Преглед документа Уж-3502/2017 Word документ

Уставни суд, Велико веће, у саставу: председник Суда Снежана Марковић , председник Већа, и судије Весна Илић Прелић, др Драгана Коларић, др Тамаш Корхец (Korhecz Tamás), др Јован Ћирић, Гордана Ајншпилер Поповић, др Владан Петров и Мирослав Николић, чланови Већа, у поступку по уставној жалби М. М . из Смедерева, на основу члана 167. став 4. у вези са чланом 170. Устава Републике Србије, на седници Већа одржаној 28. октобра 2021. године, донео је

1. Усваја се уставна жалба М. М . и утврђује да су пресудом Вишег суда у Смедереву Кж1. 27/17 од 14. марта 2017. године подносиоцу уставне жалбе повређен и прав о на правично суђење и посебна права окривљеног , зајемчен и одредбама члана 32. став 1. и члана 33. став 5. Устава Републике Србије, док се у преосталом делу уставна жалба одбацује.

2. Поништава се пресуда Вишег суда у Смедереву Кж1. 27/17 од 14. марта 2017. године и одређује да тај суд донесе нову одлуку о жалби подносиоца уставне жалбе изјављено ј против пресуде Основног суда у Смедереву К. 752/14 од 11. јануара 201 7. године.

3. Одбија се као неоснован захтев подносиоца уставне жалбе за накнаду нематеријалне штете.

4. Одбацује се уставна жалба изјављена против радње пропуштања Вишег суда у Смедереву, због истакнуте повреде права из члана 25. Устава Републике Србије.

1. М. М . из Смедерева поднео је Уставном суду, 26. априла 201 7. године, преко овлашћеног пуномоћника К . Y, М. А, уставну жалбу против пресуда Основног суда у Смедереву К. 752/14 од 11. јануара 2017. године и Вишег суда у Смедереву Кж1. 27/17 од 14. марта 2017. године, због повреде права на неповредивост физичког и психичког интегритета, права на правично суђење, посебних права окривљеног и права на једнаку заштиту права и на правно средство, зајемчених одредбама чл ана 25, члана 32. став 1, члана 33. ст. 2. и 5. и члана 36. став 1. Устава Републике Србије .

Подносилац је истакао и повреду права из члана 3. и члана 6. ст. 1. и 3. тачка д) Европске конвенције за заштиту људских права и основних слобода и члана 13. Конвенције против тортуре и других сурових, нељудских или понижавајућих казни и поступака. Како се права гарантована означеним одредбама наведених конвенција садржински не разликују од права зајемчених Уставом, то Уставни суд постојање њихове повреде цени у односу на одговарајуће одредбе Устава.

Уставном жалбом се оспоравају пресуде којима је подносилац уставне жалбе правноснажно оглашен кривим због учињеног кривичног дела напад на службено лице у вршењу службене дужности из члана 323. став 1. Кривичног законика и осуђен на казну затвора у трајању од девет месеци.

У уставној жалби је, у односу на истакнуту повреду права из члана 32. став 1. и члана 33. ст. 2. и 5. Устава, наведено: да образложење оспорене пресуде не садржи јасну и прецизну аргументацију зашто се наводи жалбе сматрају неоснованим; да је у жалби истицано да у првостепеном поступку није саслушан ниједан сведок одбране и да су детаљно наводе не противречности у исказима сведока ; да другостепени суд није одговорио ни на један навод жалбе, већ је само поновио доказе које је извео првостепени суд, a да није дао јасан одговор на противречности на које је указао окривљени у жалби. Подносилац је истакао да, ако се узме у обзир да су саслушани сведоци искључиво сведоци оптужбе, односно службена лица Окружног затвора у Смедереву, за које је подносилац током читавог поступка тврдио да су вршили тортуру над њим, подносиоцу уставне жалбе није омогућено да побија наводе оптужбе, јер је одбијено саслушање сведока које је он предложио, а који би потенцијално доказали да сведоци оптужбе не говоре истину, што је другостепени суд пропустио да уради, иако му је на то било указано у жалби. У уставној жалби је надаље детаљно указано на пропусте који су, према мишљењу подносиоца, у предметном судском поступку довели до повреде права на правично суђење и права на одбрану подносиоца уставне жалбе .

У уставној жалби је наведено да су судови пропустили да, ценећи медицинску документацију, утврде да су приликом оба лекарска прегледа подносиоца уставне жалбе, након инцидента који је подносиоцу стављен на терет каo напад на службено лице, присуствовали затворски службеници, који су испитани као сведоци, а што је супротно стандардима и препорукама Европског комитета за спречавање мучења и нечовечног или понижавајућег поступања и кажњавања, јер се затворенику мора обезбедити лекарски преглед изван слушног и, по могућности, видног домета немедицинског особља, управо да би се спречило прикривање акта тортуре. Подносилац је навео да је суд пропустио да утврди узрочно – последичну везу између примене средстава принуде и погоршања његовог здравственог стања, које се огледало у томе да је у децембру 2015. године извршена хиру ршка интервенциј а, те је подносиоцу уставне жалбе уграђен вештачки кук. Подносилац је навео да је на главном претресу 9. априла 2014. године у поступку К. 22/14 изјавио да није смео да се жали на повреде лекару хитне помоћи који га је прегледао, те оне нису ни констатоване у записнику, а што је додатно описао и у поднеску од 14. априла 2014. године, у поднетом приговору председнику Вишег суда у Смедереву 26. јуна 2014. године и дописима од 15. и 20. маја 2014. године, које је суд требало да проследи надлежном јавом тужилаштву како би се спровела адекватна истрага о наводима подносиоца да је био изложен тортури на издржавању казне затвора, јер суд није био надлежан да цени основаност таквих навода, чиме је ускраћено право подносиоца на ефикасно спровођење истраге и откривања дела тортуре према подносиоцу уставне жалбе.

У уставној жалби је наведено да је, у конкретном случају , суд нечињењем допринео неефикасном спровођењу истраге, иако је имао сазнања да постоје основи сумње да је подносилац уставне жалбе жртва тортуре, а затим га је у неправично вођеном кривичном поступку у коме није адекватно саслушан, осудио на кривично дело напад на службено лице. Образлажући повреду права на неповредивост психичког и физичког интегритета из члана 25. Устава подносилац је навео да је Виши суд у Смедереву, пропуштањем да обавести надлежно јавно тужилаштво о дописима које је подносилац уставне жалбе упућивао суду, а у којима је подносилац уставне жалбе наводио да су га затворски стражари злостављали 4. априла 2014. године , као и проглашавајући наводе подносиоца о тортури неоснованим, мимо свог законског овлашћења, допринео неефикасном спровођењу истраге.

Подносилац је истакао захтев да Уставни суд утврди повреду означених права, поништи оспорене пресуде и због утврђене повреде Уставом гарантованих права, тражио је накнаду нематеријалне штете у износу од 10.000,00 евра.

2. Сагласно одредби члана 170. Устава Републике Србије, уставна жалба се може изјавити против појединачних аката или радњи државних органа или организација којима су поверена јавна овлашћења, а којима се повређују или ускраћују људска или мањинска права и слободе зајемчене Уставом, ако су исцрпљена или нису предвиђена друга правна средства за њихову заштиту.

У току поступка пружања уставносудске заштите, поводом испитивања основаности уставне жалбе у границама истакнутог захтева, Уставни суд утврђује да ли је у поступку одлучивања о правима и обавезама подносиоца уставне жалбе повређено или ускраћено његово Уставом зајемчено право или слобода.

Oдредбом члана 84. став 1. Закона о Уставном суду („Службени гласник РС“, бр. 109/07, 99/11, 18/13-О длука УС, 40/15-др. закон и 103/15) прописано је да се уставна жалба може изјавити у року од 30 дана од дана достављања појединачног акта, односно од дана предузимања радње којом се повређује или ускраћује људско или мањинско право и слобода зајемчена Уставом.

3. У спроведеном претходном поступку Уставни суд је, из навода уставне жалбе и достављене документације , утврдио да је оспореном пресудом Вишег суда у Смедереву Кж1. 27/17 од 14. марта 2017. године одбијена као неоснована жалба окривљеног, овде подносиоца уставне жалбе, и потврђена пресуда Основног суда у Смедереву К. 752/14 од 11. јануара 2017. године којом је подносилац уставне жалбе оглашен кривим због учињеног кривичног дела напад на службено лице у вршењу службене дужности из члана 323. став 1. Кривичног законика и осуђен на казну затвора у трајању од 9 месеци.

Увидом у пресуду Основног суда у Смедереву К. 752/14 од 11. јануара 2017. године утврђено је да је суд, ради провере навода из оптужног предлога и одбране окривљеног, испитао оштећеног и још пет сведока – запослених у служби за обезбеђење у затворској установи, прочитао извештај о здравственом стању осуђеног од 5. септембра 2016. године, извештај лекара специјалисте на име окривљеног од 26. априла, 8. јуна и 19. августа 2016. године, отпусне листе на име окривљеног од 15. децембра 2015. и 29. јануара 2016. године, спровео судско-медицинско и психијатријско вештачење, те извршио увид у документацију прибављену од Управе за извршење кривичних санкција и Окружног затвора у Смедереву (извештај лекара Д . М . од 4. новембра 2016. године, отпусне листе са епикризом на име окривљеног од 8. с ептембра 2004. године, извештај лекара специјалисте од 21. октобра 2014. године, решење Министарства правде, Управа за извршење кривичних санкција број 24-02-00052/2016-05 о д 11. марта 2016. године, решење Министарства правде – Управа за извршење кривичних санкција 04-02-00721/2016-05 од 28. јула 2016. године и извештај управника Окружног затвора у Смедереву број 7828-3/16-0 од 7. новембра 2016. године) , и образложио разлоге због којих је оценио да је извођење појединих доказних предлога одбране сувишно.

У образложењу првостепене пресуде је наведено да суд није поклонио веру одбрани окривљеног, јер је била базирана на „теорији завере“, због које није имао телевизор у соби, наводећи да он није ништа урадио да изазове реакцију оштећеног и затворских стражара, већ је оштећени њега први, у циљу освете физички напао, у чему су му се придружиле и остале колеге које су га непрекидно тукле 15 минута. Суд је оценио да је оваква одбрана окривљеног потпуно нереална и супротна осталим изведеним доказима, нарочито исказу оштећеног, којег је окривљени покушао да представи као најмоћнију особу у затвору, којег се плаше и колеге, као и исказима осталих затворских стражара, који нису имали ниједног разлога да неосновано терете окривљеног. Суд је одбио предлоге окривљеног да се у циљу допуне доказног поступка изведе доказ саслушањем у својству сведока М.Џ. и Г.Р, који су са њим били у истој ћелији, на околности да сведоци које је предложио тужилац не говоре истину, јер је неспорно утврђено на основу одбране самог окривљеног , као и исказа оштећеног и осталих затворских стражара , да предложени сведоци нису били очевици критичног догађаја, те је предлог усмерен на одуговлачење поступка. Суд је такође одбио предлог окривљеног да се у циљу допуне доказног поступка изведе доказ саслушањем сведока С.П. који је био у ћелији поред окривљеног, на околности колико дуго су га тукла службена лица, сматрајући да је овај предлог усмерен на одуговлачење поступка, с обзиром на то да из исказа оштећеног и сведока произлази да је свако од њих задао само пар удараца окривљеном и да је цео догађај на степеништу трајао пар минута. Одбијен је и доказни предлог одбране да се саслуша у својству сведока кувар у затвору, на околност да су батине биле испланиране пре него што су службена лица дошла у његову ћелију, јер предложени сведок није био очевидац догађаја, а поред тога неспорно је да је примена физичке силе према окривљеном од стране стражара Окружног затвора у Смедереву последица физичког напада окривљеног на службено лице тог затвора док је вршио службену дужност. Суд је одбио и доказне предлоге окривљеног да се у својству сведока саслушају др Д.М, лекар који долази у тај затвор, на околност да овај лекар није желео да констатује да је окривљени критичном приликом задобио повреде, с обзиром на то да именовани лекар није извршио преглед окривљеног након критичног догађаја 4. априла 2014. године, а у служби Хитне помоћи где је окривљени прегледан нису констатоване никакве повреде, као и да се у својству сведока испитају судија Вишег суда у Смедереву који је поступао у предмету К. 22/14, којем се окривљени пожалио на поступање затворских стражара неколико дана након кри тичног догађаја, као и његов тадашњи бранилац у том поступку, на околности да ли су повреде на окривљеном биле видљиве на које им је окривљени указивао, јер нигде не постоји траг о томе да је окривљени задобио телесне повреде након догађаја од 4. априла 2014. године.

У образложењу првостепене пресуде је наведено да је суд свестраном анализом и оценом изведених доказа утврдио да окривљени није био изазван незаконитим или грубим поступањем ниједног службеног лица у затвору, већ да је окривљени први напао службено лице у току вршења службене дужности, а што је довело до реакције оштећеног и осталих затворских службеника који су били присутни и принуђени да зауставе физички напад на оштећеног – службено лице Окружног затвора у Смедереву.

Подносилац је у жалби против првостепене пресуде, између осталог, указао на то да у доказном поступку није са довољном пажњом цењена медицинска документација окривљеног у којој је констатовано да је 2014. године задобио телесне повреде, као и да су код њега наступиле и психичке промене „изазване батинама“.

У образложењу оспорене другостепене пресуде је наведено да је одбрана окривљеног оспорена исказима саслушаних сведока и налазом вештака медицинске струке, а није ни основана, поготово у делу који се односи на напад на службено лице у вршењу службене дужности, уз истицање да је то службено лице само себе повредило, односно поцепало џемпер који је носило, што је крајње нелогично. Другостепени суд је даље навео да окривљени у току поступка у својој одбрани није ни оспорио да је критични догађај проузрокован његовим понашањем у притворској ћелији и незадовољством што у истој не постоји телевизор, међутим, каснији след догађаја у свему оспорава одбрану окривљеног, у смислу да није вршио напад на службено лице, већ да је он нападнут, поготово када се имају у виду искази саслушаних сведока, а и чињенице да код окривљеног након критичног догађаја нису констатоване никакве повреде, нити се он приликом лекарског прегледа жалио да је повређен.

Из достављене документације произлази да je, након критичног догађаја од 4. априла 2014. године, најпре констатовано на „записнику о главном претрес у дана 9. априла 2014. године“ да је подносилац уставне жалбе пред судијом који је поступао у кривичном поступку који се против њега водио пред Вишим судом у Смедереву у премету К. 22/14 због оправдане сумње да је извршио кривично дело неовлашћена производња и стављање у промет опојних дрога, a у присуству свог браниоца С. И, изјавио да обећава да више неће правити инциденте у затвору и да се нада да инциденти које је правио у притвору неће негативно утицати на ток суђења у том кривичном поступку, те да је након догађаја од 4. априла 2014. године у затвору одведен у Хитну службу Дома здравља у С, где је лекару рекао да је добро колико може да буде, с обзиром на насталу ситуацију, да се није жалио лекару да има неке повреде, јер није смео. У записнику Вишег суд а у Смедереву у предмету К. 22/14 од 9. априла 2014. године је констатовано да су по налогу суда службена лица Окружног затвора у Смедереву спровела окривљеног М . М, који је доведен пред суд да би се изјаснио на извештај Окружног затвора у Смедереву број 713-1367-5/14-01 од 4. априла 2014. године; да је давању исказа окривљеног пред судом присуствовао његов бранилац С . И; да заменик јавног тужиоца није био присутан иако је уредно позван. Увидом у записник је утврђено да је подносилац уставне жалбе том приликом пред судом изјавио да је изјаве које му се предочавају он писао, делимично својом вољом, а делимично је на то био принуђен од стране надзорника М.П, који је критичном приликом сам цепао свој џемпер.

Из достављене документације – поднеска подносиоца уставне жалбе од 14. априла 2014. године упућеног председнику Вишег суда у Смедереву и службене белешке в.ф. председника Вишег суда у Смедереву Су. VIII 165/14 од 16. априла 2014. године произлази да се након давања исказа пред судом (9. априла 2014. године) подносилац уставне жалбе обраћао председник у Основног суда у Смедереву дописом од 14. априла 2014. године , наводећи да трпи тортуру у затвору, поводом чега је саслушан 16. априла 2014. године, када је изјавио да није смео лекару хитне помоћи , који га је прегледао након критичног догађаја од 4. априла 2014. године , да покаже повреде које је имао по телу, јер се плашио да поново не добије батине, додатно указујући да је од раније имао повреду десног кука, због које су последице батина од 4. априла 2014. године још увек видљиве.

У допису Вишег суда у Смедереву Су. VIII 165/14 од 20. маја 2014. године, који је упућен подносиоцу уставне жалбе, као одговор на његове притужбе на поступање у затвору према њему, наведено је да из службене белешке лекара Д.М. од 10. априла 2014. године произлази да је притвореник М . М . прегледан 4. и 5. априла 2014. године и да код њега нису констатоване повреде, а да из извештаја управника Окружног затвора у Смедереву број 713-858-4/14-01 од 19. маја 2014. године произлази да џемпер, који је поцепао притвореник М. М, приликом пружања активног отпора који је био усмерен према надзорнику М.П, није био изузет ради евентуалне ДНК анализе, јер та обавеза није прописана, те да је његово саслушање у својству окривљеног предвиђено за 29. мај 2014. године поводом кривичне пријаве која је против њега поднета због кривичног дела спречавање службеног лица у вршењу службене дужности. У наведеном допису је даље наведено да вршилац функције председника Вишег суда у Смедереву није овлашћен да издаје наредбе о вештачењу, нити да издаје наредбе о изузимању предмета на кој ем би се могли наћи биолошки трагови погодни за вештачење, те имајући у виду да је поводом критичног догађаја инициран кривични поступак, то је окривљени као странка у поступку овлашћен да предлаже извођење доказа, па и спровођење одговарајућих вештачења. Виши суд у Смедереву је у истом допису навео да се примедбе везане за понашање службеног лица Окружног затвора у Смедереву М .П. и претпоставке за мотив та квог понашања у овом тренутку не могу прихватити као основане, с обзиром на то да у извештајима о извршеном надзору над притвореницима не постоји констатација о било којој примедби подносиоца притужбе, овде подносиоца уставне жалбе, која се тиче непримереног понашања било ког службеника Окружног затвора у Смедереву, па ни именованог М.П, те да за своје тврдње подносилац није навео конкретне доказе, а из списа предмета не произлазе друге околности које би довеле у сумњу правилност и законитост поступања службеника.

Након тога подносилац уставне жалбе је Вишем суду у Београду, са позивом на број Су. VIII 165/14 , поновио своје тврдње да му се надзорник обезбеђења М.П. свети психичким и физичким малтретирањем, због тога што мисли да му је он пљунуо у кафу за време издржавања казне затвора у 2011. години.

Из достављене документације произлази да је подносилац уставне жалбе 23. маја 2014. године поднео кривичну пријаву против надзорника Окружног затвора у Смедереву М.П, командира Д.Ж., И.Б. и Д .Д; да је актом Вишег јавног тужилаштва у Смедереву Ктр. 301/14 од 20. јуна 2014. године подносилац уставне жалбе обавештен да је његова кривична пријава од 23. маја 2014. године одбачена, јер не постоје основи сумње да су наведена лица учинила било које дело које се гони по службеној дужности, с поуком да против такве одлуке може поднети приговор Апелационом јавном тужилаштву у року од осам дана од пријема обавештења.

Решењем Апелационог јавног тужилаштва у Београду Ктпо. 218/2014 од 29. јула 2014. године одбијен је као неоснован приговор који је подносилац уставне жалбе изјавио против одлуке Вишег јавног тужилаштва у Смедереву да не предузима кривично гоњење против лица пријављених 23. маја 2014. године.

Подносилац уставне жалбе је 8. августа 2014. године примио решење Апелационог јавног тужилаштва у Београду Ктпо. 218/2014 од 29. јула 2014. године.

4. Одредбама члана 25. Устава је утврђено: да је физички и психички интегритет неповредив (став 1.); да нико не може бити изложен мучењу, нечовечном или понижавајућем поступању или кажњавању, нити подвргнут медицинским или научним огледима без свог слободно датог пристанка (став 2.).

Одредбама члана 32. Устава утврђено је: да с вако има право да независан, непристрасан и законом већ установљен суд, правично и у разумном року, јавно расправи и одлучи о његовим правима и обавезама, основаности сумње која је била разлог за покретање поступка, као и о оптужбама против њега (став 1.); да се свакоме јемчи право на бесплатног преводиоца, ако не говори или не разуме језик који је у службеној употреби у суду и право на бесплатног тумача, ако је слеп, глув или нем (став 2.); да се јавност може искључити током читавог поступка који се води пред судом или у делу поступка, само ради заштите интереса националне безбедности, јавног реда и морала у демократском друштву, као и ради заштите интереса малолетника или приватности учесника у поступку, у складу са законом (став 3.).

Одредбама члана 33. Устава, између осталог, утврђено је: да свако ко је окривљен за кривично дело има право на одбрану и право да узме браниоца по свом избору, да с њим несметано општи и да добије примерено време и одговарајуће услове за припрему одбране (став 2.); да свако коме се суди за кривично дело има право да сам или преко браниоца износи доказе у своју корист, испитује сведоке оптужбе и да захтева да се, под истим условима као сведоци оптужбе и у његовом присуству, испитују и сведоци одбране (став 5.).

Одредбом члана 36. став 1. Устава јемчи се једнака заштита права пред судовима и другим државним органима, имаоцима јавних овлашћења и органима аутономне покрајине и јединица локалне самоуправе.

Одредбом члана 3. Европске конвенције за заштиту људских права и основних слобода (у даљем тексту: Европска конвенција) је утврђено да нико не сме бити подвргнут мучењу или нечовечном или понижавајућем поступању или кажњавању.

Одредбама члана 6. Европске конвенције, поред осталог, утврђено је: да свако, током одлучивања о његовим грађанским правима и обавезама или о кривичној оптужби против њега, има право на правичну и јавну расправу у разумном року пред независним и непристрасним судом, образованим на основу закона, да се пресуда изриче јавно, али се штампа и јавност могу искључити с целог или с дела суђења у интересу морала, јавног реда или националне безбедности у демократском друштву, када то захтевају интереси малолетника или заштита приватног живота странака, или у мери која је, по мишљењу суда, нужно потребна у посебним околностима када би јавност могла да нашкоди интересима правде (став 1.); да свако ко је оптужен за кривично дело има право да испитује сведоке против себе или да постигне да се они испитају и да се обезбеди присуство и саслушање сведока у његову корист под истим условима који важе за оне који сведоче против њега (став 3. тачка Д).

Одредбом члана 13. Европске конвенције је утврђено да свако коме су повређена права и слободе предвиђени у овој конвенцији има право на делотворан правни лек пред националним властима, без обзира на то да ли су повреду извршила лица која су поступала у службеном својству.

Одредбом члана 323. став 1. Кривичног законика ( "Службени гласник РС", бр. 85/05 и др. ) (у даљем тексту: КЗ) прописано је да ће се казнити затвором од три месеца до три године онај ко нападне или прети да ће напасти службено лице у вршењу службене дужности.

Одредбама Законика о кривичном поступку („Службени гласник РС“, бр. 72/11 и др.) (у даљем тексту: ЗКП), поред осталог, прописано је: да овај законик утврђује правила чији је циљ да нико невин не буде осуђен, а да се учиниоцу кривичног дела изрекне кривична санкција под условима које прописује кривични закон, на основу законито и правично спроведеног поступка (члан 1.); да ће у образложењу пресуде којом је оптужени ослобођен од оптужбе или је оглашен кривим, суд изнети чињенице које је утврдио у кривичном поступку (члан 83.) и из којих разлога их узима као доказане или недоказане, из којих разлога није уважио поједине предлоге странака, дајући при томе нарочито оцену веродостојности противречних доказа, којим разлозима се руководио при решавању правних питања, а нарочито при утврђивању да ли је оптужени учинио кривично дело и при примењивању одређених одредаба закона на оптуженог и кривично дело (члан 428. став 8 .).

5. Разматрајући наводе подносиоца уставне жалбе о истакнутој повреди права на правично суђење и посебних права окривљеног, зајемчених одредбама члана 32. став 1. и члана 33. став 5. Устава, коју подносилац заснива на тврдњама да суд није правично спровео доказни поступак, јер није саслушао ниједног сведока одбране и неосновано је и необразложено одбио све аргументе одбране, Уставни суд најпре констатује да одлучујући о уставној жалби није надлежан да оцењује доказе изведене у судском поступку, нити да преиспитује правилност закључака редовних судова о појединим изведеним доказима, уколико из разлога наведених у уставној жалби и доказа приложених уз њу, као и садржине оспорене судске одлуке, не произлази да је суд произвољно ценио изведене доказе, на штету подносиоца уставне жалбе. Право је суда у кривичном поступку да по слободном судијском уверењу, након спроведеног доказног поступка, оцени којим ће изведеним доказима поклонити поверење и које ће чињенице узети као доказане. Једино је редован суд овлашћен да у конкретном случају цени који су докази од значаја за доношење судске одлуке, те да процени које сведоке је нужно саслушати, а чије саслушање је у конкретном случају сувишно.

Надаље, Уставни суд указује на то да се гаранцијама из члана 33. став 5. Устава не даје окривљенима неограничено право да предлажу извођење доказа пред судом, нити им се гарантује право да сви предлози одбране буду прихваћени. Стога оптужени који предлаже извођење одређених доказа мора такав предлог поткрепити образложеним разлозима због којих сматра да је нужно да се испитају одређени сведоци, односно зашто су одређени докази неопходни за потпуно утврђивање истине (в идети пресуду Европског суда за људска права, Великог већа Borisova против Бугарске, број представке 56891/00, од 21. децембра 2006. године, став 46.). Међутим, уставна гаранција да свако коме се суди за кривично дело има право да сам или преко браниоца износи доказе у своју корист, ни на који начин, не ограничава редовне кривичне судове да цене целисходност извођења сваког предложеног доказа појединачно, те да одлуче које ће доказе извести, а које не.

У складу са наведеним, када предлог окривљеног за извођењем одређеног доказа није неутемељен и детаљно је образложен, те би несумњиво могао ојачати положај одбране или чак довести до ослобађања окривљеног од оптужбе, суд мора навести релевантне разлоге за одбијање таквог захтева одбране (в идети пресуду Европског суда за људска права, Великог већа, Топић против Хрватске, број представке 51355/10, од 10. октобра 2013. године, став 42.). То значи да је задатак и обавеза судова да детаљно и јасно образложе разлоге због којих су одлучили да не изводе доказе које су оптужени у својој одбрани изричито захтевали.

Применом наведених општих принципа на конкретан случај, Уставни суд је утврдио да je подносилац уставне жалбе од самог почетка поступка тврдио да је био жртва тортуре управо од стране оних лица која су сведочила против њега на предлог јавног тужилаштва, те да употреба силе према њему од стране затворских стражара критичног дана није представљала средство да се спречи напад окривљеног, овде подносиоца уставне жалбе, на службена лица у затворској установи, јер таквог напада није ни било , иако он није оспоравао да је критичног дана испровоцирао долазак затворских стражара протестујући због тога што је премештен у собу са неисправним телевизором, насупрот налогу суда. Управо због наведеног, негирајући оптужбе против себе, подносилац уставне жалбе је у току првостепеног поступка упорно захтевао да се у доказном поступку испитају сведоци који би могли да поткрепе његову одбрану и докажу да сведоци оптужбе не говоре истину . Такође је предлагао да се џемпер оштећеног приложи као доказ, те да се спроведе вештачење, како би се проверило да ли постоје његови трагови на том џемперу, чиме би се оповргла тврдња оштећеног да му је окривљени у нападу поцепао џемпер, те потврдиле тврдње одбране да је оштећени сам исценирао напад на себе и сам себи исцепао џемпер, како би испребијао окривљеног са којим има дугогодишњи сукоб који је почео због инцидента у затворској кухињи 2010. године, када се окривљени налазио на издржавању казне затвора и када је дисциплински одговарао због оптужби да је том нареднику пљунуо у кафу. Поред наведеног , Уставни суд је утврдио да је подносилац уставне жалбе у току поступка указивао на то да је услед употребе прекомерне силе која је према њему критичног дана примењена, знатно погоршано његово здравствено стање које је резултирало уградњом вештачког кука у децембру 2015. године.

С тим у вези Уставни суд је утврдио да из оспорене првостепене пресуде произлази да је један од сведока оптужбе дао исказ којим нису у потпуности потврђени наводи оптужбе и осталих сведока, те је стога у циљу провере навода окривљеног било потребно извести још предложених доказа.

С обзиром на наведено, Уставни суд сматра да је првостепени суд требало да испита одлучне наводе подносиоца уставне жалбе – извођењем и оценом доказа за које је током поступка истицао да му иду у прилог, да затим ове доказе доведе у везу са другим изведеним доказима, те да, изводећи закључак о постојању или непостојању одређених чињеница, образложи зашто једне доказе оцењује као веродостојне, а друге не. Стога, по оцени Уставног суда, Основни суд у Смедереву у конкретном случају није дао јасне, довољне и уставноправно прихватљиве разлоге за своје правно становиште у погледу свих чињеница које су биле од значаја за доношење одлуке у овој кривичноправној ствари, те тиме и за исход кривичног поступка који је вођен против подносиоца уставне жалбе.

Полазећи од тога да је , сагласно гаранцијама правичног суђења, обавеза суда да на одговарајући начин образложи како је утврдио правно релевантне чињенице, јер слободна оцена доказа не дозвољава произвољност и неограничено слободно закључивање, а имајући у виду да је Основни суд у Смедереву одбио све доказне предлоге одбране наводећи да су усмерени на одуговлачење поступка јер „из исказа оштећеног и сведока произлази да је свако од њих задао окривљеном само пар удараца и да је цео догађај на степеништу трајао само пар минута“, Уставни суд је оценио да се образложење првостепене пресуде не може сматрати довољно уставноправно прихватљивим.

Уставни суд је стога утврдио да је Основни суд у Смедереву, одбијањем свих предлога одбране, а прихватањем свих навода и доказних предлог тужилаштва, створио неправичну предност у корист јавног тужилаштва, те подносиоцу уставне жалбе тако ускратио могућност да ефикасно оспори оптужбу против себе. Стога је Уставни суд утврдио да је Основни суд у Смедереву поступио супротно начелу „једнакости оружја“, нарушавајући минимална права одбране, гарантована одредбама члана 33. став 5. Устава , а тиме и јемства права на правично суђење из члана 32. став 1. Устава.

Имајући у виду да се у поступку по уставној жалби испитује да ли је кривични поступак у целини био правичан, Уставни суд је разматрао да ли је суд више инстанце у поступку по правном леку отклонио пропусте првостепеног суда. Разлози које је Виши суд у Смедереву, као другостепени, дао у оспореној пресуди, по схватању Уставног суда, не дају одговоре на претходно постављена питања, већ се уз констатацију да је одбрана окривљеног крајње нелогична и да је оповргнута исказом оштећеног и осталих затворских службених лица, потврђује да је чињенично стање у првостепеној пресуди правилно утврђено. Тиме ни суд правног лека није испитао одлучна питања која су пред њега изнета у жалбеном поступку, а што је био дужан да учини када већ то није учинио првостепени суд. Насупрот томе, другостепени суд се задржао само на томе да је одбрана окривљеног оспорена исказима саслушаних сведока (службених лица у затвору) и налазом вештака медицинске струке, „а није ни логична, нити основана, поготово у делу који се односи на напад на службено лице у вршењу службене дужности уз истицање да је то службено лице само себе повредило, односно поцепало џемпер који је носило, што је крајње нелогично“, те даље да „каснији след догађаја у свему оспорава одбрану окривљеног у смислу да није вршио напад на службено лице у вршењу службене дужности већ напротив да је он нападнут поготово када се имају у виду искази саслушаних сведока, а и чињенице да код окривљеног након критичног догађаја нису констатоване никакве повреде, нити се он сам приликом прегледа жалио да је повређен“. Уставни суд налази да, а с обзиром на то да током првостепеног поступка није прихваћен ниједан доказни предлог подносиоца уставне жалбе, другостепени суд не даје суштински одговор на питања која је подносилац у жалби изнео као спорна.

Полазећи од свега наведеног, Уставни суд је утврдио да је оспорен ом пресудом дошло до повреде права на правично суђење и посебних права окривљеног, зајемчених одредбама члана 32. став 1. и члана 33. став 5. Устава, те је, сагласно одредби члана 89. став 1. Закона о Уставном суду, усвојио уставну жалбу, одлучујући као у првом делу тачке 1. изреке.

6. Уставни суд је, сагласно одредби члана 89. став 2. Закона о Уставном суду, оценио да се штетне последице утврђене повреде права могу отклонити једино поништајем оспорене пресуде Вишег суда у Смедереву и одређивањем да Виши суд у Смедереву поново одлучи о жалби окривљеног, коју је изјавио против пресуде Основног суда у Смедереву К. 752/14 од 11. јануара 2017. године, одлучујући као у тачки 2. изреке ове одлуке.

7. Одлучујући о захтеву подносиоца уставне жалбе за накнаду нематеријалне штете, Уставни суд је оценио да је, у конкретном случају, утврђивање повреде права на правично суђење и посебних права окривљеног, уз поништај оспорене другостепене пресуде и налог надлежном суду да донесе нову одлуку о жалби подносиоца уставне жалбе, као начин отклањања штетних последица учињене повреде права, адекватно и правично задовољење подносиоца. Полазећи од наведеног, Уставни суд је, сагласно одредбама члана 89. ст. 1. и 3. Закона о Уставном суду, одбио захтев за накнаду нематеријалне штете, одлучујући као тачки 3. изреке.

8. У односу на истакнуту повреду права из члана 33. став 2. Устава, којим се свакоме ко је окривљен за кривично дело јемчи право на одбрану и право да узме браниоца по свом избору, да са њим несметано општи и да добије примерено време и одговарајуће услове за припрему одбране, Уставни суд је утврдио да подносилац уставне жалбе није указао овом суду да му је у било којој фази предметног кривичног поступка било онемогућено да ангажује адвоката за своју одбрану, као и да уставна жалба не садржи разлоге који би се могли довести у садржинску везу са истакнутом повредом права из члана 33. став 2. Устава. Уставни суд и у овом предмету указује на то да формално позивање подносиоца уставне жалбе на повреду неког Уставом гарантованог права, без уставноправно прихватљивог образложења, уставну жалбу не чини допуштеном.

Оцењујући наводе и разлоге уставне жалбе са становишта одредаба члана 36. став 1. Устава, из чије садржине следи да до ускраћивања једнаке заштите права пред судовима, односно другим органима и организацијама чије се радње и акти могу оспоравати уставном жалбом, може доћи пре свега неједнаким поступањем у истим чињеничним и правним ситуацијама , Уставни суд је утврдио да подносилац уставне жалбе није достави о доказе да је Виши суд у Смедереву у истој чињеничној и правној ситуацији доносио другачије (различите) одлуке од одлук е кој а се оспорава уставном жалбом, т е је оценио да уставна жалба не садржи уставноправне разлоге којима би била поткрепљена тврдња о ускраћивању ј еднаке заштите права подносиоцу уставне жалбе.

Имајући у виду изложено, Уставни суд је у односу на истакнуту повреду права из члана 33. став 2. и члана 36 . став 1. Устава одбацио уставну жалбу, сагласно одредби члана 36. став 1. тачка 5) Закона о Уставном суду, као очигледно неосновану, решавајући као у другом делу тачке 1. изреке.

9. Испитујући постојање Уставом и Законом о Уставном суду утврђених претпоставки да Уставни суд одлучује о основаности навода о истакнутој повреди права из члана 25. Устава којим се гарантују неповредивост физичког и психичког интегритета и јемство да нико не може бити изложен мучењу, нечовечном или понижавајућем поступању или кажњавању, Уставни суд је утврдио да подносилац уставне жалбе оспорава радњу пропуштања Вишег суда у Смедереву да обавести надлежно јавно тужилаштво о његовим наводима да је злостављан од стране затворских стражара 4. априла 2014. године док се налазио у притвору Окружног затвора у Смедереву које је он износ ио у дописима које је упућивао суду 14. априла 2014. године, а поводом којих је суд дао одговор Су-VIII 165/14 од 16. априла 2014. године и 20. маја 2014. године.

Уставни суд указује на то да је према ставовима Уставног суда рок за подношење уставне жалбе преклузиван. За оспоравање радње органа, односно пропуштања радње почетак рока везан је за дан предузимања или престанка радње, а рок се рачуна од дана сазнања подносиоца уставне жалбе о предузимању или престанку радње, док се за пропуштену радњу рок рачуна у сваком конкретном случају, зависно од понашања органа и понашања подносиоца уставне жалбе.

Уставни суд, стога, указује на следеће:

Прво, подносилац уставне жалбе је могао пред Уставним судом тражити заштиту права из члана 25. Устава у року од 30 дана почев од 4. априла 2014. године, као дана када је, према његовим тврдњама, према њему предузета радња злостављања од стране службених лица Окружног затвора у Смедереву, што он није учинио.

Друго, подносилац уставне жалбе је могао, након тога, пред Уставним судом тражити заштиту права из члана 25. Устава у року од 30 дана од 8. августа 2014. године, као дана када је примио решење Апелационог јавног тужилаштва у Београду Ктпо. 218/2014 од 29. јула 2014. године, којим је правноснажно одбачена његова кривична пријава, коју је поднео 23. маја 2014. године против више службених лица Окружног затвора у Смедереву поводом догађаја од 4. априла 2014. године, што он није учинио.

Треће, полазећи од тога да је у образложењу уставне жалбе наведено да подносилац оспорава радњу пропуштања Вишег суда у Смедереву да обавести надлежно јавно тужилаштво о његовим тврдњама да је злостављан од стране затворских стражара 4. априла 2014. године, док се налазио у притвору Окружног затвора у Смедереву, које је он износио у дописима које је упућивао том суду 14. априла 2014. године, а поводом којих је суд дао одговор Су-VIII 165/14 од 16. априла и 20. маја 2014. године, Уставни суд је оценио да је подносилац уставне жалбе свакако пре 23. маја 2014. године, као дана подношења кривичне пријаве, постао свестан да Виши суд у Смедереву неће предузимати радње у циљу обавештавања јавног тужилаштва, јер сматра да нема основа за спровођење истраге о основаности његових тврдњи о претрпљеној тортури, те од тада тече и рок за подношење уставне жалбе ради оспоравања пропуштања предузимања исте .

Имајући у виду напред наведено , Уставни суд је у односу на истакнуту по вреду права из члана 25. Устава одбацио уставну жалбу, сагласно одредби члана 36. став 1. тачка 2) Закона о Уставном суду, као неблаговремену , јер је изјављена по истеку рока од 30 дана цењеног на наведени начин, решавајући као у тачки 4. изреке.

10. Имајући у виду значај ове одлуке за заштиту људских права и грађанских слобода, Уставни суд је, сагласно члану 49. став 2. Закона о Уставном суду, донео Закључак да се Одлука објави у „Службеном гласнику Републике Србије“.

11. На основу свега изнетог и одредаба члана 42б став 1. тачка 1), члана 45. тачка 9) и члана 46. тачка 9) Закона о Уставном суду, као и члана 89. Пословника о раду Уставног суда („Службени гласник РС“, број 103/13) Уставни суд је донео Одлуку као у изреци.

ПРЕДСЕДНИК ВЕЋА

Снежана Марковић, с.р.