Уставни суд, Велико веће, у саставу: председник Суда Снежана Марковић, председник Већа и судије Весна Илић Прелић, др Драгана Коларић, др Тамаш Корхец (Korhecz Tamás), др Јован Ћирић, Гордана Ајншпилер Поповић, др Владан Петров и др Наташа Плавшић , чланови Већа, у поступку по уставној жалби М. М . и М . Г, об ојице из Крупња, М . А, Б . М, Р . М, Д . М, Н . В, Н . П, М . Р, Д . А, С . Ф, С . П . Г, Ј. Ф, А . А, М . Ј . и М . С, свих из Љубовије, М. И . из села Црнча, општина Љубовија, и Р . Л . из села Горња Љубовиђа, општина Љубовија, на основу члана 167. став 4. у вези са члан ом 170. Устава Републике Србије, на седници Већа одржаној 18. новембра 2021. године, донео је
О Д Л У К У
1. Усваја се уставна жалба М. М, М . Г, М . А, Б . М, Р . М, Д . М, Н . В, Н . П, М . Р, С . Ф, С . П . Г, Ј . Ф, А . А, М . Ј, М . С, М . И . и Р . Л . и утврђује да је у управном поступку који се води пред Министарством унутрашњих послова – Дирекција полиције - Полицијска управа у Шапцу у предмету број 120-1636/21, подносиоцима уставне жалбе повређено право на суђење у разумном року, зајемчено одредбом члана 32. став 1. Устава Републике Србије , док се у преосталом делу уставна жалба тих подносилаца одбацује.
2. Утврђује се право подносилаца уставне жалбе из тачке 1. изреке на накнаду нематеријалне штете сваком у износу од по 950 евра, у динарској противвредности по средњем курсу Народне банке Србије на дан исплате. Накнада се исплаћује на терет буџетских средстава - раздео Министарства правде, у року од четири месеца од дана достављања ове одлуке Министарству.
3. Налаже се надлежним органима да предузму све неопходне мере како би се поступак из тачке 1. окончао у најкраћем року.
4. Одбацује се уставна жалба Д. А . изјављена због повреде права на суђење у разумном року, зајемченог одредбом члана 32. став 1. Устава Републике Србије , у управном поступку који се води пред Министарством унутрашњих послова – Дирекција полиције - Полицијска управа у Шапцу у предмету број 120-1636/21.
О б р а з л о ж е њ е
1. М. М . из Крупња и остала лица наведена у уводу и у тач. 1. и 4. изреке поднели су Уставном суду, 8. маја 2018. године, преко пуномоћника Ј. М, адвоката из Ваљева, уставну жалбу , допуњену поднесцима од 25. јуна и 12. децембра 2019. године, 8. јуна 2020. и 3. фебруара 2021. године, због повреде права на суђење у разумном року, као елемента права на правично суђење, зајемченог одредбом члана 32. став 1. Устава Републике Србије, у „у поступцима који су вођени пред Министарством унутрашњих послова – Дирекција полиције – Полицијска управа у Шапцу у предметима бр. 120-24/2008 и 120-2511/18 , Жалбеном комисијом Владе у предметима бр. 120-01- 86/2008-01 и 120-01-169/2018-01 , Управним судом у предметима У. 3902/10 (2008) , У. 8760/12 и У. 15738/13, Уставним судом у предмету Уж-3218/2010 и у поступку који је у време изјављивања ове уставне жалбе вођен пред Жалбеном комисијом Владе у предмету број 120-01-1081/2018-01“. Уставни суд је констатовао да се уставном жалбом оспорава трајање поступка који је вођен до доношења пресуде Управног суда У. 3902/10 (2008) од 2 3. јуна 2010. године, којом је исти био правноснажно окончан, поступка по уставној жалби у предмету Уж-3218/2010 и поступка који се води у извршењу Одлуке Уставног суда Уж-3218/2010 од 23. маја 2012. године.
У уставној жалби и њеним допунама је детаљно описан ток поменутих поступака, уз навођење разлога који се односе на сложеност предмета, поступање надлежних управних органа и суда, као и на понашање подносилаца.
Предложено је да Уставни суд утврди повреду права на суђење у разумном року, наложи окончање поступка и утврди право подносилаца на накнаду нематеријалне штете због повреде права на суђење у разумном року сваком у износу од по 2.000 евра у динарској противвредности по средњем курсу Народне банке Србије на дан исплате.
2. Сагласно одредби члана 170. Устава Републике Србије, којом је уставна жалба установљена као посебно и изузетно правно средство за заштиту Уставом зајемчених људских и мањинских права, Уставни суд је у поступку по уставној жалби надлежан искључиво да испитује постојање повреде или ускраћивања зајемчених права и слобода, те стога и наводи уставне жалбе морају, са становишта Уставом утврђене садржине означеног права или слободе, очигледно указивати на његову повреду или ускраћивање.
У поступку пружања уставносудске заштите, поводом испитивања основаности уставне жалбе у границама истакнутог захтева, Уставни суд утврђује да ли је у поступку одлучивања о правима и обавезама подносиоца уставне жалбе повређено или ускраћено његово Уставом зајемчено право или слобода.
3. Уставни суд је, у спроведеном поступку , из списа предмета Министарствa унутрашњих послова – Дирекција полиције - Полицијска управа у Шапцу број 120-1636/21 и целокупне документације приложене уз уставну жалбу и њене допуне, утврдио следеће чињенице и околности од значаја за одлучивање у овој уставносудској ствари:
3.1. Подносиоци уставне жалбе из тачке 1. изреке (у даљем тексту: подносиоци уставне жалбе) су 19. септембра 2006. године Министарству унутрашњих послова – Дирекција полиције - Полицијска управа у Шапцу (у даљем тексту: првостепени орган) поднели захтев за исплату додатака на плату по основу прековременог, ноћног и рада на дане државних и верских празника, који нису исплаћени у последње три године до подношења захтева.
Поступак који је покренут и вођен поводом наведеног захтева је правноснажно окончан пресудом Управног суда У. 3902/10 (2009) од 23. јуна 2010. године, којом је одбијена тужба подносилаца.
Марко Мијатовић, овде подносилац уставне жалбе, је поднео Уставном суду 6. јула 2010. године уставну жалбу против означене пресуде. Одлуком Уставног суда Уж-3218/2010 од 23. маја 2012. године, у првом делу тачке 1. изреке, усвојена је наведена уставна жалба и утврђено да је том пресудом повређено право подносиоца на правично суђење зајемчено одредбом члана 32. став 1. Устава Републике Србије, те је, у тачки 2. изреке, наложено Управном суду да у року од 60 од дана достављања Одлуке понови поступак по тужби подносиоца поднетој против решења Жалбене комисије Владе број 120-01-86/2008-01 од 5. маја 2008. године. У тачки 3. изреке одређено је да одлука има правно дејство и према лицима која нису поднела уставну жалбу, а налазе се у истој правној ситуацији, сагласно одредби члана 87. Закона о Уставном суду. Наведена одлук а Уставног суда достављена је 20. јуна 2012. године Управном суду.
3.2. Поступајући у извршењу Одлуке Уставног суда, Управни суд је, на седници одржаној 25. априла 2013. године, донео пресуду У. 8760/12, којом је уважена тужба подносилаца и поништено другостепено решење од 5. маја 2008. године.
Другостепени орган је, у извршењу наведене пресуде Управног суда, донео решење број 120-01-304/2013-01 од 17. јуна 2013. године, којим је усвојена жалба подносилаца, поништено решење првостепеног органа број 120-24 од 24. марта 2008. године и предмет враћен првостепеном органу на поновни поступак.
Решењем првостепеног органа број 120-25/2013 од 9. августа 2013. године одбијен је као неоснован захтев подносилаца, док је решењем другостепеног органа број 120-01-459/2013-01 од 30. августа 2013. године одбијена жалба подносилаца изјављена против наведеног првостепеног решења.
Пресудом Управног суда – Одељење у Новом Саду У. 15738/13 од 4. децембра 2015. године уважена је тужба подносилаца, поништено наведено другостепено решење и предмет враћен надлежном органу на поновно одлучивање.
Другостепени орган је, у поступку извршења наведене пресуде Управног суда, поништио првостепено решење од 9. августа 2013. године и предмет вратио на поновни поступак.
У даљем току поступка, решења првостепеног органа број 120-25/2016 од 8. фебруара 2016. године, број 120-25/2016 од 3. јуна 2016. године, број 120-6739/16 од 30. септембра 2016. године, број 120-633/17 од 2 3. јануара 2017. године, број 120-2906/17 од 27 . априла 2017. године, број 120-5372/17 од 22. августа 2017. године, број 120-6741/17 од 23. октобра 2017. године, број 120-78/18 од 3. јануара 2018. године, број 120-2511/18 од 16. априла 2018. године, број 120-4980/18 од 18. јула 2018. године, број 120- 7380/18 од 5. новембра 2018. године, број 120-2386/19 од 6. маја 2019. године, број 120-4782/19 од 10. августа 2019. године, број 120-6470/19 од 22. новембра 2019. године, број 120-1032/20 од 21. фебруара 2020. године и број 120-2802/20 од 18. јуна 2020. године, поништена су решењима другостепеног органа број 120-01-76/2016-01 од 28. марта 2016. године, број 120-01-776/2016-01 од 1. септембра 2016. године, број 120-01-1402/2016-01 од 20. децембра 2016. године, број 120-01-233/2017-01 од 14. марта 2017. године, број 120-01-388/2017-01 од 30. маја 2017. године, број 120-01-680/2017-01 од 29. септембра 2017. године, број 120-01-797/2017-01 од 8. децембра 2017. године, број 120-01-169/2018-01 од 22. фебруара 2018. године, број 120-01-1081/2018-01 од 11. јуна 2018. године, број 120-01-1227/2018-01 од 28. септембра 2018. године, број 120-01-910/2019-01 од 28. марта 2019. године, број 120-01-2269/2019-01 од 5. јула 2019. године, број 120-01-2552/2019-01 од 11. октобра 2019. године, број 120-01-30/2020-01 од 15. јануара 2020. године, број 120-01-242/2020-01 од 21. маја 2020. године и број 120-01-382/2020-01 од 10. августа 2020. године, којима су усвојене жалбе подносилаца и предмет враћен првостепеном органу на поновни поступак.
Решењем првостепеног органа број 120-5649/20 од 27. новембра 2020. године одбијен је као неоснован захтев подносилаца за исплату додатака на плату по наведеним основима за период од 1. јула до 8. августа 2006. године, док је у погледу захтева за исплату додатака на плату по наведеним основима за период од 8. августа 2003. до 26. јуна 2006. године одређено да ће о њему бити накнадно одлучено.
Решењем другостепеног органа број 120-01-20/2021-01 од 19. јануара 2021. године одбијена је жалба подносилаца изјављена против наведеног првостепеног решења.
Допунским решењем првостепеног орган а број 120-1636/21 од 31. марта 2021. године: у тачки 1. диспозитива, допуњено је решење тог органа од 27. новембра 2020. године ; у тачки 2. диспозитива, утврђено је право подносилаца уставне жалбе на додатке на плату по наведеним основима за период од 8. августа 2003. до 26. јуна 2006. године; у тачки 3. диспозитива, упућени су подносиоци да евентуално потраживање по основу утврђеног права остваре пред судовима опште надлежности, као стварно надлежним за поступање у овој правној ствари, у складу са општим правилима облигационог права; у тач. 4. и 5. диспозитива, одлучено је о захтеву подносилаца за накнаду трошкова управног поступка.
Решењем другостепеног органа број 120-01-256/2021-01 од 24. маја 2021. године усвојена је жалба подносилаца и поништена тачка 3. диспозитива допунског решења првостепеног органа од 31. марта 2021. године, те је предмет у том делу враћен на поновни поступак.
3.3. Решењем Уставног суда Уж-1831/2013 од 3. октобра 2013. године одбачена је као неблаговремена уставна жалба подносилаца у делу у коме је изјављена због повреде права на суђење у разумном року у управном поступку који је вођен пред Министарством унутрашњих послова – Дирекција полиције – Полицијска управа у Шапцу у предмету број 120-24/08, а који је правноснажно окончан пресудом Управног суда У. 3902/10 (2009) од 23. јуна 2010. године, док је уставна жалба у делу у коме је изјављена због повреде права на суђење у разумном року у поступку извршења Одлуке Уставног суда Уж-3218/2010 од 23. маја 2012. године одбачена јер нису биле испуњене Уставом утврђене претпоставке за вођење поступка, имајући у виду кратак временски период који је протекао од доношења Одлуке Уставног суда Уж-3218/2010.
3.4. Када је у питању подноситељка уставне жалбе Драгица Антонић, Уставни суд је констатовао следеће:
Решењем Основног суда у Лозници – Судска јединица у Љубовији О. 790/14 од 24. септембра 2014. године за законског наследника на заоставштини иза пок. И . А , бившег из Љубовије , који је преминуо 15. фебруара 2014. године, оглашена је супруга оставиоца Д . А , овде подноситељка уставне жалбе.
Адвокат Ј. М . је, као пуномоћник подноситељке уставне жалбе Д. А , поднеском од 4. маја 2018. године обавестила другостепени орган , пре доношења решења тог органа број 120-01-1081/2018-01 од 11. јуна 2018. године, да је И . А , који је био странка у поступку, преминуо и да је његов законски наследник Д. А, која као његов правни следбеник ступа у својству странке у конкретни управни поступак, прилажући пуномоћје од 23. априла 2018. године.
Решењима управних органа донетим у наставку поступка и даље је одлучивано о захтеву и жалбама сада пок. Ивана Антонића, који је и даље у жалбама у управном поступку означаван као странка , док подноситељка уставне жалбе Драгица Антонић ни једном није означена као странка у решењима управних органа , нити је због тога користила одговарајућа правна средства.
4. Одредбом члан 32. став 1. Устава, на чију се повреду позива у уставној жалби, утврђено је да свако има право да независан, непристрасан и законом већ установљен суд, правично и у разумном року, јавно расправи и одлучи о његовим правима и обавезама, основаности сумње која је била разлог за покретање поступка, као и о оптужбама против њега.
Одредбама Закона о општем управном поступку („Службени гласник РС“, бр. 18/16 и 95/18 - аутентично тумачење), које се примењују од 1. јуна 2017. године, прописано је: да се поступак води без одуговлачења и уз што мање трошкова по странку и другог учесника у поступку, али тако да се изведу сви докази потребни за правилно и потпуно утврђивање чињеничног стања (члан 9. став 2.); да другостепени орган сам или преко првостепеног или замољеног органа допуњава поступак ако нађе да је чињенично стање погрешно или непотпуно утврђено или понавља цео поступак или његов део ако нађе да је учињена повреда правила поступка која је утицала на законитост и правилност побијаног решења, да у том случају другостепени орган поништава побијано решење и сам одлучује о управној ствари ако нађе да се на основу чињеница утврђених у допуњеном поступку мора решити друкчије него што је решена првостепеним решењем (члан 171. став 2.); да ако другостепени орган нађе да ће недостатке првостепеног поступка брже и економичније отклонити првостепени орган, он ће својим решењем поништити првостепено решење и вратити предмет првостепеном органу на поновни поступак, да је у том случају, другостепени орган дужан да својим решењем укаже првостепеном органу у ком погледу треба допунити поступак, а првостепени орган је дужан у свему да поступи по другостепеном решењу и да, без одлагања, а најкасније у року од 30 дана од пријема предмета, донесе ново решење, да против новог решења странка има право на жалбу (став 3.); да ће по поништавању побијаног решења другостепени орган проследити предмет на поновни поступак првостепеном органу, само ако је потребно да се у тој управној ствари донесе ново решење (став 4.); да ако после почетка примене овог закона решење првостепеног органа буде поништено или укинуто, даљи поступак спроводи се према одредбама овог закона (члан 213. став 2.). У основи истоветне одредбе биле су садржане и у Закону о општем управном поступку („Службени лист СРЈ“, бр. 33/97 и 31/01 и „Службени гласник РС“, број 30/10), које су се примењивале до 31. маја 2017. године.
5. Испитујући истакнуту повреду права на суђење у разумном року из члана 32. став 1. Устава, Уставни суд указује на то да управни поступак који је био правноснажно окончан пре изјављивања уставне жалбе од 6. јула 2010. године, поводом које је донета Одлука Уставног суда Уж-3218/2010 од 23. маја 2012. године, није део поступка који је пред Управним судом и управним органима уследио након што је Управном суду достављена наведена одлука Уставног суда, већ се ради о посебном поступку у коме се та одлука Суда извршава. Стога је Уставни суд истакнуту повреду права на суђење у разумном року ценио само у периоду од достављања Одлуке Уставног суда Уж-3218/2010 од 23. маја 2012. године Управном суду, односно од 20. јуна 2012. године. Сагласно својој устаљеној пракси, Уставни суд је у оквиру наведеног периода, који траје девет година и пет месеци, управни поступак и управни спор, посматрао као јединствену целину.
Уставни суд је констатовао да је допунским решењем првостепеног органа од 31. марта 2021. године подносиоцима уставне жалбе утврђено право на додатке на плату по наведеним основима за период од 8. августа 2003. до 26. јуна 2006. године, али није одлучено о њиховом захтеву за исплату додатака на плату за наведени период, који износи нешто дуже од две године и десет месеци и чини највећи део периода од три године за који су тражили исплату. Предмет се у том делу налази у фази првостепеног решавања. Захтев подносилаца за исплату додатака на плату за период од 1. јула до 8. августа 2006. године, односно за нешто дуже од једног месеца, одбијен је коначним решењем првостепеног органа од 27. новембра 2020. године.
Уставни суд је оценио да наведено трајање поступка, само по себи, указује да он није окончан у оквиру разумног рока. Међутим, имајући у виду да је појам разумне дужине трајања поступка релативна категорија која зависи од низа чинилаца, а, пре свега, од сложености правних питања и чињеничног стања у конкретном поступку, понашања подносиоца уставне жалбе, поступања управних органа, односно судова који воде поступак, као и значаја истакнутог права за подносиоца, Уставни суд је испитивао да ли су и у којој мери наведени критеријуми утицали на дуго трајање поступка.
У погледу значаја предмета поступка, Уставни суд налази да подносиоци уставне жалбе имају легитиман интерес да надлежни органи о њиховом захтеву у целини одлуче у оквиру стандарда разумног рока, поготово због тога што се ради о потраживањима из радног односа и што се поступак води у извршењу Одлуке Уставног суда.
Уставни суд је оценио да овај предмет није чињенично и правно сложен, посебно ако се има у виду да су правна питања која се постављају у току поступка већ у довољној мери разјашњена у Одлуци Уставног суда Уж-3218/2010 од 23. маја 2012. године, заснованој на правном схватању овог суда израженом у Одлуци Уж-1530/2008 од 21. јануара 2010. године. Из наведених одлука Уставног суда произлази да подносиоцима уставне жалбе за обављени рад на извршењу задатака преко пуног радног времена, рад ноћу и током државног или верског празника, у периоду од 8. августа 2003. до 30. јуна 2006. године не може бити ускраћено право на увећану зараду која им је у том случају припадала у складу са Законом о платама у државним органима и јавним службама („Службени гласник РС“, број 34/01), док је за период од 1. јула до 8. августа 2006. године одлучено да подносиоцима не припада право на увећање плате, јер је утврђено да им је коефицијент за обрачун плате у том периоду увећан за више од 30% у односу на друге државне службенике, те су остварили право на увећану зараду у складу са чланом 147. став 1. раније важећег Закона о полицији.
Испитујући поступање надлежног суда и управних органа, Уставни суд је најпре нашао да је Управни суд поновио поступак по тужби и донео пресуду након десет месеци од достављања наведене одлуке Уставног суда, иако је то био дужан да учини у року од 60 дана од дана достављања Одлуке. Уставни суд је констатовао да је у наставку поступка донето 19 решења првостепеног органа , 21 решење другостепеног органа и још једна пресуда Управног суда . Из тога се јасно може уочити да посматрани поступак обележава континуирано враћање предмета на поновно решавање првостепеном органу, који не поступа по примедбама из другостепених решења. У таквим околностима, другостепени орган је пропустио да допуни поступак и отклони недостатке сам или преко првостепеног органа или замољеног органа, те да ако нађе да се на основу чињеница утврђених у допуњеном поступку управна ствар мора решити друкчије него што је решена првостепеним решењем, својим решењем поништи првостепено решење и сам реши управну ствар, у смислу одредаба члана 232. став 1. раније важећег Закона о општем управном поступку и члана 171. став 2. важећег Закона о општем управном поступку. С тим у вези, Уставни суд указује на став Европског суда за људска права, да понављање истих налога нижестепеном органу у оквиру једног поступка указује на недостатке у процесном систему (ЕСЉП, пресуда Wierciszewska против Пољске, број представке 41431/98, од 25. новембра 2003. године, став 46.). Уставни суд је посебно имао у виду да је првостепени орган, након што је поништено 17 решења тог органа, којима је у целини био одбијен захтев подносилаца, донео допунско решење од 31. марта 2021. године, којим је подносиоцима утврђено право на тражене додатке на плату за период од 8. августа 2003. до 26. јуна 2006. године, али није одлучено о њиховом захтеву за исплату тих додатака. Управни суд је другу пресуду о тужби подносилаца у поступку извршења Одлуке Уставног суда донео након две године и два месеца, чиме је такође допринео неразумном трајању конкретног поступка.
Када је у питању понашање подносилаца уставне жалбе, Уставни суд је нашао да жалба и тужба због „ћутања управе“ нису намењене за исправљање поменутог недостатка управног поступка, те подносиоци нису могли допринети да оспорени поступак у коме се извршава Одлука Уставног суда краће траје.
Уставноправна оцена поступка чије трајање је узето у обзир у овом предмету, заснована на пракси и критеријумима Уставног суда и Европског суда за људска права, потврђује да је у управном поступку који се води пред Министарством унутрашњих послова – Дирекција полиције – Полицијска управа у Шапцу у предмету број 120-1636/21 повређено право подносилаца уставне жалбе на суђење у разумном року зајемчено одредбом члана 32. став 1. Устава. Стога је Уставни суд, сагласно одредби члана 89. став 1. Закона о Уставном суду („Службени гласник РС“, бр. 109/07, 99/11, 18/13 - Одлука УС, 40/15 - др. закон и 103/15), усвојио уставну жалбу у овом делу и одлучио као у првом делу тачке 1. изреке.
6. На основу одредбе члана 89. став 3. Закона о Уставном суду, Уставни суд је одлучио да се правично задовољење подносиоцима уставне жалбе због утврђене повреде права на суђење у разумном року оствари утврђењем права на накнаду нематеријалне штете сваком у износу од по 950 евра, у динарској противвредности по средњем курсу Народне банке Србије на дан исплате, на терет буџетских средстава - раздео Министарство правде, у року од четири месеца од дана достављања ове одлуке Министарству, сагласно одредби члана 1. Закона о допуни Закона о Уставном суду ("Службени гласник РС", број 103/15).
Приликом одлучивања о висини накнаде нематеријалне штете коју су подносиоци уставне жалбе претрпели због учињене повреде права, Уставни суд је ценио све околности од значаја за њено утврђење у конкретном случају. Уставни суд је посебно ценио дужину трајања управног поступка, неефикасно поступање управних органа, животни стандард државе и чињеницу да ће досуђена накнада бити много брже исплаћена на националном нивоу, него што је то случај ако о предмету одлучује Европски суд за људска права.
Поред тога, Уставни суд је имао у виду новију праксу Европског суда за људска права изражену у одлукама Синђелић и други против Србије. од 19. септембра 2019. године (број представке 7129/15) и Стојановић и други против Србије, од 14. јануара 2021. године (број представке 19322/18), које се односе на питање висине накнаде нематеријалне штете досуђене због повреде права на суђење у разумном року у управним поступцима који се, као и оспорени поступак, воде поводом захтева полицијских службеника за исплату додатака на плату. Европски суд је одбацио наведене представке, уз оцену да подносиоци представки више немају права да тврде да су жртве у смислу члана 34. Европске конвенције за заштиту људских права и основних слобода, јер је Уставни суд утврдио повреду права на суђење у разумном року и доделио подносиоцима ближе означене новчане износе на име накнаде нематеријалне штете, који су нижи од износа које је додељивао Европски суд, али су ипак разумни услед великог броја подносилаца представки и прилично ограниченог значаја предмета поступка.
7. На основу одредбе члана 89. став 2. Закона о Уставном суду, Уставни суд је у тачки 3. изреке наложио надлежним органима да предузму све неопходне мере како би се предметни поступак окончао у најкраћем року .
8. Разматрајући уставну жалбу подносилаца у делу у коме је оспорено трајање поступка који је вођен пред Министарством унутрашњих послова – Дирекција полиције – Полицијска управа у Шапцу у предмету број 120-24/08, а који је правноснажно окончан пресудом Управног суда У. 3902/10 (2009) од 23. јуна 2010. године, Уставни суд је констатовао да је Решењем Уж-1831/2013 од 3. октобра 2013. године већ одбацио као неблаговремену уставну жалбу подносилаца изјављену због повреде права на суђење у разумном року у том поступку. Самим тим, Уставни суд налази да је наведеним решењем одлучио о делу захтева који су подносиоци поставили и у овој уставној жалби.
Полазећи од изнетог, а имајући у виду да се према одредби члана 8. став 1. Закона о Уставном суду на питања поступка пред Уставним судом која нису уређена овим законом сходно примењују одредбе одговарајућих процесних закона, због чега се сходно примењују одредбе Закона о парничном поступку („Службени гласник РС“, бр. 72/11, 49/13 - Одлука УС, 74/13 - Одлука УС, 55/14, 87/18 и 18/20), чијом одредбом члана 294. став 1. тачка 4) је прописано да суд доноси решење којим се тужба одбацује ако утврди да је ствар правноснажно пресуђена, Уставни суд је у том делу одбацио уставну жалбу подносилаца као недозвољену, сагласно одредби члана 36. став 1. тачка 7) Закона о Уставном суду, јер не постоје Уставом и законом утврђене претпоставке за вођење поступка, решавајући као у другом делу тачке 1. изреке.
9. У погледу дела уставне жалбе којим је оспорено трајање поступка по уставној жалби у предмету Уж-3218/2010, Уставни суд указује на то да из одредбе члана 170. Устава произлази да је Уставни суд у поступку по уставној жалби надлежан једино да испитује постојање повреда или ускраћивања Уставом зајемчених права и слобода до којих је дошло актима и радњама државних органа или организација којима су поверена јавна овлашћења, што, по природи ствари, искључује могућност да се уставном жалбом оспоравају акти или радње Уставног суда. Стога је Уставни суд утврдио да је уставна жалба у овом делу недопуштена, због чега ју је одбацио, сагласно одредби члана 36. став 1. тачка 7) Закона о Уставном суду, решавајући као у другом делу тачке 1. изреке.
10. Разматрајући уставну жалбу подноситељке Д. А, Уставни суд је констатовао да је она поднеском од 4. маја 2018. године обавестила другостепени орган да ступа у својству странке у конкретни управни поступак као правни следбеник пок. Ивана Антонића , који је био странка у поступку. Међутим, наведена подноситељка уставне жалбе ни једном није означена као странка у решењима управних органа донетим у наставку конкретног поступка, нити је због тога користила правна средства.
Полазећи од изложеног, Уставни суд је одбацио уставну жалбу подноситељке Драгице Антонић, сагласно одредби члана 36. став 1. тачка 7) Закона о Уставном суду, јер нису испуњене Уставом утврђене претпоставке за вођење поступка, решавајући као у тачки 4. изреке.
11. Полазећи од свега изложеног, Уставни суд је, на основу одредаба члана 42б став 1. тачка 1), члана 45. тачка 9) и члана 46. тачка 9) Закона о Уставном суду, као и члана 89. Пословника о раду Уставног суда („Службени гласник РС“, број 103/13), донео Одлуку као у изреци.
ПРЕДСЕДНИК ВЕЋА
Снежана Марковић, с.р.