Уставни суд у саставу: председник др Боса Ненадић и судије др Оливера Вучић, др Марија Драшкић, Весна Илић Прелић, др Агнеш Картаг Одри, Катарина Манојловић Андрић, др Драгиша Слијепчевић, др Драган Стојановић и Предраг Ћетковић, у поступку по уставној жалби Мирослава Чемана из Београда, на основу члана 167. став 4. у вези чланa 170. Устава Републике Србије, на седници одржаној 1. октобра 2009. године, донео је
О Д Л У К У
Одбија се као неоснована уставна жалба Мирослава Чемана изјављена против пресуде Врховног суда Србије У-В 850/06 од 24. децембра 2007. године.
О б р а з л о ж е њ е
1. Мирослав Чеман из Београда је 3. априла 2008. године, преко пуномоћника, адвоката Арсенија Катанића из Новог Сада, Уставном суду поднео благовремену и дозвољену уставну жалбу против пресуде Врховног суда Србије У-В 850/06 од 24. децембра 2007. године.
Подносилац уставне жалбе сматра да су му оспореном пресудом Врховног суда Србије, „којом је одбијен његов захтев за признавање права на месечну накнаду за обављање службе у Војсци Југославије под отежаним условима", повређена права зајемчена одредбама чл. 24, 32, 60, 68, 69. и 70. Устава Републике Србије.
2. Сагласно одредби члана 170. Устава Републике Србије, уставна жалба се може изјавити против појединачних аката или радњи државних органа или организација којима су поверена јавна овлашћења, а којима се повређују или ускраћују људска или мањинска права и слободе зајемчене Уставом, ако су исцрпљена или нису предвиђена друга правна средства за њихову заштиту.
Одредбама Устава, на чију повреду подносилац уставне жалбе указује, утврђено је: да је људски живот неприкосновен (члан 24. став 1.); да свако има право да независан, непристрасан и законом већ установљен суд, правично и у разумном року, јавно расправи и одлучи о његовим правима и обавезама, основаности сумње која је била разлог за покретање поступка, као и о оптужбама против њега (члан 32. став 1.); да се јемчи право на рад, у складу са законом, као и да, између осталог, свако има право на поштовање достојанства своје личности на раду, безбедне и здраве услове рада, потребну заштиту на раду, ограничено радно време, дневни и недељни одмор, плаћени годишњи одмор, правичну накнаду за рад и на правну заштиту за случај престанка радног односа и да се тих права нико не може одрећи (члан 60. ст. 1. и 4.); да свако има право на заштиту свог физичког и психичког здравља (члан 68. став 1.); да се права запослених и њихових породица на социјално обезбеђење и осигурање уређују законом (члан 69. став 2.); да се пензијско осигурање уређује законом (члан 70. став 1.).
У поступку пружања уставносудске заштите, поводом испитивања основаности уставне жалбе у границама истакнутог захтева, Уставни суд утврђује да ли је у поступку одлучивања о правима и обавезама подносиоца уставне жалбе повређено његово Уставом зајемчено право или слобода. С тим у вези, Уставни суд је утврдио да подносилац уставне жалбе, сагласно одредби члана 85. став 1. Закона о Уставном суду („Службени гласник РС", број 109/07), није у поднетој уставној жалби прецизно навео и образложио у чему се састоји повреда сваког од Уставом зајемчених права које је означио у уставној жалби, осим права на суђење у разумном року. С обзиром на то да је предмет одлучивања у управном поступку, који је претходио уставносудском поступку, био захтев подносиоца уставне жалбе да му се призна право на накнаду за обављање службе под отежаним условима у Војсци Југославије, Уставни суд је закључио да подносилац уставне жалбе сматра да му је оспореним актом повређено право на правичну накнаду за рад, као елемент зајемченог права на рад из члана 60. став 4. Устава, а да повреду права зајемчених одредбама чл. 24, 68, 69. и 70. Устава изводи из, по његовом мишљењу, извршене повреде права на рад.
3. Уставни суд је у спроведеном поступку извршио увид у документацију приложену уз уставну жалбу и то: захтев подносиоца од 22. децембра 2003. године и решење Војне поште (у даљем тексту: ВП) 2346 Батајница Уп-1 бр. 450-2 од 24. децембра 2003. године, жалбу подносиоца на првостепено решење од 6. јануара 2004. године и решење по жалби ВП 9513 Београд Уп-2 бр. 7-2 од 23. јануара 2004. године, тужбу подносиоца поднету Врховном војном суду од 18. фебруара 2004. године и уставном жалбом побијану пресуду Врховног суда Србије У-В 850/06 од 24. децембра 2007. године, као и списе Врховног суда Србије У-В 850/06, те утврдио следеће чињенице и околности од значаја за одлучивање у овој уставноправној ствари:
Подносилац уставне жалбе, тада мајор у Војсци Србије и Црне Горе, као припадник 240. ЛАП-а, поднео је 22. децембра 2003. године ВП 2346 Батајница захтев за признавање месечне накнаде за службу под отежаним условима, на основу и почев од дана примењивања Одлуке о одређивању задатака и територије на којој се служба врши под отежаним условима, коју је донео начелник Генералштаба Војске Србије и Црне Горе на основу члана 26. став 2. Правилника о накнади путних и других трошкова у Војсци Србије и Црне Горе („Службени војни лист", бр. 38/93, 23/94, 3/97, 11/97, 12/98, 6/99, 7/99, 41/99, 5/00, 6/00, 11/00, 22/00, 25/00, 31/00, 14/02 и 21/03).
ВП 2346 Батајница, као првостепени управни орган, на основу чл. 156. и 157. Закона о Војсци Југославије (Службени лист СРЈ", бр. 43/94, 28/96, 22/99, 44/99, 74/99, 3/02 и 37/02), решењем Уп-1 бр. 450-2 од 24. децембра 2003. године одбила је захтев као неоснован. У првостепеном управном поступку је утврђено: да је Мирослав Чеман, мајор, на служби у ВП 2346 Батајница, поднео 22. децембра 2003. године писмени захтев за признавање права на накнаду за службу под отежаним условима, јер сматра да му то право припада као припаднику ВП 2346 Батајница која се налази у непрекидном дежурству у систему противваздушне одбране; да је одредбом члана 26. став 1. Правилника о накнади путних и других трошкова у Војсци Југославије прописано да задатке и територију на којој се служба врши под отежаним условима, у смислу одредаба члана 25. истог Правилника, одређује начелник Генералштаба Војске; да је одредбом члана 26. став 2. наведеног Правилника регулисано да Одлуку о припадању накнаде за службу под отежаним условима, осим из члана 25. став 4. тачка 2) истог Правилника, доноси командант самосталног корпуса, њему раван или виши старешина; да Одлуком команданта ВП 9513 Београд, пов. бр. 03/1683-2 од 8. марта 2002. године о одређивању задатака и територије на којој се служба врши под отежаним условима, која је донета на основу одлуке начелника Генералштаба Војске Југославије (у даљем тексту: НГШ ВЈ) пов. бр. 02/323-1 од 5. фебруара 2002. године, нису обухваћени професионални припадници ВП 2346 Батајница.
Подносилац уставне жалбе поднео је 6. јануара 2004. године жалбу на наведено првостепено решење другостепеном управном органу - ВП 9513 Београд. Другостепени орган је решењем Уп-2 бр. 7-2 од 23. јануара 2004. године одбио жалбу као неосновану, након извршеног увида у списе предмета и Одлуку НГШ ВЈ о одређивању задатака и територије на којој се служба врши под отежаним условима пов. бр. 02/323-1 од 5. фебруара 2002. године, као и Одлуку команданта ВП 9513 пов. бр. 03/1683-2 од 6. марта 2002. године, којом су прецизирани задаци и територија на којој се служба врши под отежаним условима. Жалба је одбијена на основу члана 156. став 2. Закона о Војсци Југославије, јер је другостепени орган нашао да је првостепени орган правилно утврдио да подносилац не извршава задатке, нити се налази на територији на којој се служба врши под отежаним условима.
Против коначног решења ВП 9513 Београд Уп-2 бр. 7-2 од 23. јануара 2004. године, подносилац уставне жалбе поднео је 18. фебруара 2004. године Врховном војном суду тужбу због неправилно и непотпуно утврђеног чињеничног стања и повреде материјалног права, износећи у тужби, поред осталог, своје тумачење тога коме припада накнада за службу која се врши под отежаним условима, као и своју оцену да је Одлука команданта ВП 9513 Београд супротна Одлуци НГШ ВЈ, јер његова јединица није класификована као јединица у којој се служба врши под отежаним условима.
Врховни војни суд је, на основу члана 31. Закона о управним споровима („Службени лист СРЈ", број 46/96), примљену тужбу истога дана доставио другостепеном управном органу на одговор и наложио да се доставе списи предмета првостепеног и другостепеног органа. Другостепени управни орган ВП 9513 Београд доставио је Врховном војном суду 8. марта 2004. године одговор на тужбу и списе предмета. Врховни војни суд није предузимао друге радње у овом управном спору.
Врховни суд Србије је дописом У-В бр. 850/06 од 24. јануара 2007. године обавестио подносиоца уставне жалбе и његовог пуномоћника да је 21. новембра 2006. године преузео нерешене предмете управних спорова покренутих пред Врховним војним судом до 31. децембра 2004. године и позвао га да се, у року од 10 дана од дана пријема дописа, изјасни да ли остаје код поднете тужбе. Поднеском примљеним у Врховном суду Србије 1. фебруара 2007. године пуномоћник подносиоца је обавестио суд да остаје у свему код поднете тужбе.
Врховни суд Србије је, на седници одржаној 24. децембра 2007. године, донео пресуду У-В 850/06 која се оспорава уставном жалбом, а којом је тужба одбијена као неоснована, применом одредбе члана 41. став 2. Закона о управним споровима. У образложењу пресуде Врховни суд наводи да је другостепени управни орган правилно одлучио када је, у поступку у коме није било повреде правила поступка, одбио жалбу овде подносиоца уставне жалбе, налазећи да му не припада право на накнаду за рад под отежаним условима, јер јединица у којој подносилац извршава задатке није обухваћена Одлуком Команданта ВП 9513 Београд, донетом на основу члана 26. став 1. Правилника о накнади путних и других трошкова у ВЈ и Одлуке НГШ ВЈ пов. бр. 02/323-1 од 5. фебруара 2002. године. По оцени Врховног суда, Одлука Команданта ВП 9513 Београд пов. бр. 03/1683-2 од 6. марта 2002. године није у супротности, већ је донета на основу и у складу са Одлуком НГШ ВЈ пов. бр. 02/323-1 од 5. фебруара 2002, ради изричитог и прецизног одређивања јединица из састава Војске нижег нивоа командовања у којима се служба врши под отежаним условима. Пресуда је уручена пуномоћнику подносиоца уставне жалбе 5. марта 2008. године.
4. Одредбама Закона о Војсци Југославије из 1994. године, који се примењивао у време настанка и решавања конкретне управне ствари, а на основу којих је одлучивано о захтеву подносиоца уставне жалбе, било је прописано: да је за решавање о управним стварима у првом степену стварно надлежан старешина јединице, односно установе на положају команданта самосталног батаљона (дивизиона) и команданта пука - бригаде или старешина јединице, односно установе њима равног или вишег положаја за који је формацијом предвиђен чин потпуковника или виши чин, ако законом или прописом донесеним на основу закона није одређена надлежност другог органа, а да о жалби против решења старешине из става 1. овог члана решава старешина јединице, односно установе непосредно претпостављен старешини који је донео првостепено решење (члан 156. ст. 1. и 2.); да је за доношење решења у управном поступку месно надлежан старешина јединице, односно установе у којој се лице о чијем се праву, односно обавези решава налази у служби, те да је за доношење решења месно надлежан старешина јединице, односно установе који му је непосредно претпостављен, ако се решава о праву, односно обавези старешине јединице, односно установе из става 1. овог члана или ако тај старешина по закону треба да буде изузет од решавања из других разлога (члан 157. ст. 1. и 2.).
5. Оцењујући разлоге и наводе изнете у уставној жалби са становишта садржине Уставом зајемчених права на чију повреду се подносилац позива, Уставни суд је утврдио да су о захтеву подносиоца уставне жалбе за утврђивање права на накнаду за вршење службе под отежаним условима одлучивали Уставом и законом установљени органи, који су у поступку спроведеном у складу са законом утврдили чињенично стање од значаја за доношење одговарајуће одлуке и одлучили о праву подносиоца уставне жалбе применом прописа којима су та права уређена. По оцени Уставног суда, утврђено чињенично стање, те примена одговарајућег материјалног права на тако утврђено чињенично стање, као и образложење заузетог правног става у овој управној ствари, представљају уставноправно утемељен основ за доношење оспорене пресуде Врховног суда Србије. Оцена Уставног суда је да је преиспитивање законитости коначног управног акта у овом управном спору требало и могло да обухвати само испитивање да ли је у управном поступку утврђено да је подносилац уставне жалбе припадник јединице Војске за коју је одређено да обавља задатке и налази се на територији на којој се служба врши под отежаним условима, а не да ли је подносилац припадник јединице која је у систему непрекидног дежурства у систему ПВО. Врховни суд Србије, као и органи који су били надлежни за поступање у управном поступку, утврдили су да подносилац уставне жалбе не обавља професионалну службу у јединици која је обухваћена одлукама надлежних војних органа о обављању службе под отежаним условима, па самим тим ни подносилац нема право на накнаду за обављање војне службе под отежаним условима. Стога, по схватању Уставног суда, оспореном пресудом Врховног суда Србије подносиоцу уставне жалбе није повређено право на правичну накнаду за рад, као елемент зајемченог права на рад из члана 60. Устава, јер је за службу коју је обављао у Војсци примао прописану зараду и друге прописане накнаде, осим накнаде за службу под отежаним условима која према важећим војним прописима није припадала припадницима његове војне јединице. У том смислу, Уставни суд налази да су наводи подносиоца уставне жалбе да су разлози наведени у оспореној пресуди паушални и без икаквих правних аргумената, те да Врховни суд, као и првостепени и другостепени управни органи, у овој правној ствари нису утврдили одлучујућу чињеницу да ли је жалилац вршио послове непрекидног дежурства у систему ПВО, израз његове субјективне оцене о непотпуно утврђеном чињеничном стању и погрешној примени материјалног права, али не и доказ о учињеној повреди Уставом зајемчених права наведених у уставној жалби.
Такође, с обзиром на наводе уставне жалбе и садржину Уставом зајемчених права на живот, здравствену заштиту, социјалну заштиту и пензијско осигурање из чл. 24, 68, 69. и 70. Устава, Уставни суд констатује да нема основа за тврдње подносиоца уставне жалбе да су му оспореном пресудом повређена наведена права, јер се садржина означених права ни на који начин не може довести у правну и логичку везу са предметом одлучивања Врховног суда Србије у конкретном управном спору, чак и да је дошло до повреде права на рад.
Имајући у виду наведено, Суд је утврдио да је у овом делу уставна жалба неоснована, те је жалбу одбио, сагласно одредби члана 89. став 1. Закона о Уставном суду.
6. У вези навода подносиоца уставне жалбе да му је повређено право на суђење у разумном року, Уставни суд је констатовао да је управни поступак по захтеву подносиоца уставне жалбе отпочео 22. децембра 2003. године.
Оцењујући период у односу на који је Уставни суд надлежан да цени повреду права на суђење у разумном року, Суд је утврдио да је период у коме се грађанима Србије јемче права и слободе утврђене Уставом и обезбеђује уставносудска заштита у поступку по уставној жалби почео да тече 8. новембра 2006. године, даном ступања на снагу Устава Републике Србије. Међутим, полазећи од тога да управни поступак по својој природи представља јединствену целину, која почиње покретањем поступка, а завршава се доношењем одлуке којом се поступак окончава, Уставни суд је закључио да су испуњени услови да се приликом оцене разумног рока узме у обзир целокупни период трајања оспореног управног поступка почев од 22. децембра 2003. године, када је подносилац уставне жалбе ВП 2346 Батајница поднео иницијални захтев за признавање права на накнаду за службу под отежаним условима.
Уставни суд сматра да се при оцењивању да ли је временски рок за одлучивање управних и судских органа о праву или обавези странке разуман, у сваком конкретном случају, поред саме дужине трајања поступка, морају узети у обзир и следећи критеријуми: сложеност предмета, понашање подносиоца уставне жалбе, поступање управних и судских органа, као и то о ком праву подносиоца је у конкретном случају одлучивано.
Полазећи од тога да је у управном поступку првостепени орган донео решење којим је одлучио о захтеву подносиоца уставне жалбе у року од два дана од дана подношења захтева, а другостепени орган у року од 17 дана од дана подношења жалбе на првостепено решење, те да су и у првостепеном и у другостепеном поступку решења донета у много краћем року од рока за доношење решења прописаног одредбом члана 208. став 1. Закона о општем управном поступку („Службени лист СРЈ", бр. 33/97 и 31/01), Уставни суд закључује да у поступку пред управним органима није дошло до повреде права подносиоца уставне жалбе на суђење у разумном року.
Уставни суд налази да је непоступање Врховног војног суда у управном спору по тужби подносиоца уставне жалбе проузроковало одређено кашњење у овом предмету. Наиме, Врховни војни суд је одмах по пријему тужбе почео да предузима радње у поступку и примио је списе управних органа неопходне за одлучивање о поднетој тужби 8. марта 2004. године, али је, пре него што је Врховни војни суд предузео даље радње у поступку, 18. новембра 2004. године Скупштина Србије и Црне Горе донела Закон о преношењу надлежности војних судова, војних тужилаштава и Војног правобранилаштва на органе држава чланица („Службени лист СЦГ" број 55/04), којим је прописано да се надлежност војних судова, војних тужилаштава и Војног правобранилаштва даном ступања на снагу овог закона преноси - за територију Републике Србије на органе Републике Србије, а за територију Црне Горе на органе Републике Црне Горе, које те државе чланице одреде (члан 2.). Доношењем тог Закона, у складу с чланом 66. Уставне повеље, војни правосудни органи престали су са радом, а целокупна надлежност војних судова пренета ја на органе држава чланица, па тако и надлежност Врховног војног суда да одлучује у управним споровима. У спровођењу члана 2. наведеног Закона, Република Србија је донела Закон о преузимању надлежности војних судова, војних тужилаштава и Војног правобранилаштва („Службени гласник РС" број 137/04). Како тим Законом нису изричито одређени судови или суд који ће преузети надлежност Врховног војног суда за одлучивање у управним споровима, Врховни суд Србије је преузео управне предмете Врховног војног суда, па и предмет по тужби подносиоца уставне жалбе, након престанка државне заједнице Србија и Црна Гора 21. новембра 2006. године. Врховни суд Србије је по поднетој тужби донео пресуду 24. децембра 2007. године, односно у року од годину дана и једног месеца од преузимања предмета Врховног војног суда.
Уставни суд оцењује да се у конкретном случају није радило о нарочито сложеном предмету, као и да подносилац уставне жалбе својим понашањем није допринео дужини трајања поступка. Међутим, полазећи од тога да је у поступку који је претходио поступку по уставној жалби одлучивано о праву које, по мишљењу Суда, није од егзистенцијалног значаја и изузетне важности за подносиоца уставне жалбе, јер се ради о исплати накнаде која се исплаћује уз плату и друге накнаде (накнаду за ноћни рад, рад за време државних празника и трупне дневнице), да је захтев подносиоца уставне жалбе правноснажно одбијен зато што није имао упориште у материјалном праву, те тако због застоја у поступку насталог због престанка рада Врховног војног суда за њега нису настале штетне последице, Уставни суд је оценио да поступком који је вођен и окончан пред првостепеним и другостепеним управним органом, Врховним војним судом и Врховним судом Србије за четири године од дана подношења захтева, подносиоцу уставне жалбе у конкретном случају није повређено право на суђење у разумном року зајемчено чланом 32. став 1. Устава, посебно имајући у виду да је поступак пред Врховним судом Србије, који је донео одлуку по поднетој тужби окончан у року од годину дана и једног месеца, што се објективно не може сматрати неразумним роком.
С обзиром на изложено, Уставни суд је, сагласно одредби члана 89. став 1. Закона о Уставном суду, и у овом делу уставну жалбу одбио као неосновану.
7. На основу одредбе члана 45. тачка 9) Закона о Уставном суду, Суд је донео Одлуку као у изреци.
|
|
|
ПРЕДСЕДНИК др Боса Ненадић |