Уставни суд, Велико веће, у саставу: председник Суда Снежана Марковић, председник Већа, и судије Мирослав Николић, др Тијана Шурлан, Татјана Ђуркић, др Милан Шкулић, Лидија Ђукић, др Наташа Плавшић и др Јован Ћирић, чланови Већа, у поступку по уставној жалби С. В . из Београда , на основу члана 167. став 4. у вези са чланом 170. Устава Републике Србије, на седници Већа одржаној 18. новембра 2021. године, донео је
О Д Л У К У
1. Одбија се као неоснована уставна жалба С. В . изјављена против пресуде Окружног суда у Београду – Веће за ратне злочине Кв. 4/06 од 12. марта 2009. године и пресуде Апелационог суда у Београду – Посебно одељење Кж.1. По.2. 2/14 од 24. новембра 20 17. године.
2. Одбацује се уставна жалба С. В . изјављена против пресуде Врх овног касационог суда Кзз. РЗ. 4/18 од 27. марта 2018. године.
О б р а з л о ж е њ е
1. С. В . из Београда поднео је Уставном суду, 19. фебруара 2018. године, преко пуномоћника Мирослава Перковића, адвоката из Београда, уставну жалбу, допуњену поднеском од 5. јула 2018. године , против пресуде Окружног суда у Београду – Веће за ратне злочине Кв. 4/06 од 12. марта 2009. године, пресуде Апелационог суда у Београду – Посебно одељење Кж.1. По.2. 2/14 од 24. новембра 2017. године и пресуде Врховног касационог суда Кзз. РЗ. 4/18 од 27. марта 20 18. године, због повреде права из чл. 25, 28, 32, 33, 34. и 36. Устава Републике Србије, као и права из чл. 3, 5. и 6. Европске конвенције за заштиту људских права и основни слобода.
Како се права гарантована означеним одредбама наведене Европске конвенције садржински не разликују од права зајемчених Уставом, то Уставни суд постојање њихове повреде цени у односу на одговарајуће одредбе Устава.
У образложењу уставне жалбе је, између осталог, наведено:
- да су поступајући судови засновали оспорене пресуде на записник у Министарства унутрашњих послова – Управа за борбу против организованог криминала о саслушању осумњиченог Ј. П . од 18. априла 2003. године, а који записник је морао бити издвојен због „недостатка упозорења о правима пре првог саслушања окривљеног, узимања изјаве користећи тешко стање окривљеног изазваног боловима на нози као последицом сломљеног прста, без санирања те повреде, довођењем Ј. П . у заблуду обманом да ће бити пуштен кући и да неће бити процесуиран од стране лица која нису компетентна да о томе одлуче, као и некомпететном одбраном од стране браниоца по службеној дужности“;
- да „нигде није констатовано, а очигледно је било видљиво да Ј. П . има повреду (сломљене прсте на нози) и да треба да га прегледа лекар, а да је он одбио пружену лекарску помоћ“;
- да је „суд морао да издвоји исказ једног од сведока сарадника, јер је један очигледно обмануо државне органе и суд када је давао своју изјаву. Стога, када се утврди да је сведок сарадник у својој основној изјави, а и надаље, обмањивао суд, има се сматрати да је таква изјава дата супротно члану 504ђ Законика о кривичном поступку („Службени лист СРЈ“, бр. 70/01 и 68/02 и „Службени гласник РС“, бр. 58/04, 85/05, 115/05, 49/07, 122/08, 72/09 и 76/10) (понављам при томе се не дира у његов статус!), као и одредби чл. 9, 15. и 16. Законика, па ће суд, сагласно одредби члана 84. ст. 1. и 2. Законика издвојити исту у целости из судског списа. Према томе, исказ сведока сарадника представља строго формално доказно средство, те се исти не може делимично прихватати или не прихватати, као што се често цене искази обичних сведока. А поготово је недопуштено делимично ценити његов исказ, односно, селективно, тражећи наводне „мотиве“ за његово лажно сведочење одређених лица“;
- да „није у интересу одбране да се поставља као бранилац иста особа која брани и сведока сарадника који терети тог окривљеног. На крају, бранилац сведока сарадника учествује као посебно лице у предистражним радњама, код постављања тог окривљеног за сведока сарадника. Он не би смео да буде бранилац других окривљених због заштите сведока сарадника број 1. У то време, то је службена тајна. И суд је морао да забрани његов контакт са осталим окривљенима, а не да га прихвати за браниоца другог окривљеног“;
- да је у конкретном случају требало издвојити исказ сведока сарадника број 1;
- да је „другостепени суд својом одлуком грубо повредио основне одредбе о правичности суђења, које се огледају у чињеници да је у члану 16. Законика о кривичном поступку утврђено и одређено на који начин суд оцењује доказе и квалитет самих тих доказа“;
- да оспорена пресуда Врховног касационог суда Кзз. РЗ 4/18 од 27. марта 2018. године не садржи уставноправно прихватљиво образложење навода окривљеног, овде подносиоца уставне жалбе, изнетих у захтеву за заштиту законитости;
- да је у „захтеву за заштиту законитости посебно истакнуто да је суд био непрописно састављен,… јер су поједини чланови већа већ били у већу које је донело одлуку која је поништена одлуком Уставног суда због поступања председника већа који је морао бити изузет“.
Подносилац уставне жалбе је предложио да Уставни суд усвоји уставну жалбу, утврди повреду означених уставних права, те да поништи оспорене пресуде.
2. Сагласно одредби члана 170. Устава Републике Србије, уставна жалба се може изјавити против појединачних аката или радњи државних органа или организација којима су поверена јавна овлашћења, а којима се повређују или ускраћују људска или мањинска права и слободе зајемчене Уставом, ако су исцрпљена или нису предвиђена друга правна средства за њихову заштиту.
У току поступка пружања уставносудске заштите, поводом испитивања основаности уставне жалбе у границама истакнутог захтева, Уставни суд утврђује да ли је у поступку одлучивања о правима и обавезама подносиоца уставне жалбе повређено или ускраћено његово Уставом зајемчено право или слобода.
3. Уставни суд, је у спроведеном претходном поступку, из достављене документације уз уставну жалбу, као и увидом у списе предмета Уставног суда Уж-2271/18, између осталог, утврдио:
- да су оспореном пресудом Окружног суда у Београду – Веће за ратне злочине Кв. 4/06 од 12. марта 2009. године, између осталог, окривљени М. В , С . В . (овде подносилац уставне жалбе) , М. Л , Ј. П, И . А, М . В, П . М, Г . М, Ђ . Ш, М . Ђ, П . Д, Н . К . и С . Р . оглашени кривим да су учинили кривично дело ратни злочин против ратних заробљеника из члана 144. Кривичног закона Савезне Републике Југославије у вези члана 22. Кривичног закона Савезне Републике Југославије и осуђени су на казне затвора;
- да су пресудом Апелационог суда у Београду – Одељење за ратне злочине Кж.1. По.2. 1/10 од 14, 15, 16, 17, 18, 21. и 23. јуна 2010. године, уважене жалба Тужиоца за ратне злочине, окривљеног И. А . и његовог браниоца, те је преиначена пресуда Окружног суда у Београду – Веће за ратне злочине Кв. 4/06 од 12. марта 2009. године у погледу одлуке о казни и Апелациони суд је окривљену Н. К . осудио на казну затвора у трајању од 11 година, а окривљеног И. А . на казну затвора у трајању од 15 година, док су жалбе Тужиоца за ратне злочине у преосталом делу, као и жалбе осталих окривљених одбијене као неосноване, а првостепена пресуда је у непреиначеном делу потврђена;
- да је Одлуком Уставног суда Уж-4461/10 од 12. децембра 2013. године усвојена уставна жалба С. Р . изјављена против пресуде Апелационог суда у Београду – Одељење за ратне злочине Кж.1. По.2. 1/10 од 14, 15, 16, 17, 18, 21. и 23. јуна 2010. године и утврђено је да је подносиоцу повређено право на непристрасан суд , као саставни део права на правично суђење, гарантовано чланом 32. став 1. Устава, те је наложено Апелационом суду у Београду да поново одлучи о жалби коју је подносилац изјавио против пресуде Окружног суда у Београду – Веће за ратне злочине Кв. 4/06 од 12. марта 2009. године; такође, одређено је да наведена одлука Уставног суда има правно дејство и према свим осталим лицима из предмета Кв. 4/06, а која се налазе у истој правној ситуацији као и подносилац уставне жалбе С. Р;
- да су пресудом Врховног касационог суда Кзз. РЗ 2/14 од 19. јуна 2014. године усвојени захтеви за заштиту законитости бранилаца окривљених, те је укинута пресуда Апелационог суда у Београду – Одељење за ратне злочине Кж.1. По.2. 1/10 од 14, 15, 16, 17, 18, 21. и 23. јуна 2010. године;
- да су оспореном пресудом Апелационог суда у Београду – Посебно одељење Кж.1. По.2. 2/14 од 24. новембра 2017. године, ставом првим изреке, одбијене као неосноване жалбе окривљених М. В . и његовог браниоца, браниоца окривљеног С . В . (овде подносиоца уставне жалбе) , окривљеног П. М . и његовог браниоца и браниоца окривљеног Г . М, а пресуда Окружног суда у Београду – Веће за ратне злочине Кв. 4/06 од 12. марта 2009. године, у осуђујућем делу у односу на окривљене М. В, С. В . (подносиоца) , П. М . и Г . М . је потврђена;
- да су оспореном пресудом Врховног касационог суда Кзз РЗ 4/18 од 27. марта 2018. године одбијени као неосновани захтеви за заштиту законитости више окрив љених, као и С. В . (подносиоца) , поднети против правноснажних пресуда Окружног суда у Београду – Веће за ратне злочине Кв. 4/06 од 12. марта 2009. године и Апелационог суда у Београду – Посебно одељење Кж.1. По.2. 2/14 од 24. новембра 2017. године.
У образложењу наведене пресуде је, између осталог, наведено да „Врховни касациони суд неоснованим оцењује и наводе из захтева браниоца окривљеног П. М, адвоката С . К . да су се судије мр С . Ј, др М . М . и О . Х . морали изузети од судијске дужности у предмету Апелационог суда у Београду – Одељење за ратне злочине Кж.1. По.2. 2/14 од 24. новембра 2017. године имајући у виду да иако су наведене судије учествовале у поновљеном поступку након укидања раније правноснажне пресуде истог суда и то: мр С . Ј . у својству председника већа и О . Х . и др М . М . у својству чланова већа, обзиром да судије поступајућег већа нису учествовале у доношењу првостепене одлуке која се у овом случају побија жалбом. Следствено изнетом, по оцени Врховног касационог суда, имајући у виду да браниоци ових окривљених у захтевима за заштиту законитости нису навели конкретне и законом прописане разлоге за изузеће у смислу одредбе члана 37. став 1. тач. 1) до 4) Законика о кривичном поступку, то је Врховни касациони суд, имајући у виду и околност да судије поступајућег већа нису учествовале у доношењу првостепене одлуке која се у овом случају побија жалбом, неоснованим оценио наводе из захтева бранилаца окривљених Н . К . и П . М . да је правноснажна пресуда Апелационог суда у Београду – Одељење за ратне злочине Кж.1. По. 2/14 од 24. новембра 2017. године донета уз битну повреду одредаба кривичног поступка из члана 438. став 1. тачка 4) Законика о кривичном поступку“.
4. Одредбама Устава, на чију повреду се позива подносилац, утврђено је: да је физички и психички интегритет неповредив (члан 25. став 1.); да нико не може бити изложен мучењу, нечовечном или понижавајућем поступању или кажњавању, нити подвргнут медицинском или наичним огледима бе з свог слободно датог пристанка (члан 25. став 2,); да се према лицу лишеном слободе мора поступати човечно и с уважавањем достојанства његове личности (члан 28. став 1.); да је забрањено свако насиље према лицу лишеном слободе ( члан 28. став 2.), као и да је забрањ ено изнуђивање исказа (члан 28. став 3.); да свако има право да независан, непристрасан и законом већ установљен суд, правично и у разумном року, јавно расправи и одлучи о његовим правима и обавезама, основаности сумње која је била разлог за покретање поступка, као и о оптужбама против њега (члан 32. став 1.); да свако ко је окривљен за кривично дело има право да у најкраћем року, у складу са законом, подробно и на језику који разуме, буде обавештен о природи и разлозима дела за које се терети, као и о доказима прикупљеним против њега (члан 33. став 1.); да се нико не може огласити кривим за дело које, пре него што је учињено, законом или другим прописом заснованим на закону није било предвиђено као кажњиво, нити му се може изрећи казна која за то дело није била предвиђена (члан 34. став 1.); да се јемчи једнака заштита права пред судовима и другим државним органима, имаоцима јавних овлашћења и органима аутономне покрајине и јединица локалне самоуправе (члан 36. став 1.); да свако има право на жалбу или друго правно средство против одлуке којом се одлучује о његовом праву, обавези или на закону заснованом интересу (члан 36. став 2.).
5.1. Пре свега, Уставни суд је истакнуте повреде права из чл. 25, 28, 33, 34. и 36. Устава ценио у светлу истакнуте повреде права на правично суђење из члана 32. Устава.
Подносилац уставне жалбе сматра да му је оспореним пресудама Окружног суда у Београду – Веће за ратне злочине Кв. 4/06 од 12. марта 2009. године и Апелационог суда у Београду – Посебно одељење Кж.1. По.2. 2/14 од 24. новембра 2017. године повређено право на правично суђење. При томе наводи да су оспорене пресуде засноване на недозвољеном доказу – записнику о саслушању осумњиченог Ј. П, затим оспорава додељивање статуса сведока сарадника, ваљаност исказа сведока сарадника бр. 1. и 2 , оцену доказа као и уставноправну прихватљивост образложења пресуде Врховног касационог суда.
Уставни суд је утврдио да се подносилац уставне жалбе, као правноснажно осуђен о лице у кривичном поступку, овом суду суштински обраћа незадовољан одлуком суда којом је утврђена њ егова криви ца за кривично дело ратни злочин против ратних заробљеника из члана 144. Кривичног закона Савезне Републике Југославије у вези члана 22. Кривичног закона Савезне Републике Југославије, те му је последично изречена казна затвора у трајању од 20 година.
5.2. Начелно, Уставни суд констатује да се судске одлуке не могу заснивати на правно неваљаним и недопуштеним доказима, где спадају они докази који су сами по себи или према начину прибављања у супротности са позитивним прописима , што се у конкретном случају није догодило. Уставни суд и у овом предмету указује на то да није овлашћен да уместо и након редовних судова оцењује изведене доказе у кривичном поступку и да тиме преузима судску надлежност, нити да утврђује чињенично стање, да се изјашњава о постојању к ривичног дела, као и о целисходности врсте и висине изречене кривичне санкције, уколико из разлога наведених у уставној жалби не произлази да је доказни поступак спроведен, односно да су докази цењени на очигледну штету окривљеног, што у конкретном предмету није случај. Уставни суд није надлежан ни да оцењује законитост судских одлука које су оспорене уставном жалбом, већ само да испита да ли је поступак у ком су те одлуке донете био у целини правичан, односно да ли је обезбедио подносиоцу процесне гаранције садржане у одредби члана 32. Устава .
Подносилац сматра да се оспорене пресуде не могу заснивати на записнику Министарства унутрашњих послова – Управа за борбу против организованог криминала о саслушању осумњиченог Ј. П . од 18. априла 2003. године. Наведени записник је, према мишљењу подносиоца, морао бити издвојен због „недостатка упозорења о правима пре првог саслушања окривљеног, узимања изјаве користећи тешко стање окривљеног изазваног боловима на нози као последицом сломљеног прста, без санирања те повреде, довођењем Ј . П . у заблуду обманом да ће бити пуштен кући и да неће бити процесуиран од стране лица која нису компетентна да о томе одлуче, као и некомпететном одбраном од стране б раниоца по службеној дужности“.
Уставни суд констатује да је Апелациони суд у Београду – Одељење за ратне злочине у оспореној пресуди Кж.1. По.2. 2/14 од 24. новембра 2017. године оценио ове наводе подносиоца на уставноправно прихватљив и утемељен начин, тако што је закључио да је записник о саслушању окривљеног Ј. П . од 18. априла 2003. године законит доказ, дајући детаљне разлоге на стр. 21. до 26. наведене пресуде. Такође, Уставни суд констатује и да је првостепени суд у пресуди Кв.4/06 од 12. марта 2009. године на стр. 138. до 143. образложио зашто је прихватио као законит доказ записник од 18. априла 2003. године.
5.3. Подносилац оспорава и ваљаност исказа сведока сарадника број 1. и број 2. (С. П . и Б. Л) . Н аводи да „постоји сумња у манипулацију приликом одређивања статуса сведока сарадника 1. и 2, као и да је одбрана тражила издвајање исказа сведока сарадника број 1.“, те у суштини захтева да Уставни суд оцени и прихвати напред изнете наводе , те да поништи оспорену првостепену и другостепену пресуду.
Суд напомиње да су у оспореној другостепеној пресуди на стр. 26. и 27. дати детаљни и јасни уставноправно прихватљиви разлози за закључак зашто је додељивање статуса „сведока сарадника“ извршено у складу са релевантним одредбама Законика о кривичном поступку, те зашто није било разлога да се у току поступка тај статус одузме , док је на стр. 36. до 39. дата разумљива и са становишта Уставног суда прихватљива оцена исказа сведока сарадника.
5.4. Имајући у виду све напред наведено, становиште првостепеног и другостепеног суда прихвата и Уставни суд, јер разлоге изнете у пресудама оцењује као детаљне, довољне и уставноправно прихватљиве, због чега тврдње подносиоца којима се оспорава записник Министарства унутрашњих послова – Управа за борбу против организованог криминала о саслушању осумњиченог Ј. П . од 18. априла 2003. године, као и додељивање статуса сведока сарадника, те исказ сведока сарадника број 1, Уставни суд сматра неоснованим.
5.5. Уставни суд наглашава да сагласно пракси и ставовима како овог суда, тако и Европског суда за људска права, право на правично суђење из члана 32. Устава, не значи гаранцију да ће током судског поступка бити прихваћени сви доказни предлози окривљеног, као и да ће поступајући суд поклонити веру свим доказима одбране. Наиме, суд у сваком конкретном случају цени да ли је и које доказе потребно извести ради потпуног и правилног утврђења релевантног чињеничног стања, као и којим доказима ће поклонити веру, а којим не, а у пресуди је дужан да изведене доказе оцени и образложи свој став у погледу утврђеног чињеничног стања, што је овде детаљно и учињено у пресуди Окружног суда у Београду – Веће за ратне злочине Кв. 4/06 од 12. марта 2009. године и пресуди Апелационог суда у Београду – Посебно одељење Кж.1. По.2. 2/1 4 од 24. новембра 2017. године (видети пресуду Европског суда за људска права Перић против Хрватске број 34499/06 , од 27. марта 2008. године, ст. 17-25, као и Одлуку Уставног суда Уж-2271/18 од 2. јула 2020. године).
5.6. Имајући у виду све напред наведено, Уставни суд је оценио да се не могу прихватити као основани наводи подносиоца о повреди права на правично суђење из члана 32. Устава оспореним пресудама Окружног суда у Београду – Веће за ратне злочине Кв. 4/06 од 12. марта 2009. године и Апелационог суда у Београду – Посебно одељење Кж.1. По.2. 2/14 од 24. новембра 2017. године, те је у овом делу уставну жалбу одбио као неосновану, сагласно одредби члана 89. став 1. Закона о Уставном суду („ Службени гласник РС“, бр. 109/07, 99/11, 18/13 - Одлука УС, 40/15 – др. закон и 103/15) , одлучујући као у тачки 1. изреке.
6. Уставни суд је, увидом у оспорену пресуду Врховног касационог суда Кзз. РЗ. 4/18 од 27. марта 2018. године, утврдио да она садржи детаљно и јасно образложење , засновано на уставноправно прихватљивом тумачењу меродавног права, те је , стога, полазећи од претходно наведеног, оценио да се наводи подносиоца не могу прихватити као уставноправни разлози за тврдње о повреди права из члана 32. Устава , већ се од Уставног суда, у суштини, тражи да као инстанциони суд још једном оцени законитос т оспорене пресуде. Стога је Уставни суд, сагласно одредби члана 36. став 1. тачка 7) Закона о Уставном суду, одбацио уставну жалбу у овом делу, одлучујући као у тачки 2. изреке.
7. Полазећи од свега наведеног, Уставни суд је, на основу одредаба члана 42б став 1. тачка 1), члана 45. тачка 9) , члана 46. тачка 9) Закона о Уставном суду, као и члана 89. Пословника о раду Уставног суда („Службени гласник РС“, број 103/13), донео Одлуку као у изреци.
ПРЕДСЕДНИК ВЕЋА
Снежана Марковић, с.р.