Уставни суд, Велико веће, у саставу: председник Суда Снежана Марковић, председник Већа и судије Мирослав Николић, др Тијана Шурлан, Татјана Ђуркић, др Милан Шкулић, Лидија Ђукић, др Наташа Плавшић и др Јован Ћирић, чланови Већа, у поступку по уставној жалби Ж. Ђ , М. К, Д. П , В. И, В . Н, Р . Д, З. М , Д . В, И. Ћ, Б . Т, Ђ. Џ, В . И, Д . К, И . С, С. М, Ј . М , Г. С, В . Т . и Д . С, свих из Лознице, М. Ј, Д . Б, Д . К . и М . З, свих из Радаља, општина Мали Зворник, В. М . из Цулина, општина Мали Зворник, С. Р . из Сакара, општина Мали Зворник, Д. Д, Д . Г . и С . Т, свих из Крупња, З. М . из Костајника, општина Крупањ, В. Ј, Ж . А . и Д . Т, свих из Брасине, општина Мали Зворник, З . В . и П . З, обојице из Клупаца код Лознице, Б. Л, Р . А . и М . П, свих из Бање Ковиљаче код Лознице, С. О, Д . В, М . О, Љ . М . и Д . Т, свих из Лешнице код Лознице, С. Б, С. К .-Г, Б. Е, Ж . В, Н . М . и Г . С, свих из Малог Зворника, Б. П . из Доње Трешњице, општина Мали Зворник, В. В . из Лозничког Поља код Лознице, М. В .(1), М. В .(2), З. Л, П . М . и Б. Ф, свих из Доње Борине, општина Мали Зворник, Д. С . и Г . П, обојице из Велике Реке, општина Мали Зворник, Н. Ј . и С. Ј , обојице из Будишића, општина Мали Зворник, и Н . Н . из Руњана код Лознице, на основу члана 167. став 4. у вези са чланом 170. Устава Републике Србије, на седници Већа одржаној 18. новембра 2021. године, донео је
О Д Л У К У
1. Усваја се уставна жалба Ж. Ђ, М . К, Д. П , В. И, В . Н, Р . Д, З. М , Д. В, И. Ћ, Б . Т, Ђ . Џ, В . И, Д . К, И . С, С . М, Ј . М, Г . С, В . Т, Д. С, М. Ј, Д . Б, Д . К, М . З, В. М , Д. Д, Д . Г, С . Т, З. М, В . Ј, Ж . А, Д . Т , З . В, П . З, Б. Л, Р . А, М . П, С . О, Д . В, М . О, Љ . М, Д . Т, С . Б, С . К .-Г, Б. Е, Ж . В, Н . М, Г . С, Б . П, В . В, М . В .(1), М. В .(2), З. Л, П . М, Б . Ф, Д . С, Г . П, Н . Ј, С. Ј. и Н. Н . и утврђује да је у управном поступку који се води пред Министарством унутрашњих послова – Сектор за људске ресурсе – Одељење за плате и бенефиције у предмету број 2535/20-1 подносиоцима уставне жалбе повређено право на суђење у разумном року, зајемчено одредбом члана 32. став 1. Устава Републике Србије , док се у преосталом делу уставна жалба тих подносилаца одбацује.
2. Утврђује се право подносилаца уставне жалбе на накнаду нематеријалне штете сваком у износу од по 700 евра, у динарској противвредности по средњем курсу Народне банке Србије на дан исплате. Накнада се исплаћује на терет буџетских средстава – раздео Министарства правде, у року од четири месеца од дана достављања ове одлуке Министарству.
3. Налаже се надлежним органима да предузму све неопходне мере како би се поступак из тачке 1. окончао у најкраћем року.
4. Одбацује се уставна жалба С. Р . изјављена због повреде права на суђење у разумном року, зајемченог одредбом члана 32. став 1. Устава Републике Србије , у управном поступку који се води пред Министарством унутрашњих послова – Сектор за људске ресурсе – Одељење за плате и бенефиције у предмету број 2535/20-1.
О б р а з л о ж е њ е
1. Ж. Ђ . из Лознице и остала лица наведе на у уводу и у тач. 1. и 4 . изреке, поднели су Уставном суду, 7 . новембра 2018. године, преко пуномоћника Ј. М, адвоката из Ваљева, уставну жалбу, допуњену поднесцим а од 14. јуна и 17. децембра 2019. године, као и 4. јуна и 10. децембра 2020. године, због повреде права на суђење у разумном року, као елемента права на правично суђење, зајемченог одредбом члана 32. став 1. Устава Републике Србије, „у поступцима који су вођени пред Министарством унутрашњих послова – Сектор финансија, људских ресурса и заједничких послова у предмету број 120-1-750/2009, Жалбеном комисијом Владе у предмету број 120-01-171/2009-01, Врховним судом Србије у предмету У. 2212/07, Управним судом у предметима У. 9912/10, У. 14760/12 и У. 8902/18 (2009), Уставним судом у предмету Уж-3287/2010 и у поступку који се води пред Министарством унутрашњих послова у предмету број 2535/20-1“. Уставни суд је констатовао да се уставном жалбом оспорава трајање поступка који је вођен до доношења пресуде Управног суда У. 9912/10 (2009) од 12 . марта 2010. године, којом је исти био правноснажно окончан, поступка по уставној жалби у предмету Уж-3287/2010 и поступка који се води у извршењу Одлуке Уставног суда Уж-3287/2010 од 23 . маја 2012. године.
У уставној жалб и је детаљно описан ток наведених поступака , уз навођење разлога који се односе на сложеност предмета поступка, поступање надлежних управних органа и суда, као и на понашање подносилаца.
Предложено је да Уставни суд утврди повреду права на суђење у разумном року и право подносилаца на накнаду нематеријалне штете због повреде права на суђење у разумном року сваком у износу од по 2.000 евра у динарској противвредности по средњем курсу Народне банке Србије на дан исплате.
2. Сагласно одредби члана 170. Устава Републике Србије, којом је уставна жалба установљена као посебно и изузетно правно средство за заштиту Уставом зајемчених људских и мањинских права, Уставни суд је у поступку по уставној жалби надлежан искључиво да испитује постојање повреде или ускраћивања зајемчених права и слобода, те стога и наводи уставне жалбе морају, са становишта Уставом утврђене садржине означеног права или слободе, очигледно указивати на његову повреду или ускраћивање.
У поступку пружања уставносудске заштите, поводом испитивања основаности уставне жалбе у границама истакнутог захтева, Уставни суд утврђује да ли је у поступку одлучивања о правима и обавезама подносиоца уставне жалбе повређено или ускраћено његово Уставом зајемчено право или слобода.
3. Уставни суд је, у спроведеном поступку , из списа предмета Министарства унутрашњих послова – Сектор за људске ресурсе – Одељење за плате и бенефиције број 2535/20-1 и документације приложене уз уставну жалб у и њ ене допуне, утврдио следеће чињенице и околности од значаја за одлучивање:
3.1. Подносиоци уставне жалбе из тачке 1. изреке су 28. децембра 2006. године Министарству унутрашњих послова – Дирекција полиције – Управа граничне полиције поднели захтев за исплату додатака на плату по основу прековременог, ноћног и рада на дане државних и верских празника, који нису исплаћени у последње три године до подношења захтева.
Поступак који је покренут и вођен поводом наведеног захтева био је правноснажно окончан пресудом Управног суда У. 9912/10 (2009) од 12. марта 2010. године, којом је одбијена тужба подносилаца уставне жалбе.
Ж. Ђ, овде подносилац уставне жалбе, је 9. јула 2010. године поднео уставну жалбу против означене пресуде Управног суда , која је Одлуком Уставног суда Уж-3287/2010 од 23. маја 2012. године усвојена, те је утврђено да је том пресудом повређено право подносиоца уставне жалбе на правично суђење зајемчено одредбом члана 32. став 1. Устава Републике Србије. Истом одлуком је наложено Управном суду да у року од 60 дана од дана достављања Одлуке Уставног суда, понови поступак по тужби подносиоца поднетој против решења Жалбене комисије Владе (у даљем тексту: другостепени орган) број 120-01-171/2009-01 од 20. маја 2009. године. Наведена одлука Уставног суда достављена је 13. јуна 2012. године Управном суду.
3.2. Пуномоћник подносилаца уставне жалбе адвокат Јасмина Михаиловић се дописима од 15. јануара 2013. и 11. априла 2018. године обратила Управном суду тражећи доношење и достављање одлуке Управног суда у поступку извршења Одлуке Уставног суда Уж-3287/2010 од „13. јуна 2012. године“.
Управни суд је, тим поводом, дописом Су VIII 611/18 од 16. априла 2018. године тражио од Уставног суда да достави Одлуку Уж-3287/2010 од „13. јуна 2012. године“ ради поступања, наводећи да иста није достављена.
Уставни суд је дописом од 21. маја 2018. године обавестио Управни суд да је Одлука Уж-3287/2010 од 23. маја 2012. године експедована 13. јуна 2012. године и пуномоћнику подносиоца уставне жалбе и У правном суду. Управном суду су уз наведени допис прослеђени копија Одлуке , која је том суду достављена 13. јуна 2012. године , и копија повратнице о пријему Одлуке у Управном суду .
Управни суд – Одељење у Новом Саду је , у извршењу наведене одлуке Уставног суда, на седници одржаној 21 . јуна 2018. године, донео пресуду У. 8902/18 (2009), којом је поновио поступак завршен правноснажном пресудом тог суда од 12. марта 2010. године, укинуо наведену пресуду, уважио тужбу подносилаца, поништио другостепено решење од 20. маја 2009. године и предмет вратио надлежном органу на поновно одлучивање.
Другостепени орган је, у извршењу наведене пресуде Управног суда, донео решење број 120-01-1139/2018-01 од 9. јула 2018. године, којим је усвојена жалба подносилаца, поништено првостепено решење од 19. марта 2008. године и предмет враћен на поновни поступак. Наведено другостепено решење је 11. октобра 2018. године достављено подносиоцима.
Како Министарство унутрашњих послова – Сектор за људске ресурсе – Одељење за плате и бенефиције (у даљем тексту: првостепени орган) у поновном поступку није одлучио о захтеву у законом прописаном року, подносиоци су 18. јануара 2019. године изјавили жалбу због „ћутања администрације“, коју је другостепени орган решењем број 120-01-91/2019-01 од 4 . фебруара 2019. године усвојио и наложио првостепеном органу да без одлагања, а најкасније у року од 15 дана донесе одговарајуће решење. С обзиром на то да првостепени орган није поступио по наведеном решењу другостепеног органа, подносиоци су 14. јуна 2019. године изјавили другу жалбу због „ћутања администрације“, а 10. септембра 2019. године и трећу жалбу због „ћутања администрације“, као и накнадни захтев од 16. децембра 2019. године. Потом су 13. маја 2020. године поднели тужбу због „двоструког ћутања управе“, која је решењем Управни суд – Одељење у Новом Саду У. 7670/20 од 29. септембра 2020. године одбачена као недозвољена, због тога што уз њу нису били приложени сви докази, у смислу одредбе члана 22. став 3. Закона о управним споровима.
Подносиоци су 15. октобра 2020. године поднели други накнадни захтев због неодлучивања о жалби због „ћутања администрације“ од 10. септембра 2019. године.
Решењем првостепеног органа број 2535/20-1 од 20. новембра 2020. године одбијен је као неоснован захтев подносилаца за исплату додатака на плату по наведеним основима за период од 27. јуна до 28. новембра 2006. године, док је у погледу захтева за исплату додатака на плату по наведеним основима за период од 28. новембра 2003. до 26. јуна 2006. године одређено да ће о њему бити накнадно одлучено. Наведеним решењем није одлучено о захтеву подносилаца уставне жалбе Иване Ћирковић, Горан а Петковић а и Виолете Тадић .
Подносиоци су у жалби изјављеној против наведеног првостепеног решења истакли да њиме није одлучено о захтеву троје наведених лица.
Решењем другостепеног органа број 120-01-777/2020-01 од 28. децембра 2020. године одбијена је жалба подносилаца изјављена против наведеног првостепеног решења.
Предмет се у погледу захтева за исплату додатака на плату по наведеним основима за период од 28. новембра 2003. до 26. јуна 2006. године налази у фази првостепеног решавања.
3.3. Када је у питању подносилац уставне жалбе С. Р , Уставни суд је констатовао следеће:
У захтеву од 28. децембра 2006. године, поводом кога се води оспорени поступак , као један од подносилаца захтева означен је С. П, а не С . Р , овде подносилац уставне жалбе.
У поступку у коме се извршава Одлука Уставног суда Уж-3287/2010 од 23. маја 2012. године, у пресуди Управног суда – Одељење у Новом Саду од 21. јуна 2018. године и у решењу другостепеног органа од 9. јула 2018. године као странка у поступку није означен подносилац уставне жалбе С. Р , већ С. П , који је као странка означен и у правним средствима поводом којих су донети наведени акти ; у решењу првостепеног органа од 20. новембра 2020. године као странка у поступку није означен ни подносилац уставне жалбе С. Р , нити С. П ; наведени подносилац уставне жалбе ниједном није тражио исправку поменутих аката уколико је сматрао да садрже очигледну грешку у његовом личном имену; у правним средствима није истакнуто да актима управних органа није одлучено о захтеву и жалбама подносиоца уставне жалбе С. Р ; наведени подносилац уставне жалбе једино је означен као странка у решењу Управног суда – Одељење у Новом Саду од 29. септембра 2020. године, којим је одбачена тужба због „двоструког ћутања управе“.
4. Одредбом члан 32. став 1. Устава, на чију се повреду позива у уставној жалби, утврђено је да свако има право да независан, непристрасан и законом већ установљен суд, правично и у разумном року, јавно расправи и одлучи о његовим правима и обавезама, основаности сумње која је била разлог за покретање поступка, као и о оптужбама против њега.
Одредбама Закона о општем управном поступку („Службени гласник РС“, бр. 18/16 и 95/18 - аутентично тумачење), које се примењују од 1. јуна 2017. године, прописано је: да се поступак води без одуговлачења и уз што мање трошкова по странку и другог учесника у поступку, али тако да се изведу сви докази потребни за правилно и потпуно утврђивање чињеничног стања (члан 9. став 2.); да ако другостепени орган нађе да ће недостатке првостепеног поступка брже и економичније отклонити првостепени орган, он ће својим решењем поништити првостепено решење и вратити предмет првостепеном органу на поновни поступак, да је у том случају, другостепени орган дужан да својим решењем укаже првостепеном органу у ком погледу треба допунити поступак, а првостепени орган је дужан у свему да поступи по другостепеном решењу и да, без одлагања, а најкасније у року од 30 дана од пријема предмета, донесе ново решење, да против новог решења странка има право на жалбу (члан 171. став 3.); да кад првостепени орган није издао решење у законом одређеном року, другостепени орган захтева да му првостепени орган саопшти зашто благовремено није издао решење, да ако другостепени орган нађе да првостепени орган није издао решење у законом одређеном року из оправданог разлога, продужава рок за издавање решења за онолико колико је трајао оправдани разлог, а најдуже за 30 дана (члан 173. став 1.); да ако другостепени орган нађе да не постоји оправдани разлог због кога решење није издато у законом одређеном року, он сам одлучује о управној ствари или налаже првостепеном органу да изда решење у року не дужем од 15 дана (став 2.); да ако првостепени орган поново не изда решење у року који је одредио другостепени орган, он сам одлучује о управној ствари (став 3.); да ако после почетка примене овог закона решење првостепеног органа буде поништено или укинуто, даљи поступак спроводи се према одредбама овог закона (члан 213. став 2.).
Одредбама Закона о управним споровима („Службени гласник РС“, број 111/09) прописано је: да у управном спору суд одлучује на основу закона и у разумном року, на подлози чињеница утврђених на усменој јавној расправи (члан 2.); да ако другостепени орган, у року од 60 дана од дана пријема жалбе или у законом одређеном краћем року, није донео решење по жалби странке против првостепеног решења, а не донесе га ни у даљем року од седам дана по накнадном захтеву странке поднетом другостепеном органу, странка по истеку тога рока може поднети тужбу због недоношења захтеваног акта (члан 19. став 1.).
5. Испитујући истакнуту повреду права на суђење у разумном року из члана 32. став 1. Устава, Уставни суд указује на то да управни поступак који је био правноснажно окончан пре изјављивања уставне жалбе од 9. јула 2010. године, поводом које је донета Одлука Уставног суда Уж-3287/2010 од 23. маја 2012. године, није део поступка који је пред Управним судом и управним органима уследио након што је Управном суду достављена наведена одлука Уставног суда, већ се ради о посебном поступку у коме се та одлука Суда извршава. Стога је Уставни суд истакнуту повреду права на суђење у разумном року у односу на подносиоце уставне жалбе из тачке 1. изреке (у даљем тексту: подносиоци) ценио само у периоду од 13. јуна 2012. године, када је Одлука Уставног суда Уж-3287/2010 од 23. маја 2012. године достављена Управном суду. Сагласно својој досадашњој пракси, Уставни суд је у оквиру наведеног периода, који траје девет година и четири месеца , управни поступак и управни спор, посматрао као јединствену целину.
Уставни суд је констатовао да је решењем првостепеног органа од 20 . новембра 2020. године, које је постало коначно, одбијен захтев подносилаца за исплату додатака на плату за период од 27. јуна до 28. новембра 2006. године, док о њиховом захтеву за исплату додатака на плату за период од 28. новембра 2003. до 26. јуна 2006. године још није одлучено и предмет се у том делу налази у фази првостепеног решавања.
Уставни суд је оценио да наведено трајање поступка, само по себи, указује да он није окончан у оквиру разумног рока. Међутим, имајући у виду да је појам разумне дужине трајања поступка релативна категорија која зависи од низа чинилаца, а, пре свега, од сложености правних питања и чињеничног стања у конкретном поступку, понашања подносиоца уставне жалбе, поступања управних органа, односно судова који воде поступак, као и значаја истакнутог права за подносиоца, Уставни суд је испитивао да ли су и у којој мери наведени критеријуми утицали на дуго трајање поступка.
У погледу значаја предмета поступка, Уставни суд налази да подносиоци уставне жалбе имају легитиман интерес да надлежни органи о њиховом захтеву одлуче у оквиру стандарда разумног рока, поготово због тога што се ради о потраживањима из радног односа и што се поступак води у извршењу Одлуке Уставног суда.
Уставни суд је оценио да овај предмет није чињенично и правно сложен, посебно ако се има у виду да су правна питања која се постављају у току поступка већ у довољној мери разјашњена у Одлуци Уставног суда Уж-3287/2010 од 23. маја 2012. године, заснованој на правном схватању овог суда израженом у Одлуци Уж-1530/2008 од 21. јануара 2010. године. Из наведених одлука Уставног суда произлази да подносиоцима за обављени рад на извршењу задатака преко пуног радног времена, рад ноћу и током државног или верског празника, у периоду до 30. јуна 2006. године не може бити ускраћено право на увећану зараду која им је у том случају припадала у складу са Законом о платама у државним органима и јавним службама („Службени гласник РС“, број 34/01), док би подносиоцима за период од 1. јула 2006. године припадало право на увећање плате уколико би се утврдило да им коефицијент за обрачун плате није увећан за 30 до 50% у односу на друге државне службенике.
Испитујући поступање надлежног суда и управних органа, Уставни суд је најпре нашао да је Управни суд пресуду, којом је поновио поступак по тужби завршен правноснажном пресудом тог суда од 12. марта 2010. године, донео тек након шест година од достављања наведене одлуке Уставног суда, иако је то био дужан да учини у року од 60 дана од дана достављања Одлуке, што је последица пропу штања Управног суда да одмах по пријему Одлуке Уставног суда формира предмет ради њеног извршења. Уставни суд је нашао да наставак поступка пред управним органима обележава значајно кашњење првостепеног органа са доношењем решења о захтеву подносилаца . Наиме, првостепени орган је решење од 20. новембра 2020. године , којим је одлучено само о мањем делу захтева подносилаца , донео тек након две године и 11 месеци по враћању предмета на поновни поступак , а не у року од 30 дана од дана пријема предмета, у смислу одредбе члана 171. став 3. Закона о општем управном поступку, нити у накнадном року од 15 дана по пријему решења од 4. фебруара 2019. године, како је наложио другостепени орган, у смислу одредбе члана 173. став 2. наведеног закона. При томе, о већем делу захтева подносилаца још није одлучено, већ је првостепени орган решењем од 20. новембра 2020. године само одредио да ће о томе накнадно одлучити. Уставни суд је утврдио да и другостепени орган значајно доприноси дугом трајању поступка тиме што о жалби подносилаца због „ћутања администрације“ од 18. јануара 2019. године , није одлучио у складу са законом. Наиме, другостепени орган је донео решење од 4. фебруара 2019. године, којим је само нал ожио првостепеном органу доношење решења у одређеном року, пропуштајући да, по истеку тог рока у коме првостепени орган из неоправданих разлога није дон ео решење, сам одлучи о управној ствари, у складу са одредбом члана 173. став 3. Закона о општем управном поступку.
Када је реч о понашању подносилаца уставне жалбе, Уставни суд је констатовао да су они изјавили жалбу због кашњења првостепеног органа са доношењем решења у извршењу другостепеног решења од 9. јула 2018. године. Како другостепени орган о тој жалб и није одлучио, већ је првостепеном орган у само одредио накнадни рок за доношење решења, који није поштован, подносиоци су након протека остављеног рока могли да поднесу тужбу због „двоструког ћутања управе“, у складу са одредбом члана 19. став 1. Закона о управним споровима. Уместо тога, подносиоци су, по истеку накнадног рока за доношење првостепеног решења, изјавили још две жалбе због истог, неоправданог „ћутања“ првостепеног органа, о којима другостепени орган такође није одлучио, због чега су поднели накнадни захтев за одлучивање о жалби, а тек су 13. маја 2020. године поднели тужбу због „двоструког ћутања управе“, која је одбачена због тога што уз њу нису приложени сви законом прописани докази. С обзиром на то да су подносиоци пропустили да поднесу уредну тужбу због „двоструког ћутања управе“, што су могли да учине још у марту 2019. године, и да тиме утичу на раније доношење одлуке о њиховом захтеву, о чијем већем делу још увек није одлучено, Уставни суд је закључио да подносиоци у периоду од две и по године нису користили правна средства за убрзање поступка, у складу са законом. Поред тога, Уставни суд је имао у виду да су подносиоци Ивана Ћирковић, Горан Петковић и Виолета Тадић у жалби против првостепеног решења од 20. новембра 2020. године истакли да је првостепени орган пропустио да одлучи о њиховом захтеву.
Уставноправна оцена поступка чије трајање је узето у обзир у овом предмету, заснована на пракси и критеријумима Уставног суда и Европског суда за људска права, потврђује да је повређено право подносилаца уставне жалбе на суђење у разумном року зајемчено чланом 32. став 1. Устава. Стога је Уставни суд, сагласно одредби члана 89. став 1. Закона о Уставном суду („Службени гласник РС“, бр. 109/07, 99/11, 18/13 - Одлука УС, 40/15 - др. закон и 103/15), усвојио уставну жалбу и одлучио као у првом делу тачке 1. изреке.
6. На основу одредбе члана 89. став 3. Закона о Уставном суду, Уставни суд је у тачки 2. изреке одлучио да се правично задовољење подносиоцима уставне жалбе због утврђене повреде права на суђење у разумном року оствари утврђењем права на накнаду нематеријалне штете сваком у износу од по 700 евра, у динарској противвредности по средњем курсу Народне банке Србије на дан исплате, на терет буџетских средстава - раздео Министарства правде, у року од четири месеца од дана достављања ове одлуке Министарству, сагласно одредби члана 1. Закона о допуни Закона о Уставном суду ("Службени гласник РС", број 103/15).
Приликом одлучивања о висини накнаде нематеријалне штете коју су подносиоци уставне жалбе претрпели због учињене повреде права, Уставни суд је ценио све околности од значаја за њено утврђење у конкретном случају. Уставни суд је посебно ценио дужину трајања управног поступка, дуг период неактивности Управног суда, споро и неефикасно поступање управних органа, пропуштање подносилаца да у периоду од две и по године користе правна средства за убрзање поступка у складу са законом, животни стандард државе и чињеницу да ће досуђена накнада бити много брже исплаћена на националном нивоу, него што је то случај ако о предмету одлучује Европски суд за људска права.
Поред тога, Уставни суд је имао у виду новију праксу Европског суда за људска права изражену у одлукама Синђелић и други против Србије, од 19. септембра 2019. године (представка број 7129/15) и Стојановић и други против Србије, од 14. јануара 2021. године (представка број 19322/18), које се односе на питање висине накнаде нематеријалне штете досуђене због повреде права на суђење у разумном року у управним поступцима који се, као и оспорени поступак, воде поводом захтева полицијских службеника за исплату додатака на плату. Европски суд је одбацио наведене представке, уз оцену да подносиоци представки више немају права да тврде да су жртве у смислу члана 34. Европске конвенције за заштиту људских права и основних слобода, јер је Уставни суд утврдио повреду права на суђење у разумном року и доделио подносиоцима ближе означене новчане износе на име накнаде нематеријалне штете, који су нижи од износа које је додељивао Европски суд, али су ипак разумни услед великог броја подносилаца представки и прилично ограниченог значаја предмета поступка.
7. На основу одредбе члана 89. став 2. Закона о Уставном суду, Уставни суд је у тачки 3. изреке наложио надлежним органима да предузму све неопходне мере како би се предметни поступак окончао у најкраћем року .
8. У погледу дела уставне жалбе којим је оспорено трајање поступка покренутог поводом захтева подносилаца од 28. децембра 2006. године, који је правноснажно окончан доношењем пресуде Управног суда У. 9912/10 (2009) од 12. марта 2010. године, Уставни суд је констатовао да је одредбом члана 84. став 1. Закона о Уставном суду прописано да се уставна жалба може изјавити у року од 30 дана од дана достављања појединачног акта, односно од дана предузимања радње којом се повређује или ускраћује људско или мањинско право и слобода зајемчена Уставом.
Уставни суд је констатовао да је пресуда Управног суда У. 9912/10 (2009) од 12. марта 2010. године достављена пуномоћнику подносилаца уставне жалбе свакако пре 9. јула 2010. године, када је против наведене пресуде поднета уставна жалба у предмету Уж-3287/2010.
Полазећи од наведеног, а имајући у виду да је уставн а жалба изјављен а 7. новембра 2018. године, Уставни суд је, сагласно одредби члана 36. став 1. тачка 2) Закона о Уставном суду, уставну жалбу у овом делу одбацио као неблаговремену, јер је изјављена после истека рока из члана 84. став 1. Закона, решавајући као у другом делу тачке 1. изреке.
9. У погледу дела уставне жалбе којим је оспорено трајање поступка по уставној жалби у предмету Уж-3287/2010, Уставни суд указује на то да из одредбе члана 170. Устава произлази да је Уставни суд у поступку по уставној жалби надлежан једино да испитује постојање повреда или ускраћивања Уставом зајемчених права и слобода до којих је дошло актима и радњама државних органа или организација којима су поверена јавна овлашћења, што, по природи ствари, искључује могућност да се уставном жалбом оспоравају акти или радње Уставног суда. Стога је Уставни суд утврдио да је уставна жалба у овом делу недопуштена, због чега ју је одбацио, сагласно одредби члана 36. став 1. тачка 7) Закона о Уставном суду, решавајући као у другом делу тачке 1. изреке.
10. Разматрајући уставну жалбу подносиоца С. Р . због повреде права на суђење у разумном року у поступку у коме се извршава Одлука Уставног суда Уж-3287/2010 од 23. маја 2012. године, Уставни суд је констатовао да наведени подносилац није поднео захтев који је предмет конкретног поступка и да је једино у решењу Управног суда – Одељење у Новом Саду од 29. септембра 2020. године, којим је одбачена тужба због „двоструког ћутања управе“ , означен као странка у поступку чије је трајање овде цењено. У захтеву и другим актима управних органа и Управног суда као странка је, уместо подносиоца уставне жалбе С. Р, означен С. П , док у решењу првостепеног органа од 20. новембра 2020. године није означено ниједно од наведених лица.
Имајући у виду да наведени подносилац уставне жалбе ниједном није тражи о исправку аката управних органа и Управног суда уколико је сматра о да садрже очигледну грешку у његовом личном имену, нити је у правним средствима истицано да су управни органи пропустили да одлуче о захтеву и жалбама тог подносиоца, Уставни суд је одбацио уставну жалбу подносиоца С. Р , сагласно одредби члана 36. став 1. тачка 7) Закона о Уставном суду, јер нису испуњене Уставом и Законом утврђене претпоставке за вођење поступка, решавајући као у тачки 4. изреке.
11. Полазећи од свега изложеног, Уставни суд је, на основу одредаба члана 42б став 1. тачка 1), члана 45. тачка 9) и члана 46. тачка 9) Закона о Уставном суду, као и члана 89. Пословника о раду Уставног суда („Службени гласник РС“, број 103/13), донео Одлуку као у изреци.
ПРЕДСЕДНИК ВЕЋА
Снежана Марковић, с.р.