Уставни суд, Велико веће, у саставу: председник Суда Снежана Марковић, председник Већа, и судије Весна Илић Прелић, др Драгана Коларић, др Тамаш Корхец ( Korhecz Tamás), др Јован Ћирић, Гордана Ајншпилер Поповић, др Наташа Плавшић и др Милан Шкулић, чланови Већа, у поступку по уставној жалби Д. Ш . из Београда , на основу члана 167. став 4. у вези члана 170. Устава Републике Србије, на седници Већа одржаној 14. октобра 2021. године, донео је
О Д Л У К У
Одбија се као неоснована уставна жалба Д. Ш . изјављена против решења Вишег суда у Београду – Посебно одељење К. По.1. 82/16 – Кв. По.1. 153/18 од 4. априла 2018. године и решења Апелационог суда у Београду – Посебно одељење Кж.2. По.1. 86/18 од 13. априла 2018. године у односу на истакнуту повреду права из члана 31. Устава Републике Србије, док се у преосталом делу уставна жалба одбацује.
О б р а з л о ж е њ е
1. Д. Ш . из Београда , поднео је 18. маја 201 8. године, преко пуномоћника Г. Ј, адвоката из Београда, Уставном суду уставну жалбу против решења Вишег суда у Београду – Посебно одељење К. По.1. 82/16 – Кв. По.1. 153/18 од 4. априла 2018. године и решења Апелационог суда у Београду – Посебно одељење Кж.2. По.1. 86/18 од 13. априла 2018. године, због повреде права из чл. 30, 31. и 36. Устава Републике Србије.
Подносилац суштински истиче и повреду права на образложену судску одлуку као елемента права на правично суђење из члана 32. став 1. Устава , како то произлази из навода саме уставне жалбе.
У уставној жалби је, између осталог наведено:
- да „поступајући судови нису успели да дају убедљиве разлоге зашто је тако дуготрајни притвор у овом конкретном случају неопходан ради вођења кривичног поступка, а поготово нису дали никакве разлоге зашто се несметаност вођења конкретног кривичног поступка не би могла остварити применом неке друге законске мере“;
- да у „конкретном случају не постоји опасност од бекства окривљеног, овде подносиоца уставне жалбе, јер се окривљени добровољно предао органима Републике Србије“;
- да „у оспореним решењима нема нити речи о томе зашто се присуство окривљеног и зашто се несметано вођење овог поступка не може постићи блажом мером од притвора“;
- да „како је уопште могуће и замислити било какву логику у конструкцији да ће неко у кратком временском периоду поновити дело ако је последња радња која му се ставља на терет наводно извршена 2009. године, а он се добровољно предао 2014. године? Дакле, ни Тужилаштво подносиоцу ове жалбе не ставља на терет ниједну радњу извршења за последњих пет година које је провео на слободи, па је дословце невероватно да му се притвор упорно продужава по основу одредбе која као услов sine qua non предвиђа могућност понављања дела у кратком временском периоду“;
- да је „став одбране да притвор одређен према Д. Ш . има искључиво превентивни карактер јер није дат нити један једини разлог који би барем у најопштијем смислу указао да би укидање овог притворског основа према Ш . и његов боравак на слободи угрожавало или могло угрозити несметано вођење овог кривичног поступка због наводне могућности понављања дела“;
- да је „првостепено веће навело одредбу из члана 189. Законика о кривичном поступку да се приликом одређивања неке од мера за обезбеђење присуства окривљеног у поступку не примењује тежа мера ако се сврха може постићи блажом мером, али је нашло да разлози због којих је Ш . одређен и продужаван притвор нису изгубили на свом квалитету и интензитету због чега налази да је даља примена наведене мере неопходна и на основу тога је продужен притвор“;
- да притвор подносиоцу не траје најкраће потребно време;
- да жалба подносиоца против оспореног првостепеног решења није била делотворна;
Предложено је да Уставни суд утврди да су подносиоцу оспореним решењима повређена означена уставна права, да поништи решења и да наложи поступајућим судовима да укину притвор према подносиоцу и да га одмах пусте на слободу.
2. Према одредби члана 170. Устава Републике Србије, уставна жалба се може поднети против појединачних аката или радњи државних органа или организација којима су поверена јавна овлашћења, а којима се повређују или ускраћују људска или мањинска права и слободе зајемчене Уставом, ако су исцрпљена или нису предвиђена друга правна средства за њихову заштиту.
У току поступка пружања уставносудске заштите, поводом испитивања основаности уставне жалбе у границама захтева истакнутог у њој, Уставни суд утврђује да ли је у поступку одлучивања о правима и обавезама подносиоца уставне жалбе повређено или ускраћено његово Уставом зајемчено право или слобода.
3. Уставни суд је у спроведеном претходном поступку, из достављене документације, утврдио:
- да је решењем Окружног суда у Београду – Посебно одељење Ки. П. 52/09 од 9. децембра 2009. године одређен притвор окривљеном, овде подносиоцу уставне жалбе, из разлога прописаних чланом 142. став 1. тач. 1, 3. и 5. Законика о кривичном поступку („Службени лист СРЈ“, бр. 70/01 и 68/02 и „Службени гласник РС“, бр. 58/04, 85/05, 115/05, 46/06, 49/07, 122/08, 20/09 и 72/09), а по ком решењу је окривљени лишен слободе 17. марта 2014. године;
- да је оптужницама Тужилаштва за организовани криминал КТ. С. 17/09 од 12. априла 2010. године, КТ. С. 17/09 од 24. марта 2011. године, КТ. С. 26/10 од 17. маја 2011. године, КТ. С. 7/10 од 14. октобра 2011. године и КТ.С. 27/11 од 26. октобра 2012. године окривљеном Д. Ш . стављено на терет извршење кривичног дела удруживање ради вршења кривичних дела из члана 346. став 5. и више кривичних дела неовлашћена производња и стављање у промет опојних дрога из члана 246. став 4. у вези става 1. Кривичног закона односно кривична дела неовлашћене производње и стављања у промет опојних дрога из члана 246. став 2. у вези става 1. Кривичног законика;
- да је оспореним решењем Вишег суда у Београду – Посебно одељење К. По.1. 82/16 – Кв. По.1. 153/18 од 4. априла 2018. године према окривљеном Д . Ш . продужен притвор који му по том решењу може трајати најдуже 60 дана, из разлога прописаних одредбом члана 211. став 1. тач. 1. и 3. Законика о кривичном поступку ("Службени гласник РС", бр. 72/11, 101/11, 121/12, 32/13 и 45/13 ).
У образложењу оспореног решења је, између осталог, наведено да „приликом доношења одлуке, веће из члана 21. став 3. ЗКП Вишег суда у Београду – Посебно одељење за организовани криминал је пре свега ценило да према чињеничном опису кривичних дела која се оптуженом Д. Ш . стављају на терет оптужницама, постоји оправдана сумња да је он један од организатора криминалне групе која је деловала у међународним размерама, да је у том својству имао планиране и честе контакте са лицима која су основано сумњива да су припадници организоване криминалне групе, а која се још увек налазе у бекству, осим тога и да постоји оправдана сумња да је наведена организована криминална група за потребе свог рада и деловања својим припадницима стављала на располагање фалсификоване путне исправе, ради лакшег и конспиративнијег преласка државних граница земаља у којима је група деловала. Када се наведено доведе у везу са чињеницом да постоји оправдана сумња да је ова организована криминална група од продаје опојне дроге остварила профит од више десетина милиона еура, а да највећи део тог новца до сада није пронађен, то веће налази да би управо тај новац за који постоји оправдана сумња да је и даље доступан свим припадницима организоване криминалне групе који се налазе у бекству, па и оптуженом Д . Ш . који се сумњичи да је организатор те групе, на шта несумњиво указује и његово успешно вишегодишње скривање, оптужени у случају пуштања на слободу, могао искористити за бекство и скривање од државних органа Републике Србије, ради избегавања кривичног гоњења за дела за која је законом прописана дугогодишња затворска казна. Све напред наведене околности, као и чињеница да је оптужени у бекству провео дуже од четири године, указују на то да постоји основана бојазан да би оптужени у случају пуштања на слободу могао побећи и скривати се од државних органа Републике Србије, те би овај оптужени поново могао постати недоступан државним органима и на тај начин ометати даљи ток овог кривичног поступка, због чега кривично веће утврђује да и даље постоје разлози за продужење притвора према оптуженом Д. Ш . прописани чланом 211. став 1. тачка 1. ЗКП. Надаље, по оцени овог већа, још увек постоје и околности прописане чланом 211. став 1. тачка 3. ЗКП за даље задржавање оптуженог Д . Ш . у притвору, обзиром да је према оправданој сумњи организована криминална група постој ала и деловала дуже време, да се оптуженом Д. Ш . ставља на терет да је у оквиру те групе, као њен организатор у дужем временском периоду (према наводима из оптужница од почетка 2000. године па до 15. октобра 2009. године) предузимао већи број радњи извршења кривичног дела неовлашћене производње и стављања у промет опојних дрога из члана 246. КЗ, ангажовањем већег броја лица на територији западне Европе и Јужне Америке, што говори о исказаној нарочитој упорности у деловању, узимајући у обзир и чињеницу да је оптужени Ш. Д . према извештају из казнене евиденције раније осуђиван, па тако све наведене околности представљају особите околности које у својој међусобној повезаности указују да би оптужени у кратком временском периоду, након пуштања на слободу могао поновити исто или истородно кривично дело, из ког разлога веће налази да је притвор неопходно продужити и по наведеном законском основу. Доносећи своју одлуку, веће из члана 21. став 4. ЗКП Вишег суда у Београду – Посебно одељење за организовани криминал је у целини сагледало све напред наведене чињенице и посебно имало у виду одредбу члана 189. ЗКП којом је наложено органу поступка да води рачуна да се приликом одређивања неке од мера обезбеђења присуства окривљеног у поступку, не примењује тежа мера, ако се иста сврха може постићи блажом, али је утврдило да разлози због којих је против оптуженог Д . Ш . одређен и продужаван притвор из члана 211. став 1. и 3. ЗКП, од момента изрицања па до данас, као што је већ речено, нису изгубиле на свом квалитету и интензитету, због чега налази да је даља примена наведене мере обезбеђења присуства оптуженог у даљем току овог кривичног поступка који се против њега води неопходна, због чега је против њега и продужен притвор из наведених разлога“ ;
- да су оспореним решењем Апелационог суда у Београду – Посебно одељење Кж.2. По.1. 86/18 од 13. априла 2018. године одбијене као неосноване жалбе окривљеног и његовог браниоца изјављене против решења Вишег суда у Београду – Посебно одељење К. По.1. 82/16 – Кв. По.1. 153/18 од 4. априла 2018. године;
У образложењу оспореног решења је, између осталог, наведено да „околности наведене у образложењу побијаног решења,…, то је правилно првостепени суд нашао да управо тај новац, за који постоји оправдана сумња да је и даље доступан свим припадницима организоване криминалне групе, који се налазе у бекству, па и окривљеном Д. Ш, за кога постоји оправдана сумња да је организатор те групе, а на шта несумњиво указује његово успешно вишегодишње скривање, би окривљени у случају пуштања на слободу могао искористити за бекство и скривање од државних органа Републике Србије, ради избегавања кривичног гоњења за дела за које је законом прописана дугогодишња затворска казна. Имајући у виду наведено, а с обзиром на чињеницу да је окривљени у бекству провео дуже од 4 године, то је правилан закључак првостепеног суда да постоји основана бојазан да би окривљени Д. Ш, у случају пуштања на слободу могао побећи и скривати се од државних органа Републике Србије, те на тај начин постати недоступан државним органима и ометати даљи ток кривичног поступка, због чега је задржавање окривљеног у притвору по основу из члана 211. став 1. тачка 1. ЗКП неопходно и нужно. Такође, по оцени овога суда и даље стоје разлози за продужавање притвора према окривљеном Д . Ш . по основу из члана 211. став 1. тачка 3. ЗКП, имајући у виду да постоји оправдана сумња да је организована криминална група постојала и деловала дуже време, да постоји оправдана сумња да је окривљени Д . Ш . у оквиру те групе, као њен организатор, у дужем временском периоду предузимао већи број радњи извршења кривичног дела из члана 246. КЗ, ангажовањем већег броја лица на територији Западне Европе и Јужне Америке, а што говори о исказаној нарочитој упорности у деловању, па с обзиром на чињеницу да је окривљени раније осуђиван, што произлази из извештаја из казнене евиденције за окривљеног, то све наведене околности и по оцени овога суда представљају особите околности које указују да ће окривљени Д. Ш, уколико се нађе на слободи, поновити извршење истог или истородног кривичног дела, због чега је оправдано његово даље задржавање у притвору по наведеном законском основу,…, Првостепено решење, по оцени овога суда, садржи довољно јасне, ваљане и конкретизоване разлоге за закључак о нужности даљег задржавања окривљеног у притвору, при чему је првостепени суд посебно анализирао могућност да се сврха због којих се та процесна мера примењује оствари евентуалном применом блажих мера, па је правилно нашао да се за сада блажим мерама та сврха не може остварити, а што је прихватио и овај суд, тако да су неосновани жалбени наводи окривљеног и његовог браниоца“;
- да је притвор према подносиоцу уставне жалбе више пута продужаван решењима Вишег суда у Београду – Посебно одељење К. По.1. 82/16 – Кв. По.1. 248/18 од 1. јуна 2018. године, К. По.1. 82/16 – Кв. По.1. 412/18 од 28. септембра 2018. године, К. По.1. 82/16 – Кв. По.1. 520/18 од 27. новембра 2018. године, К. По.1. 82/16 – Кв. По.1. 592/18 од 31. децембра 2018. године, из разлога прописаних одредбом члана 211. став 1. так. 1. и 3. Законика о кривичном поступку;
- да је пресудом Вишег суда у Београду – Посебно одељење К. По.1. 82/16 од 10. децембра 2018. године, између осталог, окривљени Д . Ш . оглашен кривим да је учинио кривично дело неовлашћене производње и стављања у промет опојне дроге из члана 246. став 2. у вези става 1. Кривичног законика у саизвршилаштву у продуженом трајању у вези са чл. 33. и 61. Кривичног законика и последично му је изречена казна затвора у трајању од 15 година. Такође, наведеном пресудом је према окривљеном Д . Ш, на основу одредбе члана 425а Законика о кривичном поступку из разлога прописаних чланом 211. став 1. тач. 1. и 3. Законика о кривичном поступку продужен притвор;
- да је пресудом Апелационог суда у Београду – Посебно одељење Кж.1. По.1. 22/19 од 12. јуна 2020. године, између осталог, преиначена пресуда Вишег суда у Београду – Посебно одељење К. По.1. 82/16 од 10. децембра 2018. године у погледу правне квалификације кривичног дела и одлуке о казнама тако што је Апелациони суд у Београду – Посебно одељење нашао да се у радњама више окривљених и подносиоца уставне жалбе стичу сва законска обележја по једног кривичног дела неовлашћена производња и стављање у промет опојних дрога из члана 246. став 2. у вези става 1. Кривичног законика.
4. Одредбама Устава, на чије повреде се подносилац позива у уставној жалби, утврђено је: да лице за које постоји основана сумња да је учинило кривично дело може бити притворено само на основу одлуке суда, ако је притварање неопходно ради вођења кривичног поступка (члан 30. став 1.); да ако није саслушано приликом доношења одлуке о притвору или ако одлука о притвору није извршена непосредно по доношењу, притворено лице мора у року од 48 часова од лишења слободе да буде изведено пред надлежни суд, који потом понови одлучује о притвору (члан 30. став 2.); да писмено и образложено решење суда о притвору уручује се притворенику најкасније 12 часова од притварања. Одлуку о жалби на притвор суд доноси и доставља притворенику у року од 48 часова (члан 30. став 3.); да трајање притвора суд своди на најкраће неопходно време, имајући у виду разлоге притвора, да притвор одређен одлуком првостепеног суда траје у истрази најдуже три месеца, а виши суд га може, у складу са законом, продужити на још три месеца и да ако до истека овог времена не буде подигнута оптужница, окривљени се пушта на слободу (члан 31. став 1.); да после подизања оптужнице трајање притвора суд своди на најкраће неопходно време, у складу са законом (члан 31. став 2.); да се притвореник пушта да се брани са слободе чим престану разлози због којих је притвор био одређен (члан 31. став 3.); да свако има право да независан, непристрасан и законом већ установљен суд, правично и у разумном року, јавно расправи и одлучи о његовим правима и обавезама, основаности сумње која је била разлог за покретање поступка, као и о оптужбама против њега (члан 32. став 1.); да се јемчи једнака заштита права пред судовима и другим државним органима, имаоцима јавних овлашћења и органима аутономне покрајине и јединица локалне самоуправе (члан 36. став 1.), и да свако има право на жалбу или друго правно средство против одлуке којом се одлучује о његовом праву, обавези или на закону заснованом интересу (члан 36. став 2.).
Закоником о кривичном поступку („Службени гласник РС“, бр. 72/11, 101/11,121/12, 32/13 и 45/13) прописано је: да пре доношења правноснажне одлуке о изрицању кривичне санкције, окривљеном могу бити ограничене слободе и права само у мери неопходној за остварење циља поступка, под условима прописаним овим закоником (члан 10. став 1.); да приликом одређивања мера из члана 188. овог Законика, орган поступка ће водити рачуна да се не примењује тежа мера ако се иста сврха може постићи блажом мером (члан 189. став 1.); да се притвор може одредити само под условима предвиђеним у овом законику и само ако се иста сврха не може остварити другом мером, да је дужност свих органа који учествују у кривичном поступку и органа који им пружају правну помоћ да трајање притвора сведу на најкраће неопходно време и да поступају са нарочитом хитношћу ако се окривљени налази у притвору и да ће се у току целог поступка притвор укинути чим престану разлози на основу којих је био одређен (члан 210. ст. 1. до 3.); да се притвор може одредити против лица за које постоји основана сумња да је учинило кривично дело ако се крије или се не може утврдити његова истоветност или у својству оптуженог очигледно избегава да дође на главни претрес или ако постоје друге околности које указују на опасност од бекства (члан 211. став 1. тачка 1.); да се притвор може одредити против лица за које постоји основана сумња да је учинило кривично дело ако особите околности указују да ће у кратком временском периоду поновити кривично дело или довршити покушано кривично дело или учинити кривично дело којим прети (члан 211. став 1. тачка 3.); да се од предаје оптужнице суду па до упућивања окривљеног на издржавање кривичне санкције која се састоји у лишењу слободе, притвор може одредити, продужити или укинути решењем већа (члан 216. став 1.); да се решење о одређивању, продужењу или укидању притвора доноси по службеној дужности или на предлог странака и браниоца (члан 216. став 2.); да је веће дужно да и без предлога странака и браниоца испита да ли још постоје разлози за притвор и да донесе решење о продужењу или укидању притвора, по истеку сваких 30 дана до потврђивања оптужнице, а по истеку сваких 60 дана након потврђивања оптужнице па до доношења првостепене пресуде (члан 216. став 3.).
5. Подносилац сматра да му је оспореним решењима повређено право из члана 31. Устава. Повреду означеног уставног права образлаже тврдњама да поступајући судови у оспореним решењима нису дали разлоге зашто је притвор неопходан, да у конкретном случају нема опасности од бекства јер се подносилац добровољно предао, да је немогуће да ће подносилац поновити дело јер је последња радња кривичног дела која му се ставља на терет наводно извршена 2009. године, као и да притвор у конкретном случају не траје најкраће потребно време.
Уставни суд је оспорено трајање притвора ценио до 12. јуна 2020. године када је донета другостепена пресуда Апелационог суда у Београду – Посебно одељење Кж1. По.1. 22/19 будући да је пресудом Вишег суда у Београду – Посебно одељење К. По.1. 82/16 од 10. децембра 2018. године прем а подносиоцу продужен притвор, а који му може трајати до упућивања у завод за извршење кривичних санкција, али најдуже док не истекне време трајања казне изречене у тој пресуди. Уставни суд је имао у виду и чињеницу да подносилац накнадно није оспоравао решења којима је одлучивано о продужењу притвора .
Уставни суд истиче да постојање основане сумње на којој се заснива лишење слободе представља суштински део гаранција против произвољног хапшења и представља conditio sine qua non како за одређивање, тако и за продужење мере притвора. Истоверемено, Уставни суд наглашава да није у његовој надлежности да цени да ли на основу доказа на којима се заснива решење о одређивању или продужењу мере притвора произлази основана сумња да је неко лице извршило кривично дело.
Уставни суд је у више својих одлука (видети, поред осталих, Одлука Уж-4940/2010 од 31. марта 2011. године, тачка 5. образложења) заузео становиште да дужина трајања притвора која неће довести до повреде Уставом зајемченог права из члана 31. подразумева да надлежни судови у својим одлукама наводе релевантне и довољне разлоге којима оправдавају трајање мере притвора и показују посебну хитност у вођењу поступка.
Приликом оцене основаности навода уставне жалбе у односу на истакнуту повреду права из члана 31. Устава, Уставни суд и у овом уставносудском предмету полази од већ заузетог става, да уставно јемство да суд трајање притвора своди на најкраће време, имајући у виду разлоге притвора, значи обавезу надлежних судова да у својим одлукама наведу релевантне и довољне разлоге којима се оправдава трајање мере притвора, као и да у вођењу поступка у коме се према окривљеном примењује мера притвора покажу примерену хитност.
Уставни суд констатује да трајање притвора од подизања оптужнице до завршетка кривичног поступка Уставом и Закоником није ограничено, али је надлежни суд, сагласно одредбама члана 31. став 2. Устава и члана 210. ст. 2. и 3. и члана 216. Законика о кривичном поступку, дужан да трајање притвора сведе на најкраће неопходно време, у складу са законом, и да у одређеним временским интервалима, по службеној дужности и без предлога странака, испита да ли још постоје разлози за задржавање лица у притвору или не, односно да пажљиво испита оправданост продужења притвора с обзиром на околности сваког конкретног случаја и подробно образложи разлоге због којих сматра да легални и легитимни циљеви притвора и даље постоје. Уколико такви разлози и даље постоје, притвор се решењем продужава до даље одлуке суда , а најдуже док не истекне казна затвора изречена првостепеном пресудом. Такође, надлежни суд је дужан да са нарочитом хитношћу поступа у притворским предметима. Иначе, подносилац се у притвору налази почев од 17. марта 201 4. године, тако да је закључно са 12. јуном 2020 . године када је донета другостепена пресуда, подносилац у притвору боравио шест година и три месеца.
Оцењујући у конкретном случају наводе и разлоге уставне жалбе са становишта повреде Уставом зајемченог права из члана 31 . Устава, Уставни суд је утврдио да је надлежни суд, по службеној дужности, благовремено и без предлога окривљеног испитао оправданост продужења притвора, односно утврдио и навео даље постојање законског основа за притвор, образлажући разлоге због којих је сматрао да је продужење притвора оправдано . Надлежни суд је на уставноправно прихватљив начин утврдио да су испуњени законски услови и разлози за даље задржавање окривљеног у притвору. Такође, Уставни суд налази да су надлежни судови за своју одлуку да према подносиоцу уставне жалбе продуже притвор дали релевантне и довољне разлоге. Тачније, надлежни судови су оправданост и законитост продужења мере притвора образложили на уставноправно прихватљив начин, који, по оцени Уставног суда, није последица арбитрерног и произвољног поступања, при чему су јасно и детаљно образложили постојање притворских разлога из члана 211. став 1. тач. 1. и 3. Законика о кривичном поступку.
Како је најкраће неопходно време трајања притвора релативна категорија, која зависи од низа чинилаца и мора се проценити у сваком појединачном случају, према његовим специфичним околностима, Уставни суд је оценио да се конкретно трајање притвора објективно не може сматрати неразумно дугим. Стога се ни наводи уставне жалбе не могу сматрати уставноправним разлозима за тврдњу о повреди зајемченог права.
Полазећи од наведеног, Уставни суд је утврдио да су неосноване тврдње подносиоца уставне жалбе да му је оспореним решењима Вишег суда у Београду – Посебно одељење К. По.1. 82/16 – Кв. По.1. 153/18 од 4. априла 2018. године и Апелационог суда у Београду – Посебно одељење Кж.2. По.1. 86/18 од 13. априла 2018. године повређено право зајемчено одредбом члана 31. Устава.
На основу свега изложеног, Уставни суд је, на основу одредбе члана 89. став 1. Закона о Уставном суду („Службени гласник РС“, бр. 109/07, 99/11, 18/13 - Одлука УС, 40/15 - др. закон и 103/15), у овом делу уставну жалбу одбио и одлучио као у првом делу изреке.
6. Прво, Уставни суд констатује да се, имајући у виду фазу кривичног поступка у којој су донета оспорена решења, у конкретном случају не може поставити питање повреде права подносиоца уставне жалбе из члана 30. Устава, с обзиром да су том одредбом утврђени услови под којима неком лицу може бити одређен притвор као кривичнопроцесна мера лишења слободе односно пружа се заштита права код иницијалног одређивања притвора, тако да се ова одредба односи на доношење решења о одређивању притвора, а не на решење о продужењу притвора, којим се преиспитује да ли и даље постоје разлози за задржавање окривљеног у притвору (вид. Одлуку Уставног суда Уж-1197/2008 од 13. новембра 2008. године).
Друго, подносилац уставне жалбе сматра да му је повређено и право на образложену судску одлуку као елемент права на правично суђење из члана 32. Устава. При томе наводи да у „решењима поступајућих судова нема нити речи о томе зашто се присуство окривљеног и несметано вођење овог поступка може постићи блажом мером од притвора“. Уставни суд указује да обавеза образлагања судске одлуке не значи да се у одлуци морају дати детаљни одговори на све изнете аргументе, а то нарочито важи за образложење одлука судова по правном леку у којима су прихваћени аргументи изнети у одлукама нижестепеног суда. За оцену да ли су у тим случајевима испуњени стандарди права на правично суђење неопходно је сагледати да ли су редовни судови образложили своје закључке о одлучним питањима.
Конкретно, првостепени и другостепени суд су на уставноправно прихватљив начин ценили и појединачно и у међусобној повезаности све релевантне чињенице и околности од значаја за обезбеђење присуства окривљеног и за несметано вођење кривичног поступка. При томе су у образложењу оспорених решења дали довољне и јасне разлоге зашто је према подносиоцу продужен притвор, те су се осврнули и на одредбу члана 189. Законика о кривичном поступку која, између осталог, прописује да приликом одређивања мера из члана 188. Законика, орган поступка ће водити рачуна да се не примењује тежа мера ако се иста сврха може постићи блажом мером. Поступајући судови су у оспореним решењима утврдили да нема места примени наведене одредбе Законика, те су самим тим очигледно неосноване тврдње подносиоца о повреди права на образложену судску одлуку из члана 32. Устава.
Треће, у односу на истакнуту повреду права на правно средство из члана 36. став 2. Устава, Уставни суд указује да се означеним правом јемчи двостепеност у одлучивању, односно право да се у поступку по жалби или другом прописаном правном средству, пред органом више инстанце, испита законитост првостепене одлуке, што не подразумева и право на позитиван исход другостепеног поступка за лице које је изјавило правно средство, ако за то није било основа.
Четврто, подносилац истиче и повреду права из члана 36. став 1. Устава. Уставни суд и овог пута указује да формално позивање на повреду или ускраћивање појединих Уставом зајемчених права и слобода, а без навођења уставноправних разлога на којима се те тврдње заснивају, не чини уставну жалбу допуштеном.
Имајући у виду све напред наведено, Уставни суд је у овом делу уставну жалбу одбацио, сагласно одредби члана 36. став 1. тач. 5) и 7) Закона о Уставном суду , одлучујући као у другом делу изреке.
7. Полазећи од свега изложеног, Уставни суд је, на основу одредаба члана 42б став 1. тачка 1), члана 45. тачка 9) и члана 46. тачка 9) Закона о Уставном суду, као и члана 89. Пословника о раду Уставног суда („Службени гласник РС“, број 103/13), донео Одлуку као у изреци.
ПРЕДСЕДНИК ВЕЋА
Снежана Марковић, с.р.