Преглед документа Уж-8196/2019 Word документ

Уставни суд, Велико веће, у саставу: председник Суда Снежана Марковић, председник Већа и судије Мирослав Николић, др Тијана Шурлан, Татјана Ђуркић, др Милан Шкулић, Лидија Ђукић, др Наташа Плавшић и др Јован Ћирић, чланови Већа, у поступку по уставној жалби Џ. К . из Новог Пазара, на основу члана 167. став 4. у вези са чланом 170. Устава Републике Србије, на седници Већа одржаној 1. јула 2021. године, донео је

1. Усваја се уставна жалба Џ. К . и утврђује да је у управном поступку који се водио пред Општинском управом општине Прибој у предмету број 580-4/2012 подносиоцу уставне жалбе повређено право на суђење , у разумном року зајемчено чланом 32. став 1. Устава Републике Србије.

2. Утврђује се право подносиоца уставне жалбе на накнаду нематеријалне штете у износу од 400 евра, у динарској противвредности по средњем курсу Народне банке Србије на дан исплате. Накнада се исплаћује на терет буџетских средстава – раздео Министарства правде, у року од четири месеца од дана достављања ове одлуке Министарству.

3. Усваја се уставна жалба Џ. К . и утврђује да је пресудом Управног суда – Одељење у Крагујевцу У. 13434/20 од 31. марта 2021. године повређено право подносиоца уставне жалбе на правично суђење , из члана 32. став 1. Устава.

4. Поништава се пресуда Управног суда – Одељење у Крагујевцу У. 13434/20 од 31. марта 2021. године и одређује да исти суд донесе нову одлуку о тужби подносиоца изјављеној против решења Министарства за рад, запошљавање, борачка и социјална питања – Сектор за пензијско и инвалидско осигурање и борачко-инвалидску заштиту број 580-02-1025/2012-11 од 10. марта 2020. године.

1. Џ . К . из Новог Пазара је , 12. августа 2019. године, преко пуномоћника М . П, адвоката из Београда, Уставном суду изјавио уставну жалбу против решења Управног суда Р4. у. 183/19 од 31. јула 2019. године, због повреде права на правично суђење из члана 32. Устава Републике Србије.

Уставном жалбом је оспорено решење којим је одбачен приговор који је подносилац поднео ради убрзања поступка у предмету Управног суда У. 7836/19.

Подносилац је уставну жалбу поднео и због повреде права на суђење у разумном року у управном поступку који се води пред Општинском управом општине Прибој у предмету број 580-4/2012. Подносилац је поставио захтев за накнаду нематеријалне штете и захтев за накнаду трошкова поступка пред Уставним судом.

Подносилац је 12. септембра 2019. године поднео Суду допуну уставне жалбе против решења Врховног касационог суда Рж1. у. 108/19 од 26. августа 2019. године, такође, због повреде права из члана 32. став 1. Устава, а којим је одбачена као недозвољена жалба коју је подносилац изјавио против решења Управног суда Р4. у. 183/19 од 31. јула 2019. године.

Допуном уставне жалбе од 27. фебруара 2020. године подносилац указује и на повреду права на делотворно правно средство из члана 13. Европске конвенције за заштиту људских права и основних слобода, јер је Управни суд у предметном поступку више пута укидао коначне управне акте и одбија да реши предмет у спору пуне јурисдикције.

Подносилац је 24. априла 2021. године поднео Суду допуну уставне жалбе против пресуде Управног суда – Одељење у Крагујевцу У. 13434/20 од 31. марта 2021. године, због повреде права на правично суђење из члана 32. став 1. Устава и права на делотворно правно средство из члана 13. Европске конвенције за заштиту људских права и основних слобода.

Оспореном пресудом одбијена је тужба коју је подносилац уставне жалбе поднео против коначног управног акта којим је одбијен његов захтев за признавање права на месечно новчано примање, као члану породице цивилне жртве рата.

2. Сагласно члану 170. Устава Републике Србије, уставна жалба се може изјавити против појединачних аката или радњи државних органа или организација којима су поверена јавна овлашћења, а којима се повређују или ускраћују људска или мањинска права и слободе зајемчене Уставом, ако су исцрпљена или нису предвиђена друга правна средства за њихову заштиту.

У току поступка пружања уставносудске заштите, поводом испитивања основаности уставне жалбе у границама истакнутог захтева, Уставни суд утврђује да ли је у поступку одлучивања о правима и обавезама подносиоца уставне жалбе повређено или ускраћено његово Уставом зајемчено право или слобода.

3. Уставни суд је, у спроведеном поступку , извршио увид у оспорене акте, као и у целокупну документацију приложену уз уставну жалбу, па је утврдио следеће чињенице и околности од значаја за одлучивање:

3.1. Подносилац уставне жалбе је 18. јула 2012. године поднео захтев за признавање права на месечно новчано примање, као члану породице цивилне жртве рата, који је одбијен као неоснован решењем Општинске управе Прибој број 580-4/2012 од 9. октобра 2012. године.

Против наведеног решења подносилац је изјавио жалбу, која је одбијена као неоснована решењем Министарства рада, запошљавања и социјалне политике број 580-02-01025/2012-11 од 4. априла 2013. године.

Против наведеног коначног управног акта подносилац је 20. маја 2013. године поднео тужбу, која је одбијена као неоснована пресудом Управног суда – Одељење у Крагујевцу У. 8394/13 од 9. јула 2015. године. У образложењу оспорене пресуде је, између осталог, наведено: да се подносилац обратио захтевом првостепеном органу управе за признавање права на месечно новчано примање, као члану породице цивилне жртве рата, по основу мајке, која је отета 22. октобра 1992. године у месту Миоче, општина Рудо, Босна и Херцеговина, са групом цивила, а потом убијена; да је пресудом Окружног суда у Београду К. 1419/04 од 15. јула 2005. године утврђено да се предметни догађај десио у време оружаног сукоба у Босни и Херцеговини и да су жртве овог догађаја цивилна лица, те да су оптужени осуђени због извршења кривичног дела ратни злочин; да је правилан закључак органа управе да подносилац не испуњава услове за признавање траженог права јер је утврђено да је мајка подносиоца страдала ван територије Републике Србије; да се, сагласно принципу државног суверенитета и принципу територијалног важења закона, одредба члана 2. Закона о правима цивилних инвалида рата односи на случајеве настанка телесног оштећења организма лица која су их задобила под условима означеним у наведеној законској одредби, али на територији Републике Србије; да ниједном одредбом Закона о правима цивилних инвалида рата није прописано да се члановима породице могу признати права прописана овим законом по основу лица које је погинуло ван територије Републике Србије, без обзира на држављанство.

Одлуком Уставног суда Уж-5952/2015 од 29. марта 2018. године усвојена је уставна жалба подносиоца, утврђено да је пресудом Управног суда – Одељење у Крагујевцу У. 8394/13 од 9. јула 2015. године повређено право подносиоца уставне жалбе на правично суђење из члана 32. став 1. Устава, поништена пресуда Управног суда – Одељење у Крагујевцу У. 8394/13 од 9. јула 2015. године и одређено да Управни суд донесе нову одлуку о тужби подносиоца изјављеној против решења Министарства рада, запошљавања и социјалне политике број 580-02-01025/2012-11 од 4. априла 2013. године.

3.2. Поступајући у извршењу Одлуке Уставног суда, Управни суд – Одељење у Крагујевцу је донео пресуду У. 10107/18 од 14. новембра 2018. године којом је поништено решење Министарства рада, запошљавања и социјалне политике број 580-02-01025/2012-11 од 4. априла 2013. године и указано том органу да чињеница да је мајка тужиоца погинула на територији друге државе није од утицаја на остваривање траженог права и да тужилац може остварити сва права предвиђена законима Републике Србије ако у време подношења захтева има држављанство Републике Србије, те да, у конкретном случају, тужилац и има држављанство Републике Србије и да је његова мајка у време погибије имала држављанство Републике Србије. Управни суд је стога оценио да тужилац испуњава законом прописане услове за остваривање траженог права.

Решењем другостепеног органа број 580-02-1025/2012-11 од 28. фебруара 2019. године поново је одбијена жалба подносиоца изјављена против првостепеног решења.

Подносилац је 10. маја 2019. године поднео тужбу и против овог коначног управног акта, која је уважена пресудом Управног суда – Одељење у Крагујевцу У. 7386/19 од 19. јула 2019. године, те је поништено другостепено решење број 580-02-1025/2012-11 од 28. фебруара 2019. године и предмет враћен на поновно одлучивање, са образложењем да тужени орган није поступио у складу са правним схватањем и примедбама изнетим у пресуди У. 10107/18 од 14. новембра 2018. године.

Решењем другостепеног органа од 30. септембра 2019. године одбијена је жалба подносиоца изјављена против првостепеног решења.

Подносилац је поднео тужбу и против овог коначног управног акта, која је уважена пресудом Управног суда – Одељење у Крагујевцу У. 17292/19 од 5. фебруара 2020. године, те је поништено другостепено решење од 30. септембра 2019. године и предмет враћен на поновно одлучивање, са образложењем да тужени орган није поступио у складу са правним схватањем и примедбама изнетим у пресуди У. 10107/18 од 14. новембра 2018. године и да је донео решење са истим образложењем као и у претходном које је поништено.

Решењем другостепеног органа број 580-02-1025/2012-11 од 10. марта 2020. године одбијена је жалба подносиоца изјављена против првостепеног решења.

Подносилац је 11. августа 2020. године поднео тужбу против наведеног коначног управног акта, која је одбијена као неоснована оспореном пресудом Управног суда – Одељење у Крагујевцу У. 13434/20 од 31. марта 2021. године. У образложењу оспорене пресуде је, између осталог, наведено: да је другостепени орган управе у образложењу решења навео да је у бившој СФРЈ свака држава чланица имала свој закон којим је прописивала услове за стицање права за лица која задобију телесно оштећење на територији републике чији је закон, као и права чланова породице лица које погине на територији те републике; да су се одредбе Закона о заштити цивилних инвалида рата, односно Закона о правима цивилних инвалида рата, сагласно принципу државног суверенитета и територијалног важења закона, могле применити само када је до погибије, односно телесног оштећења дошло на територији Републике Србије и да је то став и Управног суда и Врховног касационог суда; да се одредба члана 2. Закона о правима цивилних инвалида рата („Службени гласник РС“, број 52/96), којом је било прописано ко се сматра цивилним инвалидом рата, односи само на случајеве настанка телесног оштећења организма, односно смрти лица који су наступили под околностима наведеним у тој одредби Закона, али на територији Републике Србије; да ниједном законском одредбом није прописано да се својство цивилног инвалида рата, односно цивилне жртве рата може признати и лицима која су оштећења организма задобила, односно која су погинула ван територије Републике Србије, без обзира на држављанство тих лица.

4. Одредбом члана 32. став 1. Устава, на чију повреду подносилац, поред осталог, указује у уставној жалби, утврђено је да свако има право на независан, непристрасан и законом већ установљен суд, правично и у разумном року, јавно расправи и одлучи о његовим правима и обавезама, основаности сумње која је била разлог за покретање поступка, као и оптужбама против њега.

Законом о правима цивилних инвалида рата ("Службени гласник РС", број 52/96) било је прописано: да се овим законом уређују права цивилних инвалида рата, чланова породица цивилних инвалида рата и чланова породица цивилних жртава рата (члан 1.); да је цивилни инвалид рата лице код кога наступи телесно оштећење од најмање 50% услед ране, повреде или озледе које су оставиле видне трагове, задобијене злостављањем или лишењем слободе од стране непријатеља за време рата, извођења ратних операција, од заосталог ратног материјала или непријатељских диверзантских, односно терористичких акција (члан 2.); да се чланом породице цивилног инвалида рата сматра члан породице умрлог цивилног инвалида рата, уколико је са њим, пре његове смрти, живео у заједничком домаћинству, да се чланом породице цивилне жртве рата, сматра члан породице лица које је погинуло или умрло под околностима из члана 2. овог закона, уколико је са њим, пре његове смрти, живео у заједничком домаћинству, да се члановима породице у смислу ст. 1. и 2. овог члана сматрају: брачни друг, деца (рођена у браку или ван брака, усвојена и пасторчад) и родитељи (члан 3.); да је право по овом закону и месечно новчано примање (члан 4. став 1. тачка 7); да лица из члана 3. ст. 1. и 2. овог закона могу остварити права из члана 4. тач. 5) и 6) овог закона, под условима, у обиму, на начин и по поступку предвиђеном савезним прописима којима се уређује заштита чланова породица палих бораца и умрлих ратних војних инвалида, а права из члана 4. тач. 7) и 8) овог закона под условима, у обиму, на начин и по поступку предвиђеном републичким прописима којима се уређује заштита чланова породица палих бораца и умрлих ратних војних инвалида (члан 8. став 1.).

Законом о правима бораца, војних инвалида, цивилних инвалида рата и чланова њихових породица („Службени гласник РС“, број 18/20), који је ступио на снагу 1. јануара 2021. године, прописано је: да је цивилни инвалид рата цивилно лице, држављанин Републике Србије, код кога је услед ране, повреде или озледе, наступило оштећење организма од најмање 50% као последица злостављања или лишења слободе од стране непријатеља за време рата или у току извођења ратних операција на територији Републике Србије, од заосталог ратног материјала на територији Републике Србије, као жртва напада у дипломатском или конзуларном представништву Републике Србије или на путу у то представништво, у вези са обављањем службене дужности из надлежности Републике Србије у својству запосленог (члан 22.); да је цивилна жртва рата држављанин Републике Србије који је као цивилно лице изгубио живот под околностима из члана 22. овог закона и да се цивилно лице које је нестало под околностима из члана 22. овог закона сматра се цивилном жртвом рата (члан 23.).

5. Оцењујући разлоге и наводе уставне жалбе са становишта Уставом зајемченог права на суђење у разумном року, зајемченог одредбом члана 32. став 1. Устава, Суд указује на то да управни поступак који је био правноснажно окончан пре изјављивања уставне жалбе од 24. септембра 2015. године и поводом које је донета Одлука Уставног суда Уж-5952/2015 од 29. марта 2018. године, није део поступка који је пред Управним судом и органима управе уследио након што је Управном суду достављена наведена одлука Уставног суда, већ се ради о посебном поступку у коме се та одлука Суда извршава. Поступак који је вођен у извршењу наведене одлуке Уставног суда трајао је од 12. јуна 2018. године, када је Одлука Уж-5952/2015 од 29. марта 2018. године достављена Управном суду, до доношења оспорене пресуде Управног суда - Одељење у Крагујевцу У. 13434/20 од 31. марта 2021. године, којом је поступак правноснажно окончан, односно две године и девет месеци.

Приликом испитивања да ли је оспорени поступак окончан у најкраћем року, узети су у обзир сложеност предмета поступка, понашање подносиоца уставне жалбе, поступање органа управе и надлежног суда, број донетих одлука у том поступку, као и значај истакнутог права за подносиоца.

Полазећи од ових критеријума, Уставни суд је утврдио да предмет није био чињенично и правно сложен.

Уставни суд указује на то да је одлука о захтеву подносиоца за признавање права на месечно новчано примање, као члану породице цивилне жртве рата, за њега била од изузетног значаја.

Уставни суд је оценио да, имајући у виду околности случаја, односно број донетих одлука у том периоду, подносилац није могао ни допринети трајању поступка.

Уставни суд констатује да су у наведеном периоду донета три решења другостепеног органа управе и чак четири пресуде Управног суда. Према становишту које је изразио и Европски суд за људска права, чињеница да се више пута налаже понављање разматрања једног предмета пред нижом инстанцом може, сама по себи, открити озбиљан недостатак у правном систему државе (видети нпр. предмет Pavlyulynets против Украјине, представка број 70767/01 , од 6. септембра 2005. године и Цветковић против Србије, представка број 17271/04 , од 10. јуна 2008. године). Уставни суд још једном понавља да је оспорени поступак вођен у извршењу Одлуке Уставног суда и указује на то да се од Управног суда и органа управе очекивало да се о предмету поступка одлучи посебно ажурно.

Полазећи од изложеног, Уставни суд је оценио да је подносиоцу уставне жалбе у управном поступку који је вођен пред Општинском управом општине Прибој у предмету број 580-4/2012 повређено право на суђење у разумном року, зајемчено одредбом члана 32. став 1. Устава, те је, сагласно одредби члана 89. став 1. Закона о Уставном суду („Службени гласник РС“, бр. 109/07, 99/11, 18/13 – Одлука УС, 40/15 – др. закон и 103/15) , усвојио уставну жалбу у овом делу, одлучујући као у тачки 1. изреке.

6. На основу одредбе члана 89. став 3. Закона о Уставном суду, Уставни суд је у тачки 2. изреке одлучио да се правично задовољење подносиоца уставне жалбе због утврђене повреде права на суђење у разумном року оствари утврђењем права на накнаду нематеријалне штете у износу од 400 евра, у динарској противвредности по средњем курсу Народне банке Србије на дан исплате, на терет буџетских средстава – раздео Министарства правде , у року од четири месеца од дана достављања ове одлуке Министарству, сагласно одредби члана 1. Закона о допуни Закона о Уставном суду („Службени гласник РС“, број 103/15).

Приликом одлучивања о висини накнаде нематеријалне штете, Уставни суд је ценио све околности од значаја за њено одређивање, а посебно трајање предметног поступка који је вођен у извршењу одлуке овог суда, потом животни стандард државе и чињеницу да ће досуђена накнада бити много брже исплаћена на националном нивоу, него што је то случај ако о предмету одлучује Европски суд за љуска права.

Поред тога, Уставни суд је имао у виду новију праксу Европског суда за људска права изражену у пресуди Хрустић и други против Србије, од 9. јануара 2018. године (представке бр. 8647/16, 12666/16 и 20851/16) и више других пресуда, које се односе на питање висине накнаде нематеријалне штете досуђене због повреде права на суђење у разумном року, те је ускла дио своју досадашњу праксу са наведеним ставовима Европског суда.

7. Уставни суд није посебно разматрао уставну жалбу изјављену против појединачних аката наведених у уставној жалби, као и у допунама уставне жалбе, а којима је, у суштини, одлучивано о захтеву за заштиту права на суђење у разумном року, имајући у виду да је усвојио уставну жалбу подносиоца због утврђене повреде права на суђење у разумном року, те би разматрање уставне жалбе у овом делу било беспредметно.

8. Подносилац уставном жалбом оспорава и пресуду Управног суда – Одељење у Крагујевцу У. 13434/20 од 31. марта 2021. године, због повреде права на правично суђење из члана 32. став 1. Устава и права на делотворно правно средство из члана 13. Европске конвенције за заштиту људских права и основних слобода, а којом је одбијена тужба коју је подносилац уставне жалбе поднео против коначног управног акта којим је одбијен његов захтев за признавање права на месечно новчано примање, као члану породице цивилне жртве рата.

Оцењујући основаност навода уставне жалбе са становишта права на правично суђење, зајемченог одредбом члана 32. став 1. Устава, Уставни суд, пре свега, наглашава да је његова надлежност у поступку по уставној жалби ограничена на утврђивање да ли је појединачним актом или радњом државних органа или организација којима су поверена јавна овлашћења повређено или ускраћено уставно право подносиоца. Уставни суд није надлежан да врши проверу утврђених чињеница и да преиспитује правилност закључака судова или других органа у погледу оцене доказа, осим уколико је ова оцена очигледно произвољна, и то на штету подносиоца уставне жалбе. Задатак Уставног суда у овом предмету је да утврди да ли је поступак који је претходио изјављивању уставне жалбе, у целини, био правичан онако како то захтева одредба члана 32. став 1. Устава.

С обзиром на то да је оспореном пресудом правноснажно окончан поступак који је вођен у извршењу Одлуке Уставног суда Уж-5952/2015 од 29. марта 2018. године, Суд је пошао од тога да је наведеном Одлуком усвојена уставна жалба подносиоца и утврђено да је пресудом Управног суда – Одељење у Крагујевцу У. 8394/13 од 9. јула 2015. године повређено право подносиоца уставне жалбе на правично суђење из члана 32. став 1. Устава. Наиме, Уставни суд је утврдио: да је Управни суд у пресуди У. 15581/10 од 22. јула 2010. године оценио да је, упркос томе што је повреда настала на територији друге државе, требало ценити чињеницу да је тужиља у време подношења захтева била држављанин Републике Србије; да је Врховни суд Србије у пресуди У. 7234/07 од 3. јуна 2009. године, као и у пресуди У. 6441/08 од 14. маја 2009. године, изразио правно схватање према коме стицање својства инвалида рата није условљено ни местом настанка телесног оштећења, нити држављанским статусом лица у време повређивања. Имајући у виду наведено, Уставни суд је оценио да је одступање од постојеће судске праксе кроз промену правног става о условима за стицање својства цивилног инвалида рата, односно признавање права члановима породице лица које је погинуло или умрло под околностима из члана 2. Закона о правима цивилних инвалида рата, начелно имало за последицу наступање правне несигурности подносилаца захтева за остваривање наведених права, те да је Управни суд, пропуштањем да наведе суштинске разлоге за одступање од дотадашње судске праксе, независно од позивања на принципе државног суверенитета и територијалног важења закона, повредио право подносиоца уставне жалбе на образложену одлуку, не прејудицирајући при том да ли подносилац уставне жалбе испуњава законом прописане услове за признавање траженог права, односно да ли се околности под којима је мајка подносиoцa погинула, могу сматрати околностима прописаним одредбом члана 2. Закона о правима цивилних инвалида рата. Уставни суд је у складу са својим уставним и законским овлашћењима, истом одлуком поништио наведену пресуду и одредио да Управни суд донесе нову одлуку о тужби подносиоца.

Поступајући у извршењу Одлуке Уставног суда, Управни суд – Одељење у Крагујевцу је донео пресуду којом је поништено другостепено решење и указано том органу да чињеница да је мајка тужиоца погинула на територији друге државе није од утицаја на остваривање траженог права и да тужилац може остварити сва права предвиђена законима Републике Србије ако у време подношења захтева има држављанство Републике Србије, те да, у конкретном случају, тужилац има држављанство Републике Србије и да је његова мајка у време погибије имала држављанство Републике Србије и да је Управни суд стога оценио да тужилац испуњава законом прописане услове за остваривање траженог права.

Међутим, у даљем току поступка донета су још три решења другостепеног органа управе и свим тим решењима одлучено је да се одбијају жалбе подносиоца изјављене против решења којим је одбијен његов захтев за признавање права на месечно новчано примање, као члану породице цивилне жртве рата. Управни суд је два пута поништавао коначне управне акте са образложењем да није поступљено у складу са правним схватањем и примедбама суда, али је након окончања следећег по реду управног спора донео оспорену пресуду којом је оценио да је законит коначни управни акт. Управни суд је у оспореној пресуди оценио да је законит коначни управни акт о одбијању предметног захтева, са образложењем да су се одредбе Закона о заштити цивилних инвалида рата, односно Закона о правима цивилних инвалида рата, сагласно принципу државног суверенитета и територијалног важења закона, могле применити само када је до погибије, односно телесног оштећења дошло на територији Републике Србије и да је то став и Управног суда и Врховног касационог суда, без обзира на држављанство тих лица.

Испитујући да ли су другостепени орган управе и Управни суд дали уставноправне прихватљиве разлоге за донете одлуке и заузет правни став да се, сагласно принципу државног суверенитета и територијалног важења закона, својство цивилног инвалида рата, односно жртве рата могу признати само када је до погибије, односно телесног оштећења дошло на територији Републике Србије, Уставни суд је пошао од тога да су одредбама раније важећих закона којима су била уређена права цивилних рата били прописани услови и начин за стицање тог својства, као и ко се сматра чланом породице лице које је погинуло под наведеним околностима, али да ниједном законском одредбом није било прописано да се права прописана тим законима могу признати само лицима која су повређена, односно лицима која су погинула искључиво на територији Републике Србије, без обзира на држављанство. У образложењу оспорених аката је управо наведено да је један од разлога за одбијање предметног захтева управо то што ниједном одредбом закона није прописано да се својство цивилног инвалида, односно жртве рата може признати и лицима која су оштећења задобила, односно која су погинула ван територије Републике Србије. Међутим, Уставни суд указује да је Законом правима бораца, војних инвалида, цивилних инвалида рата и чланова њихових породица („Службени гласник РС“, број 18/20), који је ступио на снагу 1. јануара 2021. године, а чијим почетком примене је престао да важи Закон о правима цивилних инвалида рата ("Службени гласник РС", број 52/96), прописано да је цивилни инвалид рата цивилно лице, држављанин Републике Србије, код кога је услед ране, повреде или озледе, наступило оштећење организма од најмање 50% као последица злостављања или лишења слободе од стране непријатеља за време рата или у току извођења ратних операција на територији Републике Србије. Дакле, новим законом је јасно прописано да се наведено право може признати само ако је до повреде, односно погибије дошло на територији Републике Србије, док то са претходним законима није био случај.

Управо из наведених разлога, поставља се питање да ли је оваква оцена органа управе и Управног суда очигледно произвољна, јер је закључивање да се некоме не може признати право зато што није прописано да се оно може признати ако до повреде, односно смрти дође ван територије Републике Србије је изузетно рестриктивно, посебно у ситуацији када је то лице држављанин Републике Србије и које као такво ужива сва права прописана законима Републике Србије, па и Законом о правима цивилних инвалида рата и друго, да овако рестриктивно тумачење очигледно није ни била интенција законодавца при доношењу савезног Закона о правима цивилних инвалида рата из 1996. године, који је донет након сукоба који су се одвијали у појединим државама чланицама бивше СФРЈ, али не на територији Републике Србије.

Полазећи од свега наведеног, Уставни суд сматра да је оцена дата у оспореном појединачном акту, као и у нижестепеним актима произвољна, односно да је примена права била очигледно арбитрерна, на штету подносиоца уставне жалбе. Такође, доношењем оспорене пресуде након бројних поништавања управних аката и након става Уставног суда да одступање од постојеће судске праксе, а без навођења суштинских разлога за то, може довести до наступања правне несигурности подносилаца захтева за остваривање наведених права, доводи се у питање делотворност целог система заштите. Имајући у виду изнето, Суд је утврдио да је подносиоцу уставне жалбе повређено право на правично суђење из члана 32. став 1. Устава.

На основу изложеног и одредаба члана 89. Закона о Уставном суду („Службени гласник РС“, бр. 109/07, 99/11 и 18/13 – Одлука УС, 40/15 – др. закон и 103/15), Уставни суд је у тачки 3. изреке усвојио уставну жалбу, док је у тачки 4. изреке поништио оспорену пресуду и одредио да Управни суд донесе нову одлуку о тужби подносиоца изјављеној против решења Министарства за рад, запошљавање, борачка и социјална питања – Сектор за пензијско и инвалидско осигурање и борачко-инвалидску заштиту број 580-02-1025/2012-11 од 10. марта 2020. године, не прејудицирајући при том да ли подносилац уставне жалбе испуњава законом прописане услове за признавање траженог права, односно да ли се околности под којима је мајка подносиoцa погинула, могу сматрати околностима прописаним одредбом члана 2. Закона о правима цивилних инвалида рата.

Уставни суд није разматрао наводе подноси оца о повреди осталих права означених у уставној жалби, с обзиром на то да је утврдио повреду права на правично суђење , зајемченог одредбом члана 32. став 1. Устава.

9. У погледу захтева подносиоца уставне жалбе за накнаду трошкова поступка пред Уставним судом, Уставни суд подсећа да је у својој досадашњој пракси више пута разматрао наведено питање, те да је заузео став да у смислу члана 6. Закона о Уставном суду нема основа за накнаду трошкова поступка пред Уставним судом. С тим у вези, Уставни суд се позива на образложење које је дато, поред многих других, у Одлуци Уж-633/2011 од 8. маја 2013. године (видети интернет страницу Уставног суда на: www.ustavni.sud.rs).

10. С обзиром на све изнето, Уставни суд је, на основу одредаба члана 42б став 1. тачка 1) и члана 45. тачка 9) Закона о Уставном суду, донео Одлуку као у изреци.

ПРЕДСЕДНИК ВЕЋА

Снежана Марковић, с.р.