Уставни суд, Велико веће, у саставу: председник Суда Снежана Марковић, председник Већа и судије Весна Илић Прелић, др Драгана Коларић, др Тамаш Корхец (Korhecz Tamás), др Јован Ћирић, Гордана Ајншпилер Поповић, др Владан Петров и др Наташа Плавшић, чланови Већа, у поступку по уставној жалби А. Ч . из Палића код Суботице , на основу члана 167. став 4. у вези са чланом 170. Устава Републике Србије, на седници Већа одржаној 18. новембра 2021. године, донео је
О Д Л У К У
1. Усваја се уставна жалба А. Ч . и утврђује да је у управном поступку који се води пред Министарством финансија – Пореска управа – Филијала Суботица у предмету број 316-433-5263/2011-40/11-40/1, подноситељки уставне жалбе повређено право на суђење у разумном року , зајемчено чланом 32. став 1. Устава Републике Србије, док се у преосталом делу уставна жалба одбацује.
2. Налаже се надлежним органима да предузму све мере како би се поступак из тачке 1. изреке окончао у најкраћем року.
3. Одбацује се захтев подноситељке уставне жалбе за накнаду материјалне штете.
О б р а з л о ж е њ е
1. А. Ч . из Палића код Суботице је , 14. новембра 2019 . године, преко пуномоћника Н. К . Р , адвоката из Суботице, изјавила Уставном суду уставну жалбу због повреде права на суђење у разумном року из члана 32. став 1. Устава Републике Србије и права на имовину из члана 58. став 1. Устава у управном поступку који се води пред Министарством финансија – Пореска управа – Филијала Суботица у предмету број 316-433-5263/2011-40/11-40/1.
Подноситељка је у уставној жалби указала да поступак траје од 2011. године, те да није правноснажно окончан. Подноситељка уставне жалбе је поставила захтев за накнаду материјалне штете.
2. Сагласно одредби члана 170. Устава, уставна жалба се може изјавити против појединачних аката или радњи државних органа или организација којима су поверена јавна овлашћења, а којима се повређују или ускраћују људска или мањинска права и слободе зајемчене Уставом, ако су исцрпљена или нису предвиђена друга правна средства за њихову заштиту. Поступак по уставној жалби се, у смислу члана 175. став 3. Устава, уређује законом.
У току поступка пружања уставносудске заштите, поводом испитивања основаности уставне жалбе у границама захтева истакнутог у њој, Уставни суд утврђује да ли је у поступку одлучивања о правима и обавезама подноситељке уставне жал бе повређено или ускраћено њено Уставом зајемчено право или слобода.
3. Уставни суд је, у спроведеном поступку , извршио увид у целокупну документацију приложену уз уставну жалбу, као и у списе предмета Министарства финансија – Пореска управа – Филијала Суботица број 316-433-5263/2011-40/11-40/1, на основу чега је утврдио следеће чињенице и околности од значаја за одлучивање:
Подноситељка уставне жалбе је 12. маја 2006. године примила решење 413-1-11375/05 од 3. маја 2006. године о утврђивању порез а на пренос апсолутних права у износу од 14.163,13 динара. Подноситељка је 19. маја 2006. године извршила уплату у износу од 14.163,50 динара на име главнице и 17,00 динара на име камате, али наведену уплату није извршила са позивом на број који је наведен у пореском решењу , већ је уплату извршила на други позив на број, који припада другом пореском обвезнику – Е.Г. Због погрешне уплате надлежна пореска управа је донела решење којим се ради установљавања законског заложног права – хипотеке, а ради обезбеђења наплате доспеле а неплаћене пореске обавезе, а пре почетка принудне наплате, налаже попис и процена непокретности подноситељке. Подноситељка је након пријема тог решења поново уплатила износ од 14.164,00 динара. Пореска управа је потом утврдила да на рачуну пореза на пренос апсолутних права обвезника Е.Г. стоји претплата у износу од 14.180,50 динара.
Подноситељка уставне жалбе је 23. децембра 2011. године поднела захтев за повраћај „погрешно“ уплаћеног износа од 14.164,00 динара са рачуна 840-713421843-12 – Порез на пренос апсолутних права.
Предметни захтев је одбачен решењем Министарства финансија – Пореска управа – Филијала А Суботица број 433-05263/2011-40/11-40/1 од 6. априла 2012. године.
Против наведеног решења подноситељка је 24. маја 2012. године изјавила жалбу, те је решењем Министарства финансија – Пореска управа – Сектор за порескоправне послове и координацију – Регионално одељење за другостепени поступак Нови Сад број 433-671/12 од 23. октобра 2013. године поништено првостепено решење и предмет враћен на поновни поступак и одлучивање.
Решењем Министарства финансија – Пореска управа – Филијала А Суботица број 316-433-5263/2011-40/11-40/1 од 23. јануара 2014. године предметни захтев подноситељке је одбијен као неоснован.
Против наведеног решења подноситељка је 11. фебруара 2014. године изјавила жалбу, те је решењем Министарства финансија – Пореска управа – Сектор за порескоправне послове и координацију – Регионално одељење за другостепени поступак Нови Сад број 200-433-02-302/2014-G2001 од 22. априла 2014. године поништено првостепено решење и предмет враћен на поновни поступак и одлучивање.
Против наведеног решења подноситељка је 7. маја 2014. године поднела тужбу, али је иста одбијена пресудом Управног суда – Одељење у Новом Саду У. 6898/14 од 23. децембра 2016. године
У поновном поступку, решењем Министарства финансија – Пореска управа – Филијала А Суботица број 316-433-5263/2011-40/11-40/1 од 7. јула 2014. године предметни захтев подноситељке је поново одбијен као неоснован.
Против наведеног решења подноситељка је 11. јула 2014. године изјавила жалбу, те је решењем Министарства финансија – Пореска управа – Сектор за порескоправне послове и координацију – Регионално одељење за другостепени поступак Нови Сад број 200-433-02-01092/2014-I2001 од 22. новембра 2016. године поништено првостепено решење и предмет враћен на поновни поступак и одлучивање.
Решењем Министарства финансија – Пореска управа – Филијала А Суботица број 316-433-5263/2011-40/11-40/1 од 15. јануара 2018. године одобрен је поврат износа од 14.163,13 динара, али пореском обвезнику Е.Г.
Против наведеног решења подноситељка је изјавила жалбу, те је решењем Министарства финансија – Пореска управа – Сектор за порескоправне послове и координацију – Регионално одељење за другостепени поступак Нови Сад број 433-02-00779/2018-39 од 21. новембра 2018. године поништено првостепено решење и предмет враћен на поновни поступак и одлучивање.
Решењем Министарства финансија – Пореска управа – Филијала А Суботица број 316-433-5263/2011-40/11-40/1 од 17. маја 2019. године делимично је одобрен поврат у износу од 17,00 динара, док је одбијен у износу од 14.163,13 динара, одбијен захтев за исплату камате, као и захтев за исплату трошкова поступка.
Против наведеног решења подноситељка је 5. јуна 2019. године изјавила жалбу, те је решењем Министарства финансија – Пореска управа – Сектор за порескоправне послове и координацију – Регионално одељење за другостепени поступак Нови Сад број 433-02-02199/2018-39 од 13. јануара 2021. године поништено првостепено решење и предмет враћен на поновни поступак и одлучивање.
4. Одредбом члана 32. став 1. Устава, на чију повреду подноситељка, поред осталог, указује у уставној жалби, утврђено је да свако има право да независан, непристрасан и законом већ установљен суд, правично и у разумном року, јавно расправи и одлучи о његовим правима и обавезама, основаности сумње која је била разлог за покретање поступка, као и о оптужбама против њега.
Законом о општем управном поступку ("Службени лист СРЈ", бр. 33/97 и 31/01 и "Службени гласник РС", број 30/10) било је прописано: да се поступак мора водити без одуговлачења и са што мање трошкова за странку и друге учеснике у поступку, али тако да се прибаве сви докази потребни за правилно и потпуно утврђивање чињеничног стања и за доношење законитог и правилног решења (члан 14.); да кад се поступак покреће поводом захтева странке, односно по службеној дужности ако је то у интересу странке, а пре доношења решења није потребно спроводити посебан испитни поступак, нити постоје други разлози због којих се не може донети решење без одлагања (решавање претходног питања и др.), орган је дужан да донесе решење и достави га странци што пре, а најдоцније у року од једног месеца од дана предаје уредног захтева, односно од дана покретања поступка по службеној дужности, ако посебним законом није одређен краћи рок; да у осталим случајевима, кад се поступак покреће поводом захтева странке, односно по службеној дужности, ако је то у интересу странке, орган је дужан да донесе решење и достави га странци најдоцније у року од два месеца, ако посебним законом није одређен краћи рок (члан 208. став 1.); да се решење по жалби мора донети и доставити странци што пре, а најдоцније у року од два месеца од дана предаје жалбе, ако посебним законом није одређен краћи рок (члан 237. став 1.).
Одредбама сада важећег Закона о општем управном поступку („Службени гласник РС", бр. 18/16 и 95/18) прописано је: да кад је поступак покренут по захтеву странке или по службеној дужности, а у интересу странке, и када се о управној ствари одлучује у поступку непосредног одлучивања, орган је дужан да изда решење најкасније у року од 30 дана од покретања поступка; да кад је поступак покренут по захтеву странке или по службеној дужности, а у интересу странке, и када се о управној ствари не одлучује у поступку непосредног одлучивања, орган је дужан да изда решење најкасније у року од 60 дана од покретања поступка (члан 145. ст. 2. и 3.); да ако другостепени орган нађе да ће недостатке првостепеног поступка брже и економичније отклонити првостепени орган, он ће својим решењем поништити првостепено решење и вратити предмет првостепеном органу на поновни поступак; у том случају, другостепени орган је дужан да својим решењем укаже првостепеном органу у ком погледу треба допунити поступак, а првостепени орган је дужан у свему да поступи по другостепеном решењу и да, без одлагања, а најкасније у року од 30 дана од пријема предмета, донесе ново решење; да против новог решења странка има право на жалбу (члан 171. став 3); да се решење којим се одлучује о жалби издаје без одлагања, а најкасније у року од 60 дана од када је предата уредна жалба, изузев ако законом није прописан краћи рок (члан 174.).
Законом о управним споровима ("Службени гласник РС", бр. 111/09), прописано је: да се управни спор може се покренути и када надлежни орган о захтеву, односно жалби странке није донео управни акт, под условима предвиђеним овим законом (члан 15.); да ако другостепени орган, у року од 60 дана од дана пријема жалбе или у законом одређеном краћем року, није донео решење по жалби странке против првостепеног решења, а не донесе га ни у даљем року од седам дана по накнадном захтеву странке поднетом другостепеном органу, странка по истеку тога рока може поднети тужбу због недоношења захтеваног акта (члан 19. став 1.).
5. Оцењујући наводе подноситељке уставне жалбе да јој је у управном поступку који се води пред Министарством финансија – Пореска управа – Филијала Суботица у предмету број 316-433-5263/2011-40/11-40/1 повређено право на суђење у разумном року из члана 32. став 1. Устава, Уставни суд указује да је управни поступак започет 23. децембра 2011. године, подношењем захтева, те да није правноснажно окончан. Из наведеног произлази да оспорени поступак траје скоро десет година.
Наведено трајање поступка очигледно указује да поступак није окончан у року који се може сматрати разумним за одлучивање. Међутим, имајући у виду да је појам разумног трајања поступка релативна категорија која зависи од низа чинилаца, а, пре свега, од сложености правних питања и чињеничног стања у конкретном поступку, понашања подноситељке уставне жалбе, поступања органа управе који воде поступак, броја донетих одлука, као и значај а истакнутог права за подноситељку, Уставни суд при одлучивању о повреди права на суђење у разумном року испитује да ли су и у којој мери наведени критеријуми утицали на дуго трајање поступка.
Уставни суд је оценио да је овом управном поступку чињенично стање није било сложено, нити су се поставила сложена правна питања .
Уставни суд констатује да предмет спора објективно није од већег значаја за подноситељку уставне жалбе, имајући у виду износ који чији поврат подноситељка захтевом потражује.
Приликом испитивања да ли је подноситељка устав не жалбе својим радњама допринела трајању оспореног поступка, Уставни суд је имао у виду специфичност управног поступка, чији ток у многоме зависи од активности странке. Уст авни суд констатује да подноситељка није увек када је за то имала могућности, користила процесноправна средства проти в „ћутања управе“ како би допринела скраћењу трајања предметног поступка.
Међутим, испитујући поступање органа управе у овој правној ствари, Уставни суд је оценио да је њихово поступање превасходно довело до дугог трајања оспореног поступка. Уставни суд је из списа предмета утврдио да је за скоро десет година у предметном поступку донето пет решења првостепеног органа управе и исто толико решења другостепеног органа управе. Према становишту које је изразио и Европски суд за људска права, чињеница да се више пута налаже понављање разматрања једног предмета пред нижом инстанцом може, сама по себи, открити озбиљан недостатак у правном систему државе (видети нпр. пресуде у предметима Pavlyulynets против Украјине, бр. 70767/01 од 6. септембра 2005. године и Цветковић против Србије бр. 17271/04 од 10. јуна 2008. године). При томе, Уставни суд констатује да предметни поступак није правноснажно окончан, те да се налази у фази првостепеног решавања.
Уставноправна оцена укупног поступка у овој правној ствари, заснована на досадашњој пракси Уставног суда, потврђује да је у конкретном случају повређено право подноситељке уставне жалбе на суђење у разумном року зајемчено чланом 32. став 1. Устава. Из тих разлога, Уставни суд је утврдио повреду наведеног уставног права и усвојио уставну жалбу, сагласно одредби члана 89. став 1. Закона о Уставном суду („Службени гласник РС“, бр. 109/07, 99/11, 18/13 – Одлука УС, 40/15 – др. закон и 103/15), одлучујући као у првом делу тачке 1. изреке, док је у тачки 2. изреке, сагласно одредби члана 89. став 2. Закона, наложио надлежним органима да предузму све мере како би се поступак из тачке 1. изреке окончао у најкраћем року.
6. Како подноситељка уставне жалбе није истакла захтев за накнаду нематеријалне штете, Уставни суд констатује да је само доношење Одлуке вид правичног задовољења подноситељке уставне жалбе због утврђене повреде права на суђење у разумном року из члана 32. став 1. Устава.
7. Имајући у виду да поступак није правноснажно окончан, то је Уставни суд захтев подноситељке уставне жалбе за накнаду материјалне штете, као и захтев којим је тражено да Уставни суд утврди повреду осталих права означених у уставној жалби, одбацио као преурањен, решавајући као у тачки 3. изреке ове одлуке, односно као у другом делу тачке 1. изреке, сагласно члану 36. став 1. тачка 7) Закона о Уставном суду.
8. На основу свега изнетог и одредаба члана 42б став 1. тачка1), члана 45. тачка 9) и члана 46. тачка 9) Закона о Уставном суду, као и члана 89. Пословника о раду Уставног суда ("Службени гласник РС", број 103/13), Уставни суд је донео Одлуку као у изреци.
ПРЕДСЕДНИК ВЕЋА
Снежана Марковић, с.р.