Уставни суд, Велико веће, у саставу: председник Снежана Марковић, председник Већа, и судије Весна Илић Прелић, др Драгана Коларић, др Тамаш Корхец (Korhecz Tamás), др Јован Ћирић, Гордана Ајншпилер Поповић, др Владан Петров и др Наташа Плавшић, чланови Већа, у поступку по уставној жалби Д . Р . из Лознице , на основу члана 167. став 4. у вези са чланом 170. Устава Републике Србије, на седници Већа одржаноj 18. новембра 2021. године, донео је
О Д Л У К У
Одбија се као неоснована уставна жалба Д . Р . изјављена против решења Основног суда у Лозници И. 613/16 од 2. априла 2018. године и ИПВ(И). 81/18 од 17. маја 2018. године због повреде права на правично суђење и права на правно средство, зајемчених одредбама члана 32. став 1. и члана 36. став 2. Устава Републике Србије .
О б р а з л о ж е њ е
1. Д. Р . из Лознице поднела је Уставном суду, 29. јуна 2018. године, преко пуномоћника С. Ф, адвоката из Лознице, уставну жалбу , која је допуњена поднеском од 4. јула 2018. године, против решења Основног суда у Лозници И. 613/16 од 2. априла 2018. године и ИПВ(И). 81/18 од 17. маја 2018. године, због повреде права на правично суђење, права на једнаку заштиту права и на правно средство и права на имовину, зајемчених одредбама члана 32. став 1, члана 36. и члана 58. Устава Републике Србије . Подноситељка уставне жалбе се истовремено позвала и на повреду члана 6. Европске конвенције за заштиту људских права и основних слобода. Уставни суд указује да је означеним чланом Европске конвенције гарантовано право на правично суђење чију заштиту пружа и Устав Републике Србије , те се оцена постојања повреде или ускраћивања овог права врши у односу на одговарајући члан Устава.
Уставном жалбом се оспорава решење Основног суда у Лозници И. 613/16 од 2. априла 2018. године, којим је одбачен као неодозвољен приговор подноситељке уставне жалбе , као извршног повериоца, изјављен против решења о обустави извршног поступка, као и решење тог суда ИПВ(И). 81/18 од 17. маја 2018. године, којим је одбијен као неоснован приговор подноситељке изјављен против оспореног решења И. 613/16 од 2. априла 2018. године. У уставној жалби је, између осталог, наведено да је подноситељки ускраћено право на изјављивање приговора против решења о обустави извршног поступка.
Подноситељка уставне жалбе је предложила Уставном суд у да усвоји уставну жалбу , утврди повреду означених уставних права и поништи оспорене акте. Тражила је трошкове на име састављања уставне жалбе.
2. Сагласно члану 170. Устава Републике Србије, уставна жалба се може изјавити против појединачних аката или радњи државних органа или организација којима су поверена јавна овлашћења, а којима се повређују или ускраћују људска или мањинска права и слободе зајемчене Уставом, ако су исцрпљена или нису предвиђена друга правна средства за њихову заштиту.
У поступку пружања уставносудске заштите, поводом испитивања основаности уставне жалбе у границама истакнутог захтева, Уставни суд утврђује да ли је у поступку одлучивања о правима и обавезама подносиоца уставне жалбе повређено или ускраћено његово Уставом зајемчено право или слобода.
3. Уставни суд је, у спроведеном поступку, на основа навода уставне жалбе и увидом у приложену документацију , утврдио следеће чињенице и околности од значаја за одлучивање у овој уставносудској ствари:
Извршни поверилац Д. Р, овде подноситељка уставне жалбе, поднела је предлог за извршење на основу извршне исправе – парничне пресуде, Основном суду у Лозници, против извршног дужника Д.Ђ, ради намирења новчаног потраживања. Основни суд у Лозници је решењем И. 613/1 6 одредио предложени извршење.
Основни суд у Лозници је решењем И. 613/16 од 9. марта 2018. године обуставио поступак спровођења извршења пописом, проценом и продајом покретних ствари. У образложењу наведеног решења је, између осталог, констатовано: да је подноситељка уставне жалбе тражила да се извршење одреди и спроведе на непокретности извршног дужника; да, по налогу суда, подноситељка није доставила извод из јавне књиге, као доказ о томе да је непокретност уписана као својина извршног дужника, нити исправу која је подобна за упис права својине извршног дужника; да је, на предлог подноситељке, извршни суд прекинуо извршни поступак и упутио подноситељку да покрене парнични поступак ради утврђења права својине на непокретности извршног дужника; да је извршни поступак настављен на покретним стварима; да у конкретном случају није било покретних ствари које се могу пописати и на њима спровести извршење; да је подноситељка предложила да се спроведе извршење на новчаним средствима на рачуну извршног дужника, али да извршни дужник има само отворен рачун за уплату социјалних давања који је изузет од извршења (овде је у питању решење о обустави извршног поступка у целини , и то због тога што извршни дужник нема имовину, напомена Уставног суда). У правној поуци решења о обустави је утврђено да против решења није дозвољен приговор.
Подноситељка уставне жалбе је самоиницијативно изјавила приговор против решења о обустави извршног поступка.
Судија појединац Основног суд а у Лозници је оспореним решењем И. 613/16 од 2. априла 2018. године одбацио приговор , са образложењем да против решења о обустави извршног поступак није дозвољен приговор. У правној поуци оспореног решења је утврђено да се против решења може изјавити приговор већу овог суда.
Веће Основног суда у Лозници је оспореним решењем ИПВ(И). 81/18 од 17. маја 2018. године одбило као неоснован приговор подноситељке уставне жалбе и потврдило оспорено решење тог суда И. 613/16 од 2. априла 2018. године. У образложењу оспореног решења већа су најпре констатовани наводи подноситељке уставне жалбе из приговора, а који су се односили на саму обуставу извршног поступка и на друге извршне радње; затим је цењено зашто није одређено извршење на непокретности извршног дужника; даље је мериторно цењена и утврђена неоснованост навода из приговора подноситељке који су се односили на законску немогућност извршења на покретним стварима извршног дужника („по оцени већа правилан је закључак првостепеног суда да је у конкретном случају требало обуставити поступка извршења пописом, проценом и продајом покретних ствари“) ; на крају је мериторно цењено и утврђено неоснованост навода из приговора који су се односили на недостављање решења о прекиду поступка подноситељки.
4. Одредбама Устава, на чију повреду подноситељка уставне жалбе указуј е, утврђено је: да свако има право да независан, непристрасан и законом већ установљен суд, правично и у разумном року, јавно расправи и одлучи о његовим правима и обавезама, основаности сумње која је била разлог за покретање поступка, као и о оптужбама против њега (члан 32. став 1.); да свако има право на жалбу или друго правно средство против одлуке којом се одлучује о његовом праву, обавези или на закону заснованом интересу (члан 36. став 2.).
Закон о извршењу и обезбеђењу из 2011. године („Службени гласник РС“, број 31/11), који се примењивао у конкретном случају, било је прописано: да се у поступку извршења и обезбеђења сходно примењују одредбе Закона о парничном поступку, ако овим или другим законом није другачије одређено (члан 10.); да се oдлуке у извршном поступку доносе у облику решења или закључка, да се решењем о извршењу дозвољава извршење на имовини извршног дужника, под условима и обиму одређеним овим законом, а да се закључком суда одређује спровођење појединих радњи и управља поступком (члан 36.); да се против решења може изјавити приговор, само када је овим законом прописано да је приговор дозвољен (39. став 2.); да се извршни поступак окончава обуставом или закључењем (члан 75.); да суд обуставља извршење ако је извршна исправа правноснажно, односно коначно укинута, преиначена, поништена или стављена ван снаге, услед смрти странке која нема наследника, услед престанка странке која је правно лице, а нема правног следбеника, ако је потраживање престало, услед пропасти предмета извршења, ако нема имовине која може бити предмет извршења и из других разлога предвиђених законом (члан 76. став 1. тач. 1) – 7 )).
Одредбом члана 399. став 1. Закона о парничном поступку („Службени гласник РС“, бр. 72/11, 49/13-Одлука УС, 74/13-Одлука УС и 55/14), који је важио у време доношења оспорених решења и који се сходно примењивао на предметни извршни поступак, прописано је да је против решења првостепеног суда дозвољена жалба, ако законом није другачије прописано.
5. Уставни суд наглашава да је правилну примену меродавног права надлежан да цени инстанциони (виши) суд у законом прописаном поступку контроле законитости одлука нижестепених судова. Уставни суд није надлежан да оцењује правилност чињеничних и правних закључака редовних судова, осим у случају када је примена меродавног материјалног и/или процесног права била очигледно произвољна, односно арбитр ерна на штету подносиоца уставне жалбе, што може довести до повреде Уставом зајемчених права.
Уставни суд најпре костатује да је решењем Основног суда у Лозници И. 613/16 од 9. марта 2018. године обустављен извршни поступак покренут на предлог подноситељке , да је оспореним решењем судије појединца истог суда И. 613/16 од 2. априла 2018. године одбачен као недозвољен приговор подноситељке против решења о обустави извршног поступка и да је оспореним решењем истог суда ИПВ(И). 81/18 од 17. маја 2018. године одбијен подноситељкин приговор и потврђено оспорено решење судије појединца И. 613/16 од 2. априла 2018. године.
Правноснажним решењем о обустави извршног поступка је коначно одлучено о имовинским правима подноситељке уставне жалбе, као извршног пов ериоца, при чему извршни судија у поуци о правном леку навео да против овог решења није дозвољен приговор .
Уставни суд констатује да у поступку извршења суд доноси одлуке у форми решења или закључка, с тим што се закључком спроводе поједине радње и управља поступком (члан 36. ст. 1. и 3. Закон о извршењу и обезбеђењу из 2011. године ). У наведеном извршном закону није била дефинисана форма акта којим се поступак обуставља. Имајући у виду да је обустава један од начина окончања извршног поступка, те да се стога обустављањем извршног поступка коначно одлучује о праву повериоца да намири потраживање у ситуацији када намирење из неког од законом предвиђених разлога није могуће, одлука о обустављању извршног поступка не представља спровођење неке извршне радње или акт управљања поступком. То има за последицу да се одлука о обустављању извршног поступка не доноси у форми закључка, већ у форми решења, па је у тој форми и донет акт који се оспорава уставном жалбом. Како код окончања поступка обуставом у Закону о извршењу и обезбеђењу из 2011. године није био наведен приговор као дозвољени правни лек, Уставни суд сматра да је у тој ситуацији било места сходној примени одредаба Закона о парничном поступку из 2011. године , и то одредбе члана 399. став 1. којом је предвиђено да је против решења првостепеног суда дозвољена жалба ако законом није другачије прописано. Из наведеног произлази да се против решења о обустављању извршног поступка може поднети приговор. Овакав правни став Уставни суд је изнео у Решењу Уж-8166/12 од 23. јануара 2014. године.
Уставни суд оцењује да је овакво опште правно становиште Уставног суда , суштински, поштовано у конкретном извршном поступку. Иако је оспореним решењима извршног суда само формално утврђено да није дозвољен приговор против решења о обустави извршног поступка, Уставни суд је у претходном спроведеном поступку утврдио да је веће извршног суда оспореним правноснажним решењем мериторно оценило да ли су били испуњени законски услови за обуставу извршног поступка, значи мериторно се изјаснило о обустави извршног поступка (односно о наводима подноситељке уставне жалбе којима је оспоравана законитост обуставе извршног поступка). Законски циљ изјављивања приговора против решења о обустави извршног поступка јесте да се последња судска инстанца (у овом случају „ИПВ“ веће) мериторно изјасни о томе да ли су били исуњени законски услови за обуставу извршног поступка, а што је био случај у конкретном извршном поступку. У другим уставносудским предметима у којима је Уставни суд утврдио повреду права на правично суђење/права на правно средство, због ускраћивања права на правно средство-приговора против решења о обустави извршног поступка, већа извршног суда су се искључиво бави ла тиме да ли је допуштен приговор против решења о обустави извршног поступка, не улазећи у то да ли су били испуњени законски услови за саму обуставу извршног поступка.
Уставни суд је, стога, оценио да је подноситељка уставне жалбе имала и користила право на меритотно преиспитивање законитости решења о обустави извршног поступка у поступку о приговору, али то право не подрзумева и позитиван исход по таквом правном средству.
На крају, Уставни оцењује да је веће извршног суда у оспореном решењу заузело уставноправно прихватљиво и образложено правно становиште о законитости обуставе извршног поступка (као и поводом других навода подноситељке који су истакнути у приговорима).
На основу свега изложеног , Уставни суд је утврдио да оспореним решењима Основног суда у Лозници И. 613/16 од 2. априла 2018. године и ИПВ(И). 81/18 од 17. маја 2018. године подноситељки уставне жалбе нису повређена право на правично суђење и на правно средство, зајемчен а одредбама члана 32. став 1. и члана 36. став 2. Устава, те је одбио као неосновану уставну жалбу подноситељке , сагласно одредби члана 89. став 1. Закона о Уставном суду („Службени гласник РС“, бр. 109/07, 99/11, 18/13-Одлука УС, 40/15-др. закон и 103/15) .
Како подноситељка наводе о повреди права на једнаку заштиту права и права на имовину заснива на идентичним разлозима које је истицала у прилог тврдњи о повреди права на право на правично суђење и права на правно средство, а који су разматрани и цењени , Уставни суд налази да није потребно да их поново цени и са аспекта повреде права на једнаку заштиту права и права на имовину.
6. У погледу захтева подноситељке уставне жалбе за накнаду трошкова на име састава уставне жалбе, Уставни суд подсећа да је у својој досадашњој пракси више пута разматрао наведено питање, те да је заузео став да, у смислу члана 6. Закона о Уставном суду, нема основа за накнаду трошкова поступка пред Уставним судом. С тим у вези, Уставни суд се позива на образложење које је дато , поред многих других, у Одлуци Уж-633/2011 од 8. маја 2013. године (видети интернет страницу Уставног суда на: www.ustavni.sud.rs).
7. Полазећи од свега изнетог, Уставни суд је, на основу одредаба члана 42б став 1. тачка 1) и члана 45. тачка 9) Закона о Уставном суду, донео Одлуку као у изреци.
ПРЕДСЕДНИК ВЕЋА
Снежана Марковић, с.р.