Уставни суд у саставу: председник Снежана Марковић и судије Гордана Ајншпилер Поповић, Лидија Ђукић, Татјана Ђуркић, Весна Илић Прелић, др Драгана Коларић, др Тамаш Корхец (Korhecz Tamás), Мирослав Николић, др Владан Петров, др Наташа Плавшић, др Јован Ћирић, др Милан Шкулић и др Тијана Шурлан, у поступку по уставној жалби С. С. из Београда, на основу члана 167. став 4. у вези са чланом 170. Устава Републике Србије, на седници одржаној 30. септембра 2021. године, донео је
О Д Л У К У
Одбија се као неоснована уставна жалба С. С. изјављена због повреде права на суђење у разумном року, из члана 32. став 1. Устава Републике Србије, у кривичном поступку који је вођен пред Вишим судом у Београду – Посебно одељење у предмету К.По1. 17/15 (раније К.По1. 63/10).
О б р а з л о ж е њ е
1. С. С. из Београда је, 17. августа 2018. године, преко пуномоћника М. П, адвоката из Београда, Уставном суду поднео уставну жалбу због повреде права на суђење у разумном року, гарантованог чланом 32. став 1. Устава Републике Србије, у кривичном поступку који је вођен пред Вишим судом у Београду – Посебно одељење у предмету К.По1. 17/15 (раније К.По1. 63/10).
Подносилац је у уставној жалби навео да је кривични поступак, који је у односу на њега правноснажно окончан ослобађајућом пресудом, трајао дуже од 12 година, што је све заједно проузроковало штетне последице које га још увек погађају.
Предложио је да Уставни суд уставну жалбу усвоји, утврди повреду означеног права и утврди право подносиоцу на накнаду нематеријалне штете у износу од 9.000,00 евра у динарској противвредности. Трошкове уставносудског поступка је потраживао у износу од 90.000,00 динара.
2. Сагласно одредби члана 170. Устава Републике Србије, уставна жалба се може изјавити против појединачних аката и радњи државних органа или организација којима се повређују или ускраћују људска или мањинска права и слободе зајемчене Уставом ако су исцрпљена или нису предвиђена друга правна средства за њихову заштиту.
3. Уставни суд је, у спроведеном поступку, на основу документације приложене уз уставну жалбу, увидом у списе предмета Уставног суда Уж-2020/2015 и Уж. 9430/2018 и одговора Вишег суда у Београду Су. VIII-43 21/21 од 1. јуна 2021. године, утврдио следеће чињенице и околности од значаја за одлучивање:
Против подносиоца уставне жалбе вођен је кривични поступак пред Вишим судом у Београду – Посебно одељење, који је правноснажно окончан.
Против подносиоца уставне жалбе је спроведена истрага пред Окружним судом у Београду, Посебно одељење на основу решења Ки.П. 35/06 од 1. августа 2006. године због постојања основане сумње да је извршио кривично дело злоупотреба службеног положаја у саизвршилаштву из члана 359. став 3. у вези ст. 1. и 4. Кривичног законика.
Након спроведене истраге Окружно јавно тужилаштво у Београду Специјално тужилаштво је подигло оптужницу КТ.С. 6/06 од 11. октобра 2006. године против подносиоца уставне жалбе и још 34 лица, да би током 2007, 2008. и 2009. године Специјално тужилаштво подигло још шест оптужница, а који поступци су спајани, те је тако предметни кривични поступак вођен против укупно 40 окривљених лица за више од 50 кривичних дела. Подносиоцу уставне жалбе стављено је на терет извршење кривичног дела злоупотреба овлашћења у привреди у саизвршилаштву из члана 238. став 2. у вези става 1. тачка 1) Кривичног законика и кривично дело злоупотреба службеног положаја у саизвршилаштву из члана 359. став 4. у вези става 3. и става 1. Кривичног законика у вези члана 33. Кривичног законика.
Главни претрес је започео 23. јануара 2007. године, а прводонета првостепена пресуда К.По1. 63/10 од 15. маја 2013. године (подносилац уставне жалбе оглашен кривим због извршења кривичног дела злоупотреба положаја одговорног лица и осуђен на казну затвора у трајању од две године и шест месеци, ослобођен је оптужбе да је извршио кривично дело злоупотреба овлашћења у привреди док је оптужба да је извршио кривично дело фалсификовање службене исправе према њему одбијена) је у осуђујућем делу у односу на подносиоца уставне жалбе укинута решењем Апелационог суда у Београду – Посебно одељење Кж1.По1. 7/14 од 13. новембра 2014. године и предмет је враћен на поновно суђење.
Пресудом Вишег суда у Београду – Посебно одељење К.По1. 63/10 од 15. маја 2013. године 16 оптужених лица је оглашено кривима за извршење више од 20 кривичних дела, те је за нека дела наведених 16 оптужених, као и још око 18 оптужених ослобођено од оптужбе за више од 30 кривичних дела, док је оптужба одбијена према 11 оптужених лица за десет кривичних дела.
У периоду од подношења оптужнице до доношења првостепене пресуде суд је, од 351 пута заказиваног, главни претрес одржао 321 пута. Из одговора Вишег суда у Београду – Посебно одељење Су. VIII-43 21/21 од 1. јуна 2021. године произлази да је у наведеном периоду главни претрес био заказиван скоро сваког месеца, и то обично по десет радних дана, дакле по две радне недеље у месецу, као и да је до одлагања главног претреса долазило изузетно, најчешће због болести неког од окривљених или учесника у поступку или због подношења захтева за изузеће судије, члана већа, поступајућег тужиоца за организовани криминал или Републичког јавног тужиоца, односно председника Вишег и Апелационог суда у Београду, те Врховног касационог суда.
Пресудом Апелационог суда у Београду – Посебно одељење Кж1. По1. 7/14 од 13. новембра 2014. године у односу на подносиоца уставне жалбе укинута је пресуда Вишег суда у Београду – Посебно одељење К.По1. 63/10 од 15. маја 2013. године у осуђујућем делу и предмет је враћен на поновни поступак.
У поновном поступку предмет је у Вишем суду у Београду, Посебно одељење заведен под бројем 17/15, те припремно рочиште које је било заказано за 11. и 12. март 2015. године није могло да се одржи због болести неких од окривљених, а исто је одржано 8, 9. и 10. јуна 2015. године. Наредбом председника Вишег суда у Београду од 13. марта 2015. године наложено је поступајућем председнику већа да се хитно и прекоредно поступа у предмету, па је главни претрес заказиван сваког месеца, и то по више радних дана, па је тако у периоду од 24. марта 2016. године (главни претрес почео изнова због промене председника већа) до доношења пресуде К.По1. 17/15 од 10. априла 2017. године, био заказан 15 пута, од чега само једанпут није одржан због недоласка окривљеног А.Б.
Пресудом Вишег суда у Београду – Посебно одељење К.По1. 17/15 од 10. априла 2017. године подносилац уставне жалбе је ослобођен од оптужбе да је извршио кривично дело злоупотреба положаја одговорног лица у саизвршилаштву, која је потврђена пресудом Апелационог суда у Београду – Посебно одељење Кж1.По1. 28/17 од 15. јуна 2018. године.
Пресуду Апелационог суда у Београду – Посебно одељење Кж1.По1. 28/17 од 15. јуна 2018. године подносилац уставне жалбе је примио 24. јула 2018. године, а његов бранилац 17. јула 2018. године.
4. Одредбом члана 32. став 1. Устава, на чију повреду се позива подносилац у уставној жалби, утврђено је: да свако има право да независан, непристрасан и законом већ установљен суд, правично и у разумном року, јавно расправи и одлучи о његовим правима и обавезама, основаности сумње која је била разлог за покретање поступка, као и о оптужбама против њега.
5. Оцењујући период у односу на који је Уставни суд надлежан да испитује истакнуту повреду права на суђење у разумном року из члана 32. став 1. Устава, Уставни суд констатује да је период за оцену разумне дужине трајања поступка, који спада у надлежност Уставног суда, почео да тече од 8. новембра 2006. године, када је ступио на снагу Устав Републике Србије. Међутим, Уставни суд је оценио да се ради утврђивања оправданости дужине трајања поступка мора узети у обзир и стање предмета на дан 8. новембра 2006. године, јер судски поступак представља јединствену целину, те да су, у конкретном случају, испуњени услови да се приликом оцене разумности рока узме у обзир целокупан период трајања поступка.
Уставни суд је утврдио да је оспорени кривични поступак у односу на подносиоца трајао непуних 12 година. Истрага је против подносиоца уставне жалбе отворена решењем истражног судије Посебног одељења Окружног суда у Београду Ки.П. 35/06 од 1. августа 2006. године, а ослобађајућа пресуда према подносиоцу је постала правноснажна пресудом Апелационог суда у Београду Кж1.По1. 28/17 од 15. јуна 2018. године. Наведено, само по себи, може указати да поступак није окончан у оквиру стандарда разумног трајања судског поступка који су прихваћени у пракси Уставног суда, као и Европског суда за људска права.
Међутим, полазећи од тога да је појам разумног трајања судског поступка релативна категорија која зависи од низа чинилаца, а пре свега од сложености чињеничних и правних питања у конкретном предмету, понашања подносиоца уставне жалбе као странке у поступку, поступања надлежних судова који воде поступак и природе захтева, односно значаја права о коме се расправља за подносиоца, Уставни суд је испитивао и да ли су и у којој мери наведени критеријуми утицали на дужину трајања поступка.
Уставни суд је утврдио да је подносиоцу уставне жалбе као окривљеном било у интересу да се поступак што пре оконча, као и да он ни на који начин није допринео дужини трајања предметног кривичног поступка, јер се након укидања притвора уредно одазивао сваком позиву суда.
Испитујући сложеност оспореног судског поступка Уставни суд указује да се поступак који се води ради утврђивања постојања кривичних дела против службене дужности и кривичних дела против привреде, у начелу, може сматрати сложеним. При томе, полазећи од тога да је предметни поступак вођен против 40 оптужених лица, због више од 50 кривичних дела, од којих су многа у саизвршилаштву или у продуженом трајању, што је несумњиво подразумевало веома обиман доказни поступак, Уставни суд констатује да наведено указује на изузетну сложеност чињеничних питања која су постављена пред суд покретањем поступка и која је требало разјаснити, а имајући у виду да је велики број оптужених ослобођен од оптужби за више од 30 кривичних дела, Уставни суд сматра да сложеност предметног кривичног поступка може да оправда његово вишегодишње трајање.
Такође, Уставни суд указује и на то да је од отварања главног претреса, 23. јануара 2007. године, до доношења првостепене пресуде 15. маја 2013. године, главни претрес одржаван 321 пута, што указује на то да је Виши суд у Београду поступао ажурно у спровођењу доказног поступка, редовно заказујући главни претрес, и обезбеђујући процесне претпоставке за његово одржавање.
Полазећи од наведеног, а имајући у виду да се кривични поступак против подносиоца водио због више кривичних дела против привреде и против службене дужности у саизвршилаштву (кривично дело злоупотреба положаја одговорног лица, кривично дело злоупотреба овлашћења у привреди и кривично дело фалсификовање службене исправе), да је поред подносиоца уставне жалбе било оптужено још 39 лица, те да је надлежни првостепени суд главни претрес редовно и ажурно заказивао, како у првобитно вођеном, тако и у поновном поступку, као и да је жалбени поступак трајао годину и по дана, односно годину и непуна два месеца, Уставни суд је оценио да у околностима конкретног случаја, трајање поступка, као јединствене целине, не излази из оквира разумног рока. Идентичан приступ Уставни суд је применио у одлуци Уж-9430/2018 од 29. априла 2021. године (видети интернет страницу Уставног суда www.ustavni.sud.rs).
С обзиром на изложено, а имајући у виду да у уставној жалби није наведен ниједан конкретан разлог којим би се аргументовано указало да су очигледни пропусти надлежних државних органа довели до трајања поступка које превазилази стандарде разумног трајања Уставни суд је оцени да нису основане тврдње подносиоца да му је у кривичном поступку који је вођен пред Вишим судом у Београду у предмету К.По1. 17/15 повређено право на суђење у разумном року, зајемчено одредбом члана 32. став 1. Устава, због чега је уставну жалбу одбио као неосновану, сагласно одредби члана 89. став 1. Закона о Уставном суду („Службени гласник РС“, бр. 109/07, 99/11, 18/13 – Одлука УС, 40/15 – др. закон и 103/15), одлучујући као у изреци.
6. У погледу захтева подносиoца уставне жалбе за накнаду трошкова поступка пред Уставним судом, Уставни суд подсећа да је у својој досадашњој пракси више пута разматрао наведено питање, те да је заузео став да у смислу члана 6. Закона о Уставном суду нема основа за накнаду трошкова поступка пред Уставним судом. С тим у вези, Уставни суд се позива на образложење које је дато, поред многих других, у Одлуци Уж-633/2011 од 8. маја 2013. године (видети интернет страницу Уставног суда на: www.ustavni.sud.rs).
7. Узимајући у обзир све наведено, Уставни суд је, на основу одредаба члана 42а став 1. тачка 5) и члана 45. тачка 9) Закона о Уставном суду, донео Одлуку као у изреци.
ПРЕДСЕДНИК
УСТАВНОГ СУДА
Снежана Марковић, с.р.
На основу члана 42a став 1. тачка 2) и 4), члана 45. тачка 1) и члана 46. тачка 10) Закона о Уставном суду и члана 60. Пословника о раду Уставног суда, прилажем
ИЗДВОЈЕНО МИШЉЕЊЕ СУДИЈЕ ДР ТАМАША КОРХЕЦА (Dr. KORHECZ TAMÁS)
у вези са Одлуке Уставног суда број Уж-9546/2018, од 30. септембра 2021. године.
Уставни суд, на седници одржанe 30. септембра 2021. године, у предмету Уж-9546/2018, већином гласова донео је одлуку са којом је одбио као неосновану уставну жалбу С. С. изјављене због повреде права на суђење у разумном року, из члана 32. став 1. Устава Републике Србије, у кривичном поступку који је вођен пред Вишим судом – Посебно одељење у Београду.
Не слажем са Одлуком Уставног суда са којем је Суд одбио уставну жалбу, и сматрам да је подносиоцу уставне жалбе повређено уставно право на суђење у разумном року.
I. ЧИЊЕНИЧНО СТАЊЕ, ТРАЈАЊЕ ПОСТУПКА И РЕЗОНОВАЊЕ УСТАВНОГ СУДА
Против подносиоца уставне жалбе и још 39 оптужених лица вођен је јединствен поступак за разна кривична дела: злоупотреба положаја одговорног лица, злоупотреба овлашћења у привреди, односно фалсификовање службене исправе. Кривични поступак са 40 оптужених изазвао је изнимно велики интерес јавности, а у медијима је апострофиран као поступак „против стечајне мафије“. Гломазан процес је окончан ослобађањем од кривичне одговорности огромне већине оптужених лица (укључив и подносиоца уставне жалбе), након више од деценије суђења.
Кривични поступак у односу на подносиоца трајао непуних 12 година, пошто је истрага отворена решењем истражног судије 1. августа 2006. године, а ослобађајућа пресуда према подносиоцу је постала правноснажна 15. јуна 2018. године. Уставни суд је ценећи релевантне чињенице у вези повреде права - дужину поступка, сложеност правних и чињеничних питања, активност суда, понашање и допринос оптуженог оценио да до повреде права на суђење у разумном року није дошло.
Са једне стране, Уставни суд је утврдио „да је подносиоцу уставне жалбе као окривљеном било у интересу да се поступак што пре оконча“, односно да „он ни на који начин није допринео дужини трајања предметног кривичног поступка“.С друге стране, Уставни суд је утврдио да се овај поступак „у начелу, може сматрати сложеним“, односно да велики број оптужених због кривичних дела против привреде „може да оправда његово вишегодишње трајање.“, те да је „од отварања главног претреса, 23. јануара 2007. године, до доношења првостепене пресуде 15. маја 2013. године, главни претрес одржаван 321 пута, што указује на то да је Виши суд у Београду поступао ажурно у спровођењу доказног поступка, редовно заказујући главни претрес, и обезбеђујући процесне претпоставке за његово одржавање.“ На крају, Уставни суд закључује „да у уставној жалби није наведен ниједан конкретан разлог којим би се аргументовано указало да су очигледни пропусти надлежних државних органа довели до трајања поступка које превазилази стандарде разумног трајања.“
Сумирајући резоновање овог Суда може се закључити да иако је кривични поступак трајао 12 година, иако је оптужени након дванаест година ослобођен оптужби, иако оптужени својим понашањем није допринео дужини кривичног поступка, његово право на суђење у разумном року није повређено јер је судски поступак био сложен, а суд активан и ажуран у заказивању и одржавању главног претреса. Да би се донео правилан суд о томе, да ли може ажурност и активност судова у сложеном предмету оправдати изнимно дуго трајање кривичног поступка, потребно је размотрити карактер права на суђење у разумном року, и одговорност државе за повреду суштине овог права.
II. ПРАВО НА СУЂЕЊЕ У РАЗУМНОМ РОКУ И ОДГОВОРНОСТ ДРЖАВЕ ЗА ПОВРЕДУ ОВОГ ПРАВА
III. СУДСКА ПРАКСА И СТАНДАРДИ ЕВРОПСКОГ СУДА ЗА ЉУДСКА ПРАВА
Након разматрања карактера и заштите суштине права на суђење у разумном року, свој став о неслагању са Одлуком Суда желим да подупрем и примерима из судске праксе, Уставног суда, Европског суда за људска права у Стразбуру (у даљем тексту: ЕСЉП) и примером из упоредног уставног права.
Уставни суд Србије већ више од једне деценије разматра и одлучује о повреди права на суђење у разумном року. При томе, наш Суд је своје одлуке у великој мери засновао на мерилима које је разрадио и применио ЕСЉП, чак што више у својим одлукама редовно цитира релевантне пресуде овог међународног суда. У богатој пракси нашег Суда нисам нашао одлуку у којој је одбијена уставна жалба изјављена због повреде права на суђење у разумном року а да је кривични поступак трајао дванаест или више година, да је оптужени ослобођен кривичне одговорности и да није било доприноса оптуженог дугом трајању поступка. Једини изузетак представља Одлука Великог већа нашег суда (Уж-9430/2018 од 29. априла 2021. године) која је проистекла из истог кривичног поступка, и у односу на коју имам исте критичке замерке као на ову Одлуку. У великом броју осталих наших одлука, Уставни суд је редовно усвајао уставне жалбе када је кривични поступак трајао дуже од 5-6 година, а доприноса подносиоца уставне жалбе није било. До 2021.године, једини случај у коме је поступак трајао дуже од шест година, без доприноса подносиоца уставне жалба, био је у Одлуци Уж-2020/2015 од 19.07.2017. године, када је Суд одбио уставну жалбу иако је кривични поступак трајао осам година и пет месеци. Према томе можемо закључити да све до ове године, Уставни суд није одбио уставну жалбу којом је тражено утврђивање повреде права на суђење у разумном року, а да је кривични поступак трајао дуже од десет година, а да доприноса оптуженог за дуго трајање поступка није било. Уставни суд за свој став којим оправдава дванаестгодишње трајање кривичног поступка није тражио ослонац у пракси ЕСЉП, нити је навео релевантне пресуде ЕСЉП. Сматрам да овакво поступање Уставног суда проистиче из чињенице да пракса ЕСЉП не оправдава Одлуку и резоновање Уставног суда. Чак шта више, пракса ЕСЉП много више иде у прилог усвајању уставне жалбе у овом конкретном случају. Наиме ЕСЉП у великом броју својих пресуда заузео је став, да је изнимно дуго трајање кривичног поступка (у недостатку релевантног доприноса подносиоца представке) представља повреду права на суђење у разумном року, чак и у случају ако се ради о сложеним судским поступцима и када се судовима не може спочитати неактивност у појединим фазама поступка. Такав став је ЕСЉП заузео још 1996 године у предмету Ferrentelli i Santangelo против Италије (Представка број 19874/92, пресуда од 7.августа 1996.године). Сличан став ЕСЉП је поновио и у наредних двадесет година више пута. Види предмет Moreno Carmona против Шпаније (Представка 6178/04, пресуда од 9. јуна 2009. године), Csák против Мађарске (Представка 25749/10, пресуда од 15.октобра 2015. године), O’Neill и Lauchlan против Уједињеног Краљевства (Представке 41516/10 и 75702/13, пресуда од 28. јуна 2016. године). Осим што је ЕСЉП више пута исказао свој став да је претерана укупна дужина поступка релевантна за постојање повреде права на суђење у разумном року (чак и у комплексним судским поступцима, па и онда ако дужина појединих фаза поступка није претерано и неоправдано дуга) ЕСЉП је указао и на објективну обавезу држава да организују своје правосуђе на начин да исто обезбедити разумно трајање поступка, нарочито због терета и нелагоде који дуготрајни статус оптужених представља за та лица. Види Грујовић против Србије (Представка 25381/12, пресуда од 21. јуна 2015. године.). Из горе наведених пресуда ЕСЉП може се закључити да без знатног доприноса оптужених изузетно тешко оправдати трајање кривичног поступка изнад десет година, чак и у случајевима ако је предмет био сложен а судови су у појединим фазама поступка показали релативну активност и ажурност. Држава мора организовати свој правосудни систем на начин да се учини све да се поступци окончају за мање од десет година, сваки поступак који траје дуже од тога је скоро немогуће оправдати са становишта права на суђење у разумном року.
Овакви ставови ЕСЉП имају велики утицај и на уставне судове у Европи. Тако, Уставни суд Мађарске који ужива велику стручну репутацију међу уставним судовима бивших социјалистичких држава, 2017. године је исказао свој став да у ситуацији када кривични поступак траје десет година није потребно детаљно анализирати сва релевантна мерила за оцену оправданости трајања кривичног поступка, и да тако дугачко трајање поступка се не може сматрати разумним. Одлуку Уставног суда Мађарске 2/2017 од 7 фебруара 2017. године, тачка 103.
IV. ЗАКЉУЧАК
Држава одговора за повреду права на суђење у разумном року до којих долази првенствено због пропуста у раду судова, органа управе али и јавног тужилаштва. У поступку у коме се судило подносиоцу уставне жалбе, надлежно јавно тужилаштво је оптужило 40 људи од којих је огромна већина ослобођена оптужбе. У конкретном случају дужина кривичног поступка је зависила и од поступања и одлука надлежног јавног тужилаштва. Нисам ни властан, ни довољно стручан, нити ми је као судији Уставног суда посао да оцењујем оправданост одлуке јавног тужилаштва. Сваки јавни тужилац треба да користећи своја овлашћења поштујући законски оквир свог поступања, да процени да ли ће, оптужити неко лице или неће, колико ће лица обухватити једном оптужницом и које ће доказе користити. Јавни тужилац оцењује да ли има довољно доказа да се неко оптужи и да се осуди за извршење неког кривичног дела. Понекад јавни тужилац погреши у својој процени, такве грешке су присутне и оне представљају део нормалности. Истовремено, оваква погрешна процена је у конкретном кривичном поступку допринела дужини конкретног поступка и до наметања посебног терета за оптужена лица, сваком појединачно. Све је то релевантно и све то је допринело повреди права на суђење у разумном року.
Сматрам да разумност трајања кривичног поступка се не може оправдати понављањем чињенице да је „од отварања главног претреса, 23. јануара 2007. године, до доношења првостепене пресуде 15. маја 2013. године, главни претрес одржаван 321 пута“ те да је било оптужено 40 лица, и да је поступак био сложен. Ово посебно имајући у виду обавезу државе да преко организације правосудног система, па и преко деловања правосудних органа обезбеди да поступак буде решен у разумном року, и да неизвесност, терет и непријатност коју доживљава оптужени појединац траје што краће могуће. У конкретном случају, могу се сложити да је у првостепеном поступку Суд показао довољну активност и ажурност, али сама та чињеница није и не може бити пресудна за утврђивање повреде права на суђење у разумном року. Укупно трајање кривичног поступка од дванаест година против оптуженог, коме је дванаест година суђено а да је при томе био невин, и није допринео дугом трајању поступка је довољно да се утврди повреда, нарочито имајући у виду праксу ЕСЉП. Надаље, неразумно дугом трајању поступка допринело је и поступање надлежног јавног тужилаштва које је оптужницом обухватило четрдесетак оптужених, очигледно без одговарајућих чврстих доказа. Не оспоравајући слободу надлежног јавног тужилаштва да сам процени да ли да оптужницом обухвати овако велики број лица – оптужених, не могу, а да не констатујем, да је овом одлуком ажурно вођење поступка постало изузетно тешко за судове. Јавно тужилаштво је заступник државе у кривичним поступцима, његова, како је на крају испоставило се погрешна процена знатно је допринела дугом трајању конкретног поступка, а за то одговара држава. Сва ова питања је требао да размотри и на њих одговори Уставни суд у својој одлуци приликом оцене о разумности трајања кривичног поступка према подносиоцу уставне жалбе. То није учињено, нити се у конкретним околностима, објективно може оправдати дужина кривичног поступка у односу на подносиоца уставне жалбе од дванаест година.
Београд, 3. новембар 2021.г.
судија Уставног суда
др Тамаш Корхец
(Dr. Korhecz Tamás)