступку одлучивања о правима и обавезама подносиоца уставне жалбе повређено или ускраћено његово Уставом зајемчено право или слобода.
3. Уставни суд је, у спроведеном претходном поступку, из достављене документације и одговора Вишег суда у Зајечару К. 60/17 од 7. јуна 2021. године , утврдио следеће чињенице од значаја за одлучивање у овој уставносудској ствари :
Решењем судије за претходни поступак Вишег суда у Зајечару Кпп. 13/17 од 2. ју на 2017. године према осумњиченом, овде подносиоцу уставне жалбе, одређен је притвор, а који се рачуна од 31. маја 2017. године, када је лишен слободе.
Оптужницом Вишег јавног тужилаштва у Зајечару Кт. 28/17-Кти. 17/17 од 18. септембра 201 7. године, која је потврђена решењем Вишег суда у Зајечару Кв. 130/17 од 4. октобра 2017. године, подносиоцу уставне жалбе је стављено на терет да изв ршење кривично г дел а тешког убиства из члана 114. став 1. тачка 5) Кривичног законика .
Припремно рочиште у предмету Вишег суда у Зрењанину К. 60/17 одржано је 14. новембра 2017. године, након чега је главни претрес заказан за 7. децембар 2017. године (није одржан), а започео је 19. децембра 2017. године. До подношења уставне жалбе (25. маја 2018. године) главни претрес је био заказан 31. јануара, 6. марта, 15. марта, 5. априла и 14. маја 2018. године, али је одржан једанпут (5. априла 2018. године). У одговор у Вишег суда у Зрењанину К. 60/17 од 7. јуна 2021. године је наведено да је главни претрес „презаказан“ 31. јануара, 15. марта и 14. маја 2018. године, без навођења разлога због којих је то било нужно.
Оспореним решењем Вишег суда у Зајечару Кв. 52/18 од 13. априла 2018. године према подносиоцу уставне жалбе продужен је притвор за 60 дана због постојања притворског разлога из члана 211. став 1. тачка 1) Законика о кривичном поступку. У образложењу оспореног решења је наведено да из прикупљених доказа произлази постојање основане сумње да је окривљени извршио кривично дело за које је прописана казна затвора од најмање десет година или казна затвора од 30 до 40 година, да се окривљени од извршења кривичног дела (2000. године) налази у Италији, где је засновао породицу, која и даље живи у Италији. Суд је ценио и околност да је окривљени знао да је за њим расписана потерница у Србији, коју је у међусобној повезаности са осталим наведеним околностима оценио да постоји реална опасност да ће се окривљени пуштањем на слободу дати у бекство и тиме осујетити вођење кривичног поступка, због чега се продужење притвора по основу члана 211. став 1. тачка 1) Законика о кривичном поступку показује као нужно.
Оспореним решењем Апелационог суда у Нишу Кж2. 183/18 од 26. априла 2018. године одбијена је као неоснована жалба браниоца окривљеног и потврђено је решење Вишег суда у Зајечару Кв. 52/18 од 13. априла 2018. године. У образложењу оспореног решења наведено је да је правилно првостепени суд нашао да је даље трајање притвора према оптуженом неопходно из разлога прописаних чланом 211. став 1. тачка 1) Законика о кривичном поступку, с обзиром на то да из списа предмета произлази постојање оправдане сумње да је извршио кривично дело тешко убиство, након чега је одмах отишао у Италију, где је засновао породицу и боравио 17 година, иако је знао (према сопственом казивању) да је за њим расписана потерница у Србији, те имајући у виду да његова породица и даље живи у Италији, а да је 31. маја 2017. године депортован у Републику Србију, суд је оценио да нема довољно јаких разлога који би га везали за Републику Србију, те да наведене околности у међусобној повезаности указују на оправдану бојазан од бекства, уколико би се окривљени нашао на слободи, због чега се мером из члана 188. ЗКП не би могло обезбедити несметано вођење кривичног поступка, иако је у жалби наведено да оптужени поседује свој стан са фиксном телефонском линијом у Зрењанину, па се притвор показује као нужна мера за обезбеђење његовог присуства пред судом.
Увидом у одговор Вишег суда у Зрењанину К. 60/17 од 7. јуна 2021. године утврђено је да је пресудом Вишег суда у Зрењанину К. 60/17 од 8. фебруара 2019. године подносилац уставне жалбе оглашен кривим за извршење кривичног дела тешког убиства из члана 114. став 1. трачка 5) Кривичног законика и осуђен на казну затвора у трајању од 20 година , која је потврђена пресудом Апелационог суда у Нишу Кж1. 508/19 од 25. јуна 2019. године.
4. Одредбама Устава, на чије повреде се подносилац позива у уставној жалби, утврђено је: да су пред Уставом и законом сви једнаки (члан 21 .); да свако има право да независан, непристрасан и законом већ установљен суд, правично и у разумном року, јавно расправи и одлучи о његовим правима и обавезама, основаности сумње која је била разлог за покретање поступка, као и о оптужбама против њега (члан 32. став 1.); да свако коме се суди за кривично дело има право да му се суди без одуговлачења (члан 33. став 6.); да се јемчи једнака заштита права пред судовима и другим државним органима, имаоцима јавних овлашћења и органима аутономне покрајине и јединица локалне самоуправе (члан 36. став 1.).
Закоником о кривичном поступку („Службени гласник РС“, бр. 72/11, 101/11,121/12, 32/13 и 45/13) прописано је: да пре доношења правноснажне одлуке о изрицању кривичне санкције, окривљеном могу бити ограничене слободе и права само у мери неопходној за остварење циља поступка, под условима прописаним овим закоником (члан 10. став 1.); да се притвор може одредити само под условима предвиђеним у овом законику и само ако се иста сврха не може остварити другом мером, да је дужност свих органа који учествују у кривичном поступку и органа који им пружају правну помоћ да трајање притвора сведу на најкраће неопходно време и да поступају са нарочитом хитношћу ако се окривљени налази у притвору и да ће се у току целог поступка притвор укинути чим престану разлози на основу којих је био одређен (члан 210. ст. 1. до 3.); да се притвор може одредити против лица за које постоји основана сумња да је учинило кривично дело ако је за кривично дело које му се ставља на терет прописана казна затвора преко десет година, односно казна затвора преко пет година за кривично дело са елементима насиља или му је пресудом првостепеног суда изречена казна затвора од пет година или тежа казна, а начин извршења или тежина последице кривичног дела су довели до узнемирења јавности које може угрозити несметано и правично вођење кривичног поступка (члан 211. став 1. тачка 4); да се од предаје оптужнице суду па до упућивања окривљеног на издржавање кривичне санкције која се састоји у лишењу слободе, притвор може одредити, продужити или укинути решењем већа (члан 216. став 1.); да се решење о одређивању, продужењу или укидању притвора доноси по службеној дужности или на предлог странака и браниоца (члан 216. став 2.); да је веће дужно да и без предлога странака и браниоца испита да ли још постоје разлози за притвор и да донесе решење о продужењу или укидању притвора, по истеку сваких 30 дана до потврђивања оптужнице, а по истеку сваких 60 дана након потврђивања оптужнице па до доношења првостепене пресуде (члан 216. став 3.); да ако након потврђивања оптужнице притвор буде укинут због тога што нема основа за сумњу о постојању кривичног дела, суд ће испитати оптужницу у складу са чланом 337. овог законика (члан 216. став 4); да против решења из става 2. овог члана странке и бранилац могу изјавити жалбу, а јавни тужилац може изјавити жалбу и против решења којим је одбијен предлог за одређивање притвора. Жалба, решење и остали списи достављају се одмах већу. Жалба не задржава извршење решења (члан 216. став 5.); да притвор који је одређен или продужен по одредбама ст. 1. до 5. овог члана може трајати до упућивања окривљеног на издржавање кривичне санкције која се састоји у лишењу слободе, а најдуже док не истекне време трајања кривичне санкције изречене у првостепеној пресуди (члан 216. став 6.).
Одредбом члана 114. став 1. тачка 5) Кривичног законика („Службени гласник РС“, бр. 85/05, 88/05, 107/05, 72/09, 111/09 и 121/12) прописано је кривично дело тешко убиство, па је предвиђено да ће се казнити затвором од најмање десет година или затвором од 30 до 40 година ко другог лиши живота из користољубља, ради извршења или прикривања другог кривичног дела, из безобзирне освете или из других ниских побуда.
5. Приликом оцене основаности навода уставне жалбе у односу на истакнуту повреду права из члана 3 2. став 1. Устава, Уставни суд и у овом уставносудском предмету указује да уставна гаранција означеног права подразумева, поред осталог, да судска одлука о нечијем праву или обавези мора бити донета у поступку који је спроведен у складу са важећим процесним законом, применом меродавног материјалног права и образложена на уставноправно прихватљив начин, јер би се у супротном могла сматрати резултатом арбитрерног поступања и одлучивања надлежног суда.
Полазећи од чињеница утврђених у предметном уставносудском поступку, Уставни суд констатује следеће :
Подносилац уставне жалбе се до подношења уставне жалбе (25. маја 2018. године) налазио у притвору непуних годину дана, рачунајући од 31. маја 2017. године, када је лишен слободе.
Надлежни суд је , по службеној дужности, благовремено и без предлога окривљеног испитао оправданост продужења притвора, односно у оспореним решењима утврдио и навео даље постојање законског основа за притвор, образлажући разлоге због којих је сматрао да је продужење притвора оправдано.
Надлежни суд је на уставноправно прихватљив начин утврдио да су испуњени законски услови и разлози за даље задржавање окривљеног у притвору. При томе, оспорена решења садрже јасно образложење, засновано на уставноправно прихватљивом тумачењу релевантних одредаба Законика о кривичном поступку, о постојању притворског разлога на страни подносиоца уставне жалбе. Уставни суд указује да је Апелациони суд у оспореном решењу додатно образложио разлоге због којих нису испуњени услови за примену блаже мере – забране напуштања стана иако је окривљени у жалби навео да у Зрењанину поседује стан, сматрајући да околности да је окривљени одмах након извршења кривичног дела отишао у Италију, где је формирао породицу и боравио 17 година, све док није депортован у Републику Србију, иако је знао да се у Србији против њега води кривични поступак и да је за њим расписана потерница , имају такав значај да указују на оправдану бојазан, да ће се окривљени пуштањем на слободу поново дати у бекство и тако постати недоступан органима кривичног гоњења, због чега се притвор показује као нужна мера за несметано вођење кривичног поступка.
Поред наведеног Уставни суд је оценио да се конкретно трајање притвора од непуних годину дана објективно не може сматрати неразумно дугим.
Полазећи од свега истакнутог, Уставни суд је оценио да су оспорена решења о продужењу притвора донета из разлога и у поступку који су предвиђени законом, као и да су у њима наведени релевантни и довољни разлози због којих су надлежни судови сматрали да је мера притвора неопходна ради вођења кривичног поступка, који се, до тада, водио са примереном хитношћу.
Следом свега наведеног, Уставни суд је оценио да осп ореним решењима подносиоцу уставне жалбе није повређен о прав о на правично суђење зајемчено одредбом члана 32. став 1. Устава, па је, сагласно одредби члана 89. став 1. Закона о Уставном суду („Службени гласник РС“, бр. 109/07, 99/11, 18/13 – Одлука УС, 40/15 – др. закон и 103/15), одбио уставну жалбу као неосновану и одлучио као у првом делу изреке.
6. У односу на истакнуту повреду права на једнаку заштиту права из члана 36. став 1. Устава, Уставни суд констатује да уставна жалба не садржи уставноправно прихватљиве разлоге за тврдњу о повреди права на једнаку заштиту права. Стога је Уставни суд, сагласно одредби члана 36. став 1. тачка 7) Закона о Уставном суду, одбацио уставну жалбу у односу на истакнуту повреду права из члан а 36. став 1. Устава, решавајући као у другом делу изреке.
Што се тиче истакнуте повреде начела из члана 21. Устава, Уставни суд указује да је забрана дискриминације једно од Уставом утврђених начела у складу са којим се остварују сва Уставом зајемчена права и слободе, те је стога повреда означеног уставног начела акцесорне природе, што значи да може бити везана само за истовремено учињену повреду или ускраћивање неког одређеног уставног права или слободе, што у конкретном није случај.
7. У погледу захтева подносиoца уставне жалбе за накнаду трошкова поступка пред Уставним судом, Уставни суд подсећа да је у својој досадашњој пракси више пута разматрао наведено питање, те да је заузео став да у смислу члана 6. Закона о Уставном суду нема основа за накнаду трошкова поступка пред Уставним судом. С тим у вези, Уставни суд се позива на образложење које је дато, поред многих других, у Одлуци Уж-633/2011 од 8. маја 2013. године (видети интернет страницу Уставног суда на: www.ustavni.sud.rs).
8. Полазећи од свега изложеног, Уставни суд је, на основу одредаба члана 42б став 1. тачка 1), члана 45. тачка 9) и члана 46. тачка 9) Закона о Уставном суду, као и члана 89. Пословника о раду Уставног суда ( „Службени гласник РС“, број 103/13), донео Одлуку као у изреци.
ПРЕДСЕДНИК ВЕЋА
Снежана Марковић, с.р.