Преглед документа Уж-8463/2018 Word документ

Уставни суд, Велико веће, у саставу: председник Суда Снежана Марковић, председник Већа, и судије Весна Илић Прелић, др Драгана Коларић, др Тамаш Корхец ( Korhecz Tamás), др Јован Ћирић, Гордана Ајншпилер Поповић, др Наташа Плавшић и др Милан Шкулић, чланови Већа, у поступку по уставној жалби Р. М . из Ч, општина Жабаљ, на основу члана 167. став 4. у вези члана 170. Устава Републ ике Србије, на седници Већа одржаној 14. октобра 2021. године, донео је

1. Одбија се као неоснована уставна жалба Р. М . изјављена против пресуде Врховног касационог суда Кзз. 396/18 од 27. марта 2018. године, због повреде права на правну сигурност у казненом праву из члана 34. став 4. Устава Републике Србије, док се у преосталом делу уставна жалба одбацује.

2. Одбацује се уставна жалба Р. М . изјављена против пресуде Основног суда у Новом Саду К. 1569/15 од 18. септембра 2017. године и пресуде Вишег суда у Новом Саду Кж.1. 298/17 од 26. јануара 2018. године.

1. Р. М . из Ч, општина Жабаљ, поднела је 16. јула 2018. године, Уставном суду уставну жалбу, против пресуде Врховног касационог суда Кзз. 396/18 од 27. марта 2018. године, због повреде права из чл. 32, 33, 34. и 36. Устава Републике Србије.

Подноситељка суштински оспорава и пресуду Основног суда у Новом Саду К. 1569/15 од 18. септембра 2017. године , као и пресуду Вишег суда у Новом Саду Кж.1. 298/17 од 26. јануара 2018. године, а како то неспорно произлази из навода саме уставне жалбе.

У уставној жалби је, између осталог, наведено:

- да „ниједан суд није био непристрасан ни правичан, обзиром да није правично расправио и одлучио о основаности сумње и оптужби против окривљене, овде подноситељке уставне жалбе“;

- да „према ставовима Уставног суда у предметима Уж-1285/2012 од 26. марта 2014. године и Уж-9529/2013 од 20. октобра 2016. године – члан 34. Устава Републике Србије забрањује двострукост поступка, односно забрањује да се против једног лица, а поводом истог животног догађаја воде два казнена поступка. Овакав став насловног суда нашао је своју примену и у већ изграђеној судској пракси, па и пракси самог Врховног касационог суда, која за случај двострукости поступка, по службеној дужности налаже доношење одбијајуће пресуде“;

- да је подноситељка оглашена кривом за дела које у конкретном случају представљају прекршаје и за које она није могла да буде крива јер је рачунополагач;

- да се „поступајући судови уопште нису освртали на чињеницу да се поводом истог животног догађаја већ води прекршајни поступак, дакле други казнени поступак“.

Предложено је да Уставни суд усвоји уставну жалбу, утврди постојање повреде означених уставних права и да поништи оспорену пресуду Врховног касационог суда, те да наложи да се поново одлучи о поднетом захтеву за заштиту законитости против пресуде Основног суда у Новом Саду К. 1569/15 од 18. септембра 2017. године и пресуде Вишег суда у Новом Саду Кж.1. 298/17 од 26. јануара 2018. године.

2. Сагласно одредби члана 170. Устава Републике Србије, уставна жалба се може изјавити против појединачних аката или радњи државних органа или организација којима су поверена јавна овлашћења, а којима се повређују или ускраћују људска или мањинска права и слободе зајемчене Уставом, ако су исцрпљена или нису предвиђена друга правна средства за њихову заштиту.

У току поступка пружања уставносудске заштите, поводом испитивања основаности уставне жалбе у границама истакнутог захтева, Уставни суд утврђује да ли је у поступку одлучивања о правима и обавезама подносиоца уставне жалбе повређено или ускраћено његово Уставом зајемчено право или слобода.

3. Уставни суд је у спроведеном претходном поступку, из достављене документације уз уставну жалбу и списа предмета Прекршајног суда у Бечеју – Одељење у Жабљу Пр. 2136/13, утврдио:

3.1. чињенице и околности које се односе на прекршајни поступак

- да се против окривљене, овде подноситељке уставне жалбе, води прекршајни поступак у предмету Прекршајног суда у Бечеју – Одељење у Жабљу Пр. 2136/13 због прекршаја из члана 104. тачка 4. Закона о буџетском систему;

- да је прекршајни поступак покренут решењем Прекршајног суда у Бечеју – Одељење у Жабљу Пр. 2136/13 од 29. јула 2013. године;

- да је напред наведени прекршајни поступак и даље у току;

3.2. чињенице и околности које се односе на кривични поступак

- да је оспореном пресудом Основног суда у Новом Саду К. 1569/15 од 18. септембра 2017. године окривљена, овде подноситељка уставне жалбе, оглашена кривом да је учинила продужено кривично дело злоупотребе положаја одговорног лица из члана 234. став 1. Кривичног законика у вези са чланом 61. ст. 5. и 1. Кривичног законика и последично јој је изречена условна осуда;

- да су оспореном пресудом Вишег суда у Новом Саду Кж.1. 298/17 од 26. јануара 2018. године одбијене као неосноване жалбе окривљене и браниоца окривљене, а пресуда Основног суда у Новом Саду К. 1569/15 од 18. септембра 2017. године је потврђена;

- да је бранилац окривљене поднео захтев за заштиту законитости Врховном касационом суду против пресуде Основног суда у Новом Саду К. 1569/15 од 18. септембра 2017. године и пресуде Вишег суда у Новом Саду Кж.1. 298/17 од 26. јануара 2018. године;

- да је оспореном пресудом Врховног касационог суда Кзз. 396/18 од 27. марта 2018. године одбијен као неоснован захтев за заштиту законитости браниоца окривљене.

4. Одредбама Устава на чију повреду се подносилац позива у уставној жалби, утврђено је: да свако има право да независан, непристрасан и законом већ установљен суд, правично и у разумном року, јавно расправи и одлучи о његовим правима и обавезама, основаности сумње која је била разлог за покретање поступка, као и о оптужбама против њега (члан 32. став 1.); да свако ко је окривљен за кривично дело има право да у најкраћем року, у складу са законом, подробно и на језику који разуме, буде обавештен о природи и разлозима дела за које се терети, као и о доказима прикупљеним против њега (члан 33. став 1.); да свако коме се суди за кривично дело има право да сам или преко браниоца износи доказе у своју корист, испитује сведоке оптужбе и да захтева да се, под истим условима као сведоци оптужбе и у његовом присуству, испитују и сведоци одбране (члан 33. став 5.), да нико не може бити гоњен ни кажњен за кривично дело за које је правноснажном пресудом ослобођен или осуђен или за које је оптужба правноснажно одбијена или поступак правноснажно обустављен, нити судска одлука може бити измењена на штету окривљеног у поступку по ванредном правном леку, као и да истим забранама подлеже вођење поступка за неко друго кажњиво дело (члан 34. став 4.); да свако има право на жалбу или друго правно средство против одлуке којом се одлучује о његовом праву, обавези или на закону заснованом интересу (члан 36. став 2.).

Одредбама Законика о кривичном поступку ("Службени гласник РС", бр. 72/11, 101/11, 121/12, 32/13 и 45/13 ) (у даљем тексту ЗКП), прописано је: да нико не може бити гоњен за кривично дело за које је одлуком суда правноснажно ослобођен или осуђен или за које је оптужба правноснажно од бијена или је поступак правноснажно обустављен (члан 4. став 1.); да ће пресуду којом се оптужба одбија суд изрећи ако тужилац од започињања до завршетка главног претреса одустао од оптужбе или је оштећени одустао од предлога за гоњење (члан 422. став 1. тачка 1.); да битна повреда одредаба кривичног поступка постоји ако је наступила застарелост кривичног гоњења или је гоњење искључено услед амнестије или помиловања или је ствар већ правноснажно пресуђена или постоје друге околности које трајно искључују кривично гоњење (члан 438. став 1. тачка 1.); да другостепени суд испитује пресуду у оквиру основа, дела и правца побијања који су истакнути у жалби (члан 451.); да се захтев за заштиту законитости може поднети ако је правноснажном одлуком или одлуком у поступку који је претходио њеном доношењу: повређен закон, примењен закон за који је одлуком Уставног суда утврђено да није у сагласности са Уставом, општеприхваћеним правилима међународног права и потврђеним међународним уговорима, повређено или ускраћено људско право и слобода окривљеног или другог учесника у поступку које је зајемчено Уставом или Европском конвенцијом о заштити људских права и основних слобода и додатним прототколима, а то је утврђено одлуком Уставног суда или Европског суда за људска права. Повреда закона у смислу става 1. тачка 1) овог члана постоји ако је правноснажном одлуком или у поступку који је претходио њеном доношењу повређена одредба кривичног поступка или ако је на чињенично стање утврђено у правноснажној одлуци погрешно примењен закон. Захтев за заштиту законитости из разлога прописаних у ставу 1. тач. 2) и 39 овог члана може се поднети у року од три месеца од дана када је лицу (члан 483. став 1.) достављена одлука Уставног суда или Европског суда за људска права. Због повреде овог законика (члан 74, члан 438. став 1. тач. 1) и 4) и тач. 7) до 10) и став 2. тачка 1), члан 439. тач. 1) до 3) и члан 441. ст. 3. и 4.) учињених у првостепеном и поступку пред Апелационим судом окривљени може поднети захтев за заштиту законитости у року од 30 дана од дана када му је достављена правноснажна одлука, под условом да је против те одлуке користио редовни правни лек (члан 485.); да Врховни касациони суд испитује правноснажну одлуку или поступак који је претходио њеном доношењу у оквиру разлога (члан 485. став 1.), дела и правца побијања који су истакнути у захтеву за заштиту законитости (члан 489. став 1.); да ако Врховни касациони суд нађе да разлози због којих је донео одлуку у корист окривљеног постоје и за којег од саоптужених у погледу којег није подигнут захтев за заштиту законитости, поступиће по службеној дужности као да такав захтев постоји (члан 489. став 2.); да Врховни касациони суд може поводом захтева за заштиту законитости јавног тужиоца укинути или преиначити одлуку само у корист окривљеног (члан 489. став 3.).

5. Разматрајући наводе уставне жалбе о истакнутој повреди права на правну сигурност у казненом праву, Уставни суд је из навода уставне жалбе утврдио да подноситељка искључиво указује на повреду права из члана 34. став 4. Устава, којом је, поред осталог, утврђено да нико не може бити гоњен и кажњен за кривично дело за које је правноснажном пресудом ослобођен или осуђен или за које је оптужба правноснажно одбијена или је поступак правноснажно обустављен. При томе наводи да се „према ставовима Уставног суда у предметима Уж-1285/2012 од 26. марта 2014. године и Уж-9529/2013 од 20. октобра 2016. године – члан 34. Устава Републике Србије забрањује двострукост поступка, односно забрањује да се против једног лица, а поводом истог животног догађаја воде два казнена поступка. Овакав став насловног суда нашао је своју примену и у већ изграђеној судској пракси, па и пракси самог Врховног касационог суда, која за случај двострукости поступка, по службеној дужности налаже доношење одбијајуће пресуде,…, У овом поступку, поступајући судови, па и В рховни касациони суд, оглушили су се како о одредбе Закона о буџетском систему, тако и о записник Покрајинског секретаријата за финансије – Сектора за буџетску инспекцију бр. 207-1/2012.12-01 од 31. октобра 2012. године, па су уместо пресуде о одбијању оптужбе, противно општеобавезујућим ставовима насловног суда, донели и потврђивали пресуду о мојој осуди, …“.

Уставни суд је пре свега ценио да ли је у конкретном случају Врховни касациони суд по службеној дужности требао да размотри питање да ли је дошло до повреде начела ne bis in idem подноситељки уставне жалбе . Уставни суд указује да је одредбом члана 489. став 1. Законика о кривичном поступку прописано да Врховни касациони суд испитује правноснажну одлуку или поступак који је претходио њеном доношењу у оквиру разлога (члан 485. став 1.), дела и правца побијања који су истакнути у захтеву за заштиту законитости. Суд констатује да је приликом испитивања захтева за заштиту законитости В рховни касациони суд везан границама побијања које су постављене у захтеву. Везаност Врховног касационог суда односи се на разлоге побијања, део одлуке који је предмет побијања и правац у коме је захтев поднет. Врховни касациони суд је омеђен диспозицијом овлашћених подносилаца захтева за заштиту законитости. Стога је Уставни суд оценио да Врховни касациони суд није имао никакв у Закоником о кривичном поступку прописану обавезу да цени да ли је подноситељки у конкретном случају повређено начело ne bis in idem утврђено чланом 34. став 4. Устава и чланом 4. став 1. Законика. При томе, Уставни суд нарочито напомиње да подноситељка наводе о повреди начела ne bis in idem није ни истакла у захтеву за заштиту законитости поднетом против пресуде Основног суда у Новом Саду К. 1569/15 од 18. септембра 2017. године и пресуде Вишег суда у Новом Саду Кж.1. 298/17 од 26. јануара 2018. године, а како то неспорно произлази из достављене документације. Такође, Уставни суд указује да подноситељка уставне жалбе ни њен бранилац, током читавог кривичног посупка који је према њој вођен нису истакли да се према подноситељки, везано за исти животни догађај, води прекршајни поступак, дакле ни у једној фази кривичног поступка нису се позвали на повреду начела ne bi in idem, већ је подноситељка повреду овог начела ис такла први пут у уставној жалби, а како то неспорно произлази из достављене документације. Стога је У ставни суд утврдио да подноситељка није искористила прописана правна средства да своја пр ава заштити у редовном поступку. Дакле, подноситељка не може први пут у уставној жалби да истиче повреду Уставом зајемченог права, а при томе пропуштајући редовни правни пут који је неспорно имала за заштиту свог права. Суд је овде имао у виду и чињеницу да је подноситељка у поступку у коме су донете оспорене пресуде имала и браниоца, односно лице из реда адвоката.

С обзиром на све напред наведено, Уставни суд је оценио да оспореном пресудом Врховног касационог суда Кзз. 396/18 од 27. марта 2018. године није повређено право подноситељке уставне жалбе из члана 34. став 4. Устава, па је уставну жалбу у овом делу одбио као неосновану, сагласно одредби члана 89. став 1. Закона о Уставном суду („Службени гласник РС”, бр. 109/07, 99/11, 18/13-Одлука УС, 40/15-др.закон и 103/15), одлучујући као у првом делу тачке 1. изреке.

6. Уставни суд је, увидом у оспорену пресуду Врховног касационог суда Кзз. 396/18 од 27. марта 2018. године, утврдио да она садржи детаљно и јасно образложење засновано на уставноправно прихватљивом тумачењу меродавног права, те је стога, полазећи од претходно наведеног, оценио да се наводи подноситељке не могу прихватити као уставноправни разлози за тврдње о повреди права на правично суђење из члана 32. Устава, већ се од Уставног суда, у суштини, тражи да као инстанциони суд још једном оцени законитост оспорене пресуде.

У односу на истакнуту повреду права из члана 33. и члана 36. став 1. Устава, Уставни суд указује да формално позивање на повреду или ускраћивање појединих Уставом зајемчених права и слобода, а без навођења уставноправних разлога на којима се те тврдње заснивају, не чини уставну жалбу допуштеном.

Уставни суд констатује да се правом на правно средство из члана 36. став 2. Устава јемчи двостепеност у одлучивању, односно право да се у поступку по жалби или другом прописаном правном средству, пред органом више инстанце, испита законитост првостепене одлуке, што не подразумева и право на позитиван исход другостепеног поступка за лице које је изјавило правно средство, ако за то није било основа, као у конкретном случају.

Имајући у виду наведено, Уставни суд је, сагласно одредби члана 36. став 1. тачка 7) Закона о Уставном суду одбацио уставну жалбу у овом делу, одлучујући као у другом делу тачке 1. изреке.

7. Према правном ставу Уставног суда, у кривичном поступку доношењем одлуке по жалби на првостепену пресуду, односно на другостепену пресуду, или по жалби на решење, сматраће се да је исцрпљено последње правно средство пре изјављивања уставне жалбе.

Полазећи од наведеног, Уставни суд је утврдио да је окривљена, овде подноситељка уставне жалбе, оспорену другостепену пресуду Вишег суда у Новом Саду Кж.1. 298/17 од 26. јануара 2018. године , а којом је кривични поступак вођен против окривљене правноснажно окончан, несумњиво примила пре 27. марта 2018. године када је донета оспорена пресуд а Врховног касационог суда Кзз. 396/18. Стога је Уставни суд, сагласно одредби члана 36. став 1. тачка 2) Закона о Уставном суду, одбацио уставну жалбу у делу у коме се оспорава пресуда Основног суда у Новом Саду К. 1569/15 од 18. септембра 2017. године и пресуда Вишег суда у Новом Саду Кж.1. 298/17 од 26. јануара 2018. године , као неблаговремену, јер је поднета по истеку рока од 30 дана, одлучујући као у тачки 2. изреке.

8. Полазећи од свега изложеног, Уставни суд је, на основу одредаба члана 42б став 1. тачка 1), члана 45. тачка 9) и члана 46. тачка 9) Закона о Уставном суду, као и члана 89. Пословника о раду Уставног суда („Службени гласник РС“, број 103/13) , донео Одлуку као у изреци.

ПРЕДСЕДНИК ВЕЋА

Снежана Марковић, с.р.