Уставни суд, Велико веће, у саставу: председник Снежана Марковић, председник Већа, и судије Мирослав Николић , др Драгана Коларић, др Тамаш Корхец (Korhecz Tamás), др Јован Ћирић, Гордана Ајншпилер Поповић, др Владан Петров и Лидија Ђукић, чланови Већа, у поступку по уставнoj жалб и Д. Ј . из Прокупља , на основу члана 167. став 4. у вези са чланом 170. Устава Републике Србије, на седници Већа одржаној 16. септембра 2021. године , донео је
О Д Л У К У
1. Усваја се уставна жалба Д. Ј . изјављена против решења Вишег суда у Београду Гжи. 3829/18 од 24. октобра 2018. године и утврђује да је подносиоцу уставне жалбе повређено право на једнаку заштиту права, зајемчено чланом 36. став 1. Устава Републике Србије.
2. Одбија се захтев подносица уставне жалбе за накнаду нематеријалне штете.
3. Одбија се као неоснована уставна жалба Д. Ј . изјављена против решења Вишег суда у Београду Гжи. 3829/18 од 24. октобра 2018. године због повреде права на правично суђење, зајемченог чланом 32. став 1. Устава.
4. Одбацује се уставна жалба Д. Ј . изјављена против решења Вишег суда у Београду Гжи. 3829/18 од 24. октобра 2018. године због повреде права на правно средство, зајемченог чланом 36. став 2. Устава.
О б р а з л о ж е њ е
1. Д. Ј . из Прокупља поднео је Уставном суду, 25. децембра 2018. године, преко пуномоћника М . К , адвоката из Ниша , уставну жалбу против решења Вишег суда у Београду Гжи. 3829/18 од 24. октобра 2018. године , због повреде права на правично суђење, на једнаку заштиту права и на правно средство и права на имовину, зајемчених чланом 32. став 1, чланом 36. Устава и чланом 58. став 1. Републике Србије.
У уставној жалби је, између осталог, наведено: да је подносилац уставне жалбе као извршни поверилац поднео предлог за извршење Првом основном суду у Београду против извршног дужника Републике Србије, ради намирења новчаног потраживања из радног односа, на основу извршне исправе – правноснажне и извршне пресуде на основу признања О пштинског суда у Прокупљу П1. 1488/06 од 15. августа 2006. године (у којој је као тужени означено предузеће „Ф.“ д.о.о. Прокупље); да је Први основни суд у Београду усвојио предлог за извршење, док је Виши суд у Београду оспореним решењем усвојио жалбу извршног дужника, преиначио решење о извршење и одбио као неоснован подносиочев предлог за извршење, са образложењем да је наступила застарелост потраживања, истеком рока од 10 година, у смислу члана 379. Закона о облигационим односима ; да у конкретном случају није наступила застарелост, јер је подносилац претходно пријавио потраживање Агенцији за приватизац ију чиме је прекинуо застаревање, у смислу члана 388. Закона о облигационим односима; да је Виши суд у Београду у другим предметима, у идентичној чињеничној и правној ситуацији, ценио правни значај пријаве потраживања Агенцији за приватизацију и истовремено утврдио да је пријавом потраживања наведеној агенцији прекинуто застеревање ; да је у прилог наведених тврдњи подносилац уз уставну жалбу приложио решења Вишег суда у Београду Гжи. 2984/18 од 2. августа 2018. године, Гжи. 2518/18 од 13. септембра 2018. године и Гжи. 3830/18 од 1. новембра 2018. године.
Подносилац уставне жалбе је предложио Уставном суду да усвоји уставну жалбу, утврди повреду означених уставних права и пониш ти оспорено другостепено решење. Тражио је накнаду штете.
2. Сагласно члану 170. Устава Републике Србије, уставна жалба се може изјавити против појединачних аката или радњи државних органа или организација којима су поверена јавна овлашћења, а којима се повређују или ускраћују људска или мањинска права и слободе зајемчене Уставом, ако су исцрпљена или нису предвиђена друга правна средства за њихову заштиту.
У току поступка пружања уставносудске заштите, поводом испитивања основаности уставне жалбе у границама истакнутог захтева, Уставни суд утврђује да ли је у поступку одлучивања о правима и обавезама подносиоца уставне жалбе повређено или ускраћено његово Уставом зајемчено право или слобода.
3. Уставни суд је, у спроведеном поступку, на основу навода уставне жалбе и увидом у приложену и другу релевантну документацију, утврдио следеће чињенице и околности од значаја за одлучивање у овом уставно судском поступку:
Основни суд у Прокупљу је правноснажном и извршном пресудом на основу признања П1. 1488/06 од 15. августа 2006. године обавезао тужено предузеће „Ф.“ д.о.о. Прокупље (у даљем тексту: предузеће „Ф .“ д.о.о. Прокупље) да тужиоцу Д . Ј , овде подносиоцу уставне жалбе, плати новчано потраживање из радног односа.
Влада Републике Србије и предузеће „Ф.“ д.о.о. Прокупље закључили су споразум о уделу државне својине у средствима која користи предузеће „Ф.“ д.о.о. Прокупље бр. 46-164/08 од 5. јула 2010. године (у даљем тексту: споразум бр. 46-164/08 од 5. јула 2010. године ). Чланом 1. наведеног споразума је утврђено да удео државне својине у средствима која користи предузеће „Ф.“ д.о.о. Прокупље износи 100% односно да су средства која користи предузеће „Ф.“ д.о.о. Прокупље 100% у државној својини.
Уставни суд је, на седници одржаној 12. новембра 2014. године, донео Одлуку Уж-369/2012, којом је усвојена уставна жалба подносиоца изјављена против решења Првог основног суда у Београду ИПВ/И/690/2011/5 од 24. октобра 2011. године, којим је правноснажно одбијен предлог за извршење против Републике Србије, а који је предлог је такође поднет на основу извршне исправе и наведеног споразума бр. 46-164/08 од 5. јула 2010. године . У Одлуци Уставног суда је утврђено да је уставноправно неприхватљиви закључак извршног суда да наведени споразум бр. 46-164/08 од 5. јула 2010. године не представља оверену исправу из члана 23. Закона о извршењу и обезбеђењу из 2011. године о прелазу обавезе из извршне исправе са предузећа „Ф.“ д.о.о. Прокупље на Републику Србију.
Извршни поверилац Д. Ј , овде подносилац уставне жалбе, поднео је 2. марта 2018. године предлог за извршење Првом основном суду у Београду против извршног дужника Републике Србије, ради намирења новчаног потраживања из радног односа, на основу извршне исправе – правноснажне и извршне пресуде на основу признања Основног суда у Прокупљу П1. 1488/06 од 15. августа 2006. године. У предлогу је навео да је пријавио потраживање Агенцији за приватизацију и у з предлог је приложена Одлука Уставног суда Уж-369/2012 од 12. новембра 2014. године.
Први основни суд у Београду је решењем Ии. 7644/18 од 14. августа 2018. године одредио предложено извршење.
Против наведеног решења извршни дужник је изјавио жалбу, а у одговору на жалбу, подносилац је истакао да је пријавом потраживања Агенцији за приватизацију прекинуо застаревање потраживања.
Виши суд у Београду је оспореним решењем Гжи. 3829/18 од 24. октобра 2018. године усвојио жалбу извршног дужника , преиначио решење о извршење, одбио као неоснован подносиочев предлог за извршење и обуставио извршни поступак . У образложењу наведеног решења је наведено да је чланом 379. Закона о облигационим односима прописано да сва потраживања утврђена правноснажном одлуком пред судом застаревају за десет година; да је у конкретном случају извршна исправа – пресуда постала правноснажна 15. августа 2006. године, а извршна 11. септембра 2006. године, а предлог за извршење је поднет 2. марта 2018. године, те је у смислу наведене законске одредбе, наступила застарелост потраживања.
У прилог својих тврдњи о повреди права на једнаку заштиту права , подносилац је уз уставну жалбу доставио, између осталог, решење Вишег суда у Београду Гжи. 2518/18 од 13. септембра 2018. године. У другим уставносудским пр едметима, у којима је покренуто исто уставноправно питање, у прилог повреде наведеног уставног права приложена су и решења Вишег суда у Београду Гжи. 3213/18 од 23. августа 2018. године и Гжи. 3346/18 од 5. септембра 2018. године. Наведеним судским актима је правноснажно усвојен предлог за извршење извршних поверилаца и у тим актима је цењен правни значај пријаве потраживања Агенцији за приватизацију и утврђено је да је пријавом потраживања прекинуто застеревање потраживања, у смислу члана 388. Закона о облигационим односима.
4. Одредбама Устава, на чију се повреду подносилац уставне жалбе позива, утврђено је : да свако има право да независан, непристрасан и законом већ установљен суд, правично и у разумном року, јавно расправи и одлучи о његовим правима и обавезама, основаности сумње која је била разлог за покретање поступка, као и о оптужбама против њега (члан 32. став 1.); да се јемчи једнака заштита права пред судовима и другим државним органима, имаоцима јавних овлашћења и органима аутономне покрајине и јединица локалне самоуправе (члан 36. став 1.); да свако има право на жалбу или друго правно средство против одлуке којом се одлучује о његовом праву, обавези или на законом заснованом интересу (члан 36. став 2.); да се јемчи мирно уживање својине и других имовинских права стечених на основу закона (члан 58. став 1.).
Одредбама Закона о облигационим односима („Службени лист СФРЈ“, бр. 29/78, 39/85, 45/89 и 57/89 и „Службени лист СРЈ“, бр. 31/93, (22/99, 23/99, 35/99 и 44/99)) прописано је да: сва потраживања која су утврђена правноснажном судском одлуком или одлуком другог надлежног органа, или поравнањем пред судом или другим надлежним органом, застаревају за десет година, па и она за која закон иначе предвиђа краћи рок застарелости (члан 379. став 1.); да се застаревање прекида подизањем тужбе и сваком другом повериочевом радњом предузетом против дужника пред судом или другим надлежним органом, у циљу утврђивања, обезбеђења или остварења потраживања (члан 388.).
Одредбама Закона о извршењу и обезбеђењу („Службени гласник РС“, бр. („Службени гласник РС", бр. 106/15, 106/16 - аутентично тумачење и 113/17 - аутентично тумачење), прописано је: да „извршни дужник“ означава лице према коме се потраживање намирује у извршном поступку или обезбеђује у поступку обезбеђења (члан 1. тачка 3));да се извршни поступак води и на предлог и у корист лица које као извршни поверилац није означено у извршној или веродостојној исправи, ако јавном или по закону овереном исправом докаже да је потраживање из извршне или веродостојне исправе прешло на њега, а ако такав доказ није могућ - ако прелаз потраживања докаже правноснажном или коначном одлуком донетом у парничном, прекршајном или управном поступку ( члан 48. став 1); да се одредба става 1. овог члана сходно примењују и кад се извршни поступак води према лицу које у извршној или веродостојној исправи није означено као дужник ( члан 48. став 3.).
5. Разматрајући наводе подносиоца уставне жалбе о по вреди права на једнаку заштиту права , Уставни суд налази да подносилац своје тврдње о повреди наведеног права заснива на чињеници да је В иши суд у Београду, као суд последње ин станце, у истој чињеничној и правној ситуацији , доносио различита решења у погледу основаности предлога за извршење против извршног дужника - Републике Србије.
У конкретном случају, оспореним решењем Вишег суда у Београду Гжи. 3829/18 од 24. октобра 2018. године усвојена је жалба извршног дужника Републике Србије, преиначено је решење о извршењу и одбијен је као неоснован предлог за извршење подносиоца уставне жалбе , са образложењем да је у конкретном случају извршна исправа – пресуда постала правноснажна 15. августа 2006. године, а извршна 11. септембра 2006. године, а предлог за извршење је поднет 2. марта 2018. године, те је, у смислу одредбе члана 379. став 1. Закона о облигационим односима, наступила застарелост потраживања, при чему извршни суд није ценио навод подносиоца уставне жалбе (из предлога за извршење и одговора на жалбу) да је претходно пријавио потраживање А генцији за приватизацију, чиме је прекинуто застаревање. Са друге стране, у прилог својих тврдњи о повреди права на једнаку заштиту права , подносилац је уз уставну жалбу доставио решење Вишег суда у Београду Гжи. 2518/18 од 13. септембра 2018. године. У другим уставносудским прдметима, у којима је покренуто исто уставноправно питање, у прилог повреде наведеног уставног права приложена су и решења Вишег суда у Београду Гжи. 3213/18 од 23. августа 2018. године и Гжи. 3346/18 од 5. септембра 2018. године. Уставни суд је увидом у наведене акте утврдио да су правноснажно усвојени предлози за извршење тамо извршних поверилаца и у тим актима је цењен правни значај пријаве потраживања Агенцији за приватизацију и утврђено је да је пријавом потраживања прекинуто застеревање потраживање, у смислу члана 388. Закона о облигационим односима. Како је, према оцени Уставног суда, подносилац уставне жалбе , као извршни поверилац , био у идентичној чињеничној и правној ситуацији као и извршни повериоци у наведеним случајевима, па је одбијањем његовог предлог а за извршење доведен у битно различит положај од онога у којем су били извршни повериоци чији су истоврсни предлози за извршење усвојени, Суд сматра да ова околност представља довољан разлог да се утврди постојање повреде права на једнаку заштиту права , на штету подносиоца уставне жалбе.
Стога је Уставни суд уставну жалбу у овом делу усвојио, сагласно одредби члана 89. став 1. Закона о Уставном суду („Службени гласник РС“, бр. 109/07, 99/11, 18/13 – Одлука УС, 40/15 – др. закон и 103/15), одлучујући као у тачки 1. изреке.
С обзиром на то да је утврдио повреду права на једнаку заштиту права из члана 36. став 1. Устава, Уставни суд није посебно разматрао наводе уставне жалбе о повреди права на правну сигурност, као елемента права на правично суђење.
Уставни суд није посебно разматрао решење Вишег суда у Београду Гжи. 2984/18 од 2. августа 2018. године, јер у том акту није посебно цењено питање застарелости постраживања, нити решење истог суда Гжи. 3830 од 1. новембра 2018. године, јер је донето након доношења оспореног решења.
6. У вези са захтевом подносиоца уставне жалбе за накнаду нематеријалне штете, Уставни суд оцењује да је утврђење повреде права на једнаку заштиту права, довољна мера да се постигне адекватна и правична сатисфакција, те је одбио овај захтев подносиоца, сагласно одредбама члана 89. ст. 1. и 3. Закона о Уставном суду, одлучујући као у тачки 2 . изреке.
7. Разматрајући уставну жалбу са аспекта истакнуте повреде права на правично суђење из члана 32. став 1. Устава, Уставни суд пре свега наглашава да је правилну примену меродавног права надлежан да цени инстанционо виши суд у законом прописаном поступку контроле законитости одлука нижестепених судова. Уставни суд није надлежан да оцењује правилност чињеничних и правних закључака редовних судова, осим у случају када је примена меродавног материјалног и/или процесног права била очигледно произвољна, односно арбитрерна на штету подносиоца уставне жалбе, што може довести до повреде Уставом зајемченог права на правично суђење. Стога је Уставни суд, у одређеним ситуацијама, које првенствено зависе од конкретних околности случаја и утемељености изнетих уставноправних разлога, надлежан да цени повреду права из члана 32. став 1. Устава и са становишта примене материјалног односно процесног права.
Уставни суд најпре указује да је Виши суд у Београду оспореним решењем Гжи. 3829/18 од 24. октобра 2018. године усвојена је жалба извршног дужника Републике Србије, преиначено је решење о извршење и одбијен је као неоснован предлог за извршење подносиоца уставне жалбе, са образложењем да је у конкретном случају извршна исправа – пресуда постала правноснажна 15. августа 2006. године, а извршна 11. септембра 2006. године, а предлог за извршење је поднет 2. марта 2018. године, те је, у смислу одредбе члана 379. став 1. Закона о облигационим односима, наступила застарелост потраживања. Уставни суд оцењује да оваквом правном становишту Вишег суда у Београду претходи друго уставносудско питање - да ли споразум бр. 46-164/08 од 5. јула 2010. године представља оверену исправу из члана 48. Закона о извршењу и обезбеђењу из 2015. године која доказује да је обавеза из извршне исправе са предузећа „Ф.“ д.о.о. Прокупље (дужника новчаног потраживања из извршне исправе) прешла на Републику Србију (извршни дужник означен у предлогу за извршење) .
За разлику од правног становишта које је Уставни суд заузео у Одлуци Уж-369/2012 од 12. новембра 2014. године поводом правног дејства предметног споразума бр. 46-164/08 од 5. јула 2010. године, Суд је у даљем развоју своје праксе, у низу каснијих донетих одлука, заузео другачије правно становиште поводом правног дејства предметног споразума, али и споразума исте садржине закључених са другим друштвеним/државним предузећима.
Уставни суд указује да захтеви правне сигурности и заштите легитимних очекивања учесника у поступку не подразумевају право на устаљену судску праксу, али је обавеза највишег суда да дà суштинске разлоге за одступање од дотадашње судске праксе, како не би повредио право странке у поступку на довољно образложену судску одлуку (видети пресуду Европског суда за људска права Atanasovski против бивше југословенске Републике Македоније, број представке 36815/03, од 14. јануара 2010. године, став 38.).
Уставни суд је у Одлуци Уж-6446/2018, донетој на седници одржаној од 4. марта 2021. године , заузео правно становиште да предметни споразум бр. 46-164/08 од 5. јула 2010. године не представља оверену исправу из члана 48. Закона о извршењу и обезбеђењу из 2015. године која доказује да је обавеза из извршне исправе са предузећа „Ф.“ д.о.о. Прокупље, дужника новчаног потраживања из извршне исправе, прешла на Републику Србију, која је означена извршним дужником у предлогу за извршење (детаљније образложење Одлуке и разлоге за одступање од праксе видети на интернет страницу Уставног суда на: www.ustavni.sud.rs).
Такође, Уставни суд је , на седници свих судија од 22. новембра 2018. године, донео Одлуку Уж-2514/2016, у којој је заузео правно становиште да споразум о уделу државне својине у средствима која користи друштвено предузеће „С.“ Ниш, не представља оверену исправу из члана 23. Закона о извршењу и обезбеђењу из 2011. године о прелазу обавезе из извршне исправе са предузећа „С.“ Ниш на Републику Србију. Чланом 1. наведеног споразума је утврђено да удео државне својине у средствима која користи предузеће „С .“ Ниш износи 100%, односно да су средства која користи предузеће „С .“ Ниш 100% у државној својини. Дакле, ради се о споразуму који има исти назив, исту садржину, закључен је такође са Владом Републике Србије, као и предметни споразум бр. 46-164/08 од 5. јула 2010. године.
Уставни суд оцењује да је за одлучивање о предлогу за извршење у конкретном случају (за усвајање предлога), било потребно да извршни суд пре оцене приговора застарелости потраживања, оцени правно дејство предметног споразума бр. 46-164/08 од 5. јула 2010. године, односно да ли споразум представља оверену исправу из члана 48. Закона о извршењу и обезбеђењу из 2015. године која доказује да је обавеза из извршне исправе са предузећа „Ф.“ д.о.о. Прокупље прешла на Републику Србију, те да ли је Република Србија уопште могла бити означена извршним дужником у предлогу за извршење. Извршни суд је дужан да утврди истоветност дужника наведеног у извршној исправи и извршног дужника наведеног у предлогу за извршење. Ако те истоветности нема, дужан је да затражи да извршни поверилац достави јавну или по закону оверену исправу којом доказује да је обавеза прешла с дужника који је наведен у извршној исправи на треће лице које је наведено у предлогу за извршење. Ако таквом исправом не располаже дужан је да прелаз обавезе докаже правноснажном или коначном одлуком донетом у парничном, прекршајном или управном поступку.
Имајући у виду све изнете разлоге, Уставни суд је одбио као неосновану уставну жалбу у делу у којем је изјављена против решења Вишег суда у Београду 3829/18 од 24. октобра 2018. године , због повреде права на правично суђење, сагласно одредби члана 89. став 1. Закона о Уставном суду, те је одлучио као у тачки 3. изреке.
Како подносилац наводе о повреди права на имовину заснива на идентичним разлозима које је истицао у прилог тврдњи о повреди права на правично суђење , а који су већ разматрани, Уставни суд налази да није потребно да их поново цени и са аспекта повреде права на имовину.
8. У односу на истакнуту повреду права на правно средство из члана 36. став 2. Устава, Уставни суд указује да се означеним правом јемчи двостепеност у одлучивању, односно право да се у поступку по жалби или другом прописаном правном средству, пред органом више инстанце, испита законитост првостепене одлуке, што подразумева и да у поступку по правном средству нижестепена одлука може бити преиначена, ако за то има законског основа .
Имајући у виду наведено, Уставни суд је, сагласно одредби члана 36. став 1. тачка 7) Закона о Уставном суду, одбацио уставну жалб у у том делу, јер нису испуњене Уставом и Закном утврђене претпоставке за вођење поступка, решавајућу као у тачки 4. изреке.
9. У погледу захтева подносиоца уставне жалбе за накнаду трошкова на име састава уставне жалбе, Уставни суд подсећа да је у својој досадашњој пракси више пута разматрао наведено питање, те да је заузео став да, у смислу члана 6. Закона о Уставном суду, нема основа за накнаду трошкова поступка пред Уставним судом. С тим у вези, Уставни суд се позива на образложење које је дато, поред многих других, у Одлуци Уж-633/2011 од 8. маја 2013. године (видети интернет страницу Уставног суда на: www.ustavni.sud.rs).
10. Полазећи од свега изнетог, Уставни суд је, на основу одредаба члана 42б став 1. тачка 1), члана 45. тачка 9) и члана 46. тачка 9) Закона о Уставном суду, као и члана 89. Пословника о раду Уставног суда („Службени гласник РС“, број 103/13), донео Одлуку као у изреци.
ПРЕДСЕДНИК ВЕЋА
Снежана Марковић, с.р.