Уставни суд, Велико веће, у саставу: председник Суда Снежана Марковић, председник Већа и судије Весна Илић Прелић, др Драгана Коларић, др Тамаш Корхец (Korhecz Tamás), др Јован Ћирић, Гордана Ајншпилер Поповић, др Владан Петров и др Тијана Шурлан, чланови Већа, у поступку по уставној жалби Р. С . из Кикинде , на основу члана 167. став 4. у вези са чланом 170. Устава Републике Србије, на седници Већа одржаној 15. јула 2021. године, донео је
О Д Л У К У
Одбија се као неоснована уставна жалба Р. С . изјављена против решења Вишег суда у Зрењанину Кпп. 13/17 од 16. јуна 2017. године и решења Вишег суда у Зрењанину Кв. 230/17 од 27. јуна 2017. године, док се у преосталом делу уставна жалба одбацује.
О б р а з л о ж е њ е
1. Р. С . из Кикинде поднео је Уставном суду, 31. јула 2017. године, преко пуномоћника Д. Т , адвоката из Кикинде, уставну жалбу против решења Вишег суда у Зрењанину Кпп. 13/17 од 16. јуна 2017. године и решења Вишег суда у Зрењанину Кв. 230/17 од 27. јуна 2017. године, због повреде права из члана 32. став 1. и чл. 27, 36. и 39. Устава Републике Србије.
У уставној жалби је, поред осталог, наведено:
- да су решењем судије за претходни поступак Вишег суда у Зрењанину Кпп. 13/17 од 24. фебруара 2017. године према осумњиченом, овде подносиоцу, биле изречене мере забране напуштања стана и забране прилажења, састајања и комуницирања са окривљенима Б.М. и Д.Ј;
- да су ове мере одређене ради несметаног вођења кривичног поступка;
- да је сходно одредбама ЗКП, судија за претходни поступак истеком рока од три месеца од дана одређивања мера морао да испита оправданост даљег трајања мера и да о томе одлучи решењем;
- да су пропуштањем рока до којег је судија за претходни поступак морао да одлучи решењем о оправданости даљег трајања мера, мере престале да важе по основу самог закона;
- да је, у конкретном случају, пропуштањем преиспитивања оправданости мера, престало да важи решење од 24. фебруара 2017. године, јер је даље трајање мере морало бити одређено новим решењем на које странке имају право жалбе;
- да пропуштањем суда да одлучи о мери, та мера престаје да траје;
- да је побијано решење незаконито и због тога што је њиме остављено на снази решење истог суда Кпп. 13/17 од 24. фебруара 2017. године, чије важење је законом ограничено на рок од три месеца, када суд мора испитати оправданост изречених мера и решењем одлучити о основаности даље примене, па се стога не може оставити на снази претходно решење;
- да се незаконитост решења поред свега огледа и у томе што суд није навео разлоге за продужење трајање мера, односно, није навео нити образложио због чега је оправдано да мере и даље трају;
- да је суд пропустио да одлучи о захтеву окривљеног за коришћење два сата слободне шетње;
- да је истеком три месеца од одређивања мера без доношења одлуке – решења о продужавању мера, окривљени задржан у свом стану, односно лишен слободе без постојања ваљане судске одлуке готово 20 дана;
Подносилац је предложио да Уставни суд усвоји уставну жалбу, утврди повреду означених права, поништи оспорена решења и да одлуку објави у „Службеном гласнику Републике Србије“ .
2. Према одредби члана 170. Устава Републике Србије, уставна жалба се може поднети против појединачних аката или радњи државних органа или организација којима су поверена јавна овлашћења, а којима се повређују или ускраћују људска или мањинска права и слободе зајемчене Уставом, ако су исцрпљена или нису предвиђена друга правна средства за њихову заштиту.
У току поступка пружања уставносудске заштите, поводом испитивања основаности уставне жалбе у границама захтева истакнутог у њој, Уставни суд утврђује да ли је у поступку одлучивања о правима и обавезама подносиоца уставне жалбе повређено или ускраћено његово Уставом зајемчено право или слобода.
3. Уставни суд је, у спроведеном поступку, извршио увид у списе предмета Кпп. 13/17 Вишег суда у Зрењанину, те је утврдио следеће чињенице и околности од значаја за одлучивање:
Решењем Вишег суда у Зрењанину Кпп. 112/16 од 29. децембра 2016. године према окривљеном, овде подносиоцу уставне жалбе , одређен је притвор због постојања основане сумње да је извршио једно кривично дело оштећење повериоца у саизвршилаштву из члана 237. став 3. у вези са ставом 1. у вези са чланом 33. Кривичног законика, два кривична дела злоупотреба положаја одговорног лица у саизвршилаштву из члана 234. став 3. у вези са ставом 1. у вези са чланом 33. Кривичног законика, три кривична дела пореска утаја у саизвршилаштву из члана 229. став 3. у вези са ставом 1. у вези са чланом 33. Кривичног законика и једно кривично дело пореска утаја у подстрекавању из члана 229. став 3. у вези са ставом 1. у вези са чланом 34. став 1. Кривичног законика, а на основу члана 211. став 1. тачка 3. Законика о кривичном поступку (како је то наведено у акту Вишег јавног тужилаштва у Зрењанину Кти. 76/16 од 24. фебруара 2017. године) .
Притвор је против окривљеног продужен решењем истог суда Кпп. 6/17 од 27. јануара 2017. године.
Решењем Вишег суда у Зрењанину Кпп. 13/17 од 24. фебруара 2017. године према окривљеном, овде подносиоцу, укинут је притвор одређен решењем тог суда Кпп. 112/16 од 29. децембра 2016. године и према окривљеном је уместо мере притвора изречена мера забране напуштања стана уз примену електронског надзора, тако што је окривљеном забрањено да без одобрења суда напусти место боравишта и мера забране прилажења, састајања или комуницирања са одређеним лицима и то са окривљенима Б.М. и Д.Ј.
Оспореном решењем Вишег суда у Зрењанину Кпп. 13/17 од 16. јуна 2017. године остављено је на снази решење Вишег суда у Зрењанину Кпп. 13/17 од 24. фебруара 2017. године, којим су према окривљеном уместом притвора, изречене мере забране напуштања стана и забране прилажења, састајања и комуницирања са окривљенима Б.М. и Д.Ј. У образложењу овог решења је, између осталог, наведено: да је и даље основано трајање изречених мера забране; да је окривљени према изводу из казнене евиденције до сада кривично осуђиван пресудом Основног суда у Кикинди К. 406/13 од 8. септембра 2016. године, због кривичног дела пореска утаја из члана 229. став 2. у вези са ставом 1. Кривичног законика на казну затвора у трајању од шест месеци, условно на четири године и новчану казну у износу од 200.000,00 динара, дакле, за истоврсно кривично дело и за коју казну није истекао рок проверавања; такође, да је према сопственом исказу, окривљеном поверена брига о пословима књиговодствено – финансијске природе у привредном друштву „Кондитори Маленчић“ д.о.о. из Кикинде, а чија су одговорна лица управо Б.М. и Д.Ј; да стога, судија за претходни поступак налази да чињеница да је обустављен стечајни поступак над привредним друштвом „Банини“ а.д. у стечају услед продаје истог, није од значаја за да ље трајање изречених мера забране, те да и даље стоје разлози због којих су мере изречене.
Оспореним решењем Вишег суда у Зрењанину Кв. 230/17 од 27. јуна 2017. године одбијена је као неоснована жалба окривљеног и потврђено је првостепено решење, а у образложењу овог решења је, поред осталог, наведено: да по мишљењу већа овог суда постоји основана сумња да је окривљени учинио предметна кривична дела, те да правилно судија за претходни поступак налази да и даље стоје разлози за продужење мере забране напуштања стана и прилажења, састајања и комуницирања са Б.М. и Д.Ј, а супротно жалбеним истицањем окривљеног и његовог браниоца, обзиром да из казнене евиденције произлази да је окривљени Р. С . пресудом Основног суда у Кикинди К. 406/13 од 8. септембра 2016. године осуђен због кривичног дела пореска утаја из члана 229. став 2. у вези са ставом 1. КЗ и то на условну осуду са утврђеном казном затвора у трајању од шест месеци и са роком проверавања од четири године и на новчану казну у износу од 200.000,00 динара, те чињеницу да је окривљеном поверена брига о пословима књиговодствено-финансијске природе у привредном друштву „К. “ д.о.о. из Кикинде, а чија су одговорна лица Б.М. и Д.Ј, што и по мишљењу већа тог суда оправдава да ље продужење наведених мера, и поред чињенице да је обустављен стечајни поступак над привредним друштвом „Б. “ а.д. у стачају, услед продаје истог.
Решењем Вишег суда у Зрењанину Кпп. 13/17 од 8. септембра 2017. године према окривљеном су продужене мере забране напуштања стана уз примену електронског надзора и забрана прилажења, састајања или комуницирања са окривљенима Б.М. и Д.Ј, изречене решењем тог суда Кпп. 13/17 од 24. фебруара 2017. године и остављене на снази решењем тог суда Кпп. 13/17 од 16. јуна 2017. године, те је наведено да се мере продужавају ради обезбеђења несметаног вођења кривичног поступка и да могу трајати најдуже до правноснажности пресуде, односно, упућивања окривљеног на издржавање казне затвора, с тим што ће суд свака три месеца испитивати оправданост даљег трајања мера.
Решењем Вишег суда у Зрењанину Кв. 343/17 од 21. септембра 2017. године одбијена је као неоснована жалба браниоца окривљеног и потврђено је првостепено решење.
Актом Вишег суда у Зрењанину Кпп. 13/17 од 13. септембра 2017. године окривљеном је одобрено кретање на свежем ваздуху, и то сваког дана у трајању од два часа у времену од 11:00 до 13:00.
Мере забране напуштања стана уз примену електронског надзора и забрана прилажења, састајања или комуницирања са окривљенима Б.М. и Д.Ј. продужене су још једном према окривљеном, након чега је мера забране напуштања стана уз примену електронског надзора укинута решењем Вишег суда у Зрењанину Кпп. 13/17 од 30. марта 2018. године
4. Одредбама Устава, на чију повреду се позива подносилац у уставној жалби, утврђено је: да свако има право на личну слободу и безбедност и да је лишење слободе допуштено само из разлога и у поступку који су предвиђени законом (члан 27. став 1.); да свако има право да независан, непристрасан и законом већ установљен суд, правично и у разумном року, јавно расправи и одлучи о његовим правима и обавезама, основаности сумње која је била разлог за покретање поступка, као и о оптужбама против њега (члан 32. став 1.); да се јемчи једнака заштита права пред судовима и другим државним органима, имаоцима јавних овлашћења и органима аутономне покрајине и јединица локалне самоуправе, и да свако има право на жалбу или друго правно средство против одлуке којом се одлучује о његовом праву, обавези или на закону заснованом интересу (члан 36); да свако има право да се слободно креће и настањује у Републици Србији, да је напусти и да се у њу врати; да се слобода кретања и настањивања и право да се напусти Република Србија могу ограничити законом, ако је то неопходно ради вођења кривичног поступка, заштите јавног реда и мира, спречавања ширења заразних болести или одбране Републике Србије; да се улазак странаца у Републику Србију и боравак у њој уређује законом, да странац може бити протеран само на основу одлуке надлежног органа, у законом предвиђеном поступку и ако му је обезбеђено право жалбе и то само тамо где му не прети прогон због његове расе, пола, вере, националне припадности, држављанства, припадности одређеној друштвеној групи, политичког мишљења или где му не прети озбиљно кршење права зајемчених овим уставом (члан 39). Одредбама Законика о кривичном поступку („Службени гласник РС“, бр. 72/11, 101/11, 121/12, 32/13, 45/13, 55/14 и 35/19) (у даљем тексту: ЗКП) прописано је: да пре доношења правноснажне одлуке о изрицању кривичне санкције, окривљеном могу бити ограничене слободе и права само у мери неопходној за остварење циља поступка, под условима прописаним овим закоником (члан 10. став 1.); да су мере које се могу предузети према окривљеном за обезбеђење његовог присуства и за несметано вођење кривичног поступка, поред осталих, забрана прилажења, састајања или комуницирања са одређеним лицем и посећивање одређених места и забрана напуштања стана (члан 188. ст . 3. и 6.); да ће приликом одређивања мера из члана 188. овог законика, орган поступка водити рачуна да се не примењује тежа мера ако се иста сврха може постићи блажом мером, да у случају потребе, орган поступка може одредити две или више мера из става 1. овог члана и да ће се мера из става 1. овог члана укинути и по службеној дужности кад престану разлози због којих је одређена, односно замениће се другом блажом мером кад за то наступе услови (члан 189. ст. 1. до 3.).
Услови за одређивање мере забране прилажења, састајања или комуницирања са одређеним лицем и посећивања одређених места прописани су чланом 197. ЗКП, и то: да ако постоје околности које указују да би окривљени могао ометати поступак утицањем на оштећеног, сведоке, саучеснике или прикриваче или би могао поновити кривично дело, довршити покушано кривично дело или учинити кривично дело којим прети, суд може забранити окривљеном прилажење, састајање или комуницирање са одређеним лицем или забранити посећивање одређених места (став 1.); да уз меру из става 1. овог члана суд може окривљеном наложити да се повремено јавља полицији, поверенику из органа државне управе надлежног за ивршење кривичних санкција или другом државном органу одређеном законом (став 2.).
Одредбама члана 198. ЗКП прописано је: да о одређивању мере из члана 197. овог законика одлучује суд на предлог јавног тужиоца, а после потврђивања оптужнице и по службеној дужности (став 1.); да у току истраге образложено решење о одређивању, продужењу или укидању мере из става 1. овог члана доноси судија за претходни поступак, а после подигнуте оптужнице председник већа, а на главном претресу веће и да ако меру није предложио јавни тужилац, а поступак се води за кривично дело за које се гони по службеној дужности, пре доношења одлуке ће се затражити мишљење јавног тужиоца (став 2.); да ће се окривљени у решењу о изрицању мере из става 1. овог члана упозорити да се према њему може одредити тежа мера (члан 188.) ако прекрши изречену забрану и да се решење доставља и лицу у односу на које је окривљеном одређена мера (став 3.); да мера из става 1. овог члана може трајати док за то постоји потреба, а најдуже до правноснажности пресуде, односно до упућивања окривљеног на издржавање кривичне санкције која се састоји у лишењу слободе и да је суд дужан да свака три месеца испита да ли је даље трајање мере оправдано (став 4.); да против решења којим се одређује, продужава или укида мера из става 1. овог члана странке и бранилац могу изјавити жалбу, да јавни тужилац може изјавити жалбу и против решења којим је одбијен предлог за одређивање мере, те да жалба не задржава извршење решења (став 5.); да контролу примене мере из става 1. овог члана врши полиција (став 6.).
Сагласно одредби члана 2. став 1. тачка 23) ЗКП израз „лишење слободе“ има следеће значење: хапшење, задржавање, забрана напуштања стана, притвор и боравак у установи који се, у складу са овим закоником, урачунава у притвор.
Услови за одређивање мере забране напуштања стана прописани су чланом 208. ЗКП, и то: да ако постоје околности које указују да би окривљени могао побећи, или околности предвиђене у члану 211. став 1. тач. 1), 3) и 4) овог законика, суд може забранити окривљеном да без одобрења напусти стан у којем борави и одредити услове под којима ће боравити у стану, као што су забрана окривљеном да користи телефон и интернет или да прима друга лица у стан (став 1.); да изузетно од става 1. овог члана, окривљени може и без одобрења напустити свој стан ако је то неопходно ради хитне медицинске интервенције у односу на њега или лице са којим живи у стану, односно ради избегавања или спречавања озбиљне опасности по живот или здравље људи, односно имовину већег обима и да је окривљени дужан да о напуштању стана, разлогу и месту на којем се тренутно налази, без одлагања обавести повереника из органа управе надлежног за извршење кривичних санкција (став 2.).
Одредбама члана 209. ЗКП је прописано: да о одређивању мере из члана 208. став 1. овог законика одлучује суд на предлог јавног тужиоца, а после потврђивања оптужнице и по службеној дужности (став 1.); да у току истраге образложено решење о одређивању, продужењу или укидању мере из става 1. овог члана доноси судија за претходни поступак, а после подигнуте оптужнице веће, да ако меру није предложио јавни тужилац, а поступак се води за кривично дело за које се гони по службеној дужности, суд ће пре доношења одлуке затражити мишљење јавног тужиоца (став 2.); да ће се окривљени у решењу о изрицању мере из става 1. овог члана упозорити да се против њега може одредити притвор ако прекрши изречену забрану (став 3.); да мера из става 1. овог члана може трајати док за то постоји потреба, а најдуже до правноснажности пресуде, односно до упућивања окривљеног на издржавање кривичне санкције која се састоји у лишењу слободе и да је суд дужан да свака три месеца испита да ли је даље трајање мере оправдано (став 4.); да против решења којим се одређује, продужава или укида мера из става 1. овог члана странке и бранилац могу изјавити жалбу, да јавни тужилац може изјавити жалбу и против решења којим је одбијен предлог за одређивање мере и да жалба не задржава извршење решења (став 5.).
Контрола поштовања мере забране напуштања стана прописана је чланом 190. ЗКП, и то: да суд може наложити да се према окривљеном коме је одређена мера из члана 188. тачка 6) овог законика примени електронски надзор ради контролисања поштовања ограничења која су одређена (став 1.); да уређај за лоцирање – одашиљач, на зглоб руке или ноге окривљеног, односно на други начин причвршћује стручно лице, које при том окривљеном даје детаљна упутства о начину рада уређаја и да стручно лице рукује уређајем којим се даљински прати кретање окривљеног и његов положај у простору – пријемник (став 2.); да електронски надзор обавља орган државне управе надлежан за извршење кривичних санкција или други државни орган одређен законом (став 3.).
Одредбом члана 211. став 1. тачка 3) ЗКП је прописано да се притвор може одредити против лица за које постоји основана сумња да је учинило кривично дело ако особите околности указују да ће у кратком временском периоду поновити кривично дело или довршити покушано кривично дело или учинити кривично дело којим прети.
Одредбама члана 17а. став 1. Закона о извршењу ванзаводских санкција и мера („Службени гласник РС“, бр. 55/14 и 87/18) прописано је да окривљени према коме се примењује мера кућног притвора има право на боравак ван просторија у којима се примењује мера у трајању од највише један час дневно у периоду од 7 до 17 часова.
5. Уставни суд констатује да подносилац уставне жалбе оспорава решења којима су према њему правноснажно продужен е мер е забране напуштања стана и забране прилажења, састајања и комуницирања са окривљенима Б.М. и Д.Ј , у односу на која истиче повреду права на слободу и безбедност, права на једнаку заштиту права и на правно средство, права на правично суђење и прав а на слободу кретања .
5.1. Разматрајући наводе уставне жалбе у односу на истакнуту повреду права из члана 27. став 1. Устава, Уставни суд констатује да Устав наведеним чланом сваком лицу гарантује, поред осталог, право на личну слободу.
Суд наглашава да је право на слободу једно од основних личних права које јемчи Устав и да се под правом на слободу подразумева физичка слобода појединца и подразумева заштиту у погледу свих врста лишења слободе. Класичан пример лишења слободе у смислу члана 27. став 1. Устава представља случај када се неко лице налази у притвору или затвору, односно када се држи у установи затвореног типа. Међутим, појам лишења слободе не треба ограничити само на ову ситуацију. Европски суд за људска права је у својој пракси заузео становиште да лишење слободе може да има и бројне друге облике (видети, поред осталих, пресуду у предмету против Guzzardi против Италије, број 7367/76, од 6. новембра 1980. године, ст. 92-95.).
У смислу наведеног, Уставни суд указује да између физичке слободе појединца (права на слободу) и његовог права на слободу кретања, које се јемчи одредбом члана 39. Устава, треба правити разлику (видети, поред осталих, пресуду Европског суда за људска права у предмету Lavents против Летоније, број 58442/00, од 28. новембра 2003. године, став 62.). Приликом утврђивања да ли је појединац лишен слободе, треба узети у обзир низ критеријума, као што су врста, трајање, ефекти и начин спровођења мере. Између лишења слободе и ограничења слободе (кретања), сагласно пракси Европског суда за људска права, постоји само разлика у степену или интензитету, а не и у природи и суштини мере (видети пресуду Guzzardi против Италије, серија А, број 39, страна 33, став 92. и Amuur против Француске, од 25. јуна 1996. године, Извештај о пресудама и одлукама 1996-III, страна 848, став 42.).
Управо је и Законик о кривичном поступку, одредбом члана 2. став 1. тачка 23), прописао да лишење слободе обухвата хапшење, задржавање, забрану напуштања стана, притвор и боравак у установи.
Следом претходно изнетог, Уставни суд закључује да је неспорно да је продужењем мере забране напуштања стана подносилац уставне жалбе био лишен слободе, те да се одредба члана 27. став 1. Устава има применити у конкретном случају.
Уставни суд даље констатује да право на слободу није апсолутно, будући да Устав у наставку цитиране одредбе члана 27. став 1. допушта могућност ограничења права на личну слободу утврђујући да је лишење слободе допуштено само из разлога и у поступку који су предвиђени законом, која гаранција има за циљ да осигура да нико не буде произвољно лишен слободе. Из наведене одредбе Устава произлази да је неопходно кумулативно постојање два услова да би лишење слободе било законито. Први, да лишење слободе мора бити засновано на разлозима предвиђеним законом, и други, да се лице лишава слободе у складу са законом прописаним поступком.
Имајући у виду да је лишење слободе подносиоца уставне жалбе, продужењем мере забране напуштања стана било засновано на разлогу који је предвиђен законом - Закоником о кривичном поступку (због постојања основане сумње да је извршио једно кривично дело оштећење повериоца у саизвршилаштву из члана 237. став 3. у вези са ставом 1. у вези са чланом 33. Кривичног законика, два кривична дела злоупотреба положаја одговорног лица у саизвршилаштву из члана 234. став 3. у вези са ставом 1. у вези са чланом 33. Кривичног законика, три кривична дела пореска утаја у саизвршилаштву из члана 229. став 3. у вези са ставом 1. у вези са чланом 33. Кривичног законика и једно кривично дело пореска утаја у подстрекавању из члана 229. став 3. у вези са ставом 1. у вези са чланом 34. став 1. Кривичног законика и због постојања особитих околности које указују да ће у кратком временском пе риоду поновити кривично дело – члан 211. став 1 тачка 3) ЗКП) и да је било складу са поступком који је предвиђен Закоником (чл. 208. и 209. ЗКП), Уставни суд је оценио да је лишење слободе подносиоца уставне жалбе било из разлога и у поступку који су предвиђени законом.
Уставни суд је имао у виду наводе подносиоца уставне жалбе „да су пропуштањем рока до којег је судија за претходни поступак морао да одлучи решењем о оправданости даљег трајања мера, мере престале да важе по основу самог закона“, те „да је истеком три месеца од одређивања мера без доношења одлуке – решења о продужавању мера, окривљени задржан у свом стану, односно лишен слободе без постојања ваљане судске одлуке готово 20 дана“, али је ове наводе оценио као неосноване. Наиме, Уставни суд указује да се, сагласно одредбама Законика о кривичном поступку, мера забране напуштања стана може одредити и укинути само решењем надлежног суда, из чега произлази да је одлука о одређивању наведене мере конститутивна, те да забрана напуштања стана као мера за несметано вођење кривичног поступка траје све до доношења одлуке суда о њеном укидању. Дакле, према законским решењима, мера забране напуштања стана настаје доношењем решења о одређивању мере и престаје доношењем решења о укидању мере, док се решењем о продужењу ове мере контролише да ли и даље постоје разлози за њено даље задржавање на снази. Мера забране напуштања стана може трајати док за то постоји потреба, а најдуже до правноснажности пресуде, односно до упућивања окривљеног на издржавање кривичне санкције која се састоји у лишењу слободе, а надлежни суд је, сагласно одредби члана 209. став 4. ЗКП, дужан да, по службеној дужности, и без предлога странака, испита да ли још постоје разлози за задржавање лица у „кућном притвору“ или не, те уколико разлози и даље постоје, мера забране напуштања стана се решењем продужава до даље одлуке суда. Рок за испитивање оправданости даљег трајања мере јесте три месеца, али Уставни суд указује да наведено не значи да је протеком рока истекла и мера, јер ово није рок максималног трајања мере. Суд који је овлашћен да продужи меру забране напуштања стана је може продужавати у границама одређеним Закоником, у конкретном случају до правноснажног окончања кривичног поступка, јер се ова мера решењем не продужава на унапред тачно одређено време, већ је ограничена само означавањем максималног могућег трајања у складу са законским роковима, будући да се трајање мере не може никада предвидети унапред. Претходни став је Уставни суд заузео у односу на меру притвора у Одлуци Уж-314/2007 од 23. априла 2009. године, тачка 6. образложења, а у истом контексту видети и пресуду Европског суда за људска права у предмету Mooren против Немачке, број 11364/03 од 9. јула 2009. године, став 80.).
5.2. У односу на истакнуту повред у права из члана 32. став 1. и члана 36. став 2. Устава, подносилац наводи да се незаконитост решења, поред свега , огледа и у томе што суд није навео разлоге за продужење трајања мера, односно, није навео нити образложио због чега је оправдано да мере и даље трају .
Оспореним решењима су према подносиоцу уставне жалбе продужен е мер е забране напуштања стана и забране прилажења, састајања и комуницирања са окривљенима Б.М. и Д.Ј, током кривичног поступка који је био у фази истраге . Виши суд у Зрењанину је у образложењу оспорених решења, поред осталог, наве о: да постоји основана сумња да је подносилац уставне жалбе извршио једно кривично дело оштећење повериоца у саизвршилаштву из члана 237. став 3. у вези са ставом 1. у вези са чланом 33. Кривичног законика, два кривична дела злоупотреба положаја одговорног лица у саизвршилаштву из члана 234. став 3. у вези са ставом 1. у вези са чланом 33. Кривичног законика, три кривична дела пореска утаја у саизвршилаштву из члана 229. став 3. у вези са ставом 1. у вези са чланом 33. Кривичног законика и једно кривично дело пореска утаја у подстрекавању из члана 229. став 3. у вези са ставом 1. у вези са чланом 34. став 1. Кривичног законика.
Даље је наведено: да је подносилац према изводу из казнене евиденције до сада кривично осуђиван пресудом Основног суда у Кикинди К. 406/13 од 8. септембра 2016. године, због кривичног дела пореска утаја из члана 229. став 2. у вези са ставом 1. Кривичног законика на казну затвора у трајању од шест месеци, условно на четири године и новчану казну у износу од 200.000,00 динара, дакле, за истоврсно кривично дело и за коју казну није истекао рок проверавања ; да је, према сопственом исказу, подносиоцу поверена брига о пословима књиговодствено -финансијске природе у привредном друштву „К. “ д.о.о. из Кикинде, а чија су одговорна лица управо окривљени Б.М. и Д.Ј; да стога, судија за претходни поступак налази да чињеница да је обустављен стечајни поступак над привредним друштвом „Б . “ а.д. у стечају услед продаје истог, није од значаја за дање трајање изречених мера забране, те да и даље стоје разлози због којих су мере изречене.
Имајући у виду изложено, Уставни суд прихвата да су надлежни судови основано сматрали да постоје околности које су таквог значаја да оправдавају продужење мера забране напуштања стана и забране прилажења, састајања и комуницирања са окривљенима Б.М. и Д.Ј . Наиме, Уставни суд сматра да су надлежни судови оспорена решења засновали на уставноправно прихватљивом тумачењу процесног права, те да су поступали у складу са одредбама ЗКП када су утврдили да постоје услови за продужење наведених мера. По оцени Уставног суда, дати разлози нису последица арбитрерног и произвољног поступања.
Уставни суд је приликом доношења одлуке посебно имао у виду и да је надлежни суд према подносиоцу решењем Кпп. 13/17 од 30. марта 2018. године укинуо меру з абране напуштања стана, односно да је лишење слободе подносиоца престало, што управо указује да је надлежни суд са посебном пажњом приступа о одлучивању о лишењу слободе подносиоца, односно да је основаност његовог даљег задржавања у „кућном притвору“ пажљиво и свестрано разматрана.
Полазећи од свега до сада изнетог, Уставни суд је оценио да су судови у оспореним решењима навели релевантне и довољне разлоге због којих су сматрали да је продужење мера забране напуштања стана и забране прилажења, састајања и комуницирања са окривљенима према подносиоцу уставне жалбе било неопходно ради несметаног вођења кривичног поступка.
5.3. Следом свега изложеног, Уставни суд је, сагласно одредби члана 89. став 1. Закона о Уставном суду („Службени гласник РС“, бр. 109/07, 99/11, 18/13 – Одлука УС, 40/15 – др. закон и 103/15), уставну жалбу у овом делу одбио као неосновану, одлучујући као у првом делу изреке.
6. Уставни суд указује и да подносилац оправдано указује на пропуст надлежног суда да оспореним решењима одлучи о његовом захтеву за коришћење два сата слободне шетње, али је оценио да пропуст суда да одлучи о праву окривљеног прописаном одредбом члана 1 7а став 1. Закона о извршењу ванзаводских санкција и мера, у конкретном случају , нема тежину повреде Уставом зајемчених права, имајући у виду да је Виши суд у Зрењанину о овом захтеву накнадно одлучио актом Кпп. 13/17 од 13. септембра 2017. године.
У погледу истакнуте повреде права из члана 36. став 1. Устава, Уставни суд и овог пута указује да формално позивање на повреду или ускраћивање појединих Уставом зајемчених права и слобода, а без навођења уставноправних разлога и пружања доказа на којима се те тврдње заснивају, не чини уставну жалбу допуштеном.
Стога је Уставни суд, сагласно одредби члана 36. став 1. тачка 7) Закона о Уставном суду у овом делу одбацио уставну жалбу, јер нису испуњене Уставом утврђене претпоставке за вођење поступка, решавајући као у другом делу изреке.
7. Уставни суд је, на основу одредаба члана 42б став 1. тачка 1), члана 45. тачка 9) и члана 46. тачка 9) Закона о Уставном суду и члана 89. Пословника о раду Уставног суда („Службени гласник РС“, број 103/13) , донео Одлуку као у изреци.
ПРЕДСЕДНИК ВЕЋА
Снежана Марковић, с.р.