Преглед документа Уж-1559/2018 Word документ

Уставни суд, Велико веће, у саставу: председник Суда Снежана Марковић, председник Већа и судије Мирослав Николић, др Тијана Шурлан, Татјана Ђуркић, др Милан Шкулић, Лидија Ђукић, др Наташа Плавшић и др Тамаш Корхец (Korhecz Tamás), чланови Већа , у поступку по уставној жалби Н. Г . из Београда, на основу члана 167. став 4. у вези са чланом 170. Устава Републике Србије, на седници Већа одржаној 15. јула 2021. године, донео је

1. Усваја се уставна жалба Н. Г . и утврђује да је у управном поступку који је вођен пред Одељењем за грађевинско-комуналне послове градске општине Земун у предмету број 351-493/15 повређено право подноситељке уставне жалбе на суђење у разумном року, зајемчено одредбом члана 32. став 1. Устава Републике Србије.

2. Утврђује се право подноситељке уставне жалбе на накнаду нематеријалне штете у износу од 600 евра, у динарској противвредности по средњем курсу Народне банке Србије на дан исплате. Накнада се исплаћује на терет буџетских средстава – раздео Министарства правде, у року од четири месеца од дана достављања ове одлуке Министарству.

3. Одбија се као неоснована уставна жалба Н. Г . изјављена против пресуде Управног суда У. 13875/15 од 15. децембра 2017. године, због повреде права на правично суђење, зајемченог одредбом члана 32. став 1. Устава, док се у преосталом делу уставна жалба одбацује .

1. Н. Г . из Београда поднела је Уставном суду, 9. фебруара 2018. године, уставну жалбу против пресуде Управног суда У. 13875/15 од 15. децембра 2017. године, због повреде права на правично суђење, права на једнаку заштиту права и на правно средство и права на имовину, зајемчених одредбама члана 32. став 1. и чл. 36. и 58. Устава Републике Србије, као и због повреде права на суђење у разумном року у управном поступку који је вођен пред Одељењем за грађевинско-комуналне послове градске општине Земун у предмету број 351-493/15.

У уставној жалби се најпре наводи: да је подноситељка 2. октобра 2012. године поднела захтев надлежном органу за издавање решења којим се одобрава реконструкција заједничког дела зграде – пролаза у приземљу зграде у улици А. број ... у Београду; да је првостепени орган пет пута донео решење којим се предметни захтев одбија, а другостепени орган није користио овлашћење да сам реши управну ствар, већ је четири пута вратио предмет првостепеном органу ради поновног одлучивања; да је Управни суд у пресуди У. 16013/14 од 20. марта 2015. године потврдио да уговор који је подноситељка закључила са Стамбеном зградом у улици А. број ... у Београду представља правни основ за издавање траженог решења којим се одобрава реконструкција и промена намене предметног пролаза и доказ о праву својине у смислу одредаба члана 135. Закона о планирању и изградњи; да је оспорена пресуда Управног суда у колизији са наведеном пресудом истог суда која је раније донета у истој управној ствари и да је таквим одлучивањем повређено начело пресуђене ствари.

У уставној жалби се даље наводи: да Управни суд није узео у обзир одредбу члана 21. став 3. Одлуке о комуналном реду града Београда, према којој пасажи представљају део зграде о чијем уредном стању су дужни да се старају власници зграде; да је неутемељен став Управног суда да предметни заједнички део зграде нема статус заједничке површине власника станова зграде у смислу да ти станари могу уступити или на други начин располагати тим простором; да Управни суд не разликује површине у јавном коришћењу, сагласно одредби члана 19. Одлуке о комуналном реду града Београда, од површина јавне намене и да тај термин из наведене одлуке не постоји ни у једном другом материјалноправном пропису.

Према наводима уставне жалбе, План генералне регулације грађевинског подручја седишта локалне самоуправе – град Београд, који је ступио на снагу 2016. године, дозвољава могућност смањења ширине постојећих пасажа, уз задржавање минималне ширине од 3,50 м по пасажу, а Управни суд тај план није узео у обзир, већ се образложење оспорене пресуде темељи на извештају првостепеног органа, који је сачинило техничко лице запослено у том органу, дакле, није непристрасно, а истовремено је „супотписник решења“ којим је одлучено о предметном захтеву. Подноситељка, с тим у вези, истиче да је требало ангажовати судског вештака грађевинске струке, који би дао релевантан налаз и мишљење о томе „да ли је њен захтев заснован на закону“.

У уставној жалби се указује и на то да је предметни пасаж укупне ширине 15,20 м и да се састоји од четири дела, тако да би претварањем два његова дела у стамбено-пословни простор за потребе станара остао пролаз ширине 7,60 м. Такође се истиче да Управни суд није применио одредбе Закона о становању и одржавању зграда и Закона о планирању и изградњи из којих произлази да се у конкретном случају не ради о доградњи, већ о реконструкцији унутар постојећег габарита и волумена објекта, што је констатовао и судски вештак кога је подноситељка ангажовала. Подноситељка сматра погрешним закључак Управног суда да је за извођење спорних радова потребна грађевинска дозвола, јер је, по њеном мишљењу, реч о реконструкцији, која се врши на основу решења о одобрењу извођења радова, сагласно одредбама члана 145. Закона о планирању и изградњи.

Подноситељка, такође, указује на то да је у четири стамбена објекта истог типа већ извршена реконструкција пасажа, на начин како је то она тражила у предметном поступку и да је имала легитимно очекивање да ће стећи право својине на стамбено-пословном простору насталом након реконструкције дела предметног пасажа.

Уставном жалбом се тражи да Уставни суд утврди повреду означених права и поништи оспорени акт, као и да утврди право подноситељке уставне жалбе на накнаду материјалне и нематеријалне штете.

2. Сагласно члану 170. Устава Републике Србије, уставна жалба се може изјавити против појединачних аката или радњи државних органа или организација којима су поверена јавна овлашћења, а којима се повређују или ускраћују људска или мањинска права и слободе зајемчене Уставом, ако су исцрпљена или нису предвиђена друга правнa средства за њихову заштиту.

У поступку пружања уставносудске заштите, поводом испитивања основаности уставне жалбе у границама истакнутог захтева, Уставни суд утврђује да ли је у поступку одлучивања о правима и обавезама подносиоца уставне жалбе повређено или ускраћено његово Уставом зајемчено право или слобода.

3. Уставни суд је, у спроведеном поступку, на основу увида у оспорени акт и целокупну документацију приложену уз уставну жалбу, утврдио следеће чињенице и околности од значаја за одлучивање у овом уставносудском предмету:

Решењем Одељења за грађевинско-комуналне послове градске општине Земун у предмету број 351-1241/12 од 3. децембра 2012. године одбијен је као неоснован захтев Н. Г, овде подноситељке уставне жалбе, поднет 2. октобра 2012. године, за издавање решења за реконструкцију и адаптацију заједничког дела зграде-пасажа и претварање у стамбено-пословни простор у улици А . број ... у Земуну, јер није поступљено по налогу за допуну захтева достављањем прописаних доказа. Решењем Секретаријата за имовинско-правне послове, грађевинску и урбанистичку инспекцију града Београда од 21. марта 2013. године поништено је наведено решење првостепеног органа и предмет враћен истом органу на поновно одлучивање, јер подноситељка није у складу са законом позвана да допуни документацију.

Решењем првостепеног органа од 3. октобра 2013. године поново је одбијен предметни захтев, из истог разлога као у претходно донетом решењу, а другостепени орган је решењем од 31. јануара 2014. године поништио и новодонето решење, јер се из њега не може утврдити коју документацију подноситељка није доставила.

Првостепени орган је у поновном поступку донео решење 31. марта 2014. године, којим је трећи пут одбио предметни захтев, прецизирајући да је подноситељки наложено да достави захтев за издавање грађевинске дозволе, локацијску дозволу, доказ о праву својине у складу са чланом 135. Закона о планирању и изградњи и главни пројекат за извођење радова, а да је подноситељка у поднеску од 26. марта 2014. године истакла да радови које жели да изведе представљају реконструкцију и да јој није потребна грађевинска дозвола. Другостепени орган је решењем од 26. маја 2014. године поништио и наведено решење, јер је оценио да није јасно како је првостепени орган одбио захтев на основу одредбе члана 145. став 6. Закона о планирању и изградњи, а утврдио је да нема услова за издавање грађевинске дозволе у смислу члана 135. тог закона.

Решењем од 21. јула 2014. године поново је одбијен захтев подноситељке уставне жалбе, јер је утврђено да нису испуњени услови прописани чланом 145. Закона о планирању и изградњи, а решењем од 18. октобра исте године одбијена је жалба подноситељке изјављена против наведеног решења првостепеног органа. Управни суд је пресудом У. 16013/14 од 20. марта 2015. године уважио тужбу подноситељке поднету 11. децембра 2014. године и поништио побијано коначно решење, а у образложењу је навео: да тужени орган није оценио да ли се у конкретном случају ради о објекту за који је потребно подношење информације о локацији, сагласно одредби члана 145. став 2. тачка 3) Закона о планирању и изградњи, на основу које је одлучено о захтеву; да тужени орган „није оценио наводе жалбе да је тужиља доставила уговор закључен са стамбеном зградом да је купила право на трајно коришћење и располагање заједничким делом (простором) зграде-пролазом у приземљу исте, те да наведени уговор представља правни основ за издавање траженог решења којим се одобрава реконструкција тог пролаза“.

Другостепени орган је у извршењу наведене пресуде донео решење 4. маја 2015. године, којим је поништио решење првостепеног органа од 21. јула 2014. године и вратио предмет истом органу на поновно одлучивање.

Првостепени орган је решењем од 12. јуна 2015. године одбио захтев подноситељке за реконструкцију и промену намене постојећег заједничког дела зграде-пасажа и претварање у стамбено-пословни простор у улици А . број ... у Земуну. У образложењу решења је најпре констатовано: да је уговор о трајном уступању права коришћења и располагања заједничког дела зграде са предметном стамбеном зградом закључен на основу Закона о одржавању стамбених зграда; да је у питању објекат који се састоји од четири улаза од бр. 2 до 8 и четири пасажа која су везана за објекат у целини, те како је предмет захтева затварање два пасажа, који се налазе на страни где су улази 6 и 8, тај орган оцењује да је постојање уговора о сагласности само улаза број 6 недовољно и то у случају да је на становишту да се на предметни захтев примењује Закон о одржавању стамбених зграда; да је тај орган, међутим, пошао од дефиниције пасажа као површине у јавном коришћењу, сагласно одредбама члана 19. Одлуке о комуналном реду, о чијем се уредном стању старају власници зграде, односно посебних делова, при чему они нису истовремено овлашћени да те површине уступају и на други начин њима располажу. Имајући у виду наведено, као и одредбу члана 7. Одлуке о кућном реду, према којој заједничке просторије у згради и заједнички ограђен простор који припада згради (двориште) служе за потребе свих станара и користе се у складу са њиховом наменом, првостепени орган је оценио да пасаж нема статус заједничке површине којом станари могу слободно располагати у смислу одредаба члана 18. Закона о одржавању стамбених зграда. У решењу је даље наведено: да предметни радови не представљају реконструкцију, већ доградњу, јер се тим радовима изграђује нови простор ван постојећег габарита и волумена објекта који са њим чини грађевинску целину; да је техничко лице тог органа у свом извештају констатовало да се затварањем пасажа повећава волумен и бруто развијена површина објекта, која ће бити приказана и катастарски евидентирана по окончању радова као нови користан простор; да је питање прибављања информације о локацији постало беспредметно, будући да је предметни захтев требало решавати у оквиру поступка за издавање грађевинске дозволе; да се до доношења плана детаљне регулације на предметној локацији примењује Генерални план Београда 2021, према коме није дозвољено затварање постојећих пролаза и пасажа у унутрашњости компактних, мешовитих и отворених блокова и они се задржавају ради безбедносних мера и у интересу становника блока (тачка 11.7.2.9.); да је тај орган утврдио да планирани радови представљају радове на доградњи, за које је потребно поднети захтев за издавање грађевинске дозволе, по претходно прибављеним локацијским условима код Секретаријата за урбанизам и грађевинске послове, и то након усвајања плана детаљне регулације. Првостепени орган је, полазећи од наведеног, у складу са одредбом члана 145. став 6. Закона о планирању и изградњи, одлучио као у диспозитиву решења.

Решењем другостепеног органа од 7. августа 2015. године одбијена је жалба подноситељке уставне жалбе изјављена против наведеног решења првостепеног органа, из разлога који су наведени у побијаном решењу. Другостепени орган је нашао да нису од значаја наводи жалбе да је првостепени орган игнорисао бројне доказе, позитивна мишљења надлежних органа и сагласност аутора објекта, јер се приликом доношења одлуке о захтеву „спроводе само усвојена документа и планови“.

Оспореном пресудом Управног суда У. 13875/15 од 15. децембра 2017. године одбијена је као неоснована тужбa поднета 2. октобра 2015. године, којом је подноситељка уставне жалбе побијала законитост наведеног коначног решења. Управни суд је у свему прихватио разлоге другостепеног органа за одбијање жалбе, налазећи да побијаним решењем није повређен закон на штету подноситељке.

4. Одредбама Устава, на чију повреду указује подноситељка устaвне жалбе, утврђено је: да свако има право да независан, непристрасан и законом већ установљен суд, правично и у разумном року, јавно расправи и одлучи о његовим правима и обавезама, основаности сумње која је била разлог за покретање поступка, као и о оптужбама против њега (члан 32. став 1.); да се јемчи једнака заштита права пред судовима и другим државним органима, имаоцима јавних овлашћења и органима аутономне покрајине и јединица локалне самоуправе и да свако има право на жалбу или друго правно средство против одлуке којом се одлучује о његовом праву, обавези или на закону заснованом интересу (члан 36.); да се јемчи мирно уживање својине и других имовинских права стечених на основу закона и да право својине може бити одузето или ограничено само у јавном интересу утврђеном на основу закона, уз накнаду која не може бити нижа од тржишне (члан 58. ст. 1. и 2.).

За оцену основаности навода уставне жалбе од значаја су одредбе следећих прописа:

Одредбама члана 2. Закона о планирању и изградњи („Службени гласник РС“, бр. 72/09…24/11), које су биле на снази у време подношења предметног захтева подноситељке уставне жалбе, било је прописано: да бруто развијена грађевинска површина јесте збир површина свих надземних етажа објекта, мерених у нивоу подова свих делова објекта - спољне мере ободних зидова (тачка 12)); да реконструкција јесте извођење грађевинских радова на постојећем објекту у габариту и волумену објекта, којима се - утиче на стабилност и сигурност објекта, мењају конструктивни елементи или технолошки процес, мења спољни изглед објекта или повећава број функционалних јединица (тачка 32)); да доградња јесте извођење грађевинских и других радова којима се изграђује нови простор ван постојећег габарита објекта, као и надзиђивање објекта, и са њим чини грађевинску, функционалну или техничку целину (тачка 33)); да адаптација јесте извођење грађевинских и других радова на постојећем објекту, којима се врши промена организације простора у објекту или замена уређаја, постројења, опреме и инсталација истог капацитета, а којима се не утиче на стабилност и сигурност објекта, не мењају конструктивни елементи, не мења спољни изглед и не утиче на безбедност суседних објеката, саобраћаја, заштите од пожара и животне средине (тачка 34)); да санација јесте извођење грађевинских и других радова на постојећем објекту којима се врши поправка уређаја, постројења и опреме, односно замена конструктивних елемената објекта, којима се не мења спољни изглед, не утиче на безбедност суседних објеката, саобраћаја и животне средине (тачка 35)).

Одредбама наведеног закона било је, такође, прописано: да се уз захтев за издавање грађевинске дозволе прилаже доказ о праву својине, односно закупа на грађевинском земљишту, односно доказ о праву својине на објекту ако се изводе радови на надзиђивању објекта (члан 135. став 1. тачка 3)); да се извођење радова који се односе, између осталог, на реконструкцију, адаптацију и санацију врши на основу решења којим се одобрава извођење тих радова, које издаје орган надлежан за издавање грађевинске дозволе (члан 145. став 1.); да се уз захтев за издавање решења из става 1. овог члана подноси (члан 145. став 2.) – доказ о праву својине у складу са чланом 135. овог закона (тачка 1)), идејни пројекат, односно главни пројекат, односно технички опис и попис радова за извођење радова на инвестиционом одржавању (тачка 2)), информација о локацији за изградњу помоћних објеката, гаража, економских објеката, зиданих ограда, трафо станица 10/04 кВ или 20/04 кВ, антенских стубова и секундарних, односно дистрибутивних делова електронске комуникационе мреже (тачка 3)), доказ о уређењу односа у погледу плаћања накнаде за уређивање грађевинског земљишта за изградњу гаража, остава и других сличних објеката, као и за промену намене без извођења радова (тачка 4)); да ће надлежни орган одбити решењем захтев ако је за радове наведене у захтеву потребно издавање грађевинске дозволе, у року од осам дана од дана подношења захтева (члан 145. став 6.).

Одредбама Закона о одржавању стамбених зграда („Службени гласник РС“, бр. 44/95…88/11) било је прописано: да управљање стамбеном зградом, у смислу тог закона, јесте старање о одржавању стамбене зграде као целине и заједничких делова у згради, одлучивање о обезбеђивању и коришћењу финансијских средстава за одржавање, о начину коришћења заједничких делова зграде и о другим питањима од значаја за одржавање стамбене зграде (члан 10.); да скупштина зграде, поред осталог, уређује начин коришћења заједничких делова зграде (члан 14. став 1. тачка 8)); да скупштина зграде већином од укупног броја чланова може донети одлуку о извођењу радова на санацији равног крова односно кровне конструкције којом се, сагласно прописима о планирању и уређењу простора и изградњи објеката, може изградити, односно адаптирати нови стан (члан 18. став 1.); да инвеститор радова и стамбена зграда своје међусобне односе уређују уговором, који се закључује у писменој форми и оверава у суду (члан 18. став 3.); да уговор из става 3. овог члана садржи, између осталог, услове под којима се даје на коришћење заједнички део зграде (члан 18. став 4.); да уговор из става 3. овог члана служи као доказ о праву извођења радова у смислу прописа о планирању и уређењу простора и изградњи објекта (члан 18. став 5.); да скупштина зграде може донети одлуку да се заједничке просторије претворе у стан или пословни простор, ако су за то испуњени услови по прописима о планирању и уређењу простора и изградњи објеката (члан 21. став 1.); да ако заједничка просторија не испуњава прописане услове за претварање у посебан стан, скупштина зграде може донети одлуку о припајању те просторије суседном стану, односно пословној просторији (члан 22. став 1.).

Одредбом члана 19. став 2. Закона о основама својинскоправних односа („Службени лист СФРЈ“, бр. 6/80 и 36/90, „Службени лист СРЈ“, број 29/96 и „Службени гласник РС“, број 115/05) прописано је да на заједничким деловима зграде и уређајима у згради власници посебних делова зграде имају право заједничке недељиве својине.

Одредбама Закона о општем управном поступку („Службени лист СРЈ“, бр. 33/97 и 31/01 и „Службени гласник РС“, број 30/ 10) било је прописано: да се поступак има водити брзо и са што мање трошкова и губитка времена за странку и друга лица која учествују у поступку, али тако да се прибави све што је потребно за правилно утврђивање чињеничног стања и за доношење законитог и правилног решења (члан 14.); да кад другостепени орган утврди да су у првостепеном поступку одлучне чињенице непотпуно или погрешно утврђене, да се у поступку није водило рачуна о правилима поступка која су од утицаја на решење ствари, или да је диспозитив побијаног решења нејасан или је у противречности са образложењем, он ће допунити поступак и отклонити наведене недостатке сам или преко првостепеног органа или замољеног органа, да ако другостепени орган нађе да се на основу чињеница утврђених у допуњеном поступку управна ствар мора решити друкчије него што је решена првостепеним решењем, он ће својим решењем поништити првостепено решење и сам решити управну ствар (члан 232. став 1. ); да ако другостепени орган нађе да ће недостатке првостепеног поступка брже и економичније отклонити првостепени орган, он ће својим решењем поништити првостепено решење и вратити предмет првостепеном органу на поновни поступак, да је у том случају другостепени орган дужан да својим решењем укаже првостепеном органу у ком погледу треба допунити поступак, а првостепени орган је дужан у свему да поступи по другостепеном решењу и да, без одлагања, а најкасније у року од 30 дана од дана пријема предмета, донесе ново решење, те да против новог решења странка има право на жалбу (члан 232. став 2. ).

Одредбама Одлуке о комуналном реду („Службени лист града Београда“, бр. 10/11 и 60/12) предвиђено је: да су спољни делови зграде, у смислу одредаба ове одлуке, фасада и сви елементи фасаде, кров, димњак и други елементи крова, олук и олучне цеви, тераса, балкон, лођа, прозор, врата, излог и други отвори на згради, надстрешница и други спољни елементи зграде (члан 4. став 2.); да су о уредном стању заједничких спољних делова зграде за колективно становање и пословно-стамбене зграде, дужни да се старају сви власници станова и других посебних делова зграде, односно закупци станова у државној својини (члан 6. став 2.); да су површине у јавном коришћењу, у смислу одредаба ове одлуке, површине које планским документом нису одређене као површине јавне намене, а доступне су већем броју грађана, као што су изграђене и уређене саобраћајне и зелене површине унутар и између блокова зграда, између зграда, унутар отворених тржних центара, колонаде, пасажи и сл. (члан 19. став 2.); да је о уредном стању површина из става 1. овог члана које представљају део зграде (колонаде, пасажи), дужан да се стара власник зграде, односно власници посебних делова зграде (члан 21. став 3.).

5. Подноситељка уставне жалбе сматра да јој је повређено право на суђење у разумном року, зајемчено одредбом члана 32. став 1. Устава, у поступку који је вођен пред Одељењем за грађевинско-комуналне послове градске општине Земун у предмету број 351-493/15.

Уставни суд је најпре констатовао да је оспорени поступак започео 2. октобра 2012. године, подношењем захтева подноситељке уставне жалбе за издавање решења за реконструкцију и адаптацију пасажа и претварање у стамбено-пословни простор и да је правноснажно окончан доношењем оспорене пресуде Управног суда У. 13875/15 од 15. децембра 2017. године, те да је трајао пет година и два месеца.

Уставни суд констатује да је појам разумног трајања управног поступка релативна категорија која зависи од низа чинилаца, а пре свега од сложености правних питања и чињеничног стања у конкретном поступку, понашања подносиоца уставне жалбе, поступања управних органа који воде поступак, као и значаја истакнутог права за подносиоца. Уставни суд стога при оцењивању повреде права на суђење у разумном року испитује да ли су и у којој мери наведени критеријуми утицали на дуго трајање поступка.

Оцењујући поступање надлежних органа у предметном поступку, Уставни суд је констатовао да је у оспореном поступку донето пет решења првостепеног органа, четири решења другостепеног органа и да су вођена два управна спора.

Полазећи од наведеног, Уставни суд је оценио да је узрок дугог трајања предметног поступка враћање предмета првостепеном органу ради поновног одлучивања. Према становишту које је изразио и Европски суд за људска права, чињеница да се више пута налаже понављање разматрања једног предмета пред нижом инстанцом може, сама по себи, открити озбиљан недостатак у правном систему државе (видети пресуде Европског суда за људска права Pavlyulynets против Украјине, представка број 70767/01 од 6. септембра 2005. године, став 51. и Цветковић против Србије, представка број 17271/04 од 10. јуна 2008. године, став 51.). Уставни суд, такође, констатује да другостепени орган није користио овлашћење из члана 232. став 1. раније важећег Закона о општем управном поступку да сам или преко првостепеног или замољеног органа допуни поступак и отклони недостатке које је уочио у поступању првостепеног органа. Овај суд, такође, оцењује да је Управни суд оспорену пресуду донео две године и два месеца након подношења тужбе, чиме је у одређеној мери изашао изван граница одлучивања у разумном року.

Уставни суд налази да у предметној управној ствари није било посебно сложених чињеничних, нити правних питања.

Оцењујући правни значај одлуке у предметној управној ствари за подноситељку уставне жалбе, Уставни суд је нашао да је она имала значајан материјални интерес да се о њеном захтеву одлучи у разумном року.

Испитујући понашање подноситељке уставне жалбе у оспореном поступку, Уставни суд је оценио да она својим радњама није допринела његовом трајању.

Полазећи од свега изложеног, Уставни суд је оценио да је подноситељки уставне жалбе у оспореном поступку повређено право на суђење у разумном року, те је, сагласно одредби члана 89. став 1. Закона о Уставном суду („Службени гласник РС“, бр. 109/07, 99/11 и 18/13 – Одлука УС, 40/15 и 103/15), уставну жалбу у овом делу усвојио, одлучујући као у тачки 1. изреке.

6. На основу одредбе члана 89. став 3. Закона о Уставном суду, Уставни суд је у тачки 2. изреке одлучио да се правично задовољење подноситељки уставне жалбе због утврђене повреде права на суђење у разумном року оствари утврђењем права на накнаду нематеријалне штете у износу од 600 евра, у динарској противвредности по средњем курсу Народне банке Србије на дан исплате, на терет буџетских средстава – раздео Министарства правде, у року од четири месеца од дана достављања ове одлуке Министарству, сагласно одредби члана 1. Закона о допуни Закона о Уставном суду („Службени гласник РС“, број 103/15).

Приликом одлучивања о висини накнаде нематеријалне штете, Уставни суд је ценио све околности значајне у овом уставносудском спору и нашао да наведени новчани износ представља адекватну правичну накнаду за повреду права коју је подноси тељка претрпе ла. Уставни суд је имао у виду постојећу праксу овога суда, праксу Европског суда за људска права у сличним случајевима, економске и социјалне прилике у Републици Србији, као и саму суштину накнаде нематеријалне штете којом се оштећеном пружа одговарајуће задовољење.

Уставни суд је, поред тога, имао у виду новију праксу Европског суда за људска права изражену у пресуди Хрустић и други против Србије од 9. јануар а 2018. године (представкe бр. 8647/16, 12666/16 и 20851/16 ) и више других пресуда, које се односе на питање висине накнаде нематеријалне штете досуђене због повреде права на суђење у разумном року, те је ускладио своју досадашњу праксу са наведеним ставовима Европског суда.

7. Подноситељка уставне жалбе, такође, сматра да је становиште изражено у оспореној пресуди Управног суда супротно становишту тог суда из пресуде раније донете у истој управној ствари и да је неутемељен став суда да предметни део зграде нема статус заједничке површине којом власници станова у тој згради могу располагати. Подноситељка, такође, истиче да је оспорена пресуда заснована на извештају техничког лица запосленог у првостепеном органу, које је „супотписник решења“ којим је одлучено о њеном захтеву, а да није ангажован судски вештак грађевинске струке, нити је узет у обзир План генералне регулације грађевинског подручја седишта локалне самоуправе – град Београд. Подноситељка сматра да се спорни радови не односе на доградњу, већ на реконструкцију објекта и да за њихово извођење није потребна грађевинска дозвола.

Оцењујући уставну жалбу са становишта права на правично суђење из члана 32. став 1. Устава , Суд наглашава да је његова надлежност у поступку по уставној жалби ограничена на утврђивање да ли је појединачним актом или радњом државних органа или организација којима су поверена јавна овлашћења повређено или ускраћено уставно право подносиоца. Уставни суд није надлежан да врши проверу утврђених чињеница и начина на који су судови и други државни органи и организације којима су поверена јавна овлашћења тумачили позитивноправне прописе. Уставни суд указује да је изван његове надлежности да процењује правилност закључака судова или других органа у погледу оцене доказа, осим уколико је ова оцена очигледно произвољна, односно ако је примена закона била очигледно неправична, арбитрерна или дискриминаторска.

Полазећи од чињеница утврђених у овом уставносудском поступку, Уставни суд је најпре констатовао да се одлука првостепеног органа о одбијању захтева подноситељке уставне жалбе заснива на утврђењу да радови који су предмет захтева не представљају радове на реконструкцији, већ на доградњи објекта, за које је потребно поднети захтев за издавање грађевинске дозволе. Првостепени орган је, такође, оценио да пасаж нема статус заједничке површине којом станари могу слободно располагати у смислу одредаба члана 18. Закона о одржавању стамбених зграда. У решењу другостепеног органа и оспореној пресуди прихваћени су разлози на којима је заснована одлука првостепеног органа о предметном захтеву.

Имајући у виду наведено, Уставни суд сматра да је у управном поступку који је окончан оспореним актом у суштини било спорно да ли се радови на формирању стамбено-пословног простора у пасажу између појединих улаза стамбене зграде изводе на основу решења о одобрењу за извођење тих радова или на основу грађевинске дозволе и, у зависности од одговора на то питање, да ли простор у пасажу између улаза стамбене зграде представља заједнички део зграде, о чијем начину коришћења је могла да одлучује скупштина стамбене зграде.

Полазећи од наведених одредаба Закона о планирању и изградњи, Уставни суд је констатовао да бруто развијена грађевинска површина представља збир површина свих надземних етажа објекта, мерених у нивоу подова свих делова објекта, да реконструкција, адаптација и санација подразумевају извођење грађевинских радова и других радова на постојећем објекту – због чега за извођење тих радова није потребна грађевинска дозвола, већ се врше на основу решења којим се одобрава њихово извођење. Међутим, надлежни орган ће одбити захтев за издавање тог решења, ако процени да је за извођење радова потребно издавање грађевинске дозволе, јер они представљају радове на доградњи, којима се изграђује нови простор ван постојећег габарита или волумена објекта или се врши надзиђивање објекта.

Уставни суд је имао у виду да из чињеница утврђених у предметном управном поступку произлази да се спорни радови не изводе на посебном делу зграде у улици А . број ... у Земуну, који је у власништву подноситељке уставне жалбе, нити се ради о претварању заједничке просторије у тој згради у стан или пословни простор или припајању те просторије суседном стану, односно пословној просторији, у смислу наведених одредаба раније важећег Закона о одржавању стамбених зграда.

С обзиром на све изложено, а имајући у виду да се простор у коме је планирано извођење спорних радова налази изван улаза у зграду у улици А . број ... у Земуну , Суд налази да је са уставноправног становишта прихватљива оцена Управног суда да се у конкретном случају не ради о реконструкцији објекта, већ о доградњи, будући да се повећава волумен и бруто развијена површина објекта, која ће бити приказана и катастарски евидентирана по окончању радова као нови користан простор .

По оцени Уставног суда, немају утемељења наводи уставне жалбе да је првостепени орган требало да ангажује судског вештака грађевинске струке, који би дао „релевантан налаз и мишљење о томе да ли је захтев заснован на закону“, као и наводи да се одлука о захтеву не може заснивати на извештају техничког лица запосленог у првостепеном органу. Наиме, орган надлежан за издавање грађевинске дозволе је овлашћен да у поступку по захтеву за издавање одобрења за извођење радова оцени да ли је за извођење радова који су предмет захтева потребна грађевинска дозвола и то чини, између осталог, на основу извештаја грађевинских инжењера запослених у том органу, које та лица сачињавају у оквиру послова на изради одлука које тај орган доноси.

У вези са наводима уставне жалбе да је оспорена пресуда Управног суда „у колизији“ са пресудом истог суда У. 1603/14 од 20. марта 2015. године, Уставни суд најпре констатује да нема чињеничног утемељења тврдња подноситељке да је Управни суд у раније донетој пресуди потврдио да предметни уговор који је она закључила са стамбеном зградом представља правни основ за издавање траженог решења и доказ о праву својине. Наиме, пресудом Управног суда У. 1603/14 од 20. марта 2015. године поништено је побијано коначно решење због тога што другостепени орган није оценио наводе жалбе у вези са предметним уговором, при чему наведена пресуда не садржи правни став суда о том питању.

Уставни суд је имао у виду да је првостепени орган, одлучујући о захтеву подноситељке уставне жалбе, оценио да је за извођење радова који су предмет захтева потребно издавање грађевинске дозволе, чиме је престало да буде спорно питање да ли простор у пасажу између улаза стамбене зграде представља заједнички део зграде, о чијем начину коришћења је могла да одлучује скупштина стамбене зграде. Из наведеног разлога овај суд није испитивао да ли је то питање решено на уставноправно прихватљив начин, нити је разматрао наводе уставне жалбе да Управни суд није узео у обзир одредбу члана 21. став 3. Одлуке о комуналном реду града Београда, према којој пасажи представљају део зграде о чијем уредном стању су дужни да се старају власници зграде и наводе да је Управни суд требало да примени План генералне регулације грађевинског подручја седишта локалне самоуправе – град Београд.

Полазећи од свега изложеног, Уставни суд је оценио да оспореном пресудом Управног суда подноситељки уставне жалбе није повређено право на правично суђење, зајемчено одредбом члана 32. став 1. Устава. Стога је Уставни суд, сагласно oдредби члана 89. став 1. Закона о Уставном суду, одбио уставну жалбу у овом делу као неосновану, одлучујући као у првом делу тачке 3. изреке.

8. Подноситељка уставне жалбе, такође, указује на то да је у четири стамбена објекта истог типа већ извршена реконструкција пасажа, на начин како је то она тражила у предметном поступку. С обзиром на то да је једна од претпоставки за утврђивање повреде права на једнаку заштиту права, да постоји различит правни исход у односу на права или обавезе другог лица у истој чињеничној и правној ситуацији, а да подноситељка уставне жалбе није достави ла доказе о томе, Уставни суд је оценио да уставна жалба не садржи уставноправне разлоге за тврдњу да је оспореним акт ом подноси тељки повређено право из члана 36. став 1. Устава .

Уставни суд није разматрао уставну жалбу са становишта права на правно средство, јер је констатовао да се у уставној жалби само формално истиче повреда тог права гарантованог чланом 36. став 2. Устава.

Испитујући наводе уставне жалбе са становишта одредаба члана 58. Устава, Суд је најпре констатовао да се гаранције права на имовину односе на заштиту постојеће имовине , односно потраживања у вези са којима подносилац има барем легитимна очекивања да ће стећи делотворно уживање имовинског права. На истом становишту је и Европски суд за људска права (видети, нпр. предмет Prince Hans-Adam II of Liechtenstein против Немачке број 42527/98, ст. 82 и 83, 2001-VIII и предмет Gratzinger and Gratzingerova против Чешке број 39794/98 од 10. јула 2002. године) . Испитујући да ли подноситељка уставне жалбе има имовину чије се мирно уживање гарантује чланом 58. Устава, Суд је даље констатовао да се, на основу решења о издавању грађевинске дозволе, по окончању радова на изградњи, доградњи или надзиђивању објекта, врши упис права својине у јавној књизи о евиденцији непокретности на изграђеном објекту, односно новом корисном простору који је дограђен или надзидан. Полазећи од тога да је подноситељка уставне жалбе предметним захтевом тражила издавање решења о одобрењу радова на реконструкцији објекта, овај суд налази да подноситељка није имала легитимно очекивање да ће стећи право својине на стамбено-пословном простору насталом након „реконструкције дела предметног пасажа“.

С обзиром на изложено, Уставни суд је одбацио уставну жалбу у делу у коме је изјављена против пресуде Управног суда У. 13875/15 од 15. децембра 2017. године , због повреде осталих права, сагласно одредби члана 36. став 1. тачка 7) Закона о Уставном суду, решавајући као у другом делу тачке 3. изреке.

У вези са захтев ом подноси тељке уставне жалбе за накнаду материјалне штете, Уставни суд констатује да уз уставну жалбу нису достављени докази о штети која је подноситељки проузрокована и доказ и о узрочној вези између поступања управних органа и Управног суда и проузроковане материјалне штете, те је захтев одбацио рeшавајући, такође, као у другом делу тачке 3. изреке.

9. Полазећи од свега наведеног, Уставни суд је, на основу одредаба члана 42б став 1. тачка 1), члана 45. тачка 9) и члана 46. тачка 9) Закона о Уставном суду и члана 89. Пословника о раду Уставног суда („Службени гласник РС“, број 103/13), донео Одлуку као у изреци.

ПРЕДСЕДНИК ВЕЋА

Снежана Марковић, с.р.