Уставни суд, Велико веће, у саставу: председник Суда Снежана Марковић, председник Већа и судије Мирослав Николић, др Тијана Шурлан, Татјана Ђуркић, др Милан Шкулић, Лидија Ђукић, др Наташа Плавшић и др Јован Ћирић, чланови Већа, у поступку по уставној жалби Р. Д . из Новог Сада , на основу члана 167. став 4. у вези са чланом 170. Устава Републике Србије, на седници Већа одржаној 18. новембра 2021. године, донео је
О Д Л У К У
1. Усваја се уставна жалба Р. Д . и утврђује да је решењем Врховног касационог суда Рев2. 2711/18 од 16. новембра 2018. године подносиоцу уставне жалбе повређено право на правно средство, зајемчено чланом 36. став 2. Устава Републике Србије.
2. Поништава се решење Врховног касационог суда Рев2. 2711/18 од 16. новембра 2018. године и одређује да исти суд поново одлучи о ревизији подносиоца уставне жалбе изјављеној против пресуде Апелационог суда у Новом Саду Гж1. 1565/16 од 9 . јула 2018. године.
О б р а з л о ж е њ е
1. Р. Д. из Новог Сада је , 26. фебруара 2019 . године, преко пуномоћника М. З , адвоката из Новог Сада, Уставном суду поднео уставну жалбу против решења Врховног касационог суда Рев2. 2711/18 од 16. новембра 2018. године, због повреде права на правно средство и з члана 36. став 2. Устава Републике Србије.
У уставној жалби подносилац је, између осталог, навео да је изостанком мериторног одлучивања о изјављеној ревизији у ситуацији када је другостепеном пресудом преиначена првостепена пресуда, чиме је „први пут одлучено о жалиочевом праву“ , онемогућена заштита његовог уставног права на правно средство.
2. Сагласно члану 170. Устава Републике Србије, уставна жалба се може поднети против појединачних аката или радњи државних органа или организација којима су поверена јавна овлашћења, а којима се повређују или ускраћују људска или мањинска права и слободе зајемчене Уставом, ако су исцрпљена или нису предвиђена друга правна средства за њихову заштиту.
У току поступка пружања уставносудске заштите, поводом испитивања основаности уставне жалбе у границама захтева истакнутог у њој, Уставни суд утврђује да ли је у поступку одлучивања о правима и обавезама подносиоца уставне жалбе повређено или ускраћено његово Уставом зајемчено право или слобода.
3. Уставни суд је, у спроведеном поступку, увидом у оспорено решење Врховног касационог суда Рев2. 2711/18 од 16. новембра 2018. године, утврдио следеће чињенице и околности од значаја за одлучивање у овој уставносудској ствари:
Подносилац уставне жалбе је у својству тужиоца водио радни спор ради утврђења злостављања на раду и накнаде штете.
Пресудом Основног суда у Новом Саду П1. 9/14 од 4. априла 2018. године делимично је усвојен тужбени захтев тужиоца тако што је утврђено да је тужилац претрпео злостављање на раду код туженог послодавца и тужени је обавезан да тужиоцу плати одређени новчани износ на име накнаде нематеријалне штете. Истом одлуком одбијен је тужбени захтев у делу преко досуђеног, а до траженог износа на име накнаде нематеријалне штете.
Пресудом Апелационог суда у Новом Саду Гж1. 1 565/16 од 9. јула 2018. године, у поступку по жалбама тужиоца и туженог, преиначена је пресуда Основног суда у Новом Саду П1. 9/14 од 4. априла 2018. године, тако што је одбијен као неоснован тужбени захтев тужиоца.
Оспореним решењем Врховног касационог суда Рев2. 2711/18 од 16. новембра 2018. године одбачена је као недозвољена ревизија тужиоца изјављена против пресуде Апелационог суда у Новом Саду Гж1. 1565/16 од 9. јула 2018 . године. У образложењу оспореног решења наведено је да је ревизијски суд дозвољеност ревизије испитивао у смислу одредбе члана 410. Закона о парничном поступку („Службени гласник РС“, бр. 72/11…55/14) и одлучио да ревизија тужиоца није дозвољена због ревизијског цензуса, односно због тога што је новелираном одредбом члана 403. став 3. Закона прописано да ревизија није дозвољена у имовинскоправним споровима ако вредност предмета спора побијаног дела не прелази динарску противвредност 40.000 евра по средњем курсу Народне банке Србије на дан подношења тужбе.
4. За оцену навода и разлога уставне жалбе са становишта Уставом зајемченог права, на чију повреду се подносилац уставне жалбе позива, битне су следеће одредбе Устава и закона:
Одредбом члана 36. став 2. Устава је утврђено да свако има право на жалбу или друго правно средство против одлуке којом се одлучује о његовом праву, обавези или на закону заснованом интересу.
Одредбама члана 403. Закона о парничном поступку („Службени гласник РС“, број 72/11), који је ступио на снагу 1. фебруара 2012. године, било је прописано: да против правноснажне пресуде донете у другом степену, странке могу да изјаве ревизију у року од 30 дана од дана достављања пресуде (став 1.); да је ревизија увек дозвољена када је то посебним законом прописано (став 2.) да ревизија није дозвољена у имовинскоправним споровима кад се тужбени захтев односи на утврђење права својине на непокретностима или потраживање у новцу, на предају ствари или извршење неке друге чинидбе, ако вредност предмета спора побијеног дела не прелази динарску противвредност 100.000 евра по средњем курсу Народне банке Србије на дан подношења тужбе (став 3.)
Законом о изменама и допунама Закона о парничном поступку („Службени гласник РС“, број 55/14), који је ступио на снагу 31. маја 2014. године, одредбом члана 13, измењене су одредбе ст. 2. и 3. члана 403. Основног текста, тако што је прописано: да је ревизија увек дозвољена ако је: 1) то посебним законом прописано; 2) другостепени суд преиначио пресуду и одлучио о захтевима странака; 3) другостепени суд усвојио жалбу, укинуо пресуду и одлучио о захтевима странака (став 2.); да ревизија није дозвољена у имовинскоправним споровима ако вредност предмета спора побијеног дела не прелази динарску противвредност од 40.000 евра по средњем курсу Народне банке Србије на дан подношења тужбе (став 3.).
Одредбама члана 23. овог закона прописано је: да ће се поступак који је започет по Закону о парничном поступку („Службени гласник РС“, бр. 72/11, 49/13-Одлука УС и 74/13- Одлука УС), а није окончан пре ступања на снагу овог закона спровести по одредбама овог закона (став 1.); да ће се првостепени поступци започети пред основним судовима у којима вредност предмета спора омогућује изјављивање ревизије према одредбама овог закона, окончати пред тим судовима (став 2.); да је ревизија дозвољена у свим поступцима у којима вредност предмета спора побијеног дела прелази динарску противвредност од 40.000 евра, односно 100.000 евра у привредним споровима, по средњем курсу Народне банке Србије на дан подношења тужбе, а који нису правноснажно решени до дана ступања на снагу овог закона (став 3).
Другим релевантним одредбама Закона о парничном поступку („Службени гласник РС“, бр. 72/11, 49/13-Одлука УС, 74/13-Одлука УС и 55/14) прописано је: да се ревизија, између осталог, може изјавити због погрешне примене материјалног права (члан 407. став 1. тачка 4)); да се ревизија не може изјавити због погрешно или непотпуно утврђеног чињеничног стања, осим у случају из члана 403. став 2. овог закона (члан 407. став 2.); да је ревизија недозвољена, између осталог, ако је изјављена против пресуде против које по закону не може да се поднесе (члан 403. ст. 1. и 3), осим из члана 404. овог закона (члан 410. став 2. тачка 5)); да Врховни касациони суд одлучује о ревизији без расправе (члан 412.); да ће неблаговремену, непотпуну или недозвољену ревизију одбацити Врховни касациони суд решењем, ако то, у границама својих овлашћења (члан 410), није учинио првостепени суд (члан 413.); да је ревизија дозвољена у парницама о споровима о заснивању, постојању и престанку радног односа (члан 441.); да против решења донетих у парницама због сметања државине ревизија није дозвољена (члан 452. став 5.); да се не сматрају споровима мале вредности, у смислу одредаба ове главе закона, спорови о непокретностима, спорови из радних односа и спорови због сметања државине (члан 469.); да пресуда или решење којим се окончава парница у поступку о споровима мале вредности може да се побија само због битне повреде одредаба парничног поступка из члана 374. став 2. овог закона и због погрешне примене материјалног права, као и да против одлуке другостепеног суда није дозвољена ревизија (члан 479. ст. 1. и 5.).
5. Разматрајући наводе и разлоге уставне жалбе са становишта повреде права на правно средство, Уставни суд је у поступку по овој уставној жалби испитивао да ли су разлози због којих је ревизија подносиоца одбачена као недозвољена прихватљиви са становишта права зајемченог одредбом члана 36. став 2. Устава.
У конкретном случају, Врховни касациони суд је одбацио ревизију подносиоца уставне жалбе као недозвољену, са образложењем да није достигнут ревизијски цензус , позивајући се на одредбу члана 403. став 3. Закона о парничном поступку („Службени гласник РС“, бр. 72/11…55/14) , којом је прописано да ревизија није дозвољена у имовинскоправним споровима ако вредност предмета спора поб ијаног дела не прелази динарску противвредност 40.000 евра по средњем курсу Народне банке Србије на дан подношења тужбе.
У вези са наведеним, Уставни суд указује да је дозвољеност ревизије регулисана одредбама Закона о парничном поступку, односно закона којим су уређена правила поступка за пружање судске заштите, по којима се поступа и одлучује. Из наведених правила следи да је ревизија ограничен правни лек, будући да може да се изјави само против законом прописаних одлука и само из смањеног броја разлога у односу на оне који су предвиђени за редовни правни лек. Опште је правило да ревизија може да се изјави ако вредност предмета спора побијаног дела прелази прописани ревизијски цензус. Остали случајеви дозвољености ревизије мењали су се променама закона који су регулисали правила парничног поступка. Тако је Законом о парничном поступку, који је ступио на снагу 1. фебруара 2012. године, одредбом члана 403. (ст. 1, 2. и 3.), било прописано када је ревизија дозвољена. Након новелирања основног текста Закона, одредбом члана 13. Закона о изменама и допунама Закона о парничном поступку који је ступио на снагу 31. маја 2014. године, допуњена је одредба става 2. члана 403. Закона, тако што је уведена могућност изјављивања ревизије и у ситуацији када је другостепени суд преиначио пресуду и одлучио о захтевима странака, односно када је тај суд усвојио жалбу, укинуо пресуду и одлучио о захтевима странака. Прелазним одредбама ових новела (члан 23. став 1.) прописно је да ће се поступак који је започет по Закону о парничном поступку („Службени гласник РС“, бр. 72/11, 49/13-Одлука УС и 74/13-Одлука УС), а није окончан пре ступања на снагу овог закона, спровести по одредбама овог закона.
Примењујући наведено на конкретан случај, Уставни суд је констатовао да је оспореним решењем одбачена ревизија изјављена против другостепене преиначујуће пресуде апелационог суда, по ступању на снагу Закона о изменама и допунама Закона о парничном поступку из 2014. године, односно након што је 1. фебруара 2012. године почео да се примењује Закон о парничном поступку.
Имајући у виду све наведено, Уставни суд је, у околностима конкретног случаја, оценио да становиште Врховног касационог суда о (не)дозвољености ревизије изјављене против другостепене пресуде којом је преиначена нижестепена пресуда, тако што је одбијен тужбени захтев подносиоца, није засновано на уставноправно прихватљивом тумачењу меродавног процесног закона, при чему је таква примена прописа била на штету подносиоца.
Уставни суд указује и да је Врховни касациони суд, разматрајући исто питање примене новелираних процесних правила и дозвољеност ревизије према Закону о парничном поступку и његовим изменама и допунама, на седницама Грађанског одељења од 3. и 10. марта 2015. године, усвојио закључке којима је, између осталог утврђено да ће се одредбе Закона о изменама и допунама Закона о парничном поступку („Службени гласник РС“, број 55/14) примењивати ако је правноснажна одлука донета у другом степену после 31. маја 2014. године, а парнични поступак покренут после 1. фебруара 2012. године, односно ако је одлука којом се окончава поступак укинута и предмет враћен на поновно суђење после 1. фебруара 2012. године, а исти став изразио је и приликом усвајања допунских закључака од 10. новембра и 8. децембра 2015. године када је могућност изјављивања ревизије и код преиначујуће другостепене пресуде искључио за неке спорове (нпр. спор ови мале вредности, парнице због сметања државине или ако је посебним законом прописано да ревизија није дозвољена ).
Полазећи од свега изнетог, Уставни суд је утврдио да је подносиоцу уставне жалбе решењем Врх овног касационог суда Рев2. 2711/18 од 16. новембра 2018. године по вређено право на правно средство из члана 36. став 2. Устава, те је, сагласно одредби члана 89. став 1. Закона о Уставном суду („Службени гласник РС“, бр. 109/07, 99/11, 18/13-Одлука УС, 40/15-др. закон и 103/15), усвојио уставну жалбу, одлучујући као у тачки 1. изреке.
Уставни суд је оценио да су, у конкретном случају, последице утврђене повреде права такве природе да се могу отклонити само поништајем оспореног решења Врховног касационог суда Рев2. 2711/18 од 16. новембра 2018. године и одређивањем да тај суд поново одлучи о ревизији подносиоца изјављеној против пресуде Апелационог суда у Новом Саду Гж1. 1565/16 од 9. јула 2018 . године, па је, сагласно одредби члана 89. став 2. Закона о Уставном суду, одлучио као у тачки 2. изреке.
6. Уставни суд је, на основу свега изнетог и одредаба члана 42б став 1. тачка 1) и члана 45. тачка 9) Закона о Уставном суду, донео Одлуку као у изреци.
ПРЕДСЕДНИК ВЕЋА
Снежана Марковић, с.р.