Уставни суд, Велико веће, у саставу: председник Суда Снежана Марковић, председник Већа и судије Мирослав Николић, др Тијана Шурлан, Татјана Ђуркић, др Милан Шкулић, Лидија Ђукић, др Наташа Плавшић и др Јован Ћирић , чланови Већа, у поступку по уставној жалби Ђ. К, Р . С, Љ . Б . и З . Б, свих из Жабља, Ј. М . из Госпођинаца, општина Жабаљ, Д. Ђ . и М . Д, обојице из Чуруга, општина Жабаљ, М. О, К . П . и Б . М, свих из Сремских Карловаца код Новог Сада , Г. В, Р . Г, Р . В, А . Ч, Г . К, Б . Р . и Л . Е, свих из Темерина, В. С . и Д . К , обојице из Новог Сада, И . М . из Кисача код Новог Сада и М. С . из Ковиља код Новог Сада, на основу члана 167. став 4. у вези са чланом 170. Устава Републике Србије, на седници Већа одржаној 18. новембра 2021. године, донео је
О Д Л У К У
1. Усваја се уставна жалба Ђ. К, Р . С, Љ . Б, З . Б, Ј . М, Д . Ђ, М . Д, М . О, К . П, Г . В, Р . Г, Р . В, А . Ч, Г . К, Б . Р, Л . Е, В . С, Д . К, И . М . и М . С . и утврђује да је у управном поступку који се води пред Министарством унутрашњих послова – Сектор за људске ресурсе – Одељење за плате и бенефиције у предмету број 444/20 подносиоцима уставне жалбе повређено право на суђење у разумном року, зајемчено одредбом члана 32. став 1. Устава Републике Србије , док се у преосталом делу уставна жалба тих подносилаца одбацује.
2. Утврђује се право подносилаца уставне жалбе из тачке 1. изреке на накнаду нематеријалне штете сваком у износу од по 400 евра, у динарској противвредности по средњем курсу Народне банке Србије на дан исплате. Накнада се исплаћује на терет буџетских средстава - раздео Министарства правде, у року од четири месеца од дана достављања ове одлуке Министарству.
3. Налаже се надлежним органима да предузму све неопходне мере како би се поступак из тачке 1. окончао у најкраћем року.
4. Одбацује се уставна жалба Б. М . изјављена због повреде права на суђење у разумном року , из члана 32. став 1. Устава, у управном поступку који се води пред Министарством унутрашњих послова – Сектор за људске ресурсе – Одељење за плате и бенефиције у предмету број 444/20.
О б р а з л о ж е њ е
1. Ђ. К . из Жабља и остала лица наведена у уводу и у тач. 1. и 4. изреке поднели су Уставном суду, 30. јануара 2019. године, преко пуномоћника Ј. М, адвоката из Ваљева, уставну жалбу, допуњену поднесцима од 9. јануара и 17. јуна 2020. године, као и од 18. јуна и 6. јула 2021. године, због повреде права на суђење у разумном року, као елемента права на правично суђење, зајемченог одредбом члана 32. став 1. Устава Републике Србије, „у поступцима који су вођени пред Министарством унутрашњих послова – Сектор финансија , људских ресурса и заједничких послова – Управа за људске ресурсе у предмету број 120- 1-623/09, Министарством унутрашњих послова – Сектор за људске ресурсе – Одељење за плате и бенефиције у предмету број 421-01/18 , Жалбеном комисијом Владе у предмету број 120-01-346/2013-01, Управним судом у предметима У. 8623/10, У. 16399/12 и У. 6469/18, Уставним судом у предмету Уж-3810/2010 и у поступку који је у време изјављивања ове уставне жалбе вођен пред Жалбеном комисијом Владе у предмету број 120-01- 19/2019-01“. Уставни суд је констатовао да се уставном жалбом оспорава трајање поступка који је вођен до доношења пресуде Управног суда У. 8623/10 (2009) од 25 . јуна 201 0. године, којом је исти био правноснажно окончан, поступка по уставној жалби у предмету Уж-3810/2010 и поступка који се води у извршењу Одлуке Уставног суда Уж-3810/2010 од 8. новембра 2012. године.
У уставној жалби и њеним допунама је детаљно описан ток поменутих поступака, уз навођење разлога који се односе на сложеност предмета, поступање надлежних управних органа и суда, као и на понашање подносилаца.
Предложено је да Уставни суд утврди повреду права на суђење у разумном року, наложи окончање поступка и утврди право подносилаца на накнаду нематеријалне штете због повреде права на суђење у разумном року сваком у износу од по 2.000 евра, у динарској противвредности по средњем курсу Народне банке Србије на дан исплате.
2. Сагласно одредби члана 170. Устава Републике Србије, којом је уставна жалба установљена као посебно и изузетно правно средство за заштиту Уставом зајемчених људских и мањинских права, Уставни суд је у поступку по уставној жалби надлежан искључиво да испитује постојање повреде или ускраћивања зајемчених права и слобода, те стога и наводи уставне жалбе морају, са становишта Уставом утврђене садржине означеног права или слободе, очигледно указивати на његову повреду или ускраћивање.
У поступку пружања уставносудске заштите, поводом испитивања основаности уставне жалбе у границама истакнутог захтева, Уставни суд утврђује да ли је у поступку одлучивања о правима и обавезама подносиоца уставне жалбе повређено или ускраћено његово Уставом зајемчено право или слобода.
3. Уставни суд је, у спроведеном поступку , из списа предмета Министарства унутрашњих послова – Сектор за људске ресурсе – Одељење за плате и бенефиције број 444/20 и целокупне документације приложене уз уставну жалбу и њене допуне, утврдио следеће чињенице и околности од значаја за одлучивање у овој уставносудској ствари:
3.1. Подносиоци уставне жалбе из тачке 1. изреке (у даљем тексту: подносиоци) су 8 . децембра 2008. године Министарству унутрашњих послова – Сектор за заштиту и спасавање поднели захтев за исплату додатака на плату по основу прековременог, ноћног и рада на дане државних и верских празника, који нису исплаћени у последње три године до подношења захтева, као и захтев за исплату регреса за коришћење годишњег одмора и накнаде трошкова за исхрану у току рада , за период од 1. јануара 2006. до 1. јануара 2009. године.
Поступак који је покренут и вођен поводом наведеног захтева је правноснажно окончан пресудом Управног суда У. 8623/10 (2009) од 2 5. јуна 201 0. године, којом је одбијена тужба подносилаца.
Ђ. К, Ј . М, Д . Ђ, Р. С . и Љ . Б , овде подносиоци уставне жалбе, поднели су 16. августа 2010. године уставну жалбу против означене пресуде Управног суда. Одлуком Уставног суда Уж-3810/2010 од 8. новембра 201 2. године, у првом делу тачке 1. изреке, усвојена је наведена уставна жалба и утврђено да је том пресудом у делу којим је одлучено о исплати додатака на плату за прековремени рад, рад ноћу и на дане државних и верских празника, повређено право наведених подносилаца на правично суђење, зајемчено одредбом члана 32. став 1. Устава Републике Србије, те је наложено надлежном суду да у року од 60 дана од дана достављања Одлуке Уставног суда понови поступак по тужби поднетој против решења другостепеног органа од 2. априла 2009. године, као и да Одлука има правно дејство и према лицима која нису поднела уставну жалбу, а налазе се у истој правној ситуацији, сагласно одредби члана 87. Закона о Уставном суду. Истом одлуком је у другом делу тачке 1. изреке одбијена као неоснована уставна жалба изјављена против наведене пресуде Управног суда у делу који се односи на одлучивање о захтеву за исплату регреса за коришћење годишњег одмора и накнаде трошкова за исхрану у току рада . Наведена одлука Уставног суда достављена је 6. децембра 2012. године Управном суду.
3.2. Поступајући у извршењу Одлуке Уставног суда, Управни суд је, на седници одржаној 25. априла 2013. године, донео пресуду У. 16399/12, којом је поновљен поступак завршен правноснажном пресудом тог од 25. јуна 2010. године, укинута наведена пресуда, уважена тужба подносилаца и поништено другостепено решење од 2. априла 2009. године.
Другостепени орган је, у извршењу наведене пресуде Управног суда, донео решење број 120-01-346/2013-01 од 8. јула 201 3. године, којим је усвојена жалба подносилаца, поништено првостепено решење од 20. фебруара 2009. године у делу којим је одбијен њихов захтев за исплату додатака на плату за прековремени рад, рад ноћу и на дане државних и верских празника и предмет у том делу враћен првостепеном органу на поновни поступак.
Како првостепени орган у поновном поступку није одлучио о захтеву у законом прописаном року, подносиоци су 23. новембра 2016. године изјавили жалбу због „ћутања администрације“, коју је другостепени орган решењем број 120-01-1399/2016-01 од 21 . децембра 2016. године усвојио и наложио првостепеном органу да без одлагања, а најкасније у року од пет дана донесе одговарајуће решење. С обзиром на то да првостепени орган није поступио по наведеном решењу другостепеног органа, исти подносиоци су 31. марта 2017. године по други пут изјавили жалбу због „ћутања администрације“ , а потом и ургенције од 7. јуна и 12. децембра 2017. године. Другостепени орган је актима од 4. априла, 9. јуна и 18. децембра 2017. године указао првостепеном органу на обавезу поступања у извршењу другостепеног решења од 21. децембра 2016. године. Пошто другостепени орган ни накнадно није одлучио о другој жалби због „ћутања администрације“, подносиоци су 17. априла 2018. године поднели тужбу због „двоструког ћутања управе“.
Пресудом Управног суда – Одељење у Новом Саду У. 6469/18 од 19. октобра 2018. године уважена је тужба подносилаца и наложено другостепеном органу да у року од 30 дана од дана пријема ове пресуде донесе одлуку о њиховој жалби од 31. марта 2017. године.
Другостепени орган је, поступајући у извршењу наведене пресуде Управног суда, донео закључак број 120-01-1283/2018-01 од 29. новембра 2018. године којим је обуставио поступак по жалби због „ћутања администрације“ од 31. марта 2017. године, из разлога што је првостепени орган донео решење број 421-01/18 од 27. новембра 2018. године, којим је одбијен као неоснован захтев подносилаца.
Након што је другостепени орган решењем број 120-01-19/2019-01 од 15. јануара 2019. године усвојио жалбу подносилаца и поништио наведено првостепено решење, првостепени орган поново није донео решење у законом прописаном року, због чега су подносиоци 10. септембра 2019. године изјавили жалбу због „ћутања администрације“, коју је другостепени орган решењем број 112-01-656/2019-01 од 8. октобра 2019. године усвојио и наложио првостепеном органу да без одлагања, а најкасније у року од 15 дана донесе одговарајуће решење. Како првостепени орган није поступио по наведеном решењу другостепеног органа, подносиоци су 8. јануара 2020. године поново изјавили жалбу због „ћутања администрације“, а потом 30. марта 2020. године и накнадни захтев за доношење решења.
Решењем првостепеног органа број 444/20 од 15. маја 2020. године одбијен је као неоснован захтев подносилаца за исплату додатака на плату по наведеним основима за период од 27. јуна 2006. до 1. јануара 2009. године, док је у погледу захтева за исплату додатака на плату по наведеним основима за период од 1. јануара до 26. јуна 2006. године одређено да ће о њему бити накнадно одлучено.
Решењем другостепеног органа број 120-01-283/2020-01 од 22. јуна 2020. године одбијена је жалба подносилаца изјављена против наведеног првостепеног решења.
Како првостепени орган није одлучио о преосталом делу захтева, подносиоци су 21. августа 2020. године изјавили жалбу због „ћутања администрације“, коју је другостепени орган решењем број 120-01-400/2020-01 од 21. септембра 2020. године усвојио и наложио првостепеном органу да без одлагања, а најкасније у року од 15 дана донесе одговарајуће решење. С обзиром на то да првостепени орган није поступио по наведеном решењу другостепеног органа, подносиоци су 6. новембра 2020. године по други пут изјавили жалбу због истог „ћутања администрације“, а потом и накнадне захтеве од 3. фебруара и 17. јуна 2021. године.
3.3. Када је у питању подносилац уставне жалбе Б. М, Уставни суд је констатовао следеће: да наведени подносилац није поднео захтев поводом кога се води оспорени поступак; да је пресудом Управног суда У. од 25. јуна 2010. године била одбачена тужба наведеног подносиоца јер побијаним решењем другостепеног органа од 2. априла 2009. године није било одлучено о његовој жалби; да је једино пресудом Управног суда од 25. априла 2013. године , донетом у извршењу Одлуке Уставног суда Уж-3810/2010 од 8. новембра 2012. године, очигледном омашком, била уважена тужба и наведеног подносиоца, иако побијаним решењем другостепеног органа од 2. априла 2009. године није било одлучено о његовој жалби, па се није налазио у истој правној ситуацији као остали подносиоци уставне жалбе; да је пресудом Управног суда – Одељење у Новом Саду од 19. октобра 2018. године одбачена тужба наведеног подносиоца због „двоструког ћутања управе“, јер није изјавио жалбу због „ћутања администрације“, нити је другостепеним решењем од 21. децембра 2016. године одлучено о његовој жалби; да решењима првостепеног органа од 27. новембра 2018. и 15. маја 2020. године није одлучено о захтеву тог подносиоца, јер га није ни поднео; да је против наведених решења првостепеног органа изјавио жалбе, у којима је погрешно наведено да је један од подносилаца захтева; да о тим жалбама наведеног подносиоца није одлучено; да је 2. новембра 2018. поднео захтев за доношење допунског решења другостепеног органа по његовој жалби , о којем није одлучено; да је 7. јула 2020. године поднео захтев за доношење допунског решења првостепеног органа, о којем није одлучено.
4. Одредбом члан 32. став 1. Устава, на чију се повреду позива у уставној жалби, утврђено је да свако има право да независан, непристрасан и законом већ установљен суд, правично и у разумном року, јавно расправи и одлучи о његовим правима и обавезама, основаности сумње која је била разлог за покретање поступка, као и о оптужбама против њега.
Законом о општем управном поступку („Службени гласник РС“ , бр. 18/16 и 95/18 - аутентично тумачење) прописано је: да се поступак води без одуговлачења и уз што мање трошкова по странку и другог учесника у поступку, али тако да се изведу сви докази потребни за правилно и потпуно утврђивање чињеничног стања (члан 9. став 2.); да другостепени орган сам или преко првостепеног или замољеног органа допуњава поступак ако нађе да је чињенично стање погрешно или непотпуно утврђено или понавља цео поступак или његов део ако нађе да је учињена повреда правила поступка која је утицала на законитост и правилност побијаног решења, да у том случају другостепени орган поништава побијано решење и сам одлучује о управној ствари ако нађе да се на основу чињеница утврђених у допуњеном поступку мора решити друкчије него што је решена првостепеним решењем (члан 171. став 2.); да ако другостепени орган нађе да ће недостатке првостепеног поступка брже и економичније отклонити првостепени орган, он ће својим решењем поништити првостепено решење и вратити предмет првостепеном органу на поновни поступак, да је у том случају, другостепени орган дужан да својим решењем укаже првостепеном органу у ком погледу треба допунити поступак, а првостепени орган је дужан у свему да поступи по другостепеном решењу и да, без одлагања, а најкасније у року од 30 дана од пријема предмета, донесе ново решење, да против новог решења странка има право на жалбу (став 3.); да ће по поништавању побијаног решења другостепени орган проследити предмет на поновни поступак првостепеном органу, само ако је потребно да се у тој управној ствари донесе ново решење (став 4.); да кад првостепени орган није издао решење у законом одређеном року, другостепени орган захтева да му првостепени орган саопшти зашто благовремено није издао решење, да ако другостепени орган нађе да првостепени орган није издао решење у законом одређеном року из оправданог разлога, продужава рок за издавање решења за онолико колико је трајао оправдани разлог, а најдуже за 30 дана (члан 173. став 1.); да ако другостепени орган нађе да не постоји оправдани разлог због кога решење није издато у законом одређеном року, он сам одлучује о управној ствари или налаже првостепеном органу да изда решење у року не дужем од 15 дана (став 2.); да ако првостепени орган поново не изда решење у року који је одредио другостепени орган, он сам одлучује о управној ствари (став 3.); да ако после почетка примене овог закона решење првостепеног органа буде поништено или укинуто, даљи поступак спроводи се према одредбама овог закона (члан 213. став 2.). У основи истоветне одредбе биле су садржане и у одредбама Закона о општем управном поступку („Службени лист СРЈ“, бр. 33/97 и 31/01 и „Службени гласник РС“, број 30/10).
Одредбом члана 19. став 1. Закона о управним споровима („Службени гласник РС“, број 111/09) прописано је да ако другостепени орган, у року од 60 дана од дана пријема жалбе или у законом одређеном краћем року, није донео решење по жалби странке против првостепеног решења, а не донесе га ни у даљем року од седам дана по накнадном захтеву странке поднетом другостепеном органу, странка по истеку тога рока може поднети тужбу због недоношења захтеваног акта.
5. Како се свим наводима уставне жалбе образлаже искључиво повреда права на суђење у разумном року из члана 32. став 1. Устава, Уставни суд је наводе и разлоге уставне жалбе разматрао са становишта тог елемента права на правично суђење. Уставни суд указује на то да управни поступак који је био правноснажно окончан пре изјављивања уставне жалбе од 16. августа 2010. године поводом које је донета Одлука Уставног суда Уж-3810/2010 од 8. новембра 2012. године, није део поступка који је пред Управним судом и управним органима уследио након што је Управном суду достављена наведена одлука Уставног суда, већ се ради о посебном поступку у коме се та одлука Суда извршава. Стога је Уставни суд истакнуту повреду права на суђење у разумном року у односу на подносиоце уставне жалбе из тачке 1. изреке ценио у периоду од 6. децембра 2012. године, када је Одлука Уставног суда Уж-3810/2010 достављена Управном суду. Сагласно својој досадашњој пракси, Уставни суд је у оквиру наведеног периода, који траје осам година и 11 месеци, управни поступак и управни спор, посматрао као јединствену целину.
Уставни суд је констатовао да је решењем првостепеног органа од 15. маја 2020 . године, које је постало коначно, одбијен захтев подносилаца за исплату додатака на плату за период од 27. јуна 2006. до 1. јануара 2009. године, док је у погледу дела захтева који се односи на исплату додатака на плату за период од 1. јануара до 26. јуна 2006. године одређено да ће о њему бити накнадно одлучено, те се предмет у том делу налази у фази првостепеног решавања.
Уставни суд је оценио да наведено трајање поступка, само по себи, указује да он није окончан у оквиру разумног рока. Међутим, имајући у виду да је појам разумне дужине трајања поступка релативна категорија која зависи од низа чинилаца, а, пре свега, од сложености правних питања и чињеничног стања у конкретном поступку, понашања подносиоца уставне жалбе, поступања управних органа, односно судова који воде поступак, као и значаја истакнутог права за подносиоца, Уставни суд је испитивао да ли су и у којој мери наведени критеријуми утицали на дуго трајање поступка.
У погледу значаја предмета поступка, Уставни суд налази да подносиоци уставне жалбе имају легитиман интерес да надлежни органи о њиховом захтеву одлуче у оквиру стандарда разумног рока, поготово због тога што се ради о потраживањима из радног односа и што се поступак води у извршењу Одлуке Уставног суда.
Уставни суд је оценио да овај предмет није чињенично и правно сложен, посебно ако се има у виду да су правна питања која се постављају у току поступка већ у довољној мери разјашњена у Одлуци Уставног суда Уж-3810/2010 од 8. новембра 2012. године, заснованој на правном схватању овог суда израженом у Одлуци Уж-1530/2008 од 21. јануара 2010. године. Из наведених одлука Уставног суда произлази да подносиоцима уставне жалбе за обављени рад на извршењу задатака преко пуног радног времена, рад ноћу и током државног или верског празника, у периоду од 1. јануара до 30. јуна 2006. године не може бити ускраћено право на увећану зараду која им је у том случају припадала у складу са Законом о платама у државним органима и јавним службама („Службени гласник РС“, број 34/01), док је за период од 1. јула 2006. до 1 . јануара 2008. године одлучено да подносиоцима не припада право на увећање плате, јер је утврђено да им је коефицијент за обрачун плате у том периоду увећан за више од 30% у односу на друге државне службенике, те су остварили право на увећану зараду у складу са чланом 147. став 1. раније важећег Закона о полицији.
Испитујући поступање надлежног суда и управних органа, Уставни суд је најпре нашао да је Управни суд поновио поступак по тужби и донео пресуду у извршењу Одлуке Уставног суда, у року који се може сматрати разумним. Уставни суд је констатовао да су у наставку поступка донета два решења првостепеног органа и три решења другостепеног органа којима је одлучено о жалбама против првостепених решења. Уставни суд је утврдио да је посматрани поступак обележило значајно кашњење првостепеног органа са доношењем решења о захтеву подносилаца у поновном поступку и непоступање тог органа по обавезујућим примедбама из другостепених решења. Наиме, првостепени орган није поштовао рок за доношење новог решења у извршењу другостепеног решења прописан одредбом члана 232. став 2. раније важећег Закона о општем управном поступку, нити поштује исти рок прописан одредбом члана 171. став 3. важећег Закона о општем управном поступку. Првостепени орган је решење од 27. новембра 2018. године донео након дуже од пет година , а решење од 15. маја 2020. године након дуже од једне године по протеку наведеног рока, а према стању у списима предмета још није донео решење у извршењу другостепеног решења од 8. октобра 2019. године којим би одлучио о преосталом делу захтева подносилаца. Уставни суд је утврдио да је и другостепени орган значајно допринео дугом трајању поступка тиме што је пропустио да допуни поступак и отклони његове недостатке сам или преко првостепеног органа или замољеног органа, те да ако нађе да се на основу чињеница утврђених у допуњеном поступку управна ствар мора решити друкчије него што је решена првостепеним решењем, својим решењем поништи првостепено решење и сам реши управну ствар, у смислу одредбе члана 232. став 1. раније важећег Закона о општем управном поступку и члана 171. став 2. важећег Закона о општем управном поступку. С тим у вези, Уставни суд указује на став Европског суда за људска права, да понављање истих налога нижестепеном органу у оквиру једног поступка указује на недостатке у процесном систему (ЕСЉП, пресуда Wierciszewska против Пољске, број представке 41431/98, од 25. новембра 2003. године, став 46.). Допринос другостепеног органа огледа се, такође, у томе што о жалбама због „ћутања администрације“ , није одлучио у складу са законом. Наиме, другостепени орган је доносио решења којима је само налагао првостепеном органу доношење нових решења у одређеном року, пропуштајући да, по истеку тог рока у коме првостепени орган из неоправданих разлога није донео решења, сам одлучи о управној ствари, у складу са одредбама члана 236. став 2. раније важећег Закона о општем управном поступку и члана 173. став 3. важећег Закона о општем управном поступку.
Када је реч о понашању подносилаца уставне жалбе, Уставни суд је констатовао да су они изјавили жалбе због кашњења првостепеног органа са доношењем наведених решења, као и због тренутног кашњења првостепеног органа. При томе су подносиоци прву жалбу због недоношења првостепеног решења у извршењу другостепеног решења од 8. јула 2013. године изјавили тек 23. новембра 2016. године, иако су то могли да учине више од три године раније, односно у септембру 2013. године, а тужбу због „двоструког ћутања управе“ поднели су тек 17. априла 2018. године, иако су то могли да учине једну годину и три месеца раније, односно у јануару 2017. године. Коначно, подносиоци су могли да поднесу тужбу због неодлучивања другостепеног органа о њиховој жалби изјављеној због недоношења првостепеног решења о преосталом делу захтева, у октобру 2020. године, по истеку накнадног рока одређеног другостепеним решењем од 21. септембра 2020. године, што нису учинили, већ су изјавили још једну жалбу због „ћутања администрације“. Према томе, подносиоци су у периоду од пет година и три месеца пропустили да користе правна средства у складу са законом којима би утицали на брже одлучивање управних органа.
Уставноправна оцена поступка чије трајање је узето у обзир у овом предмету, заснована на пракси и критеријумима Уставног суда и Европског суда за људска права, потврђује да је у управном поступку који се води пред Министарством унутрашњих послова – Сектор за људске ресурсе – Одељење за плате и бенефиције у предмету број 444/20 повређено право подносилаца уставне жалбе на суђење у разумном року, зајемчено одредбом члана 32. став 1. Устава. Стога је Уставни суд, сагласно одредби члана 89. став 1. Закона о Уставном суду („Службени гласник РС“, бр. 109/07, 99/11, 18/13 - Одлука УС, 40/15 - др. закон и 103/15), у том делу усвојио уставну жалбу и одлучио као у првом делу тачке 1. изреке.
6. На основу одредбе члана 89. став 3. Закона о Уставном суду, Уставни суд је у тачки 2. изреке одлучио да се правично задовољење подносиоцима уставне жалбе због утврђене повреде права на суђење у разумном року оствари утврђењем права на накнаду нематеријалне штете сваком у износу од по 400 евра, у динарској противвредности по средњем курсу Народне банке Србије на дан исплате, на терет буџетских средстава - раздео Министарство правде, у року од четири месеца од дана достављања ове одлуке Министарству, сагласно одредби члана 1. Закона о допуни Закона о Уставном суду („Службени гласник РС“, број 103/15).
Приликом одлучивања о висини накнаде нематеријалне штете коју су подносиоци уставне жалбе претрпели због учињене повреде права, Уставни суд је ценио све околности од значаја за њено утврђење у конкретном случају. Уставни суд је посебно ценио дужину трајања управног поступка, неефикасно поступање управних органа, пропуштање подносилаца да у периоду од пет година и три месеца користе правна средства за убрзање поступка у складу са законом, животни стандард државе и чињеницу да ће досуђена накнада бити много брже исплаћена на националном нивоу, него што је то случај ако о предмету одлучује Европски суд за љуска права.
Поред тога, Уставни суд је имао у виду новију праксу Европског суда за људска права изражену у одлукама Синђелић и други против Србије, од 19. септембра 2019. године (представка број 7129/15) и Стојановић и други против Србије, од 14. јануара 2021. године (представка број 19322/18), које се односе на питање висине накнаде нематеријалне штете досуђене због повреде права на суђење у разумном року у управним поступцима који се, као и оспорени поступак, воде поводом захтева полицијских службеника за исплату додатака на плату. Европски суд је одбацио наведене представке, уз оцену да подносиоци представки више немају права да тврде да су жртве у смислу члана 34. Европске конвенције за заштиту људских права и основних слобода, јер је Уставни суд утврдио повреду права на суђење у разумном року и доделио подносиоцима ближе означене новчане износе на име накнаде нематеријалне штете, који су нижи од износа које је додељивао Европски суд, али су ипак разумни услед великог броја подносилаца представки и прилично ограниченог значаја предмета поступка.
7. На основу одредбе члана 89. став 2. Закона о Уставном суду, Уставни суд је у тачки 3. изреке наложио надлежним органима да предузму све неопходне мере како би се предметни поступак окончао у најкраћем року .
8. У погледу дела уставне жалбе којим је оспорено трајање поступка покренутог поводом захтева подносилаца од 8. децембра 2008. године, који је правноснажно окончан доношењем пресуде Управног суда У. 8623/10 (2009) од 25. јуна 2010. године, Уставни суд је констатовао да је одредбом члана 84. став 1. Закона о Уставном суду прописано да се уставна жалба може изјавити у року од 30 дана од дана достављања појединачног акта, односно од дана предузимања радње којом се повређује или ускраћује људско или мањинско право и слобода зајемчена Уставом.
Уставни суд је констатовао да је пресуда Управног суда У. 8623/10 (2009) од 25. јуна 2010. године достављена пуномоћнику подносилаца уставне жалбе свакако пре 16. августа 2010. године, када је против наведене пресуде поднета уставна жалба у предмету Уж-3810/2010.
Полазећи од наведеног, а имајући у виду да је уставна жалба изјављена 30 . јануара 2019. године, Уставни суд је, сагласно одредби члана 36. став 1. тачка 2) Закона о Уставном суду, уставну жалбу у овом делу одбацио као неблаговремену, јер је изјављена после истека рока из члана 84. став 1. Закона, решавајући као у другом делу тачке 1. изреке.
9. У погледу дела уставне жалбе којим је оспорено трајање поступка по уставној жалби у предмету Уж-3810/2010, Уставни суд указује на то да из одредбе члана 170. Устава произлази да је Уставни суд у поступку по уставној жалби надлежан једино да испитује постојање повреда или ускраћивања Уставом зајемчених права и слобода до којих је дошло актима и радњама државних органа или организација којима су поверена јавна овлашћења, што, по природи ствари, искључује могућност да се уставном жалбом оспоравају акти или радње Уставног суда. Стога је Уставни суд утврдио да је уставна жалба у овом делу недопуштена, због чега ју је одбацио, сагласно одредби члана 36. став 1. тачка 7) Закона о Уставном суду, решавајући као у другом делу тачке 1. изреке.
10. Разматрајући уставну жалбу подносиоца Б. М . због повреде права на суђење у разумном року у поступку у коме се извршава Одлука Уставног суда Уж-3810/2010 од 8. новембра 2012. године, Уставни суд је констатовао да наведени подносилац није поднео захтев који је предмет конкретног поступка, нити је означен као странка у поступку у решењима управних органа, већ је једино пресудом Управног суда од 25. априла 2013. године очигледном омашком, била уважена тужба и наведеног подносиоца, иако побијаним решењем другостепеног органа од 2. априла 2009. године није било одлучено о његовој жалби. При томе је подносио жалбе против првостепених решења и захтеве за доношење допунских решења првостепеног и другостепеног органа , о којима није одлучено.
Имајући у виду да наведени подносилац није поднео захтев о коме се одлучује у конкретном поступку, нити је користио правна средства због неодлучивања о његовим жалбама у управном поступку и захтевима за доношење допунских решења, Уставног суда је нашао да он не може приговарати дужини поступка чије ј е трајање овде оцењено. Стога је Уставни суд, сагласно одредби члана 36. став 1. тачка 7) Закона о Уставном суду, одбацио уставну жалбу подносиоца Б. М, сагласно одредби члана 36. став 1. тачка 7) Закона о Уставном суду, јер нису испуњене Уставом и законом утврђене претпоставке за вођење поступка, решавајући као у тачки 4. изреке.
11. Полазећи од свега изложеног, Уставни суд је, на основу одредаба члана 42б став 1. тачка 1), члана 45. тачка 9) и члана 46. тачка 9) Закона о Уставном суду, као и члана 89. Пословника о раду Уставног суда („Службени гласник РС“, број 103/13), донео Одлуку као у изреци.
ПРЕДСЕДНИК ВЕЋА
Снежана Марковић, с.р.