Уставни суд, Велико веће, у саставу: председник Суда Снежана Марковић, председник Већа и судије Весна Илић Прелић, др Драгана Коларић, др Тамаш Корхец (Korhecz Tamás), др Јован Ћирић, Гордана Ајншпилер Поповић, др Владан Петров и Мирослав Николић, чланови Већа, у поступку по уставној жалби Р. Н . из Врања , на основу члана 167. став 4. у вези са чланом 170. Устава Републике Србије, на седници Већа одржаној 28. октобра 2021. године, донео је
О Д Л У К У
1. Усваја се уставна жалба Р. Н . и утврђује да је решењем Прекршајног апелационог суда – Одељење у Нишу Прж. 7281/18 од 18. априла 2018. године повређено право подносиоца уставне жалбе на правично суђење, зајемчено одредбом члана 32. став 1. Устава Републике Србије.
2. Поништава се решење Прекршајног апелационог суда – Одељење у Нишу Прж. 7281/18 од 18. априла 2018. године и одређује да исти суд донесе нову одлуку о жалби браниоца подносиоца уставне жалбе изјављеној против решења Прекршајног суда у Врању Пр. 5810/16 од 27. марта 2018. године.
3. Одбија се као неоснован захтев подносиоца уставне жалбе за накнаду нематеријалне штете.
4. Oдбацује се уставна жалба Р. Н . изјављена због повреде права на суђење у разумном року , из члана 32. став 1. Устава, у прекршајном поступку који се водио пред Прекршајним судом у Врању у предмету Пр. 5810/16.
О б р а з л о ж е њ е
1. Р. Н . из Врања поднео је Уставном суду, 27. јуна 2018. године, преко пуномоћника А. С , адвоката из Врања, уставну жалбу против решења наведених у изреци, због повреде права на правично суђење, права на суђење у разумном року , посебних права окривљеног и права на правно средство, зајемчених одредб ама члана 32. став 1, члана 33. и члана 36. став 2. Устава Републике Србије.
Уставном жалбом се оспоравају решења којима је од подносиоца уставне жалбе, на основу члана 206. став 1. Закона о прекршајима, трајно одузето путничко моторно возило, као предмет царинског прекршаја у прекршајном поступку, који је вођен против подносиоца уставне жалбе и обустављен услед наступања апсолутне з астарелости прекршајног гоњења.
Образлажући повреду права на правично суђење из члана 32. став 1. Устава подносилац је навео да суд није поштовао норме Закона о прекршајима, као ни суђење у разумном року, због чега је дошло до наступања застарелости. У уставној жалби је наведено да у прекршајном поступку није постојала пасивна легитимација за вођење поступка, јер окривљени није власник предметног возила нити мотора за возило. Подносилац је навео да су првостепени и другостепени суд игнорисали доказе и предлоге окривљеног, који би га директно ослободили одговорности за наводно учињени прекршај.
Подносилац је истакао и повреду начела reformatio in peius тиме што је оспореним другостепеним решењем суд по службеној дужности, а поводом жалбе окривљеног, уместо првостепеним решењем изречене заштитне мере одузимања мотора за путничко моторно возило, подносиоцу уставне жалбе изрекао заштитну меру одузимања целог путничког моторног возила.
У уставној жалби је истакнут захтев да Уставни суд утврди повреду истакнутих права и да поништи оспорене одлуке. Трошкове уставносудског поступка је тражио у износу од 90.000,00 динара.
2. Сагласно члану 170. Устава Републике Србије, уставна жалба се може изјавити против појединачних аката или радњи државних органа или организација којима су поверена јавна овлашћења, а којима се повређују или ускраћују људска или мањинска права и слободе зајемчене Уставом, ако су исцрпљена или нису предвиђена друга правна средства за њихову заштиту.
У току поступка пружања уставносудске заштите, поводом испитивања основаности уставне жалбе у границама истакнутог захтева, Уставни суд утврђује да ли је у поступку одлучивања о правима и обавезама подносиоца уставне жалбе повређено или ускраћено његово Уставом зајемчено право или слобода.
Одредбом члана 84. став 1. Закона о Уставном суду („Службени гласник РС“, бр. 109/07, 99/11, 18/13-Одлука УС, 40/15-др. закон и 103/15), којим је уређен поступак по уставној жалби, прописано је да се уставна жалба може изјавити у року од 30 дана од дана достављања појединачног акта, односно од дана предузимања радње којом се повређује или ускраћује људско или мањинско право и слобода зајемчена Уставом.
3. Уставни суд је, у спроведеном претходном поступку, из навода уставне жалбе и оспорених решења, утврдио да је против подносиоца уставне жалбе вођен прекршајни поступак због царинског прекршаја који је обустављен услед наступања апсолутне застарелости прекршајног гоњења.
Оспореним првостепеним решењем Прекршајног суда у Врању Пр. 5810/16 од 27. марта 2018. године према подносиоцу уставне жалбе изречена је заштитна мера трајног одузимања предмета прекршаја и то: мотора за путничко возило марке и типа „М.“ број ... уграђен у возило регистарске ознаке VR ... који је од њега одузет према потврди о привремено одузетим предметима ОКП Врање број ПУ 4060/11 од 11. новембра 2011. године, коју ће извршити Министарство финансија Републике Србије, Управа царине Ниш, Реферат за продају робе, продајом, а средства добијена продајом ће уплатити на рачун Буџета Републике Србије по правноснажности решења.
У образложењу оспореног решења је наведено да и поред тога што је прекршајни поступак није завршен пресудом којом се окривљени оглашава кривим, већ је поступак против њега обустављен због наступања апсолутне застарелости за вођење прекршајног поступка, према окривљеном је изречена заштитна мера одузимања предмета прекршаја, јер суд налази да то захтевају интереси опште безбедности или разлози морала имајући у виду да је бројна ознака мотора уграђеног у возило регистарске ознаке VR ... која гласи: ... фалсификована, да је КТ прегледом бројних ознака наведеног мотора утврђена неоригиналност броја мотора предметног возила, да није пријављен и оцарињен, те не може бити у правном промету и не може се користити, и мора се продати у корист буџета Републике Србије.
Против оспореног првостепеног решења жалбу је изјавио бранилац подносилац уставне жалбе, поводом које је суд, одлучујући по службеној дужности, решењем Прекршајног апелационог суда – Одељење у Нишу Прж. 7281/18 од 18. априла 2018. године преиначио првостепено решење тако што је уместо изречене заштитне мере одузимања предмета извршења прекршаја, на основу члана 48. став 6. Закона о прекршајима предмет прекршаја – путничко моторно возило марке „М .“ регистарске ознаке VR ... , одузето на основу члана 206. став 1. Закона о прекршајима, а начин извршења ће бити такав да ће се возило предати надлежном органу који ће поступати по царинским прописима Републике Србије, док се у преосталом делу првостепено решење потврђује.
У образложењу оспореног решења наведено је да је имајући у виду одредбе члана 206. став 1. Закона о прекршајима, који се има применити у конкретном случају, прописано да ће се привремено одузети предмети вратити власнику ако прекршајни поступак буде обустављен, осим ако то захтевају интереси опште безбедности или разлози морала. Како је неспорно да се ради о возилу где је бројна ознака мотора , уграђен ог у возило , фалсификована, да је криминалистичко-техничким прегледом бројних ознака наведеног мотора утврђена неоригиналност броја мотора предметног возила, да није пријављен ни оцарињен, то не може бити у правном промету и не може се користити како је наведено у извештају царинарнице.
4. Одредбом члана 32. став 1. Устава, на чиј у се повреду позива подноси лац уставне жалбе, утврђено је да свако има право да независан, непристрасан и законом већ установљен суд, правично и у разумном року, јавно расправи и одлучи о његовим правима и обавезама, основаности сумње која је била разлог за покретање поступка, као и о оптужбама против њега (члан 32. став 1.) .
Одредбама члана 33. Устава утврђено је: да свако ко је окривљен за кривично дело има право да у најкраћем року, у складу са законом, подробно и на језику који разуме, буде обавештен о природи и разлозима дела за које се терети, као и о доказима прикупљеним против њега (став 1.); да свако ко је окривљен за кривично дело има право на одбрану и право да узме браниоца по свом избору, да с њим несметано општи и да добије примерено време и одговарајуће услове за припрему одбране (став 2.); да окривљени који не може да сноси трошкове браниоца, има право на бесплатног браниоца, ако то захтева интерес правичности, у складу са законом (став 3.); да свако ко је окривљен за кривично дело, а доступан је суду, има право да му се суди у његовом присуству и не може бити кажњен, ако му није омогућено да буде саслушан и да се брани (став 4.); да свако коме се суди за кривично дело има право да сам или преко браниоца износи доказе у своју корист, испитује сведоке оптужбе и да захтева да се, под истим условима као сведоци оптужбе и у његовом присуству, испитују и сведоци одбране (став 5.); да свако коме се суди за кривично дело има право да му се суди без одуговлачења (став 6.); да лице које је окривљено или коме се суди за кривично дело није дужно да даје исказе против себе или против лица блиских себи, нити да призна кривицу (став 7.); да сва права која има окривљени за кривично дело има, сходно закону и у складу са њим, и физичко лице против кога се води поступак за неко друго кажњиво дело (став 8.).
Одредбом члана 36. став 2. Устава гарантује се сваком право на жалбу или друго правно средство против одлуке којом се одлучује о његовом праву, обавези или на закону заснованом интересу.
Одредбама Закона о прекршајима („Службени гласник РС", бр. 65/13, 13/16, 98/16 -Одлука УС, 91/19-др. закон и 91/19) прописано је да су прекршајне санкције: казне; казнени поени; опомена; заштитне мере и васпитне мере (члан 32.); да ако је жалба изјављена само у корист окривљеног, пресуда се у делу који се односи на изречену санкцију не може изменити на његову штету, нити се у поновљеном поступку може донети неповољнија пресуда за окривљеног (члан 96.) .
5. Разматрајући наводе уставне жалбе у односу на истакнуту повреду начела reformatio in peius, на којима подносилац уставне жалбе заснива повреду права на правично суђење из члана 32. став 1. Устава, Уставни суд је утврдио да је против оспореног првостепеног решења, којим је према подносиоцу уставне жалбе изречена заштитна мера одузимања мотора за путничко моторно возило, као предмета прекршаја, жалбу изјавио само бранилац подносиоца уставне жалбе, поводом које је , одлучујући по службеној дужности, Прекршајн и апелацион и суд – Одељење у Нишу решењем Прж. 7281/18 од 18. априла 2018. године преиначио првостепено решење тако што је уместо изречене заштитне мере одузимања мотора који је уграђен у возило, изрекао заштитну меру одузимања целог путничког моторног возила марке „М.“ регистарске ознаке VR ... .
Како је оспорено првостепено решење у редовном жалбеном поступку, поводом једине изјављене жалбе од стране браниоца окривљеног, преиначено на штету окривљеног, тако што је заштитном мером поред мотора за возило које је било предмет привременог одузимања у току прекршајног поступка, од окривљеног трајно одузето и цело путничко моторно возило у које је предметни мотор био уграђен, Уставни суд је утврдио да је оспореним решењем Прекршајног апелационог суда – Одељење у Нишу Прж. 7281/18 од 18. априла 2018. године поступљено супротно забрани преиначења на штету окривљеног, гарантованој чланом 96. Закона о прекршајима .
6. Полазећи од изложеног, сагласно одредби члана 89. став. 1. Закона о Уставном суду („Службени гласник РС“, бр. 109/07, 99/11, 18/13-Одлука УС, 40/15-др. закон и 103/15), Уставни суд је уставну жалбу усвојио, те је утврдио да је оспореним решењем Прекршајног апелационог суда – Одељење у Нишу Прж. 7281/18 од 18. априла 2018. године подносиоцу уставне жалбе повређено право на правично суђење, зајемчено одредбом члана 32. став 1. Устава, одлучујући као у тачки 1. изреке.
Уставни суд је оценио да се штетне последице утврђене повреде наведеног уставног права, у конкретном случају, могу отклонити поништајем оспореног решења Прекршајног апелационог суда – Одељење у Нишу Прж. 7281/18 од 18. априла 2018. године и одређивањем да исти суд донесе нову одлуку о жалби браниоца подносиоца уставне жалбе изјављеној против решења Прекршајног суда у Врању Пр. 5810/16 од 27. марта 2018. године, сагласно одредби члана 89. став 2. Закона о Уставном суду, одлучујући као у тачки 2. изреке.
7. Како је Уставни суд утврдио повреду права на правично суђење и одредио отклањање штетних последица утврђене повреде права, то није посебно разматрао истакнуте повреде права из члана 33. и члана 36. став 2. Устава.
8. Одлучујући о истакнутом захтеву за накнаду нематеријалне штете, Уставни суд је оценио да је, у конкретном случају, утврђивање повреде права на правично суђење довољно правично задовољење за подносиоца. При томе, Уставни суд је имао у виду да је претходно одредио да ће се штетне последице због учињене повреде права отклонити поништајем оспореног акта. Полазећи од наведеног, Уставни суд је, сагласно одредбама члана 89. ст. 2. и 3. Закона о Уставном суду, одбио овај захтев као неоснован, одлучујући као у тачки 3. изреке.
9. Испитујући испуњеност претпоставки за одлучивање о основаности навода уставне жалбе у погледу истакнуте повреде права на суђење у разумном року, из члана 32. став 1. Устава, коју је подносилац истакао у односу на прекршајни поступак који је против њега вођен пред Прекршајним судом у Врању у предмету Пр. 5810/16, наводећи да је због „непоштовања норми Закона о прекршајима и непоступања првостепеног суда“ дошло до наступања застарелости и повреде права на суђење у разумном року подносиоцу уставне жалбе, Уставни суд је утврдио да је предметни прекршајни поступак правноснажно окончан доношењем пресуде Прекршајног апелационог суда – Одељење у Нишу Прж. 22490/17 од 22. новембра 2017. године, коју су подносилац уставне жалбе и његов бранилац несумњиво примили пре 3. априла 2018. године, као дана изјављивања жалбе против оспореног првостепеног решења Прекршајног суда у Врању Пр. 5810/16 од 27. марта 2018. године, којим је, поступајући по налогу из пресуде Прекршајног апелационог суда – Одељење у Нишу Прж. 22490/17 од 22. новембра 2017. године, Прекршајни суд у Врању посебним решењем одлучио о предмету прекршаја.
Имајући у виду изложено, Уставни суд је утврдио да се у овом делу благовременост уставне жалбе цени у односу на дан пријема оспорене другостепене пресуде којом је правноснажно окончан прекршајни поступак вођен против подносиоца уставне жалбе. Како из достављене документације произлази да је подносилац уставне жалбе другостепену пресуду Прекршајног апелационог суда – Одељење у Нишу Прж. 22490/17 од 22. новембра 2017. године неспорно примио пре 3. априла 2018. године , а уставну жалбу изјавио 27. јуна 2018. године, Уставни суд је, сагласно одредби члана 36. став 1. тачка 2) Закона о Уставном суду, одбацио уставну жалбу као неблаговремену, у односу на истакнуту повреду права на суђење у разумном року, јер је изјављена после истека рока из члана 84. став 1. Закона, решавајући као у тачки 4. изреке.
10. У погледу захтева подносиоца за накнаду трошкова на име састава уставне жалбе, Уставни суд подсећа да је у својој досадашњој пракси више пута разматрао наведено питање, те да је заузео став да у, смислу члана 6. Закона о Уставном суду, нема основа за накнаду трошкова поступка пред Уставним судом.
11. Полазећи од свега изложеног, Уставни суд је, на основу одредаба члана 42б став 1. тачка 1), члана 45. тачка 9) и члана 46. тачка 9) Закона о Уставном суду, као и члана 89. Пословника о раду Уставног суда ("Службени гласник РС", брoj 103/13), донео Одлуку као у изреци.
ПРЕДСЕДНИК ВЕЋА
Снежана Марковић, с.р.