Уставни суд, Велико веће, у саставу: председник Суда Снежана Марковић, председник Већа и судије Мирослав Николић, др Драгана Коларић, Татјана Ђуркић, др Милан Шкулић, Лидија Ђукић, др Наташа Плавшић и Весна Илић Прелић, чланови Већа, у поступку по уставној жалби В. П . из Ниша, на основу члана 167. став 4. у вези са чланом 170. Устава Републике Србије, на седници Већа одржаној 14. октобра 2021. године, донео је
О Д Л У К У
Одбија се као неоснована уставна жалба В. П . изјављена против решења Вишег суда у Нишу Кв. 22/19 од 25. јануара 2019. године, Апелационог суда у Нишу Кж2. 74/19 од 7. фебруара 2019. године , Вишег суда у Нишу Кв. 72/19 од 22. фебруара 2019. године и Апелационог суда у Нишу Кж2. 124/19 од 5. марта 2019. године.
О б р а з л о ж е њ е
1. В. П . из Ниша поднео је 4. марта 201 9. године, преко пуномоћника Д. К , адвоката из Ниша, Уставном суду уставну жалбу против решења Вишег суда у Нишу Кв. 22/19 од 25. јануара 2019. године и Апелационог суда у Нишу Кж2. 74/19 од 7. фебруара 2019. године, због повреде права зајемчених одредбама члана 30. став 1, члана 31. ст. 1. и 3, члана 32. став 1. и члана 34. став 3. Устава Републике Србије.
Уставном жалбом се оспоравају решења којимa је подносиоцу уставне жалбе правноснажно продужен притвор на основу одредаба члана 216. став 1. у вези са чланом 211. став 1. тач. 3) и 4) Законика о кривичном поступку (“ Службени гласник РС“, бр. 72/11, 101/11, 121/12, 32/13, 45/13, 55/14, 35/19 и 27/21-Одлука УС) .
У уставној жалби је наведено да је оспореним решењима повређено право на ограничено трајање притвора јер је суд једнострано и само на основу изјаве оштећене, без упуштања у аргументе који у потпуности демантују њене тврдње, одлучио да продужи притвор према подносиоцу уставне жалбе, иако објективно нису постојали разлози за продужење притвора. Подносилац уставне жалбе је оспорио постојање основане сумње да је извршио кривично дело силовања, те је додатно оспорио постојање сваког од притворских разлога посебно. У уставној жалби је наведено да оштећена живи у стану чији је власник подносилац уставне жалбе, али да они не живе у заједничком домаћинству, јер окривљени живи на другој адреси - у кући, као и да није јасно који је страх осећала оштећена, када сви докази, нарочито њихова преписка преко „вибера“ показују да је однос окривљеног и оштећене присан, а никако однос у којем постоји страх на страни оштећене. У уставној жалби је , тако ђе, наведено да не стоји ни закључак суда да је предметни догађај, због тога што се десио у малој сеоској средини, проузроковао висок степен узнемирења грађана, с обзиром на то да оштећена нема пребивалиште нити боравиште у том селу, те тако ни та средина не може бити непосредно заинтересована за предметно суђење. У односу на истакнуту повреду права на претпоставку невиности у уставној жалби је наведено да чињеница да је окривљени раније више пута осуђиван сама по себи не представља околност која указује на то да ће у кратком временском периоду поновити кривично дело, те да је образложењем које је дато у оспореним решењима повређена претпоставка невиности и притвор је постао осуда за кривично дело које је предмет поступка.
Подносилац уставне жалбе је преко истог пуномоћника дана 3. априла 2019. године Уставном суду изјавио уставну жалбу и против решења Вишег суда у Нишу Кв. 72/19 од 22. фебруара 2019. године и Апелационог суда у Нишу Кж2. 124/19 од 5. марта 2019. године, због повреде права зајемчених одредбама члана 30. став 1, члана 31. ст. 1. и 3, члана 32. став 1. и члана 34. став 3. Устава Републике Србије. Поводом уставне жалбе подносиоца од 3. априла 2019. године, Уставни суд није формирао нови предмет, већ је изјављену уставну жалбу третирао као допуну уставне жалбе од 4. марта 2019. године, поводом које је формиран предмет Уж-2236/2019, с обзиром на то да су предмет оспоравања обе уставне жалбе решења о продужењу притвора према подносиоцу која су донета у истој фази предметног кривичног поступка, као и да подносилац у обе уставне жалбе идентичним разлозима образлаже повреду истих права.
Подносилац уставне жалбе је истакао захтев да Уставни суд поништи оспорене акте.
2. Сагласно одредби члана 170. Устава Републике Србије, уставна жалба се може изјавити против појединачних аката или радњи државних органа или организација којима су поверена јавна овлашћења, а којима се повређују или ускраћују људска или мањинска права и слободе зајемчене Уставом, ако су исцрпљена или нису предвиђена друга правна средства за њихову заштиту.
У току поступка пружања уставносудске заштите, поводом испитивања основаности уставне жалбе у границама истакнутог захтева, Уставни суд утврђује да ли је у поступку одлучивања о правима и обавезама подносиоца уставне жалбе повређено или ускраћено његово Уставом зајемчено право или слобода.
3. У спроведеном поступку, Уставни суд је утврдио да је оспореним решењима два пута правноснажно продужен притвор према подносиоцу уставне жалбе из разлога прописаних одредбом члана 211. став 1. тач. 3) и 4) Законика о кривичном поступку, након подизања оптужнице, а пре њеног потврђивања, због кривичног дел а силовање из члана 178. став 1. Кривичног законика.
Притвор је према подносиоцу уставне жалбе одређен решењем Вишег суда у Нишу Кпп. 46/18 од 6. октобра 2018. године, који му се рачуна од 4. октобра 2018. године од 14.00 сати, када је лишен слободе.
Оптужницом Вишег јавног тужилаштва у Нишу Кт. 175/18, Кти. 91/18 од 28. децембра 2018. године подносиоцу уставне жалбе стављено је на терет извршење кривичног дела силовање из члана 178. став 1. Кривичног законика.
Оспореним решењем Вишег суда у Нишу Кв. 22/19 од 25. јануара 2019. године, које је потврђено решењем Апелационог суда у Нишу Кж2. 74/19 од 7. фебруара 2019. године, суд је по службеној дужности, на основу члана 216. став 3. у вези става 1. Законика о кривичном поступку, према подносиоцу уставне жалбе продужио притвор због постојања притворских разлога из члана 211. став 1. тач. 3) и 4) Законика о кривичном поступку, те је одбио као неоснован његов предлог да се притвор замени блажом мером за обезбеђење присуства окривљеног.
У образложењу оспореног решења Вишег суда у Нишу Кв. 22/19 од 25. јануара 2019. године наведено је да из списа предмета произлази постојање основане сумње да је окривљени извршио кривично дело силовање из члана 178. став 1. Кривичног законика. Образлажући постојање притворског разлога из члана 211. став 1. тач. 3) ЗКП Виши суд у Нишу је навео да постоје особите околности које указују да ће окривљени у кратком временском периоду поновити дело уколико се буде нашао на слободи, с обзиром на то да је оштећена изјавила да је окривљени у дужем временском периоду од више година вршио принудну обљубу над њом, користећи стра х и подређени положај оштећене, која је пасторка окривљеног и са којим је живел а у заједничком домаћинству, као и да, поред наведеног, психолошком експертизом код окривљеног је констатован низак праг фрустрационе толеранције, спремност ка импулсивнијем реаговању, егоцентризам и непосредни покушај да показује своју жељу ка доминацији и моћ, у међусобној повезаности са чињеницом да је окривљени раније вишеструко осуђиван, између осталог и због кривичног дела насиље у породици, указује на његову склоност ка вршењу кривичних дела са елементима насиља према члановима породице , што све оправдава продужење притвора према њему. У односу на постојање притворског разлога из члана 211. став 1. тач . 4) ЗКП у образложењу оспореног решења је наведено да се окривљеном ставља на терет извршење кривичног дела за које је запрећена казна затвора преко 10 година, чиме је испуњен објективни услов за продужење притвора по овом основу, док се субјективни основ огледа у тежини последице и начину извршења кривичног дела. У образложењу оспореног решења се наводи да, имајући у виду да постоји основана сумња да је окривљени кривично дело силовање извршио користећи дугорочан однос подређености оштећене, која је са њим живела у породичној заједници као његова пасторка, као и посебну тежину последице дела за које се сумњичи, с обзиром на то да је тај однос трајао дужи низ година и да је код оштећене изазвао психичке последице у виду страха и несигурности, што произлази из исказа оштећене и сведока, те имајући у виду да се критични догађај одиграо у малој сеоској средини у којој овакви догађаји проузрокују нарочито висок степен узнемирења јавности, да уколико би се окривљени нашао на слободи, то би могло угрозити правично и несметано вођење кривичног поступка, због чега се продужење притвора и по овом основу показује нужним. У односу на предлог браниоца окривљеног да се притвор замени блажом мером, суд је навео да тај предлог није основан, јер све наведене околности указују да је притвор једина ефикасна и нужна мера за обезбеђење даљег несметаног вођења кривичног поступка.
У образложењу оспореног решења Апелационог суда у Нишу Кж2. 74/19 од 7. фебруара 2019. године наведено је да је правилно првостепени суд утврдио постојање основане сумње да је окривљени извршио кривично дело силовања, које му је подигнутом оптужницом стављено на терет, као и да је правилно утврдио постојање притворског разлога из члана 211. став 1. тач. 3) ЗКП, с обзиром на то да је оштећена изјавила да је окривљени више година вршио принудну обљубу над њом, користећи страх и подређени положај оштећене, са којом живи у истом домаћинству као и да је психолошком експертизом код окривљеног констатован низак праг фрустрационе толеранције, спремност ка импулсивнијем реаговању, егоцентризам и непосредни покушај да показује своју жељу ка доминацији и моћ, у међусобној повезаности са чињеницом да је окривљени раније вишеструко осуђиван, између осталог и због кривичног дела насиље у породици, указује на нужност продужења притвора по наведеном законском основу према њему. У односу на постојање притворског разлога из члана 211. став 1. тач. 4) ЗКП у образложењу оспореног решења је наведено да се окривљеном ставља на терет извршење кривичног дела за које је запрећена казна затвора од 5 до 12 година, а начин извршења кривичног дела и тежина последице су довели до узнемирења јавности, које протеком времена није изгубило на интезитету, што би све могло утицати на несметано и правично вођење кривичног поступка. Ово стога што из описа радњи које се окривљеном стављају на терет произлази да је окривљени користећи дугорочан однос подређености оштећене, која је живела са њим у заједничком домаћинству као његова пасторка, као и посебну тежину последице дела за које се сумњичи, с обзиром на то да је тај однос трајао дужи низ година и да је код оштећене изазвао психичке последице у виду страха и несигурности, уз чињеницу да се критични догађај одиграо у малој сеоској средини , Апелациони суд је оценио да је правилан закључак првостепеног суда да је продужење притвора према окривљеном по наведеном законском основу оправдано и неопходно и да се наведена сврха несметаног вођења кривичног поступка не може остварити ниједном другом мером.
Оспореним решењем Вишег суда у Нишу Кв. 27/19 од 22. фебруара 2019. године, које је потврђено решењем Апелационог суда у Нишу Кж2. 124/19 од 5. марта 2019. године, суд је по службеној дужности, на основу члана 216. став 3. у вези става 1. Законика о кривичном поступку, према подносиоцу уставне жалбе продужио притвор због постојања притворских разлога из члана 211. став 1. тач. 3) и 4) Законика о кривичном поступку, те је одбио као неоснован његов предлог да се притвор замени блажом мером за обезбеђење присуства окривљеног.
У образложењу оспореног решења Вишег суда у Нишу Кв. 72/19 од 22. фебруара 2019. године наведено је да из списа предмета произлази постојање основане сумње да је окривљени извршио кривично дело силовање из члана 178. став 1. Кривичног законика. Образлажући постојање притворског разлога из члана 211. став 1. тач. 3) ЗКП Виши суд у Нишу је навео да постоје особите околности које указују да ће окривљени у кратком временском периоду поновити дело уколико се буде нашао на слободи, с обзиром на то да из исказа оштећене произлази да је окривљени у дужем временском периоду од више година вршио принудну обљубу над њом, користећи страх и подређени положај оштећене, која је пасторка окривљеног и са којим је живела у заједничком домаћинству, као и да, поред наведеног, психолошком експертизом код окривљеног је констатован низак праг фрустрационе толеранције, спремност ка импулсивнијем реаговању, егоцентризам и непосредни покушај да показује своју жељу ка доминацији и моћ, у међусобној повезаности са чињеницом да је окривљени раније вишеструко осуђиван, између осталог и због кривичног дела насиље у породици, указује на његову склоност ка вршењу кривичних дела са елементима насиља према члановима породице, што све оправдава продужење притвора према њему. У односу на постојање притворског разлога из члана 211. став 1. тач . 4) ЗКП у образложењу оспореног решења је наведено да се окривљеном ставља на терет извршење кривичног дела за које је запрећена казна затвора преко 10 година, чиме је испуњен објективни услов за продужење притвора по овом основу, док се субјективни основ огледа у тежини последице и начину извршења кривичног дела. У образложењу оспореног решења се наводи да, имајући у виду да постоји основана сумња да је окривљени кривично дело силовање извршио користећи дугорочан однос подређености оштећене, која је са њим живела у породичној заједници као његова пасторка, као и посебну тежину последице дела за које се сумњичи, с обзиром на то да је тај однос трајао дужи низ година и да је код оштећене изазвао психичке последице у виду страха и несигурности, што произлази из исказа оштећене и сведока, те имајући у виду да се критични догађај одиграо у малој сеоској средини у којој овакви догађаји проузрокују нарочито висок степен узнемирења јавности, да уколико би се окривљени нашао на слободи, то би могло угрозити правично и несметано вођење кривичног поступка, због чега се продужење притвора и по овом основу показује нужним. У односу на предлог браниоца окривљеног да се притвор замени блажом мером, суд је навео да тај предлог није основан, јер све наведене околности указују да је притвор једина ефикасна и нужна мера за обезбеђење даљег несметаног вођења кривичног поступка.
У образложењу оспореног решења Апелационог суда у Нишу Кж2. 124/19 од 5. марта 2019. године наведено је да је правилно првостепени суд утврдио постојање основане сумње да је окривљени извршио кривично дело силовања, које му је подигнутом оптужницом стављено на терет, као и да је правилно утврдио постојање притворског разлога из члана 211. став 1. тачка 3) ЗКП, с обзиром на то да је оштећена изјавила да је окривљени више година вршио принудну обљубу над њом, користећи страх и подређени положај оштећене, са којом живи у истом домаћинству као и да је психолошком експертизом код окривљеног констатован низак праг фрустрационе толеранције, спремност ка импулсивнијем реаговању, егоцентризам и непосредни покушај да показује своју жељу ка доминацији и моћ, у међусобној повезаности са чињеницом да је окривљени раније вишеструко осуђиван, између осталог и због кривичног дела насиље у породици, указује на нужност продужења притвора по наведеном законском основу према њему. У односу на постојање притворског разлога из члана 211. став 1. тачка 4) ЗКП у образложењу оспореног решења је наведено да се окривљеном ставља на терет извршење кривичног дела за које је запрећена казна затвора од 5 до 12 година, а начин извршења кривичног дела и тежина последице су довели до узнемирења јавности, које протеком времена није изгубило на интезитету, што би све могло утицати на несметано и правично вођење кривичног поступка. Ово стога што из описа радњи које се окривљеном стављају на терет произлази да је окривљени користећи дугорочан однос подређености оштећене, која је живела са њим у заједничком домаћинству као његова пасторка, као и посебну тежину последице дела за које се сумњичи, с обзиром на то да је тај однос трајао дужи низ година и да је код оштећене изазвао психичке последице у виду страха и несигурности, уз чињеницу да се критични догађај одиграо у малој сеоској средини Апелациони суд је оценио да је правилан закључак првостепеног суда да је продужење притвора према окривљеном по наведеном законском основу оправдано и неопходно и да се наведена сврха несметаног вођења кривичног поступка не може остварити ниједном другом мером.
4. Одредбама Устава на чију се повреду подносилац позива у уставној жалби, да лице за које постоји основана сумња да је учинило кривично дело може бити притворено само на основу одлуке суда, ако је притварање неопходно ради вођења кривичног поступка (члан 30. став 1.); да трајање притвора суд своди на најкраће неопходно време, имајући у виду разлоге притвора, да притвор одређен одлуком првостепеног суда траје у истрази најдуже три месеца, а виши суд га може, у складу са законом, продужити на још три месеца, као и да се окривљени пушта на слободу ако до истека овог времена не буде подигнута оптужница (члан 31. став 1.); да после подизања оптужнице трајање притвора суд своди на најкраће неопходно време, у складу са законом (члан 31. став 2.); да се притвореник пушта да се брани са слободе чим престану разлози због којих је притвор био одређен (члан 31. став 3.); да свако има право да независан, непристрасан и законом већ установљен суд, правично и у разумном року, јавно расправи и одлучи о његовим правима и обавезама, основаности сумње која је била разлог за покретање поступка, као и о оптужбама против њега (члан 32. став 1.); да се свако сматра невиним за кривично дело док се његова кривица не утврди правноснажном одлуком суда (члан 34. став 3.).
Одредбама Законика о кривичном поступку („Службени гласник РС", бр. 72/11, 101/11, 121/12, 32/13, 45/13, 55/14, 35/19 и 27/21 - Одлука УС) (у даљем тексту: ЗКП) прописано је: да се свако сматра невиним све док се његова кривица за кривично дело не утврди правноснажном одлуком суда, а да су државни и други органи и организације, средства јавног обавештавања, удружења и јавне личности дужни да се придржавају правила из става 1. овог члана и да својим јавним изјавама о окривљеном, кривичном делу и поступку не повређују права окривљеног (члан 3.); да пре доношења правноснажне одлуке о изрицању кривичне санкције, окривљеном могу бити ограничене слободе и права само у мери неопходној за остварење циља поступка, под условима прописаним овим закоником (члан 10. став 1.); да је суд дужан да кривични поступак спроведе без одуговлачења и да онемогући сваку злоупотребу права усмерену на одуговлачење поступка, као и да је кривични поступак против окривљеног који је у притвору је хитан (члан 14.); да су мере које се могу предузети према окривљеном за обезбеђење његовог присуства и за несметано вођење кривичног поступка: 1) позив; 2) довођење; 3) забрана прилажења, састајања или комуницирања са одређеним лицем и посећивања одређених места; 4) забрана напуштања боравишта; 5) јемство; 6) забрана напуштања стана; 7) притвор (члан 188.); да се притвор може одредити само под условима предвиђеним у овом законику и само ако се иста сврха не може остварити другом мером (члан 210. став 1.); да је дужност свих органа који учествују у кривичном поступку и органа који им пружају правну помоћ да трајање притвора сведу на најкраће неопходно време и да поступају са нарочитом хитношћу ако се окривљени налази у притвору (члан 210. став 2.); да ће се у току целог поступка притвор укинути чим престану разлози на основу којих је био одређен (члан 210. став 3.); да се притвор може одредити против лица за које постоји основана сумња да је учинило кривично дело ако: особите околности указују да ће у кратком временском периоду поновити кривично дело или довршити покушано кривично дело или учинити кривично дело којим прети (члан 211. став 1. тачка 3); да се притвор може одредити против лица за које постоји основана сумња да је учинило кривично дело ако је за кривично дело које му се ставља на терет прописана казна затвора преко десет година, односно казна затвора преко пет година за кривично дело са елементима насиља или му је пресудом првостепеног суда изречена казна затвора од пет година или тежа казна, а начин извршења или тежина последице кривичног дела су довели до узнемирења јавности које може угрозити несметано и правично вођење кривичног поступка (члан 211. став 1. тачка 4).
Одредбом члана 178. став 1. Кривичног законика прописано је да ће се казнити затвором од пет до дванаест година онај ко принуди другог на обљубу или са њом изједначен чин употребом силе или претњом да ће непосредно напасти на живот или тело тог или њему блиског лица.
5. По оцени Уставног суда, подносилац уставне жалбе у суштини повреду свих означених уставних права заснива на тврдњи да у време доношења оспорених решења нису постојали законом прописани разлози за продужење притвора и д а судови у оспореним решењ има нису дали ваљано образложење и индивидуализ оване разлог е за продужење притвора. Подносилац детаљно образлаже зашто , по његовом мишљењу , у време доношења оспорених решења нису били испуњени притворски разлози прописани одредбом члана 211. став 1. тач. 3) и 4) ЗКП.
Уставни суд најпре констатује да се, имајући у виду фазу кривичног поступка у којој су донета оспорена решења, у конкретном случају не може поставити питање повреде права подносиоца уставне жалбе из члана 30. став 1. Устава, с обзиром да су том одредбом утврђени услови под којима неком лицу може бити одређен притвор као кривично - процесна мера лишења слободе, тако да се ова одредб а однос и на доношење решења о одређивању притвора, а не на решење о продужењу притвора након изрицања првостепене осуђујуће пресуде, којим се преиспитује да ли и даље постоје разлози за з адржавање окривљеног у притвору (вид . Одлуку Уставног суда Уж-1197/2008 од 13. новембра 2008. године). Стога, Суд сматра да су за оцену навода уставне жалбе релевантне одредб а члана 31. став 1. Устава, у делу којим се јемчи да трајање притвора суд своди на најкраће неопходно време, имајући у виду разлоге притвора, као и одредба члана 31. став 3. Устава, којом се гарантује да се притвореник пушта да се брани са слободе чим престану разлози због којих је притвор био одређен. Уставни суд је у више својих одлука (видети: Уж. 265/2008 од 22. децембра 2009. године) исказао становиште да се евентуална повреда права на трајање притвора после подизања оптужнице не може посматрати независно од права на правично суђење којим се јемчи, поред осталог, и суђење у разумном року гарантовано одредбом члана 32. став 1, чију повреду подносилац уставне жалбе такође истиче. Стога је Суд повреду права из члана 32. став 1. Устава ценио у оквиру истакнуте повреде права из члана 31. ст. 1. и 3. Устава.
Уставни суд и у овом уставносудском предмету полази од већ заузетог става да уставно јемство да суд трајање притвора своди на најкраће време, имајући у виду разлоге притвора, значи обавезу надлежних судова да у својим одлукама наведу релевантне и довољне разлоге којима се оправдава трајање мере притвора, као и да у вођењу поступка у коме се према окривљеном примењује мера притвора покажу примерену хитност. Надлежни суд је дужан да не само у разумном року, већ и са нарочитом хитношћу поступа у притворским предметима. Приликом сваке контроле притвора суд утврђује да ли су испуњени законски услови и разлози за даље задржавање окривљеног у притвору, и да ли се иста сврха (несметано вођење кривичног поступка) може остварити другом мером.
6. Разматрајући наводе уставне жалбе у односу на истакнуту повреду права на ограничено трајање притвора из члана 31. ст. 1. и 3. Устава Уставни суд је утврдио да је против подносиоца уставне жалбе, након спроведене истраге, подигнута оптужница због постојања оправдане сумње да је извршио кривично дело сило вање. Притвор је према подносиоцу уставне жалбе оспореним решењима продужен како би се обезбедило несметано вођење кривичног поступка, а из разлога што су по оцени суда постојале особите околности које указују на опасност да ће окривљени боравком на слободи у кратком временском периоду поновити кривично дело, а које произлазе из чињенице да је подносилац уставне жалбе раније вишеструко осуђиван, између осталог и због кривичног дела насиља у породици, те како је психолошком експертизом окривљеног констатован низак праг фрустрационе толеранције, спремност ка импулсивном реаговању и егоцентризам, а имајући у виду да из исказа оштећене произлази да је окривљени у периоду од више година, вршио принудну обљубу над њом, користећи страх и подређени положај оштећене, као његове пасторке, суд је оценио да наведене околности указују на његову склоност ка вршењу кривичних дела са елементима насиља према подређеним члановима породице. Поред наведеног суд је утврдио да су начин извршења и тежина последице кривичног дела, за које је прописана казна затвора преко 10 година, довели до таквог узнемирења јавности да оно може угрозити несметано и правично вођење кривичног поступка, а које се огледају у чињеници да је предметно дело извршено у малој сеоској средини, која бурно реагује на такве догађаје, које протеком времена није изгубило на свом интезитету, нарочито имајући у виду да из списа предмета произлази постојање оправдане сумње да је окривљени користио дугорочан однос подређености оштећене која му је пасторка и са којом је живео у истом породичном домаћинству, што је изазвало психичке последице по оштећену у виду страха и несигурности.
Полазећи од наведеног, Уставни суд је утврдио да је о постојању услова за продужење притвора одлучивао надлежни суд, који је при томе, полазећи од конкретних чињеница, ценио како постојање особитих околности које указују да ће окривљени у кратком временском периоду поновити кривично дело, односно одређени степен узнемирења јавности, тако и оправданост продужења мере притвора због њиховог постојања. Како је правна оцена надлежног суда о кумулативном испуњењу услова за продужење притвора према подносиоцу уставне жалбе била подвргнута контроли у жалбеном поступку и кроз периодично испитивање основаности притвора, Уставни суд је оценио да су оспорена решења донета у законито спроведеном поступку, да су у њима цењена и образложена сва питања која су у конкретном случају била битна за одлучивање и да су заснована на законом прописаним разлозима из којих се према лицу за које постоји основана сумња да је извршило кривично дело може продужити притвор.
Надаље, за оцену навода уставне жалбе о истакнутој повреди права на ограничено трајање притвора нужно је испитати и то да ли је предметни кривични поступак вођен у складу са захтевом хитности.
Уставни суд је утврдио да се кривични поступак против подносиоца уставне жалбе спроводи због кривичног дела силовање, које, по правилу због природе дела, носи тешкоће у прикупљању чињеничне грађе, као и да се подносилац до подношења уставне жалбе 4. марта 2019. године, односно њене допуне 3. априла 2019. године налазио у притвору пет, односно шест месеци, рачунајући од 4. октобра 2018. године, када је лишен слободе, за које време је спроведена истрага и подигнута оптужница, што по оцени Уставног суда, само по себи, указује да је предметни кривични поступак вођен са задовољавајућом хитношћу. Уставни суд сматра да су надлежни органи са посебном пажњом приступали вођењу поступка, као и да је, у околностима конкретног случаја, основаност даљег задржавања подносиоца уставне жалбе у притвору пажљиво и свестрано разматрана, због чега Уставни суд налази да се наводи подносиоца уставне жалбе о повреди права на ограничено трајање притвора не могу сматрати основаним.
Уставни суд је, такође, као неосноване оценио и наводе подносиоца да му је повређено право на претпоставку невиности, као једно од права којима се, сагласно одредби члана 34. став 3. Устава, јемчи правна сигурност у казненом праву. Наиме, Уставни суд је, насупрот мишљењу подносиоца уставне жалбе, утврдио да из садржине оспорених решења несумњиво произлази да Виши и Апелациони суд у Нишу, ни у једном делу оспорених решења, нису изнели тврдњу да је подносилац крив за извршење кривичног дела које је предмет кривичног поступка у којем је одлучивано о неопходности даљег продужења притвора према њему. Образлажући постојање законских разлога за продужење притвора и првостепени и другостепени суд се кретао искључиво у границама постојања оправдане сумње и адекватно су се дистанцирали од изражавања ставова који би указивали да окривљеног сматрају кривим за кривично дело које му је стављено на терет пре него што се његова евентуална кривица утврди правноснажном пресудом.
8. Имајући у виду наведено, Уставни суд је нашао да оспореним решењима нису повређена Уставом зајемчена права подносиоца на која се позва о, те је, сагласно одредби члана 89. став 1. Закона о Уставном суду („Службени гласник РС“, бр. 109/07, 99/11, 18/13 - Одлука УС, 40/15 – др. закон и 103/15), одбио уставну жалбу као неосновану.
9. На основу одредаба члана 42б став 1. тачка 1) и члана 45. тачка 9) Закона о Уставном суду, Уставни суд је одлучио као у изреци.
ПРЕДСЕДНИК ВЕЋА
Снежана Марковић, с.р.