Уставни суд, Велико веће, у саставу: председник Суда Снежана Марковић, председник Већа, и судије Весна Илић Прелић, др Драгана Коларић, др Тамаш Корхец (Korhecz Tamás), др Јован Ћирић, Гордана Ајншпилер Поповић, др Владан Петров и др Наташа Плавшић , чланови Већа, у поступку по уставној жалби Д. В (1), Љ. В . и В . В, свих из Краљева и Д . В (2), С. В, Н . Б . и Б . В, свих из Рашке , на основу члана 167. став 4. у вези са чланом 170. Устава Републике Србије, на седници Већа одржаној 18. новембра 2021. године, донео је
О Д Л У К У
1. Усваја се уставна жалба Д. В (1), Љ. В, В . В, Д . В (2), С. В, Н . Б . и Б . В . и утврђује да је пресудом Управног суда – Одељење у Крагујевцу У. 1531/17 од 2 0. априла 2018. године повређено право подносилаца уставне жалбе на правично суђење, из члана 3 2. став 1. Устава Републике Србије, док се у преосталом делу уставна жалба одбацује.
2. Поништава се пресуда Управног суда – Одељење у Крагујевцу У. 1531/17 од 2 0. априла 2018. године и одређује се да исти суд донесе нову одлуку о тужби подноси лаца уставне жалбе поднетој против решења Министарства финансија – Сектор за имовинско-правне послове број 46-00- 01342/2015-13 од 21. децембра 201 6. године.
О б р а з л о ж е њ е
1. Д. В (1), Љ. В . и В . В, сви из Краљева и Д . В (2), С. В, Н . Б . и Б . В, сви из Рашке, преко пуномоћника О. Б , адвоката из Рашке, поднели су Уставном суду , 25. маја 2018. године , уставну жалбу против делимичног решења Агенције за реституцију – Подручна јединица Крагујевац број 46-003148/2012 од 1. јула 2015. године, решења Министарства финансија – Сектор за имовинско-правне послове број 46-00-01342/2015-13 од 21. децембра 201 6. године и пресуде Управног суда – Одељење у Крагујевцу У. 1531/17 од 2 0. априла 2018. године, због повреде права на имовину из члана 58. Устава Републике Србије.
У уставној жалби се најпре наводи: да су поднетим захтевом за враћање имовине подносиоци тражили да им се у целини врати имовина која је одузета од њиховог правног претходника, а првостепени орган им је признао право на враћање у укупном уделу од 1/3; да је судском одлуком утврђено да су ништаве правне последице конфискације имовине бившег власника и да нема правног основа да Република Србија и Општина Рашка остану власниц и на 2/3 спорне имовине; да остали законски наследници бившег власника нису поднели захтев за враћање имовине, јер су њихове мајке намирене у својим наследним деловима; да првостепени орган није цени о оверену изјаву наследника ћерке бившег власника да нису заинтересовани за спорну имовину , нити је саслушао та лица.
Подносиоци уставне жалбе закључују да остали законски наследници, који нису поднели захтев за враћање спорне имовине, не желе да им се иста врати и не противе се да се та имовина упише на наследнике који су тај захтев поднели.
Уставном жалбом се предлаже да Уставни суд утврди повреду означеног права и поништи оспорене акт е.
2. Сагласно члану 170. Устава Републике Србије, уставна жалба се може изјавити против појединачних аката или радњи државних органа или организација којима су поверена јавна овлашћења, а којима се повређују или ускраћују људска или мањинска права и слободе зајемчене Уставом, ако су исцрпљена или нису предвиђена друга правна средства за њихову заштиту.
У току поступка пружања уставносудске заштите, поводом испитивања основаности уставне жалбе, Уставни суд утврђује да ли је у поступку одлучивања о правима и обавезама подносиоца уставне жалбе повређено или ускраћено његово Уставом зајемчено право или слобода.
3. Уставни суд је, у спроведеном поступку, на основу увида у оспорени акт и целокупну документацију приложену уз уставну жалбу, утврдио следеће чињенице и околности од значаја за одлучивање:
Оспореним делимичним решењем Агенције за реституцију – Подручна јединица Крагујевац (даље у тексту: Агенција) број 46-003148/2012 од 1. јула 2015. године, поред осталог, усвојен је захтев, враћена имовина и утврђено право својине Д. В (1) и Д . В (2) са уделом од по 1/12, С . В . и Н . Б . са уделом од по 1/24 и Б. В, Љ . В . и В . В . са уделом од по 1/36, на деловима пословног простора лево и десно од дворишног пролаза у приземљу зграде саграђене на к.п. број ... КО Рашка и сра змерном делу грађевинског земљишта на тој парцели (тачка 1. диспозитива). Агенција је у тачки 7. диспозитива решења утврдила да ће се о делу захтева који се односи на враћање, односно обештећење за преостали део одузете имовине одлучити накнадно, кад се за то стекну законом предвиђени услови. У образложењу делимичног решења ј е констатовано да је предметним захтевом тражено враћање зграде која је састоји од приземља и спрата, као и грађевинског земљишта на спорној парцели. Такође је констатовано да је бивши власник, осим сина, имао и три ћерке, од којих су две оставиле потомке, али да они нису поднели захтев за враћање спорне имовине. Агенција је стога закључила да подносиоци захтева имају право на враћање 1/3 конфисковане имовине бившег власника, а да „могући подносиоци захтева за остваривање права на реституцију“ могу своја права остварити у парничном поступку – подношењем тужбе против лица која су одређена за кориснике , у складу са одредбом члана 47. став 11. Закона о враћању одузете имовине.
Оспореним решењем Министарства финансија – Сектор за имовинско-правне послове број 46-00-01342/2015-13 од 21. децембра 201 6. године, одбијена је жалба подносилаца уставне жалбе изјављена против предметног делимичног решења Агенције, из разлога наведених у образложењу побијаног решења Оцењујући наводе жалбе да није одлучено о целокупном захтеву, другостепени орган је навео да је Агенција одлучила о основаности захтева за враћање 1/3 спорне имовине, на колико имају право подносиоци захтева, а да није могла да одлучује о враћању преостале 2/3 имовине, јер остали законски наследници нису поднели захтев за враћање те имовине.
Оспореном пресудом Управног суда – Одељење у Крагујевцу У. 1531/17 од 2 0. априла 2018. године, у ставу 1. диспозитива, одбијена је тужба подносилаца уставне жалбе поднета ради поништаја предметног решења Министарства финансија. Управни суд је у свему прихватио разлоге на којима је другостепени орган засновао одлуку о одбијању жалбе и оценио да нису од утицаја на одлучивање наводи тужбе да остали наследници бившег власника нису заинтересовани за предметну имовину, имајући у виду одредбе члана 5. став 1. тачка 1) и члана 47. став 10. Закона о враћању одузете имовине и обештећењу. Управни суд је констатовао да је првостепени орган „пошао од става да је целисходно да се о питањима која су сазрела за решавање одлучи делимичним решењем“, као и да „подносиоци захтева за остваривање права по одредбама наведеног закона“ могу своја права остварити у смислу одредбе члана 47. став 11. тог закона.
4. Одредбама члана 58. Устава, на чију повреду подносиоци указуј у у уставној жалби, утврђено је да се јемчи мирно уживање својине и других имовинских права стечених на основу закона, да право својине може бити одузето или ограничено само у јавном интересу утврђеном на основу закона, уз накнаду која не може бити нижа од тржишне, да се законом може ограничити начин коришћења имовине, да је одузимање или ограничење имовине ради наплате пореза и других дажбина или казни, дозвољено само у складу са законом.
Уставни суд је, међутим, полазећи од садржине уставне жалбе, оценио да подносиоци превасходно указују на недостатке у образложењу оспорених аката и произвољност у примени материјалног права, те је уставну жалбу испитивао и са становишта права на правично суђење из члана 32. став 1. Устава, којим се јемчи свакоме право да независан, непристрасан и законом већ установљен суд, правично и у разумном року, јавно расправи и одлучи о његовим правима и обавезама, основаности сумње која је била разлог за покретање поступка, као и о оптужбама против њега.
За одлучивање Уставног суда у овој правној ствари, поред већ наведених уставних одредаба, релевантне су и следеће одредбе закона:
Одредбама Закона о враћању одузете имовине и обештећењу („Службени гласник РС“, бр. 72/11 и 108/13) прописано је: да се под „корисником враћене имовине или обештећења“ подразумева лице коме се враћа имовина, односно утврђује право на обештећење, у складу са овим законом (члан 3. тачка 12)) ; да право на враћање имовине или обештећење има домаће физичко лице које је бивши власник одузете имовине, а у случају његове смрти или проглашења умрлим - његови законски наследници, утврђени у складу са прописима који уређују наслеђивање у Републици Србији и са одредбама овог закона (члан 5. став 1. тачка 1)); да захтев за враћање имовине, у складу са овим законом, подносе сви бивши власници одузете имовине, односно њихови законски наследници и правни следбеници (члан 41. став 1.); да захтев из става 1. овог члана могу поднети заједно сви законски наследници бившег власника или сваки од њих појединачно (члан 41. став 2.).
Одредбама члана 47. наведеног закона предвиђено је: да Агенција утврђује све чињенице и околности од значаја за одлучивање о захтеву и доноси решење којим утврђује, између осталог, корисника и имовину која се враћа, односно за коју се даје обештећење (став 1.); да се решењем из става 1. овог члана утврђује корисник, односно корисници, и то бивши власник - ако је у животу, односно законски наследници бившег власника - на основу правноснажног решења о наслеђивању бившег власника, ако такво решење постоји, а ако таквог решења нема, решењем ће се одредити корисници само у случају кад је из достављене документације могуће неспорно утврдити све законске наследнике (став 5.); да ће се у случају кад је решењем из става 1. овог члана одређено више корисника, сваком од њих одредити припадајући део имовине, односно обештећења, према правноснажном решењу о наслеђивању бившег власника, ако такво решење постоји или на основу споразума законских наследника закљученог пред првостепеним органом (став 6.); да ако се корисници и њихови удели не могу утврдити применом одредаба ст. 5. и 6. овог члана, првостепени орган ће подносиоце захтева за остваривање права по овом закону, сагласно члану 45. овог закона, упутити да ова питања, као претходна, реше пред надлежним судом (став 7.); да у поступку из става 7. овог члана, надлежни суд у ванпарничном поступку, сходном применом правила по којима се расправља заоставштина, утврђује законске наследнике бившег власника и њихове уделе у праву на повраћај одузете имовине или на обештећење, при чему се суд не упушта у то да ли та лица испуњавају прописане услове за остваривање ових права по одредбама овог закона (став 8.); да решење Агенције из става 5. тачка 2) овог члана, односно решење суда из става 8. овог члана, о одређивању законских наследника бившег власника и њихових удела, важи само у поступку пред Агенцијом за остваривање права на враћање одузете имовине, односно права на обештећење (став 9.); да подносиоци захтева за остваривање права по одредбама овог закона који по одредбама овог члана нису одређени за кориснике, могу своја права остварити у парничном поступку - подношењем тужбе против лица која су одређена за кориснике, односно законске наследнике (став 11.).
Одредбама Закона о наслеђивању („Службени гласник РС“, 46/95, 101/03 и 6/15) прописано је: да на основу закона, оставиоца наслеђују – његови потомци, његови усвојеници и њихови потомци, његов брачни друг, његови родитељи, његови усвојиоци, његова браћа и сестре и њихови потомци, његови дедови и бабе и њихови потомци и његови остали преци (члан 8. став 1.); да се н аслеђује по наследним редовима (члан 8. став 2.); да наследници ближег наследног реда искључују из наслеђа наследнике даљег наследног реда (члан 8. став 3.); да први наследни ред чине оставиочеви потомци и његов брачни друг (члан 9. став 1.); да оставиочева деца и брачни друг наслеђују на једнаке делове (члан 9. став 2.); да ако оставиочево дете не може или неће да наследи, његов део на једнаке делове наслеђују његова деца (унуци оставиочеви), а кад неки од оставиочевих унука не може или неће да наследи, његов део на једнаке делове наслеђују његова деца (праунуци оставиочеви) и тако редом све докле има оставиочевих потомака (члан 10.).
5. Подносиоци уставне жалбе сматрају да , као једини законски наследници бившег власника који су поднели захтев за враћање спорне имовине, имају право да им се врати целокупна имовин а која је била предмет захтева у поступку који је окончан оспореним актом , односно да за њу добију обештећење. Подноси оци, с тим у вези, истичу да нема правног основа да Република Србија и Општина Рашка остану власници 2/3 спорне имовине, при чему остали законски наследници бившег власника нису поднели захтев за враћање имовине, јер су „њихове мајке намирене у наследним деловима и не жел е да им се та имовина врати“.
Испитујући ове наводе уставне жалбе са становишта права на правично суђење из члана 32. став 1. Устава, Уставни суд указује да уставна гаранција означеног права подразумева, поред осталог, да судска одлука о нечијем праву или обавези мора бити донета у поступку који је спроведен у складу са важећим процесним законом, применом меродавног материјалног права и образложена на уставноправно прихватљив начин, јер би се у супротном могла сматрати резултатом арбитрерног поступања и одлучивања надлежног суда.
Уставни суд даље указује на правна становишта која је изразио у одлукама објављеним на интернет страници: www.ustavni.sud.rs), у вези са питањем удела у праву на повраћај одузете имовине и одређивањем појма законског наследника у смислу одредаба о Закона о враћању одузете имовине и обештећењу:
- у ситуацији када се један законски наследник одрекао наслеђа иза смрти бившег власника, за одлуку о томе ко су корисници враћене имовине и колики је њихов удео у праву на повраћај имовине, од значаја је чињеница да ли је тај законски наследник подношењем захтева за реституцију манифестовао вољу да оствари права по основу одредаба Закона о враћању одузете имовине и обештећењу (Одлука Уж-9103/2016 од 21. марта 2019. године);
- лица која имају право на повраћај одузете имовине на основу одредбе члана 5. став 1. тачка 1) Закона о враћању одузете имовине и обештећењу нису наследници у правном смислу, јер нема објекта наслеђивања, будући да имовина која се враћа или се за њу добија обештећење није у власништву бивших власника, него државе или других правних субјеката (видети , између осталих, Одлуку Уж-8905/2016 од 4. априла 2019. године );
- произвољно је становиште Управног суда, према коме подносиоцу уставне жалбе припада 1/2 идеалног дела одузете имовине, будући да су право на подношење захтева за реституцију имали и законски наследници ћерке бившег власника; наиме, оспорена пресуда Управног суда не садржи одредбе материјалног права чијом применом је оцењено да се право корисника на реституцију умањује ако постоје други законски наследници, независно од тога да ли су поднели захтев за враћање имовине (Одлука Уж-6599/2017 од 4. јуна 2020. године).
Уставни суд је, полазећи од чињеница утврђених у овом уставносудском поступку, констатовао да је у поступку пред Агенцијом утврђено да једна ћерка бившег власника није оставила потомство и да потомци две преостале ћерке нису поднели захтев за враћање спорне имовине, већ само потомци сина бившег власника, овде подносиоци уставне жалбе. Првостепени орган је закључио да подносиоци уставне жалбе у поступку реституције могу остварити права само на 1/3 спорне имовине, што су прихватили д ругостепени орган и Управни суд. Оспореним делимичним решењем Агенције није одлучено о праву подносилаца уставне жалбе на преосталом делу зграде и земљишта на спорној парцели, већ је одређено да ће се о том делу захтева одлучити посебним решењем.
По оцени Уставн ог суда , у поступку који је окончан оспореним актом требало је одговорити на питање од каквог је утицаја на остваривање права по основу Закона о враћању одузете имовине и обештећењу , чињеница да нису сви законски наследници бившег власника поднели захтев за враћање имовине која је од њега одузета.
Разматрајући спорно правно питање, Уставни суд је констатовао да из наведених одред аба Закона о враћању одузете имовине и обештећењу произлази : да се под корисником подразумева лице коме се решењем Агенције враћа имовина , односно даје обештећење; да право на враћање имовине или обештећење има бивши власник – ако је у животу, односно његови законски наследници, који су утврђени у складу са одредбама Закона о наслеђивању и одредбама тог закона; да се законски наследници утврђују према правноснажном решењу о наслеђивању бившег власника или из достављене документације, ако је неспорно ко су та лица, а да се њихови удели утврђују према правноснажном решењу о наслеђивању, односно на основу споразума законских наследника закљученог пред Агенцијом; да ако се законски наследни ци бившег власника и њихов и удел и у праву на повраћај одузете имовине не могу утврдити на наведене начине, то утврђује суд у ванпарничном поступку.
Уставни суд је даље констатовао да из наведених одредаба Закона о наслеђивању произлази да се, на основу закона, наслеђује по наследним редовима, да наследници ближег наследног реда искључују из наслеђа наследнике даљег наследног реда, да први наследни ред чине оставиочеви потомци и његов брачни друг, при чему ако оставиочево дете не може или неће да наследи, његов део на једнаке делове наслеђују његова деца и тако редом све докле има оставиочевих потомака.
Полазећи од наведених правних становишта и одредаба закона, Уставни суд налази да се на основу одредаба Закона о враћању одузете имовине и обештећењу имовина не стиче у тренутку смрти бившег власника као “оставиоца”, него правноснажношћу одлуке надлежног органа. Такође, у поступку реституције се не примењују правила о наслеђивању у случају накнадно пронађене имовине, након што је постала правноснажна одлука суда о наслеђивању, јер се власнички удели одређују независно од тога како су утврђени том одлуком. Уставни суд стога сматра да се право на враћање имовине, односно обештећење на основу Закона о враћању одузете имовине и обештећењу остварује применом наследноправних правила превасходно у погледу одређивања круга лица која улазе у наследне редове и редоследа по којем су та лица позвана на остваривање ових права и да то „наслеђивање“ у суштини није институт наследног права, већ специфични правни институт тог закона.
Уставни суд, такође, налази да је за одлуку о томе ко су корисници враћене имовине и колики је њихов удео у праву на повраћај имовине, од значаја чињеница да ли су сви законски наследници бившег власника, подно сећи захтев за реституцију , показали вољу да оствар е прав а по основу одредаба Закона о враћању одузете имовине и обештећењу. Овај суд, с тим у вези, оцењује да одредбе члана 41. ст. 1. и 2. Закона о враћању одузете имовине и обештећењу – према којима захтев за враћање одузете имовине и обештећењу подносе сви власници, односно њихови законски наследници, заједно или појединачно, упућују на закључак да као корисник враћене имовине не може бити одређен бивши власник, односно његов законски наследик који није поднео захтев. По налажењу Суда, из тога даље следи да се, у случају да неки законски наследник бившег власника не поднесе захтев за враћање одузете имовине, целокупна имовина враћа у својину наследнику који је такав захтев поднео, јер он своје право изводи из права бившег власника који је преминуо. Заузимање другачијег схватања, по мишљењу Уставног суда, противило би се разлозима због којих је наведени закон донет и сврси која се спровођењем тог закона жели остварити.
Полазећи од свега изложеног, Уставни суд сматра да у поступку који је окончан оспореним актом није на уставноправно прихватљив начин размотрен утицај чињенице да нису сви законски наследници бившег власника поднели захтев за враћање спорне имовине, јер је оцењено да законским наследницима који су поднели захтев не може бити враћен део имовине која би припао законским наследни цима који тај захтев ни су подне ли. Упркос томе што је подносиоцима уставне жалбе у предметном управном поступку враћена имовина само у уделима који би им припао да су сви законски наследници поднели захтев за враћање спорне имовине, Управни суд је у оспореној пресуди оценио да „подносиоци захтева за остваривање права по одредбама наведеног закона“ могу своја права остварити у парничном поступку у смислу одредбе члана 47. став 11. Закона о враћању одузете имовине и обештећењу, подношењем тужбе против подносилаца уставне жалбе.
Налазећи да је оцена дата у оспореним појединачним актима произвољна, односно да је прим ена права била очигледно арбитрерна, на штету подносилаца уставне жалбе, Уставни суд је утврдио повреду права на правично суђење зајемченог чланом 32. став 1. Устава и, сагласно одредби члана 89. став 1. Закона о Уставном суду („Службени гласник РС“, бр. 109/07, 99/11, 18/13 – Одлука УС, 40/15 – др. закон и 103/15) , у овом делу усвојио уставну жалбу, одлучујући као у првом делу тачке 1. изреке.
6. Уставни суд је , имајући у виду природу учињене повреде права у конкретном случају, сагласно одредб и члана 89. став 2. Закона о Уставном суду, поништио пресуду Управног суда – Одељење у Крагујевцу У. 1531/17 од 2 0. априла 2018. године и одредио да исти суд донесе нову одлуку о тужби подноси лаца уставне жалбе поднетој против решења Министарства финансија – Сектор за имовинско-правне послове број 46-00-01342/2015-13 од 21. децембра 201 6. године, одлучујући као у тачки 2. изреке.
7. Уставни суд је оценио преурањеним захтев подносилаца уставне жалбе да се утврди повреда права на имовину, гарантованог чланом 58. Устава, имајући у виду да ће, након поништавања оспорене пресуде Управног суда, бити поново испитана законитост решења Министарства финансија којим је окончан предметни управни поступак.
Полазећи од наведеног, Уставни суд је, сагласно одредби члана 36. став 1. тачка 7) Закона о Уставном суду, уставну жалбу у преосталом делу одбацио, због непостојања претпоставки утврђених Уставом и Законом за вођење поступка, решавајући као у другом делу тачке 1. изреке.
8. На основу свега изложеног и одредаба 42б став 1. тачка 1), члана 45. тачка 9) и члана 46. тачка 9) Закона о Уставном суду и члана 89. Пословника о раду Уставног суда („Службени гласник РС“, број 103/13), Уставни суд је донео Одлуку као у изреци.
ПРЕДСЕДНИК ВЕЋА
Снежана Марковић, с.р.