Уставни суд, Велико веће, у саставу: председник Суда Снежана Марковић, председник Већа и судије Мирослав Николић, др Тијана Шурлан, Татјана Ђуркић, др Милан Шкулић, Лидија Ђукић, др Наташа Плавшић и др Владан Петров, чланови Већа, у поступку по уставној жалби М. М . из П . код Алексинца, са боравиштем у Кичинеру, Канада, на основу члана 167. став 4. у вези са чланом 170. Устава Републике Србије, на седници Већа одржаној 30. септембра 2021. године, донео је
O Д Л У К У
Одбија се као неоснована уставна жалба М. М . изјављена против решења Вишег суда у Нишу Гж. 1739/20 од 10. септембра 20 20. године и решења Основног суда у Алексинцу Р3. 165/19 од 2 9. маја 20 20. године.
О б р а з л о ж е њ е
1. М. М . из П . код Алексинца, са боравиштем у Кичинеру, Канада, поднео је Уставном суду, 16. новембра 2020. године, преко пуномоћника С. М, адвоката из Сокобање, уставну жалбу против решења Вишег суда у Нишу Гж. 1739/20 од 10. септембра 2020. године и решења Основног суда у Алексинцу Р3. 165/19 од 29. маја 2020. године, због повреде права на правично суђење, права на једнаку заштиту права и на правно средство, права детета и права и дужности родитеља, зајемчених одредбама чл. 32, 36, 64. и 65. Устава Републике Србије .
Оспореним решењима је правноснажно одбијен као неоснован захтев предлагача, овде подносиоца уставне жалбе, за издавање налога за враћање малолетног А. М . у Канаду.
Поред навода којима указује да су код доношења оспорених решења судови произвољно применили одредбу члана 13. Конвенције о грађанскоправним аспектима међународне отмице деце, уз некритичко прихватање мишљења Центра за социјални рад у Алексинцу (које се оспорава у претежном делу уставне жалбе), поводом којег на расправи њему није дозвољено да поставља питања представнику органа старатељства, подносилац у уставној жалби истиче још и: да малолетно дете, насупрот констатацији судова, нема држављанство Републике Србије, а у међувремену је из домаћих матичних књига брисана чињеница његовог рођења; да су га судови погрешно третирали као предлагача, имајући у виду да је то својство могао имати само Централни извршни орган Канаде, преко којег је покренут поступак за враћање детета; да судови, противно члану 9. Закона о ванпарничном поступку, нису на расправи искључили јавност.
Предложено је да Уставни суд усвоји уставну жалбу, поништи оспорене акте и подносиоцу уставне жалбе призна право на накнаду нематеријалне штете у износу од 500 евра, као и да му досуди трошкове на име састава уставне жалбе.
2. Сагласно одредби члана 170. Устава Републике Србије, уставна жалба се може изјавити против појединачних аката или радњи државних органа или организација којима су поверена јавна овлашћења, а којима се повређују или ускраћују људска или мањинска права и слободе зајемчене Уставом, ако су исцрпљена или нису предвиђена друга правна средства за њихову заштиту.
У поступку пружања уставносудске заштите, поводом испитивања основаности уставне жалбе у границама истакнутог захтева, Уставни суд утврђује да ли је у поступку одлучивања о правима и обавезама подносиоца уставне жалбе повређено или ускраћено његово Уставом зајемчено право или слобода.
3. Уставни суд је, у спроведеном поступку, извршио увид у оспорене акте и документацију која је достављена уз уставну жалбу, па је утврдио следеће чињенице и околности од значаја за одлучивање:
Подносилац уставне жалбе се 27. октобра 2019. године, у својству предлагача, обратио Централном извршном органу за провинцију Онтарио у Канади захтевом за враћање малолетног А. М, рођеног ... у К, Канада, којег је мајка незаконито задржала у селу С. код Алексинца, Република Србија.
Централни извршни орган за провинцију Онтарио је захтев упутио надлежном централном органу Републике Србије, а то је Министарство правде – Сектор за међународну правну помоћ, које је захтев даље проследило Основном суду у Алексинцу, дана 12. новембра 2019. године.
Оспореним решењем Основног суда у Алексинцу Р3. 165/19 од 29. маја 2020. године одбијен је као неоснован захтев за враћање малолетног детета у Канаду, тачније, да се противнику предлагача наложи да малолетно дете врати у место боравка оца – предлагача.
Одлучујући о жалби предлагача, Виши суд у Нишу је оспореним решењем Гж. 1739/20 од 10. септембра 2020. године у целини потврдио наведено првостепено решење. Према налажењу другостепеног суда, првостепени суд је, супротно наводима жалбе, правилно закључио да поступање противника предлагача – мајке није представљало незаконито одвођење, односно задржавање детета, како је то прописано чланом 3. Конвенције о грађанскоправним аспектима међународне отмице деце, те да предлагачу није повређено право на старање, полазећи од тога да је постојала и писмена и усмена сагласност предлагача за одлазак детета из Канаде у Србију, а да се о противправном задржавању детета у Србији не може говорити, из разлога што је у моменту повратка предлагача у Канаду постојао договор између њега и противника предлагача да дете остане са њом, код њених родитеља у селу С. код Алексинца. Другостепени суд је, такође, оценио као правилан и закључак првостепеног суда да се повратак детета не може наложити због мишљења Центра за социјални рад у Алексинцу, из којег произлази да су испуњени услови из члана 13. став 1. тачка б) наведене Конвенције.
4. Одредбама Устава, на чију повреду се указује у уставној жалби, утврђено је: да свако има право да независан, непристрасан и законом већ установљен суд, правично и у разумном року, јавно расправи и одлучи о његовим правима и обавезама, основаности сумње која је била разлог за покретање поступка, као и о оптужбама против њега (члан 32. став 1.); да се јемчи једнака заштита права пред судовима и другим државним органима, имаоцима јавних овлашћења и органима аутономне покрајине и јединица локалне самоуправе, те да свако има право на жалбу или друго правно средство против одлуке којом се одлучује о његовом праву, обавези или на закону заснованом интересу (члан 36.); да деца уживају људска права примерено свом узрасту и душевној зрелости (члан 64. став 1.); да родитељи имају право и дужност да издржавају, васпитавају и образују своју децу и да су у томе равноправни, те да сва или поједина права могу једном или обома родитељима бити одузета или ограничена само одлуком суда, ако је то у најбољем интересу детета, у складу са законом (члан 65.).
Конвенцијом о грађанскоправним аспектима међународне отмице деце, која је потписана 25. октобра 1980. године у Хагу и коју је СФРЈ ратификовала 1991. године („Службени лист СФРЈ - Међународни уговори“, број 7/91) (у даљем тексту: Хашка конвенција), прописано је: да су циљеви ове конвенције да обезбеди што хитнији повратак деце незаконито одведене или задржане у некој држави уговорници и да обезбеди да се права на старање и виђење са дететом по закону једне од држава уговорница стварно поштују у другој држави уговорници (члан 1.); да ће државе уговорнице предузети све одговарајуће мере да обезбеде на својој територији спровођење циљева Конвенције и да ће у ову сврху користити најефикасније расположив е поступке (члан 2.); да ће се одвођење или задржавање детета сматрати незаконитим ако представља повреду права на старање које је добило лице, институција или било које друго тело, колективно или појединачно, по закону државе у којој је дете било стално настањено пре одвођења или задржавања или ако су се у време одвођења или задржавања та права остваривала, колективно или појединачно, или би се остваривала да није дошло до одвођења или задржавања (члан 3. став 1.); да у смислу ове конвенције израз „право на старање“ укључује права која се односе на старање о личности детета, а посебно право на одређивање места боравка детета, а „право на виђење“ укључује право да се дете за одређени период времена одведе ван места сталног боравка (члан 5.); да ће Централни извршни органи међусобно сарађивати и унапређивати сарадњу међу надлежним органима у земљама уговорницама како би се обезбедило што хитније враћање детета и постигли остали циљеви ове конвенције (члан 7. став 1.); да ће судски или управни органи држава уговорница хитно спровести поступак за повратак детета (члан 11. став 1.); да без обзира на одредбе претходног члана, судски или управни орган државе којој се упућује захтев није дужан да наложи повратак детета ако лице, институција или друго тело које се супротстављају његовом повратку докаже да лице, институција или друго тело које се стара о личности детета није стварно остваривало право на старање у време одвођења или задржавања или да се било сагласило или накнадно пристало на одвођење или задржавање или да постоји озбиљна опасност да би повратак изложио дете физичкој опасности или психичкој трауми или га на други начин довео у неповољан положај, као и да судски или управни орган може, такође, да одбије да наложи повратак детета ако утврди да се дете супротставља повратку и да је напунило оне године и стекло степен зрелости при коме је потребно узети у обзир његово мишљење (члан 13. ст. 1. и 2.).
5. Оцењујући наводе о повреди права на правично суђење из члана 32. став 1. Устава, Уставни суд је, полазећи од утврђених чињеница конкретног случаја и изнетих уставноправних разлога, констатовао да се уставном жалбом превасходно указује на произвољност у примени одредбе члана 13. став 1. тачка б) Хашке конвенције, што је последица прихватања мишљења Центра за социјални рад у Алексинцу, које подносилац уставне жалбе није могао са успехом да оспори у поступку пред првостепеним судом, имајући у виду да му није омогућено постављање питања представнику тог органа старатељства.
Стога Уставни суд сматра да, приликом оцене основаности навода о повреди права на правично суђење, заправо, треба сагледати спроведени парнични поступак као јединствену целину и оценити да ли је он био вођен на начин који је подносиоцу уставне жалбе осигурао право на правично суђење гарантовано чланом 32. став 1. Устава, односно да ли је примена процесног и/или материјалног права била произвољна или арбитрерна, чиме би указала на очигледну неправичност у поступању редовних судова, а на штету подносиоца уставне жалбе.
Уставни суд, дакле, полази од тога да се уставном жалбом, у суштини, оспорава примена изузетка који Хашка конвенција прописује у одредби члана 13. став 1. тачка б), према коме судски или управни орган државе којој се упућује захтев за повратак детета, тачније, у коју је дете незаконито одведено или задржано, а потписница је Хашке конвенције, није дужан да наложи повратак детета, ако постоји озбиљна опасност да би повратак изложио дете физичкој опасности или психичкој трауми или га на други начин довео у неповољан положај. Међутим, Уставни суд констатује да основна премиса судова код одбијања захтева за повратак јесте да малолетно дете учесника у поступку није, у смислу члана 3. став 1. Хашке конвенције, незаконито доведено у Србију, јер је постојала и писмена и усмена сагласност подносиоца уставне жалбе за тај долазак, нити га је мајка – противник предлагача незаконито задржала у Србији, имајући у виду да је дететов останак резултат договора који је постигнут пре повратка подносиоца уставне жалбе у Канаду. Подносилац у уставној жалби ниједном речи не оспорава овакву оцену судова, којом се суштински указује да у конкретном случају није испуњена основна материјалноправна претпоставка за примену Хашке конвенције – да је малолетно дете незаконитио одведено или задржано у Србији, као држави уговорници Хашке конвенције. Уставни суд сматра да се о примени изузетака из члана 13. Хашке конвенције, па и када је реч о физичкој опасности, психичкој трауми или другом неповољном положају детета, може говорити само у оним случајевима када је претходно утврђено да је одвођење или задржавање детета било незаконито, у смислу члана 3. став 1. Хашке конвенције. С тим у вези, судови у конкретном случају нису имали разлога да се упуштају у разматрање да ли се налог за повратак детета у Канаду може ускратити из неког од разлога који су, по принципу numerus clausus, наведени у члану 13. Хашке конвенције, имајући у виду да су претходно утврдили да малолетно дете учесника у поступку није незаконито доведено, нити незаконито задржано у Србији. Према томе, како подносилац уставном жалбом уопште није оспорио оцену судова о непостојању основне материјалноправне претпоставке за активацију заштитног механизма који прописује Хашка конвенција, то разлозима којима побија примену изузетка из члана 13. став 1. тачка б) наведеног документа на конкретан случај, без успеха и основа истиче да му је оспореним актима повређено право на правично суђење из члана 32. став 1. Устава.
Уставни суд налази да је без посебног утицаја спор око држављанства малолетног детета, имајући у виду да је за примену Хашке конвенције, тачније, за заснивање надлежности суда неке од држава уговорница у поступку за повратак детета, релевантна само чињеница да је дете у некој другој држави уговорници претходно било стално настањено.
Уставни суд је посебно ценио тврдњу подносиоца уставне жалбе да он није могао имати статус предлагача у предметном ванпарничном поступку, већ да је то могао бити само Централни извршни орган Канаде, преко којег је поступак за повратак детета покренут, али налази да је то у супротности са Хашком конвенцијом, према којој централни извршни органи држава уговорница имају улогу посредника између надлежних органа држава уговорница, како би се обезбедило што хитније враћање детета и постигли остали циљеви Конвенције (члан 7.).
Такође, неосновано се уставном жалбом указује да првостепени суд, противно члану 9. Закона о ванпарничном поступку, није искључио јавност на расправи, а ради се о статусној ствари. То из разлога што се у поступку који прописује Хашка конвенција не решава статус малолетног детета, већ само омогућава његов хитан повратак под јурисдикцију државе из које је незаконито одведено, а у којој је до одвођења имало стално настањење.
Тврдње о повреди права на једнаку заштиту права и на правно средство, права детета и права родитеља, зајемчених одредбама чл. 36, 64. и 65. Устава, подносилац уставне жалбе ближе не образлаже, већ их изводи из навода о повреди права на правично суђење. Поред тога, Уставни суд подсећа да се на повреду права детета из члана 64. Устава може позвати само дете које сматра да су му та права повређена, односно, родитељ као законски заступник детета, а не у своје име. Такође, Уставни суд има у виду да из образложења оспорених аката, тачније из исказа који је подносилац уставне жалбе дао у поступку пред првостепеним судом, произлази да он, на основу привремене мере коју је издао домаћи суд, одржава контакте са својим малолетним дететом, што значи да доношењем оспорених аката његова родитељска права нису доведена у питање.
Следом свега изложеног, Уставни суд је, сагласно одредби члана 89. став 1. Закона о Уставном суду („Службени гласник РС“, бр. 109/07, 99/11, 18/13 – Одлука УС, 40/15 – др.закон и 103/15), уставну жалбу одбио као неосновану.
6. На основу изнетог и одредаба члана 42б став 1. тачка 1) и члана 45. тачка 9) Закона о Уставном суду, Суд је донео Одлуку као у изреци.
ПРЕДСЕДНИК ВЕЋА
Снежана Марковић, с.р.