Уставни суд у саставу: председник др Боса Ненадић и судије др Оливера Вучић, др Марија Драшкић, Весна Илић Прелић, др Агнеш Картаг Одри, Катарина Манојловић Андрић, др Драгиша Слијепчевић, др Драган Стојановић и Предраг Ћетковић, у поступку по уставној жалби Владимира Шафара из Београда, на основу члана 167. став 4. у вези члана 170. Устава Републике Србије, на седници одржаној 1. октобра 2009. године, донео је
О Д Л У К У
Одбија се као неоснована уставна жалба Владимира Шафара изјављена против решења Врховног суда Србије Рев. 1303/07 од 13. фебруара 2008. године.
О б р а з л о ж е њ е
1. Владимир Шафар из Београда поднео је Уставном суду 19. јуна 2008. године благовремену и допуштену уставну жалбу, а 23. септембра 2008. године и допуну уставне жалбе против решења Врховног суда Србије Рев. 1303/07 од 13. фебруара 2008. године. Наводи да је Врховни суд Србије, одбацујући као недозвољену ревизију коју је лично поднео, повредио његово право на једнаку правну заштиту и на правно средство гарантовано одредбама 36. Устава, као и уставно начело забране дискриминације из члана 21. Устава. Ово из разлога што сматра да је као социјално угрожено лице, које није било у могућности да ангажује адвоката за подношење ревизије Врховном суду, оспореним решењем доведен у неравноправан положај пред законом.
2. Према члану 170. Устава Републике Србије, уставна жалба се може изјавити против појединачних аката или радњи државних органа или организација којима су поверена јавна овлашћења, а којима се повређују или ускраћују људска или мањинска права и слободе зајемчене Уставом, ако су исцрпљена или нису предвиђена друга правна средства за њихову заштиту.
Одредбом члана 84. став 1. Закона о Уставном суду ("Службени гласник РС", број 109/07) прописано је да се уставна жалба може изјавити у року од 30 дана од дана достављања појединачног акта, односно од дана предузимања радње којом се повређује или ускраћује људско или мањинско право и слобода зајемчена Уставом.
Одредбама члана 36. Устава на чију повреду подносилац уставне жалбе указује, утврђено је да се јемчи једнака заштита права пред судовима и другим државним органима, имаоцима јавних овлашћења и органима аутономне покрајине и јединица локалне самоуправе и да свако има право на жалбу или друго правно средство против одлуке којом се одлучује о његовом праву, обавези или на закону заснованом интересу. Одредбама члана 21. Устава утврђено је да су пред Уставом и законом сви једнаки и да свако има право на једнаку законску заштиту, без дискриминације (ст. 1.и 2.).
У поступку пружања уставносудске заштите поводом испитивања основаности уставне жалбе у границама истакнутог захтева, Уставни суд утврђује да ли је у поступку одлучивања о правима и обавезама подносиоца уставне жалбе повређено његово Уставом зајемчено право или слобода.
3. Уставни суд је у спроведеном поступку извршио увид у оспорено решење и документацију приложену уз уставну жалбу и утврдио да је Врховни суд Србије, одлучујући о поднетој ревизији тужиоца - овде подносиоца уставне жалбе, на седници одржаној 13. фебруара 2008. године, донео решење којим је одбацио као недозвољену ревизију тужиоца, полазећи од одредаба члана 84. став 2. у вези члана 401. став 2. тачка 2) и члана 404. Закона о парничном поступку, с обзиром на то да је ревизију изјавило лице које није адвокат.
Одредбама Закона о парничном поступку (у даљем тексту: ЗПП) („Службени гласник РС", број 125/04), које су од значаја за решавање ове уставноправне ствари, прописано је да странку мора заступати адвокат у поступку по ревизији и захтеву за заштиту законитости (члан 84. став 2.). Одредбама чл. 394. до 412. ЗПП уређена је ревизија, као један од ванредних правних лекова, при чему Закон у одредбама чл. 394. и 395. и члана 401. став 2. прописује у којим случајевима ревизија није дозвољена, односно када је дозвољена. Један од случајева у коме је ревизија недозвољена је ако је ревизију изјавило лице које није адвокат, што је предвиђено одредбом члана 401. став 2. тачка 2) ЗПП. Према одредбама ЗПП правна последица изјављивања недозвољене ревизије је њен одбачај, с тим што решење о одбачају може донети председник већа првостепеног суда (члан 401. став 1.), или, ако он то није учинио, ревизијски суд (члан 404.).
4. Полазећи од наведених законских одредаба Уставни суд је утврдио да Закон о парничном поступку као један од услова за дозвољеност изјављивања ревизије прописује да је ревизију изјавило лице које је адвокат. Према томе, изјављивање ревизије лично, од стране парничне странке, која није адвокат, подносиоца уставне жалбе у конкретном случају представља недостатак који изјављени ванредни правни лек чини недозвољеним, у складу са чланом 401. став 2. тачка 2) Закона. На основу наведеног, Уставни суд је оценио да оспореним решењем Врховног суда Србије Рев. 1303/07 којим је ревизија одбачена, а што је законска последица изјављивања недозвољене ревизије, нису повређена Уставом гарантована права подносиоца уставне жалбе на једнаку правну заштиту и на правно средство гарантовано одредбама члана 36. Устава.
У вези са наведеним, Уставни суд констатује да је овај Суд у својој Одлуци број IУ-181/2005 од 28. септембра 2006. године, оцењујући уставност одредаба члана 84. став 2. и члана 401. став 2. тачка 2) Закона о парничном поступку, стао на становиште да се таквим прописивањем не ограничавају грађани у заштити својих права, већ се захтевом за стручним заступањем, због сложености поступка и ограничавања расправљања искључиво на правна питања, важности спора и ефикасности суђења пред највишим судом у Републици, у поступку по ванредним правним лековима штите права странака, за чију је заштиту неопходно стручно правно знање и искуство. Такође, оцењујући уставност одредбе члана 404. Закона о парничном поступку, Уставни суд је у Решењу број IУ-28/2005 од 30. априла 2009. године заузео став да се прописивањем да ће ревизијски суд неблаговремену или недозвољену ревизију одбацити решењем, ако то у границама својих овлашћења није учинио првостепени суд, не нарушава право на једнаку заштиту права и на правно средство из члана 36. Устава.
У вези навода подносиоца уставне жалбе да је оспореним решењем Врховног суда Србије повређено уставно начело забране дискриминације из члана 21. Устава, Уставни суд је утврдио да ови наводи нису основани из разлога што их подносилац уставне жалбе није поткрепио било каквим уставноправно утемељеним аргументима или пруженим доказима.
5. На основу изложеног, и одредбе члана 89. став 1. у вези члана 45. тачка 9), Закона о Уставном суду, Суд је донео Одлуку као у изреци.
|
|
|
ПРЕДСЕДНИК др Боса Ненадић |