Уставни суд, Велико веће, у саставу: председник Суда Снежана Марковић, председник Већа и судије Весна Илић Прелић, др Драгана Коларић, др Тамаш Корхец ( Korhecz Tamás), др Јован Ћирић, Гордана Ајншпилер Поповић, др Наташа Плавшић и др Милан Шкулић, чланови Већа, у поступку по уставној жалби привредног друштва „D.“ д.о.о. Ниш, на основу члана 167. став 4. у вези са чланом 170. Устава Републике Србије, на седници Већа одржаној 14. октобра 2021. године, донео је
О Д Л У К У
1. Усваја се уставна жалба привредног друштва „D.“ д.о.о. Ниш и утврђује да је подносиоцу уставне жалбе повређено право на суђење у разумном року, зајемчено одредбом члана 32. став 1. Устава Републике Србије, у управним поступцима који су вођени пред Царинарницом Ниш у предметима бр. УП/I-8667/18, УП/I-9050/18, УП/I-9051/18, УП/I-9021/18, УП/I-9052/18, УП/I-8670/18, УП/I-9049/18, УП/I-8666/18, УП/I-8669/18, УП/I-8671/18, док се у преосталом делу уставна жалба одбацује.
2. Утврђује се право подносиоцу уставне жалбе на накнаду нематеријалне штете у укупном износу од 3000 евра, у динарској противвредности по средњем курсу Народне банке Србије на дан исплате. Накнада се исплаћује на терет буџетских средстава – раздео Министарства правде, у року од четири месеца од дана достављања ове одлуке Министарству.
О б р а з л о ж е њ е
1. Привредно друштво „D.“ д.о.о. Ниш је 30. новембра 2017. године, преко пуномоћника Н. С, адвоката из Ниша, изјавило Уставном суду уставнe жалбe због повреде права на суђење у разумном року из члана 32. став 1. Устава Републике Србије у управним поступцима који су вођени пред Царинарницом Ниш у предметима ближе наведеним у тачки 1. изреке . Подносилац се истовремено позвао на повреду права зајемчених одредбама члана 6. Европске конвенције за заштиту људских права и основних слобода. Уставни суд указује да је садржина права гарантованих означеним одредбама Европске конвенције зајемчена и одговарајућим одредбама Устава, због чега Уставни суд њихову евентуалну повреду испитује у односу на одредбе Устава.
Подносилац је у уставнима жалбама указао да поступци трају од 2009. године, те да нису правноснажно окончани. Подносилац уставне жалбе је поставио захтевe за накнаду нематеријалне штете.
Подносилац је у јуну, односно јулу 2021. године поднео Суду уставне жалбе против пресуда којима су наведени поступци правноснажно окончани (У. 12253/19 од 3. јуна 2021. године, У. 12197/19 од 4. јуна 2021. године, У. 12182/19 од 27. маја 2021. године, У. 12192/19 од 27. маја 2021. године, У. 12251/19 од 27. маја 2021. године, У. 12181/19 од 4. јуна 2021. године, У. 12198/19 од 20. маја 2021. године, У. 12252/19 од 20. маја 2021. године, У. 12186/19 од 8. априла 2021. године и У. 12195/19 од 27. маја 2021. године ), због повреде права на правично суђење из члана 32. став 1. Устава и права на имовину из члана 58. Устава, као и члана 6. Европске конвенције за заштиту људских права и основних слобода и члана 1. Протокола 1 уз Европску конвенцију.
Уставни суд је, у складу са одредбама члана 43. ст. 1. и 3. Пословника о раду Уставног суда („Службени гласник РС“, број 103/13), уставне жалбе спојио ради јединственог поступања.
2. Сагласно члану 170. Устава, уставна жалба се може изјавити против појединачних аката или радњи државних органа или организација којима су поверена јавна овлашћења, а којима се повређују или ускраћују људска или мањинска права и слободе зајемчене Уставом, ако су исцрпљена или нису предвиђена друга правна средства за њихову заштиту.
У поступку пружања уставносудске заштите, поводом испитивања основаности уставне жалбе у границама истакнутог захтева, Уставни суд утврђује да ли је у поступку одлучивања о правима и обавезама подносиоца уставне жалбе повређено или ускраћено његово Уставом зајемчено право или слобода.
3. Уставни суд је из списа предмета Управног суда и целокупне документације приложене уз уставне жалбе, утврдио следеће чињенице и околности од значаја за одлучивање у овој уставносудској ствари:
Поступци накнадне контроле исправности царинских декларација ЈЦИ-УВ4, у погледу порекла робе, започети су 2009. године.
Решењима првостепеног органа управе из 2009. године одређено је да се врши измена података у царинским декларацијама, и подносилац обавезан да накнадно плати износе, ближе наведенe у тим првостепеним решењима, на име мање плаћене царине и пореза на додату вредност за робу стављену у промет по предметним декларацијама.
Наведени поступци правноснажно су окончани у периоду од априла до јуна 2021. године - оспореним пресудама Управног суда. Поступци су окончани тако што је одређено да се подносиоцу врате износи на име плаћене царине, одређено је да повраћај плаћеног пореза на додату вредност подносилац може потраживати подношењем захтева надлежном пореском органу, одређено да подносилац има право на накнаду трошкова заступања, осим за трошкове састава три поднеска, одређено да подносилац има право на повраћај износа на име уплаћених административних такси, а које право може остварити подношењем захтева надлежном пореском органу.
У наведеном периоду, у сваком од ових поступака је донето више одлука првостепеног органа управе (седам решења) и другостепеног органа управе (девет решења) , те је вођено и више управних спорова пред Управним судом (три управна спора) .
4. Одредбом члана 32. став 1. Устава утврђено је да свако има право да независан, непристрасан и законом већ установљен суд, правично и у разумном року, јавно расправи и одлучи о његовим правима и обавезама, основаности сумње која је била разлог за покретање поступка, као и о оптужбама против њега.
Уставни суд констатује да се одредба члана 6. став 1. Европске конвенције за заштиту људских права и основних слобода, чија се повреда, такође, истиче у уставној жалби, у суштини, садржински не разликује од одредбе члана 32. став 1. Устава, те је наводе уставне жалбе о повреди права на правично суђење ценио у односу на одговарајућу одредбу Устава.
Законом о општем управном поступку ("Службени лист СРЈ", бр. 33/97 и 31/01 и "Службени гласник РС", број 30/10), било је прописано: да се поступак мора водити без одуговлачења и са што мање трошкова за странку и друге учеснике у поступку, али тако да се прибаве сви докази потребни за правилно и потпуно утврђивање чињеничног стања и за доношење законитог и правилног решења (члан 14.); да кад се поступак покреће поводом захтева странке, односно по службеној дужности ако је то у интересу странке, а пре доношења решења није потребно спроводити посебан испитни поступак, нити постоје други разлози због којих се не може донети решење без одлагања (решавање претходног питања и др.), орган је дужан да донесе решење и достави га странци што пре, а најдоцније у року од једног месеца од дана предаје уредног захтева, односно од дана покретања поступка по службеној дужности, ако посебним законом није одређен краћи рок; да у осталим случајевима, кад се поступак покреће поводом захтева странке, односно по службеној дужности, ако је то у интересу странке, орган је дужан да донесе решење и достави га странци најдоцније у року од два месеца, ако посебним законом није одређен краћи рок (члан 208. став 1.); да се решење по жалби мора донети и доставити странци што пре, а најдоцније у року од два месеца од дана предаје жалбе, ако посебним законом није одређен краћи рок (члан 237. став 1.).
Законом о управним споровима ("Службени гласник РС", бр. 111/09), прописано је: да се управни спор може се покренути и када надлежни орган о захтеву, односно жалби странке није донео управни акт, под условима предвиђеним овим законом (члан 15.); да ако другостепени орган, у року од 60 дана од дана пријема жалбе или у законом одређеном краћем року, није донео решење по жалби странке против првостепеног решења, а не донесе га ни у даљем року од седам дана по накнадном захтеву странке поднетом другостепеном органу, странка по истеку тога рока може поднети тужбу због недоношења захтеваног акта (члан 19. став 1.).
5. Оцењујући основаност навода уставне жалбе са становишта права на суђење у разумном року зајемченог чланом 32. став 1. Устава, Уставни суд је пошао од тога да је период меродаван за оцену повреде тог права трајао од краја 2009. године, када је подносилац изјавио жалбе против првостепених решења којима је одређено да се врши измена података у царинским декларацијама , до доношења оспорених пресуда Управног суда. Из наведеног произлази да су поступци завршени за 11 и по година.
Поред саме дужине трајања поступака, Уставни суд је, при оцењивању да ли је период одлучивања надлежних органа и суда о праву, односно обавези подносиоца уставне жалбе био разуман, узео у разматрање и следеће критеријуме: сложеност предмета, понашање подносиоца као странке, по ступање надлежних органа и суда пред којима су вођени поступци, број донетих одлука, као и то о ком праву подносиоца је одлучивано.
Примењујући наведене критеријуме на конкретан случај, Уставни суд је нашао да су се у конкретним предметима постављала релативно сложена чињенична и правна питања.
Уставни суд је оценио да је подносилац уставне жалбе имао оправдан интерес да се о његовим царинским и пореским обавезама одлучи у разумном року.
Приликом испитивања да ли је подносилац уставне жалбе својим радњама допринео дужем трајању оспорених поступ ака, Уставни суд је имао у виду специфичност управног поступка, чији ток у многоме зависи од активности странке. Уставни суд констатује да подносилац није, када је за то имао могућности, користио процесноправна средства против ћутања управе како би допр инео скраћењу трајања предметних поступ ака. Наиме, посебно у ситуацији када другостепени орган управе није поступао у роковима за одлучивање о поднетим жалбама, подносилац је могао већ након два месеца од дана предаје жалбе, поднети ургенцију, а потом и тужбу због ћутања администрације.
Испитујући поступање органа управе и надлежног суда у овој правној ствари, Уставни суд је констатовао да је у сваком оспореном поступку донето више одлука првостепеног органа управе (седам решења) и другостепеног органа управе (девет решења), те је вођено и више управних спорова пред Управним судом (три управна спора). Уставни суд је нашао да је главни узрок одуговлачења конкретних поступака било враћање предмета на поновно решавање другостепеном, а потом и првостепеном органу. С тим у вези, Уставни суд указује на становиште које је изразио Европски суд за људска права, да чињеница да се више пута налаже поновно разматрање једног предмета пред нижом инстанцом може, сама по себи, открити озбиљан недостатак у правном систему државе (видети пресуду Pavlyulynets против Украјине , број 70763/01, став 51, од 6. септембра 2005. године, и пресуду Цветковић против Србије , број 17271/04, став 51, од 10. јуна 2008. године).
Уставноправна оцена поступака чије трајање је узето у обзир у овом предмету, заснована на пракси и критеријумима Уставног суда и Европског суда за људска права, потврђује да је подносиоцу уставне жалбе повређено право на суђење у разумном року, зајемчено одредбом члана 32. став 1. Устава, у управним поступцима који су вођени пред Царинарницом Ниш, у предметима ближе наведеним у тачки 1. изреке.
Стога је Уставни суд, сагласно одредби члана 89. став 1. Закона о Уставном суду („Службени гласник РС“, бр. 109/07, 99/11, 18/13 – Одлука УС, 40/15 – др. закон и 103/15), у овом делу усвојио уставну жалбу, одлучујући као у првом делу тачке 1. изреке.
6. На основу одредбе члана 89. став 3. Закона о Уставном суду, Уставни суд је, у тачки 2. изреке, одлучио да се правично задовољење подносиоцу уставне жалбе због утврђене повреде права на суђење у разумном року оствари утврђењем права на накнаду нематеријалне штете у износу од 3.000 евра, у динарској противвредности по средњем курсу Народне банке Србије на дан исплате, на терет буџетских средстава – раздео Министарства правде, у року од четири месеца од дана достављања ове одлуке Министарству.
Приликом одлучивања о висини накнаде нематеријалне штете коју је подносилац уставне жалбе претрпео због учињене повреде права, Уставни суд је ценио све околности од значаја за њено утврђење, посебно дужину трајања оспорених поступака и допринос подносиоца трајању поступака , економско-социјалне прилике и стандард државе, те чињеницу да ће досуђена накнада бити много брже исплаћена на домаћем нивоу, него што је то случај ако о предмету одлучује Европски суд за људска права.
Уставни суд указује да је у одлуци Стамбена задруга „Техничар Нови Сад“ против Србије (представка број 52474/16 и још 29 других), Европски суд за људска права, имајући у виду да се у представкама радило о сличном предмету, нашао за сходно да их испита заједно и донесе јединствену одлуку. У том случају, домаћи судови су признали да је повређено право подносиоца представке на суђење у разумном року и досудили му укупан износ од 17.220 евра на и ме накнаде нематеријалне штете. Указано је да је подносилац водио многобројне парничне поступке – 30 поступака, али да је суд имао у виду чињеницу да су сви ти поступци били готово идентични по свом садржају и да су упоредо вођени. Због тога је Европски суд за људска права констатовао да је пред домаћим судовима подносиоцу представке досуђено одговарајуће и довољно правично задовољење, те да подносилац више не може тврдити да је „жртва повреде права“, у смислу члана 34. Европске конвенције за заштиту људских права и основних слобода.
Уставни суд још једном указује на следеће: да су поступци правноснажно окончани за 11 и по година; да би за десет предметних поступака подносиоцу, да је појединачно одлучивано, било утврђено укупно 9.000 евра, имајући у виду дужину трајања оспорених поступака и допринос подносиоца трајању поступака, да је Европски суд за људска права у одлуци Шурбаноска и други против Бивше Југословенске Републике Македоније број 36665/03, ст. 38. и 39. од 31. августа 2010. године, оценио да је укупан износ додељен на име накнаде нематеријалне штете због повреде права на суђење у разумном року у предметним поступцима пред домаћим судовима, 15-20% од укупног износа који би тај суд доделио у сличним предметима, међутим, да је оценио да тај износ није неразуман, посебно имајући у виду да је превиђена исплата у року од три месеца, те да је иста и реализована. Такође, и у одлуци Zaluska, Rogalska and others v Poland (представка бр. 53491/109, 72286/10 и још 398), став 36, од 20. јуна 2017. године, Европски суд за људска права констатује да додељени износ који представља 50% од износа који тај суд утврђује у сличним предметима, чак за 25% премашује износ који би тај суд прихватио као довољан да би подносиоци изгубили статус жртве повреде члана 34. Европске конвенције.
Имајући у виду да је и у овом конкретном случају свих десет поступака вођено упоредо, да су сви били идентични по свом садржају (сви поступци су вођени због измена у царинским декларацијама у погледу порекла робе), да је, коначно, подносилац успео у поступку у погледу повраћаја износа на име мање плаћене царине, док је у погледу повраћаја плаћеног пореза на додату упућен да исто може потраживати подношењем захтева надлежном пореском органу, Уставни суд је донео јединствену одлуку у овом предмету и на основу свих утврђених чињеница и околности, подносиоцу утврдио право на накнаду нематеријалне штете у укупном износу од 3.000 евра.
7. Подносилац уставним жалбама оспорава и пресуде Управног суда, због повреде права на правично суђење из члана 32. став 1. Устава и права на имовину из члана 58. Устава, као и члана 6. Европске конвенције за заштиту људских права и основних слобода и члана 1. Протокола 1 уз Европску конвенцију.
Детаљно образложеним уставним жалбама подносилац уставне жалбе указује на недостатке спроведеног поступка пред органима управе и судом, који су имали за последицу да у поступцима чињенично стање није правилно утврђено и да је погрешно примењено право, на штету подносиоца уставне жалбе.
Полазећи од садржине уставних жалби, у којима подносилац понавља разлоге већ изнете у поступку који је претходио уставносудском, Уставни суд је оценио да се наводи подносиоца не могу прихватити као уставноправни разлози за тврдње о повреди права на правично суђење из члана 32. став 1. Устава, већ се од Уставног суда, у суштини, тражи да као инстанциони суд још једном испита законитост одлука донетих у претходно вођеним поступцима.
Поред тога, а везано за наводе подносиоца да оспорене пресуде нису образложене, Суд констатује да решавање суда у управном спору има своје особености, које се, између осталог, огледају у начелу законитости и начелу ослањања суда на утврђено чињенично стање у управном поступку. С обзиром на то да се у управном спору проверава законитост коначног управног акта на подлози чињеница утврђених у управном поступку, то не постоји обавеза суда да образлаже све наводе тужбе уколико су они већ истицани у управном поступку који је претходио управном спору и у ком поступку су ти наводи оцењени.
Уставни суд је, увидом у оспорене пресуде, утврдио да садрже довољно образложење зашто се одбијају тужбе подносиоца као неосноване, те шта чини суштинске разлоге због којих је тако одлучено. Управни суд је одлучио о тужбама подносиоца на основу чињеница које су утврђене у царинским поступцима, за које је у спроведеном поступку оценио да су у битним тачкама потпуно утврђене, да је из утврђених чињеница изведен правилан закључак у погледу чињеничног стања и да је другостепени орган оценио жалбене наводе.
Имајући у виду да повреду права из члана 58. став 1. Устава подносилац изводи из повреде права на правично суђење, Уставни суд, полазећи од претходно изнетог, ове наводе није посебно разматрао.
Стога је Уставни суд одбацио уставну жалбу у овом делу, сагласно одредби члана 36. став 1. тачка 7) Закона о Уставном суду, јер нису испуњене Уставом и Законом утврђене претпоставке за вођење поступка, решавајући као у другом делу тачке 1. изреке.
8. У вези захтева за накнаду трошкова поступка пред Уставним судом, Уставни суд указује да нема основа за накнаду трошкова поступка пред Уставним судом, у смислу одредбе члана 6. став 2. Закона о Уставном суду (с тим у вези видети Одлуку Уж-633/2011 од 8. маја 2013. године, на интернет страници: www.ustavni.sud.rs).
9. На основу свега изнетог и одредаба члана 42б став 1. тачка1), члана 45. тачка 9) и члана 46. тачка 9) Закона о Уставном суду, као и члана 89. Пословника о раду Уставног суда ("Службени гласник РС", број 103/13), Уставни суд је донео Одлуку као у изреци.
ПРЕДСЕДНИК ВЕЋА
Снежана Марковић, с.р.