Уставни суд, Велико веће, у саставу: председник Суда Снежана Марковић, председник Већа и судије Весна Илић Прелић, др Драгана Коларић, др Тамаш Корхец (Korhecz Tamás), др Јован Ћирић, Гордана Ајншпилер Поповић, др Наташа Плавшић и др Милан Шкулић, чланови Већа, у поступку по уставној жалби М. М . из Бабушнице , на основу члана 167. став 4. у вези са чланом 170. Устава Републике Србије, на седници Већа одржаној 14. октобра 2021. године, донео је
О Д Л У К У
1. Усваја се уставна жалба М. М . и утврђује да је у управном поступку који је вођен пред Одељењем за привреду и финансије општинске управе Бабушница – Одсек за привреду, урбанизам, комунално-стамбене, имовинске и инспекцијске послове у предмету број 464-1/2009-02 подноси оцу уставне жалбе повређено право на суђење у разумном року , зајемчено одредбом члана 32. став 1. Устава Републике Србије, док се у преосталом делу уставна жалба одбацује.
2. Утврђује се право подносиоцу уставне жалбе на накнаду нематеријалне штете у износу од 750 евра , у динарској противвредности по средњем курсу Народне банке Србије на дан исплате. Накнада се исплаћује на терет буџетских средстава – раздео Министарства правде, у року од четири месеца од дана достављања ове одлуке Министарству .
О б р а з л о ж е њ е
1. М. М . из Бабушнице, преко пуномоћника М . И, адвоката из Бабушнице, поднео је Уставном суду, 21. маја 2018. године, уставну жалбу, допуњену поднесцима од 22. фебруара, 10. јула и 11. октобра 2019. године, због повреде права на суђење у разумном року и права на имовину, зајемчених одредбама члана 32. став 1. и члана 58. става 1. Устава Републике Србије, у управном поступку који је вођен пред Одељењем за привреду и финансије општинске управе Бабушница – Одсек за привреду, урбанизам, комунално-стамбене, имовинске и инспекцијске послове у предмету број 464-1/2009-02. Уставна жалба је, такође, изјављена због повреде права из члана 6. Европске конвенције за заштиту људских права и основних слобода и члана 1. Протокола 1 уз наведену конвенцију. Како се означена права гарантована Конвенцијом и Протоколом јемче и одговарајућим означеним одредбама Устава, то Уставни суд њихову евентуалну повреду цени у односу на одредбе Устава.
У уставној жалби се детаљно излаже ток оспореног поступка и указује на то да је његовим дугим трајањем подносиоцу повређено право на суђење у разумном року и право на мирно уживање имовине.
Уставном жалбом се предлаже да Уставни суд утврди повреду означених права, као и право подносиоцу на накнаду материјалне штете у износу од 299.158,00 динара, право на накнаду нематеријалне штете у износу од 1 .000 евра у динарској противвредности и право на накнаду трошкова поступка пред Уставним судом.
2. Сагласно члану 170. Устава Републике Србије, уставна жалба се може изјавити против појединачних аката или радњи државних органа или организација којима су поверена јавна овлашћења, а којима се повређују или ускраћују људска или мањинска права и слободе зајемчене Уставом, ако су исцрпљена или нису предвиђена друга правна средства за њихову заштиту.
У току поступка пружања уставносудске заштите, поводом испитивања основаности уставне жалбе у границама истакнутог захтева, Уставни суд утврђује да ли је у поступку одлучивања о правима и обавезама подносиоца уставне жалбе повређено или ускраћено његово Уставом зајемчено право или слобода.
3. Уставни суд је, у спроведеном поступку, на основу увида у оспорени акт, фотокопију списа предмета број 464 -1/2009-02 Одељења за привреду и финансије општинске управе Бабушница – Одсек за привреду, урбанизам, комунално-стамбене, имовинске и инспекцијске послове, као и достављену документацију, утврдио следеће чињенице и околности од значаја за одлучивање:
Подносилац уставне жалбе је 19. јануара 2009. године поднео имовинско-правној служби општине Бабушница захтев «за признавање права својине на делу плаца који је купио на основу уговора о купопродаји закљученог 15. априла 1979. године». Захтев је завед ен под бројем 464-1/2009 . Подносилац је 29. фебруара 2009. године упутио ургенцију председнику Скупштине општине Бабушница, тражећи да се одлучи о његовом захтеву.
Скупштина општине Бабушница је 8. септембра 2009. године донела одлуку да општина Бабушница, као корисник експропријације, одустаје од експропријације катастарских парцела одређених Детаљним урбанистичким планом насеља «Плужина» у Бабушници и решењем Општинског секретаријата за привреду и финансије општине Бабушница 5. јула 1982. године. Наведена одлука допуњена је 4. децембра 2009. године, тако да се одустанак од експропријације проширује и на парцеле одређене решењем истог органа од 23. јуна 1981. године и «касније донетим појединачним решењима».
Решењем првостепеног органа од 22. септембра 2009. године поништено је решење о експропријацији Општинског секретаријата за привреду и финансије општине Бабушница број 465-150/82-03 од 5. јула 1982. године (даље у тексту: предметно решење о експропријацији) , за к.п. број .../2 КО Сурачево, у површини од 143 м2 и к.п. број .../5, у површини од 510 м2. У образложењу решења је наведено да су подносилац уставне жалбе и општина Бабушница заједно поднели захтев којим су тражили поништај наведеног решења о експропријацији.
Подносилац уставне жалбе је 8. октобра 2009. године изјавио жалбу против наведеног решења, у којој је навео: да је од В. М . 15. априла 1979. године купио део к.п. број ... , у површини од 1,91 ари, о чему су сачинили уговор, али га нису оверили у суду; да је купљену површину подносилац припојио свом плацу на к.п. број .../5; да је решењем од 5. јула 1982. године експроприсана цела к.п. број ... , која је тада била уписана на В. М; да је након експропријације извршена препарцелација; да за преостали део купљене парцеле у површини од 0,48 ари није исплаћена накнада, нити је «формално изузета из његове својине», па се жалбом тражи да му се и та површина врати у својину или да му се исплати накнада.
Решењем Министарства финансија од 4. априла 2011. године поништено је наведено решење првостепеног органа, будући да у поступку пред тим органом није утврђено да ли је подносилац захтева активно легитимисан за подношење захтева за поништај предметног решења о експропријацији, будући да није ранији сопственик парцеле која је експроприсана тим решењем .
Ћерке пок. В. М . су у изјави датој пред првостепеним органом навеле да нису наследиле спорну имовину од оца и да је „једини правни следбеник“ њиховог оца подносилац уставне жалбе, који је купио спорну парцелу.
Првостепени орган је 23. новембра 2011. године донео решење са истим диспозитивом као у решењу од 22. септембра 2009. године. У образложењу новодонетог решења је, у вези са делом захтева који се односи на површину од 48 м2, констатовано да је подносиоцу «у више наврата у усменом разговору» нуђено да му се исплати новчана накнада за тај део парцеле, али да он то није прихватио, тражећи искључиво враћање земљишта.
Другостепени орган је решењем од 11. октобра 2012. године поништио ново решење првостепеног органа, јер је утврдио да у списима предмета нема заједничког захтева корисника експропријације и ранијег сопственика.
Првостепени орган је 23. јануара 2013. године поново одлучио о заједничком захтеву подносиоца уставне жалбе и општине Бабушница, тако што је поништио предметно решење о експропријацији за к.п. број .../2 КО Сурачево, у површини од 146 м2 (раније 143 м2) и к.п. број .../5, у површини од 493 м2 (раније 510 м2).
Решењем другостепеног органа од 16. август а 2013. године одбијена је жалба подносиоца, а Управни суд – Одељење у Нишу је пресудом У. 15819/13 од 19. јуна 2014. године уважио тужбу подносиоца уставне жалбе поднету 4. октобра 2013. године и поништио предметно коначно решење, налазећи да је у управном поступку одлучивано о деекспропријацији парцеле број 302/2, која није предмет захтева, већ парцела 302. Другостепени орган је у извршењу наведене пресуде решењем од 9. јула 2014. године поништио решење првостепеног органа од 23. јануара 2013. године.
Решењем првостепеног органа од 20. августа 2015. године делимично је усвојен захтев и поништено предметно решење о експропријацији за део к.п. број ... у мерама и границама које одговарају касније формираној парцели (став 1. диспозитива); признато је право својине подносиоцу на к.п. број .../2 у површини од 146 м2 (став 2. диспозитива) и одбијен је захтев за повраћај дела те парцеле у површини од 48 м2, колико износи разлика преко површине од 146 м2 (став 3. диспозитива). Првостепени орган је одбијање захтева образложио тиме да је спорна површина од 48 м2 ушла у састав новоформираних парцела које су, у складу са законом, стекла тре ћа лица. Такође је наведено да је, према записнику сачињеном пред надлежним органом 7. јуна 1982. године, подносиоцу исплаћена накнада за површину која му се није могла вратити.
Решењем првостепеног органа од 30. новембра 2015. године замењено је решење тог органа од 20. августа исте године и одлучено да се поништава решење о експропријацији за делове к.п. бр. ... и .../5 и признаје право својине подносиоцу на деловима тих парцела, као у раније донетим решењима.
Решењем другостепеног органа од 4. јула 2016. године поништено је наведено решење првостепеног органа и предмет враћен истом органу на поновно одлучивање, како би се утврдило да ли постоји сагласност воља да се поништи решење о експропријацији како то захтева подносилац, а ако не постоји , да се утврди да ли је експроприсана непокретност приведена намени. Такође је указано на то да се у поступку деекспропријације само поништава или мења решење о експропријацији, а не признаје се право својине.
Решењем првостепеног органа од 6. септембра 2016. године одлучено је на исти начин као у претходн о донетом решењу, с тим што је изостављен став диспозитива којим се признаје право својине на земљишту које је било предмет експропријације.
Другостепени орган је решењем од 25. јануара 2017. године поништио решење првостепеног органа донето у поновном поступку , јер није утврђено да ли је на к.п. број ... било више сувласника, те да ли је захтев за деекспропријацију поднела већина њих.
Решењем првостепеног органа од 8. маја 2017. године делимично је усвојен захтев и поништено предметно решење о експропријацији за к.п. број .../5, а одбијен за део к.п. број ... у површини од 191 м2, као неоснован. У образложењу решења је наведено : да предметни уговор о купопродаји није закључен у форми прописаној законом, нити је конвалидиран у складу са законом, те се подносилац не може сматрати правним следбеником ранијег сопственика; да законски наследници ранијег сопственика не могу тражити поништај предметног решења о експропријацији, „јер је на парцели к.п. број ... извршена парцелација и јер је приведена намени у складу са парцелацијом“.
Решењем другостепеног органа од 14. августа 2017. године поништено је решење првостепеног органа од 8. маја 2017. године, јер није вештачењем утврђено да ли је спорна парцела приведена намени и да ли подносилац има доказ о својини на тој парцели, па ако и даље то питање буде спорно, првостепени орган треба да прекине поступак док надлежни орган то питање не реши.
Закључком првостепеног органа од 27. септембра 2017. године прекинут је поступак у овој правној ствари ради решавања претходног питања од стране Основног суда у Пироту, које се тиче идентификације свих сопственика, односно сувласника к.п. број ... КО Сурачево, односно њихових правних следбеника и утврђивања сувласничких удела на тој непокретности.
Решењем првостепеног органа број 464-1/2009-02 од 16. октобра 2017. године поништен је закључак тог органа од 27. септембра исте године и одређен прекид поступка до правноснажног окончања поступка пред Основним судом у Пироту, а подносиоцу уставне жалбе је наложено да у остављеном року покрене поступак пред тим судом ради решавања питања идентификације свих сопственика, односно сувласника к.п. број ... , односно њихових правних следбеника и утврђивања сувласничких удела на тој непокретности. У решењу је наведено да ће се, у противном , сматрати да је подносилац одустао од захтева.
Решењем првостепеног органа број 464-1/2009-02 од 29. новембра 2017. године обустављен је поступак у овој правној ствари, јер подносилац није поступио у складу са налогом тог органа.
Решењем другостепеног органа број 465-02-00222/2011-07/I од 18. јануара 2018. године одбијена је жалба подносиоца изјављена против решења првостепеног органа број 464-1/2009-02 од 16. октобра 2017. године, а решењем број 465-02-00222/2011-07/II, донетим истог данa, одбијена је жалба подносиоца изјављена против решења првостепеног орган а број 464-1/2009-02 од 29. новембра 2017. године.
Пресудом Управног суда – Одељење у Нишу У. 3437/18 од 9. маја 2019. године уважена је тужба подносиоца уставне жалбе поднета 24. фебруара 2018. године и поништено решење другостепеног органа број 465-02-00222/2011-07/I од 18. јануара 2018. године од 18. јануара 2018. године, као и решење првостепеног органа број 464-1/2009-02 од 16. октобра 2017. године. У образложењу пресуде је наведено да из списа предмета произлази : да је о захтеву поднетом 19. јануара 2009. годи не одлучивано као о захтев у за поништај решења о експропријацији Општинског секретаријата за привреду и финансије општине Бабушница број 465-150/82-03 од 5. јула 1982. године , у делу којим је од власника В . М . експроприсана к.п. број ... у површини од 1169 м2 у корист Општине Бабушница, у циљу реализације Д. „ П.“, односно формирања плацева за индивидуалну градњу, изградњу саобраћајница и уређења јавних површина; да подносилац уставне жалбе није ранији сопственик к.п. број ... , већ В. М . и да утврђивање правних следбеника ранијег сопственика није претходно питање у конкретном случају , те није било основа за доношење решења о прекиду поступка.
Пресудом Управног суда – Одељење у Нишу У. 5257/18 од 18. јула 2019. године уважена је тужба подносиоца уставне жалбе поднета 24. фебруара 2018. године и поништено решење другостепеног органа број 465-02-00222/2011-07/II од 18. јануара 2018. године, као и решење првостепеног органа број 464-1/2009-02 од 29. новембра 2017. године, будући да је пресудом Управног суда – Одељење у Нишу У. 3437/18 од 9. маја 2019. године поништено решење којим је прекинут поступак у тој правној ствари, које је било правни основ за доношење решења о обустављању поступка.
Решењем првостепеног органа број 464-1/2009-02 од 18. јула 2019. године одбачен је захтев подносиоца уставне жалбе у предмету поништаја решења о експропријацији број 465-150/82-03 од 5. јула 1982. године, за део к.п. број ... КО Сурачево у површини од 191 м2, јер је оцењено да подносилац уставне жалбе очигледно није ималац права или правног интереса о коме се одлучује у управном поступку. Против наведеног решења није изјављена жалба и оно је постало правноснажно 23. августа 2019. године.
4. Одредбама Устава, на чију повреду подносилац указује у уставној жалби, утврђено је: да свако има право да независан, непристрасан и законом већ установљен суд, правично и у разумном року, јавно расправи и одлучи о његовим правима и обавезама, основаности сумње која је била разлог за покретање поступка, као и о оптужбама против њега (члан 32. став 1.) ; да се јемчи мирно уживање својине и других имовинских права стечених на основу закона, (члан 58. став 1. ).
За одлучивање о основаности уставне жалбе у овом делу од значаја су и одредбе следећих закона:
Одредбама Закона о општем управном поступку („Службени лист СРЈ“, бр. 33/97 и 31/01 и „Службени гласник РС“, број 30/10) било је прописано: да се поступак мора водити без одуговлачења и са што мање трошкова за странку и друге учеснике у поступку, али тако да се прибаве сви докази потребни за правилно и потпуно утврђивање чињеничног стања и за доношење законитог и правилног решења (члан 14.); да кад другостепени орган утврди да су у првостепеном поступку одлучне чињенице непотпуно или погрешно утврђене, да се у поступку није водило рачуна о правилима поступка која су од утицаја на решење ствари, или да је диспозитив побијаног решења нејасан или је у противречности са образложењем, он ће допунити поступак и отклонити наведене недостатке сам или преко првостепеног органа или замољеног органа, а ако другостепени орган нађе да се на основу чињеница утврђених у допуњеном поступку управна ствар мора решити друкчије него што је решена првостепеним решењем, он ће својим решењем поништити првостепено решење и сам решити управну ствар (члан 232. став 1.); да ако другостепени орган својим решењем поништи првостепено решење и врати предмет првостепеном органу на поновни поступак, првостепени орган је дужан у свему да поступи по другостепеном решењу и да, без одлагања, а нај касније у року од 30 дана од дана пријема предмета, донесе ново решење, против кога странка има право на жалбу (ч лан 232. став 2.).
Одредбом члана 9. став 2. важећег Закона о општем управном поступку („Службени гласник РС“, бр. 18/16 и 95/18) прописано је да се поступак води без одуговлачења и уз што мање трошкова по странку и другог учесника у поступку, али тако да се изведу сви докази потребни за правилно и потпуно утврђивање чињеничног стања.
Сагласно члану 15. Закона о управним споровима („Службени гласник РС“, број 119/09), управни спор се може покренути и када надлежни орган о захтеву, односно жалби странке није донео управни акт, под условима предвиђеним овим законом. Одредбом члана 19. став 1. тог закона је прописано да ако другостепени орган, у року од 60 дана од дана пријема жалбе или у законом одређеном краћем року, није донео решење по жалби странке против првостепеног решења, а не донесе га ни у даљем року од седам дана по накнадном захтеву странке поднетом другостепеном органу, странка по истеку тога рока може поднети тужбу због недоношења захтеваног акта.
5. Подносилац уставне жалбе сматра да му је у управном поступку који је вођен пред Одељењем за привреду и финансије општинске управе Бабушница – Одсек за привреду, урбанизам, комунално-стамбене, имовинске и инспекцијске послове у предмету број 464-1/2009-02 повређено право на суђење у разумном року , гарантовано одредбом члана 32. став 1. Устава .
Испитујући наводе уставне жалбе са становишта означеног права, Уставни суд је констатовао да је оспорени поступак започео 19. јануара 2009. године, подношењем захтева подносиоца уставне жалбе и да је правноснажно окончан 23. августа 2019. године, када је постало правноснажно решење првостепеног органа број 464-1/2009-02 од 18. јула 2019. године.
Уставни суд констатује да чињеница да је оспорени поступак трајао десет година и осам месеци указује на то да поступак није окончан у оквиру разумног рока. Међутим, полазећи од тога да је појам разумног трајања поступка релативна категорија која зависи од низа чинилаца, а пре свега од сложености правних питања и чињеничног стања у конкретном спору, понашања подносиоца уставне жалбе, поступањ а органа који су водили поступак, као и значаја истакнутог права за подносиоца, Уставни суд је испитивао да ли су и у којој мери наведени критеријуми утицали на дуго трајање поступка.
Уставни суд је оценио да се у предметном поступку нису постављала сложена чињенична, нити правна питања, јер је најпре требало утврдити садржину предметног захтева и активну легитимацију п односиоца уставне жалбе, а потом испуњеност услова за поништај решења о експропријацији.
Уставни суд налази да је подносилац уставне жалбе имао значајан правни и материјални интерес да се у разумном року одлучи о његовом захтеву.
Уставни суд је из достављених списа предмета утврдио да је првостепени орган први пут одлучио о захтеву у року од осам месеци и да је 13 месеци одлучивао у поновном поступку, након поништења решења тог органа од 23. јануара 2013. године, али да није било других већих кашњења у поступању тог органа. Овај суд је утврдио да је одлучивање другостепеног органа о жалби подносиоца изјављеној против првог решења о захтеву трајало годин у и по дана и да је тај орган дуже од десет месеци одлучи вао о жалби подносиоца изјављеној против решења првостепеног органа од 23. новембра 2011. године. Уставни суд, такође, констатује да је другостепени орган поништио пет решења првостепеног органа, пропуштајући да користи овлашћење из члана 232. став 1. раније важећег Закона о општем управном поступку и сам реши управну ствар. Другостепени орган је, враћајући предмет првостепеном органу на поновно одлучивање, давао налоге који се односе на питања која није требало расправљати пре утврђења активне легитимације подносиоца уставне жалбе у оспореном поступку.
Полазећи од наведеног, Уставни суд је оценио да је превасходни узрок дугог трајања предметног поступка враћање предмета првостепеном органу ради поновног одлучивања. Према становишту које је изразио и Европски суд за људска права, чињеница да се више пута налаже понављање разматрања једног предмета пред нижом инстанцом може, сама по себи, открити озбиљан недостатак у правном систему државе (видети пресуде Европског суда за људска права у предмету Pavlyulynets против Украјине, представка број 70767/01, став 51, од 6. септембра 2005. године и предмету Цветковић против Србије, представка број 17271/04, став 51, од 10. јуна 2008. године).
Уставни суд је, такође, констатовао да је Управни суд у роковима који се могу оценити разумним (осам месеци, годину дана и три месеца, односно годину дана и пет месеци), доносио одлуке о тужб ама подносиоца уставне жалбе којима су оспорени коначни управни акти донети у предметном поступку .
Испитујући да ли је подносилац уставне жалбе својим радњама допринео дугом трајању предметног поступка, Уставни суд је имао у виду да су четири решења другостепеног органа донета након подношења тужбе због „ћутања управе“, али је констатовао д а у периоду који је укупно трајао непуне четири године подносилац није користио средства за убрзање поступка.
Уставни суд је, међутим, полазећи од свега наведеног, оценио да у поступку који је трајао дуже од десет година, наведени допринос подносиоца уставне жалбе не утиче на оцену овог суда о повреди означеног права.
Имајући у виду све изложено, Уставни суд је, сагласно одредби члана 89. став 1. Закона о Уставном суду („Службени гласник РС“, бр. 109/07, 99/11, 18/13 – Одлука УС, 40/15 – др. закон и 103/15), утврдио да је подносиоцу уставне жалбе повређено право на суђење у разумном року у управном поступку који је вођен пред Одељењем за привреду и финансије општинске управе Бабушница – Одсек за привреду, урбанизам, комунално-стамбене, имовинске и инспекцијске послове у предмету број 464-1/2009-02, па је у овом делу усвојио уставну жалбу, одлучујући као у првом делу тачке 1. изреке.
6. На основу одредбе члана 89. став 3. Закона о Уставном суду, Уставни суд је у тачки 2. изреке одлучио да на име правично г задовољењ а због утврђене повреде права на суђење у разумном року подносиocu уставне жалбе утврди прав о на накнаду нематеријалне штете у износу од 750 евра, у динарској противвредности по средњем курсу Народне банке Србије на дан исплате, на терет буџетских средстава – раздео Министарства правде , у року од четири месеца од дана достављања ове одлуке Министарству, сагласно одредби члана 1. Закона о допуни Закона о Уставном суду („Службени гласник РС“, број 103/15).
Приликом одлучивања о висини накнаде нематеријалне штете, Уставни суд је ценио све околности значајне у овом уставносудском спору и нашао да наведени новчани износ представља адекватну правичну накнаду за повреду права коју је подноси лац претрпео. Уставни суд је имао у виду постојећу праксу овога суда, праксу Европског суда за људска права у сличним случајевима, економске и социјалне прилике у Републици Србији, као и саму суштину накнаде нематеријалне штете којом се оштећеном пружа одговарајуће задовољење.
Уставни суд је, поред тога, имао у виду новију праксу Европског суда за људска права изражену у пресуди Хрустић и други против Србије, од 9. јануар а 2018. године (представкe бр. 8647/16, 12666/16 и 20851/16 ) и више других пресуда, које се односе на питање висине накнаде нематеријалне штете досуђене због повреде права на суђење у разумном року, те је ускладио своју досадашњу праксу са наведеним ставовима Европског суда.
7. У вези са захтевом подносиоца за накнаду материјалне штете, Уставни суд констатује да подносилац није доставио доказе о постојању јасне узрочне везе између штете и радње државног органа којом је та штета проузрокована.
Уставни суд је оценио да уставна жалба не садржи уставноправне разлоге за тврдњу да је подносиоцу, дугим трајањем оспореног поступка, повређено право на имовину из члана 58. Устава.
Уставни суд је, стога, у преосталом делу уставну жалбу одбацио, сагласно одредби члана 36. став 1. тачка 7) Закона о Уставном суду, због непостојања Уставом утврђених претпоставки за вођење поступка, решавајући као у другом делу тачке 1. изреке.
У погледу захтева подносиоца уставне жалбе за накнаду трошкова на име састава уставне жалбе, Уставни суд подсећа да је у својој досадашњој пракси више пута разматрао наведено питање, те да је заузео став да у смислу члана 6. Закона о Уставном суду нема услова за накнаду трошкова поступка пред Уставним судом. С тим у вези, Уставни суд се позива на образложење које је дато, поред многих других, у Одлуци Уж-633/2011 од 8. маја 2013. године (видети на интернет страници: www.ustavni.sud.rs).
8. На основу свега изложеног и одредаба 42б став 1. тачка 1), члана 45. тачка 9) и члана 46. тачка 9) Закона о Уставном суду и члана 89. Пословника о раду Уставног суда („Службени гласник РС“, број 103/13), Уставни суд је донео Одлуку као у изреци.
ПРЕДСЕДНИК ВЕЋА
Снежана Марковић, с.р.