Уставни суд, Велико веће, у саставу: председник Суда Снежана Марковић, председник Већа и судије Весна Илић Прелић, др Драгана Коларић, др Тамаш Корхец ( Korhecz Tamás), др Јован Ћирић, Гордана Ајншпилер Поповић, др Владан Петров и др Тијана Шурлан, чланови Већа, у поступку по уставној жалби Д. Т . из Смедерева, Ј . Ј . из Р, градска општина Сопот, град Београд, Д. Ђ . из М, градска општина Сопот, град Београд, Г. М . из Г , град Београд, Н. Р , Р. Р , Б. Ш , Б. П . и М. Б , свих из Л, градска општина Гроцка, град Београд, Д. А . из Р, градска општина Гроцка, град Београд, Н. Ј . из В, градска општина Гроцка, град Београд, Ј. Р . из Б, градска општина Гроцка, град Београд, и Н. Љ . из З, градска општина Гроцка, град Београд, на основу члана 167. став 4. у вези са чланом 170. Устава Републике Србије, на седници Већа одржаној 15. јула 2021. године, донео је
О Д Л У К У
1. Усваја се уставна жалба Д. Т, Ј . Ј, Д. Ђ, Г . М, Н . Р, Р . Р, Б . Ш, Б . П, М . Б, Д . А, Н . Ј, Ј . Р . и Н. Љ . и утврђује да је у управном поступку који се води пред Министарством унутрашњих послова – Дирекција полиције – Полиц ијска управа за град Београд у предмету број 120-5707/19-8 подносиоцима уставне жалбе повређено право на суђење у разумном року, зајемчено одредбом члана 32. став 1. Устава Републике Србије.
2. Утврђује се право подносилаца уставне жалбе Д. Т, Ј . Ј, Д. Ђ, Г. М, Н . Р, Р . Р, М . Б, Д . А . и Ј . Р . на накнаду нематеријалне штете сваком у износу од по 900 евра, а подносилаца уставне жалбе Б. Ш, Б . П, Н. Ј . и Н. Љ . на накнаду нематеријалне штете сваком у износу од по 700 евра, у динарској противвредности по средњем курсу Народне банке Србије на дан исплате. Накнада се исплаћује на терет буџетских средстава – раздео Министарства правде, у року од четири месеца од дана достављања ове одлуке Министарству.
3. Налаже се надлежним органима да предузму све неопходне мере како би се поступак из тачке 1. окончао у најкраћем року.
О б р а з л о ж е њ е
1. Д. Т . из Смедерева и остала лица наведена у уводу и тачки 1. изреке поднели су Уставном суду, 30. априла 2018. године, преко пуномоћника Ј. М, адвоката из Ваљева, уставну жалбу, допуњену поднес цима од 27. јуна 2019. године, 24. јануара и 29. јуна 2020. године, као и 4. јануара 2021. године, због повреде права на суђење у разумном року, као елемента права на правично суђење, зајемченог одредбом члана 32. став 1. Устава Републике Србије, „у поступцима који су вођени пред Министарством унутрашњих послова – Дирекција полиције – Полицијска управа за град Београд у предмету број 120-681/09, Жалбеном комисијом Владе у предмету број 114-05-16/2009-01 и Упр авним судом у предметима У. 10267/10 (2009) и У. 2705/14, као и у поступку који је у време изјављивања ове уставне жалбе вођен пред Жалбеном комисијом Владе“. Уставни суд је констатовао да се уставном жалбом оспорава трајање јединственог поступка у коме се одлучује о праву подносилаца уставне жалбе на исплату накнаде трошкова превоза за долазак на посао и одлазак са посла .
У уставној жалби је наведено да су „подносиоци уставне жалбе захтев за исплату трошкова превоза надлежном органу поднели 25. фебруара 2009. године “. Потом је хронолошки изложен ток оспореног поступка, уз навођење разлога који се односе на сложеност предмета поступка, поступање надлежних управних органа и судова, као и на понашање подносилаца.
Предложено је да Уставни суд утврди повреду права на суђење у разумном року, наложи окончање оспореног поступка и утврди право подносилаца на накнаду нематеријалне штете због повреде права на суђење у разумном року у опредељеном новчаном износу.
2. Сагласно одредби члана 170. Устава Републике Србије, којом је уставна жалба установљена као посебно и изузетно правно средство за заштиту Уставом зајемчених људских и мањинских права, Уставни суд је у поступку по уставној жалби надлежан искључиво да испитује постојање повреде или ускраћивања зајемчених права и слобода, те стога и наводи уставне жалбе морају, са становишта Уставом утврђене садржине означеног права или слободе, очигледно указивати на његову повреду или ускраћивање.
У поступку пружања уставносудске заштите, поводом испитивања основаности уставне жалбе у границама истакнутог захтева, Уставни суд утврђује да ли је у поступку одлучивања о правима и обавезама подносиоца уставне жалбе повређено или ускраћено његово Уставом зајемчено право или слобода.
3. Уставни суд је, у спроведеном поступку, на основу увида у списе предмета Министарства унутрашњих послова – Дирекција полиције - Полицијска управа за град Београд број 120-5707/19-8 и у целокупну документацију приложену уз уставну жалбу и њене допуне , утврдио следеће чињенице и околности од значаја за одлучивање:
3.1. Д. Т , Ј. Ј, Д . Ђ, Г . М, Н . Р , Р . Р, М . Б, Д . А . и Ј . Р . (у даљем тексту: прва група подносилаца уставне жалбе) су 25. фебруара 2009. године Министарству унутрашњих послова – Дирекција полиције - Полицијска управа за град Београд поднели захтев за исплату трошкова превоза за долазак на посао и одлазак са посла за последње три године до подношења захтева. Наведени захтев, који се налази у списима премета, није поднело четворо подносилаца ове уставне жалбе: Н . Ј, Б . Ш, Б . П . и Н . Љ . (у даљем тексту: друга група подносилаца уставне жалбе).
Министарство унутрашњих послова – Дирекција полиције - Полицијска управа за град Београд (у даљем тексту: првостепени орган) је 27. априла 2009. године донело решење број 120-681/09, којим је одбијен као неоснован захтев прве групе подносилаца уставне жалбе. Жалбена комисија Владе (у даљем тексту: другостепени орган) је решењем број 114-05-16/2009-01 од 18. јуна 2009. године одбила као неосновану жалбу изјављену против поменутог првостепеног решења, при чему су у изреци тог решења наведени сви подносиоци уставне жалбе (прва и друга група). Тужбу против наведеног другостепеног решења поднела је прва група подносилаца уставне жалбе. Пресудом Управног суда У. 10267/10 (2009) од 3. новембра 2010. године уважена је њихова тужба и поништено коначно решење.
Другостепени орган је у извршењу наведене пресуде Управног суда донео решење број 114-05-32/2010-01 од 20. јануара 2011. године, којим је усвојио жалбу свих подносилаца, поништио првостепено решење од 27. априла 2009. године и вратио предмет на поновни поступак.
Решење првостепеног органа број 120-929/11 од 4. марта 2011. године , којим је одбијен као неоснован захтев прве групе подносилаца уставне жалбе, поништено је решењем другостепеног орган а број 120-01-345/2011-01 од 18. маја 2011. године , који је усвојио жалбу свих подносилаца и вратио предмет на поновни поступак.
Пуномоћник подносилаца уставне жалбе је 18. марта 2013. године поднео жалбу због недоношења и недостављања првостепеног решења у законом прописаном року. Ни у једном правном средству које је коришћено у претходно описаном стадијуму поступка није наведено да је првостепени орган решењима од 27. априла 2009. године и 4. марта 2011. године пропустио да одлучи о захтеву друге групе подносилаца уставне жалбе.
Првостепени орган је решењем број 120-929/2011-1 од 18. априла 2013. године, први пут од покретања поступка, одлучио о захтеву свих подносилаца ове уставне жалбе, тако што га је одбио као неоснован. Другостепени орган је решењем број 120-01-264/2013-01 од 20. јуна 2013. године усвојио жалбу свих подносилаца, поништио првостепено решење и вратио предмет на поновни поступак, дајући идентичне разлоге као и у претходном решењу. Понављајући своје раније изнете разлоге, првостепени орган је решењем број 120-929/11-2 од 23. августа 2013. године одбио као неоснован захтев свих подносилаца, док је другостепени орган решењем број 120-01-702/2013-0 1 од 20. децембра 2013. године одбио жалбу свих подносилаца .
Управни суд је пресудом У. 2705/14 од 14. маја 2015. године уважио тужбу свих подносилаца, поништио наведено другостепено решење и вратио предмет на поновно одлучивање.
Другостепени орган је у извршењу наведене пресуде Управног суда донео решење број 120-01-156/2015-01 од 1. јула 2015. године којим је усвојио жалбу свих подносилаца, поништио првостепено решење од 23. августа 2013. године и вратио предмет на поновни поступак, понављајући разлоге из својих ранијих решења којима је усвајао жалбе.
Првостепени орган је 26. новембра 2015. године донео решење број 120-929/11-3 исте садржине као и претходно поништена решења, које је другостепени орган решењем број 114-02-12/2016-01 од 21. марта 2016. године поништио. Наведено другостепено решење је првостепеном органу достављено 11. априла 2016. године.
У даљем току поступка, решења првостепеног органа број 112-15/17 од 29. децембра 2016. године, број 117-4165/17 од 16. августа 2017. године, број 120-5707/18 од 1. септембра 2018. године, број 120-5707/19 од 10. маја 2019. године, број 120-5707/19-1 од 6. августа 2019. године, број 120-5707/19-2 од 5. новембра 2019. године, број 120-5707/19-3 од 14. фебруара 2020. године, број 120-5707/19-4 од 15. јуна 2020. године, број 120-5707/19-5 од 8. септембра 2020. године, број 120-5707/19-6 од 18. новембра 2020. године и број 120-5707/19-7 од 22. фебруара 2021. године, којима је одбијен као неоснован захтев свих подносилаца уставне жалбе, поништена су решењима другостепеног органа број 114-02-12/2017-01 од 20. марта 2017. године, број 120-01-678/2017-01 од 29. септембра 2017. године, број 120-01-95/2019-01 од 7. марта 2019. године, број 114-05-17/2019-01 од 18. јула 2019. године, број 114-05-50/2019-01 од 11. октобра 2019. године, број 114-02-2/2020-01 од 24. јануара 2020. године, број 114-05-12/2020-01 од 27. априла 2020. године, број 114-05-20/2020-01 од 21. јула 2020. године, број 114-05-39/2020-01 од 29. октобра 2020. године, број 114-05-2/2021-01 од 22. јануара 2021. године и број 114-05-12/2021-01 од 15. априла 2021. године.
Подносиоци уставне жалбе су због кашњења са доношењем првостепеног решења у извршењу другостепеног решења од 21. марта 2016. године изјавили жалбу због „ћутања администрације“ од 16. новембра 2016. године, потом су због кашњења са доношењем првостепеног решења у извршењу другостепеног решења од 29. септембра 2017. године изјавили жалбу због „ћутања администрације“ од 8. фебруара 2018. године и ургенције за поступање по наведеној жалби, а због кашњења са доношењем другостепеног решења по жалби против првостепеног решења од 1. септембра 2018. године поднели су два накнадна захтева од 18. јануара и 5. марта 2019. године, што је утицало на доношење аката због чијег недоношења су наведена процесноправна средства била поднета .
Решењем првостепеног органа 120-5707/19-8 од 21. маја 2021. године одбачен је захтев подносилаца, „с обзиром да у конкретном случају није реч о управној ствари“.
3.2. Одлуком Уставног суда Уж-4669/2015 од 18. маја 2017. године усвојена је уставна жалба других лица, тамо подносилаца уставне жалбе, који такође имају својство странака у управном поступку чији је ток изложен у тачки 3.1. образложења ове одлуке, те је утврђено право тих подносилаца на накнаду нематеријалне штете у опредељеним новчаним износима и наложено надлежним органима да предузму све неопходне мере како би се предметни поступак окончао у најкраћем року.
4. Одредбом члан 32. став 1. Устава, на чију се повреду позива у уставној жалби, утврђено је да свако има право да независан, непристрасан и законом већ установљен суд, правично и у разумном року, јавно расправи и одлучи о његовим правима и обавезама, основаности сумње која је била разлог за покретање поступка, као и о оптужбама против њега.
Законом о општем управном поступку („Службени гласник РС“, бр. 18/16 и 95/18 - аутентично тумачење) прописано је: да се поступак води без одуговлачења и уз што мање трошкова по странку и другог учесника у поступку, али тако да се изведу сви докази потребни за правилно и потпуно утврђивање чињеничног стања (члан 9. став 2.); да странка има право на жалбу ако решење није издато у законом одређеном року (члан 151. став 3.); да другостепени орган сам или преко првостепеног или замољеног органа допуњава поступак ако нађе да је чињенично стање погрешно или непотпуно утврђено или понавља цео поступак или његов део ако нађе да је учињена повреда правила поступка која је утицала на законитост и правилност побијаног решења, да у том случају другостепени орган поништава побијано решење и сам одлучује о управној ствари ако нађе да се на основу чињеница утврђених у допуњеном поступку мора решити друкчије него што је решена првостепеним решењем (члан 171. став 2.); да ако другостепени орган нађе да ће недостатке првостепеног поступка брже и економичније отклонити првостепени орган, он ће својим решењем поништити првостепено решење и вратити предмет првостепеном органу на поновни поступак, да је у том случају, другостепени орган дужан да својим решењем укаже првостепеном органу у ком погледу треба допунити поступак, а првостепени орган је дужан у свему да поступи по другостепеном решењу и да, без одлагања, а најкасније у року од 30 дана од пријема предмета, донесе ново решење, да против новог решења странка има право на жалбу (став 3.); да ће по поништавању побијаног решења другостепени орган проследити предмет на поновни поступак првостепеном органу, само ако је потребно да се у тој управној ствари донесе ново решење (став 4.); да ако после почетка примене овог закона решење првостепеног органа буде поништено или укинуто, даљи поступак спроводи се према одредбама овог закона (члан 213. став 2.). У основи истоветне одредбе које се односе на поништавање побијаног решења и одлучивање о жалбеном захтеву или управној ствари биле су садржане и у члану 232. Закона о општем управном поступку („Службени лист СРЈ“, бр. 33/97 и 31/01 и „Службени гласник РС“, број 30/10).
5. Оцењујући наводе и разлоге уставне жалбе са становишта права на суђење у разумном року, зајемченог одредбом члана 32. став 1. Устава, Суд је пошао од тога да управни поступак и управни спор представљају јединствену целину. Потом је утврдио да је захтев од 25. фебруара 2009. године поводом кога је покренут конкретни поступак поднела претходно означена прва група подносилаца уставне жалбе, док се захтев друге групе подносилаца не налази у списима предмета, нити је приложен уз уставну жалбу. Стога је Уста вни суд сматрао да је за оцену истакнуте повреде права на суђење у разумном року у односу на прву групу подносилаца уставне жалбе релевантно трајање предметног поступка од 25. фебруара 2009. године, што до сада износи 12 година и пет месеци.
Како се не може утврдити када је друга група подносилаца уставне жалбе поднела захтев, Уставни суд је узео у обзир следеће околности: да првостепеним решењима од 27. априла 2009. године и 4. марта 2011. године није одлучено о њиховом захтеву; да се разлози уставне жалбе о повреди права на суђење у разумном року не образлажу пропуштањем првостепеног органа да наведеним решењима одлучи о њиховом захтеву; да се у уставној жалби погрешно тврди да је тим решењима одлучено о основаности захтева свих подносилаца уставне жалбе; да је зато ирелевантно што је другостепени орган мериторно решавао о жалбама тих подносилаца изјављеним против наведених првостепених решења, којима није било одлучено о њиховом захтеву. Стога је Уставни суд, у одсуству доказа о датуму подношења захтева, сматрао да је у односу на ту групу подносилаца меродаван период од 18. априла 2013. године, када је први пут у поступку решењем одлучено и о њиховом захтеву, што до сада износи осам година и три месеца.
Имајући у виду да је појам разумне дужине трајања поступка релативна категорија која зависи од низа чинилаца, а, пре свега, од сложености правних питања и чињеничног стања у конкретном поступку, понашања подносиоца уставне жалбе, поступања управних органа, односно судова који воде поступак, као и значаја истакнутог права за подносиоца, Уставни суд при одлучивању о повреди права на суђење у разумном року испитује да ли су и у којој мери наведени критеријуми утицали на трајање поступка.
Уставни суд налази да су подносиоци уставне жалбе имали легитиман интерес да надлежни органи о њиховом захтеву одлуче у оквиру стандарда разумног рока, посебно јер се ради о потраживањима из радног односа.
Уставни суд је оценио да овај предмет није чињенично и правно сложен, посебно ако се има у виду да су правна питања која се постављају у току поступка већ у довољној мери разјашњена у Одлуци Уставног суда Уж-8639/2015 од 21. фебруара 2019. године. Из наведене одлуке Уставног суда произлази: да је сврха накнаде трошкова превоза да покрије трошкове које је полицијски службеник стварно имао за долазак на рад и одласка са рада, али да се, при том, мора спречити злоупотреба овог права која може да настане ако накнаду тражи полицијски служб еник који те трошкове није имао; да су управни органи дужни да утврде који докази су од значаја за одлучивање о праву на накнаду трошкова превоза и да ли постоји законска обавеза странке да их достави или се они прибављају по службеној дужности; да се одбијање захтева за накнаду трошкова превоза не може образлагати пропуштањем странке да достави доказе о постојању стварних трошкова превоза, ако од ње претходно није захтевано да то учини; да ће се од странке тражити да приложи прецизно одређене доказе о стварним трошковима превоза који се, по закону, од ње могу тражити.
Испитујући поступање управних органа и суда у управном спору, Уставни суд је констатовао да је у досадашњем току поступка донето 17 првостепених и 18 другостепених решења, као и две пресуде Управног суда. Из тога се јасно може уочити да посматрани поступак обележава континуирано враћање предмета на поновно решавање првостепеном органу, који не поступа по обавезујућим примедбама из другостепених решења и кашњења првостепеног органа са доношењем решења у поновном поступка. Ипак, непримерено трајање поступка само је делимично резултат описаног поступања првостепеног органа. По мишљењу Уставног суда, главни узрок одуговлачења је то што је другостепени орган у суштини из истих разлога поништава првостепена решења, пропуштајући да у складу са својим овлашћењима из члана 232. став 1. раније важећег Закона о општем управном поступку и члана 171. став 2. важећег Закона о општем управном поступку, спречи упорно непоступање првостепеног органа, тако што би допуни о поступак и отклони о недостатке сам или преко првостепеног органа или замољеног органа, те ако би нашао да се на основу чињеница утврђених у допуњеном поступку управна ствар мора решити друкчије него што је решена првостепеним решењем, својим решењем би поништио првостепено решење и сам реши о управну ствар. С тим у вези, Уставни суд указује на став Европског суда за људска права (у даљем тексту: ЕСЉП) да понављање истих налога нижестепеном органу у оквиру једног поступка указује на недостатке у процесном систему (ЕСЉП, пресуда Wierciszewska против Пољске , представка број 41431/98, од 25. новембра 2003. године, став 46.). Уставни суд је посебно имао у виду да је првостепени орган, након што је поништено 16 решења тог органа, којима је захтев подносилаца био одбијен као неоснован, донео решење од 2 1. маја 2021. године, којим је захтев одбачен са образложењем да се не ради о ствари о којој се може решавати у управном поступку.
Када је реч о понашању подносилаца уставне жалбе, Уставни суд је уочио да су они у следећим ситуацијама могли утицати на то да период одлучивања о њиховом захтеву за исплату накнаде трошкова превоза буде краћи:
Прво, прва група подносилаца је жалбу због недоношења новог првостепеног решења у извршењу другостепеног решења од 18. маја 2011. године изјав ила тек 18. марта 2013. године, иако се то могло учинити једну годину и десет месеци раније.
Друго, сви подносиоци су жалбу због недоношења новог првостепеног решења у извршењу другостепеног решења од 1. јула 2015. године изјав или тек 5. новембра 2015. године, иако се то могло учинити скоро два месеца раније.
Треће, у периоду од доношења другостепеног решења од 21. марта 2016. године до доношења новог првостепеног решења од 29. децембра 2016. године жалба због „ћутања администрације“ је изјављена 16. новембра 2016. године, иако се то могло учинити шест месеци раније .
Уставни суд указује и на праксу Европског суда за људска права, према којој, подносилац треба да покаже марљивост у вршењу процесних радњи које се односе на њега и да искористи обим који му домаћи закон пружа за скраћивање поступка (ЕСЉП, пресуда Union Alimentaria Sanders Sa против Шпаније , број представке 11681/85, од 7. јула 1989. године, став 35.).
Уставни суд је, такође, узео у обзир да је Одлуком Уж-4669/2015 од 18. маја 2017. године наложио надлежним органима да предузму све мере како би се конкретни поступак окончао у најкраћем року. Иако наведеном одлуком Уставног суда повреда права на суђење у разумном року није утврђена подносиоцима ове уставне жалбе, овај суд указује да је обавеза надлежних органа да изврше ту одлуку подразумевала да се оспорени поступак оконча у најкраћем року и у односу на подносиоце ове уставне жалбе, који су заједно са другим лицима поднели захтев о коме се у предметном поступку решава.
Полазећи од свега изложеног, Уставни суд је оценио да дугом трајању оспореног поступка превасходно доприноси неделотворно и споро поступање управних органа. Стога је Уставни суд утврдио да је у управном поступку који се води пред Министарством унутрашњих послова – Дирекција полиције - Полицијска управа за град Београд у предмету број 120-5707/19-8 свим подносиоцима уставне жалбе повређено право на суђење у разумном року, зајемчено одредбом члана 32. став 1. Устава, те је усвојио уставну жалбу, сагласно одредби члана 89. став 1. Закона о Уставном суду („Службени гласник РС“, бр. 109/07, 99/11, 18/13 - Одлука УС, 40/15 - др. закон и 103/15), одлучујући као у тачки 1. изреке.
6. На основу одредбе члана 89. став 3. Закона о Уставном суду, Уставни суд је у тачки 2. изреке одлучио да се правично задовољење због утврђене повреде права на суђење у разумном року подносилаца уставне жалбе Д. Т, Ј . Ј, Д. Ђ, Г. М, Н . Р, Р . Р . Б, Д . А . и Ј . Р . оствари утврђењем права на накнаду нематеријалне штете сваком у износу од по 9 00 евра, а подносилаца уставне жалбе Б. Ш, Б . П, Н . Ј . и Н . Љ . сваком у износу од по 7 00 евра, у динарској противвредности по средњем курсу Народне банке Србије на дан исплате, на терет буџетских средстава – раздео Министарство правде, у року од четири месеца од дана достављања ове одлуке Министарству, сагласно одредби члана 1. Закона о допуни Закона о Уставном суду („Службени гласник РС“, број 103/15).
Приликом одлучивања о висини накнаде нематеријалне штете коју су подносиоци уставне жалбе претрпели због учињене повреде права, Уставни суд је ценио све околности од значаја за њено утврђење у конкретном случају, а посебно дужину трајања предметног поступка у односу на обе групе подносилаца уставне жалбе, као и кашњење прве групе подносилаца са коришћењем правних средстава за убрзање поступка у периоду од 2011. до 2013. године и кашњење, односно пропуштање свих подносилаца да користе наведена правна средства у трајању од шест месеци током 2015. и 2016. године. Уставни суд је посебно ценио дужину трајања управног поступка, неефикасно поступање управних органа, животни стандард у држави и чињеницу да ће досуђена накнада бити много брже исплаћена на националном нивоу, него што је то случај ако о предмету одлучује Европски суд за љуска права.
Поред тога, Уставни суд је имао у виду новију праксу ЕСЉП изражену у одлукама Синђелић и други против Србије , од 19. септембра 2019. године (представка број 7129/15) и Стојановић и други против Србије, од 14. јануара 2021. године (представка број 19322/18), које се односе на питање висине накнаде нематеријалне штете досуђене због повреде права на суђење у разумном року у управним поступцима који се воде поводом захтева полицијских службеника за исплату додатака на плату. Европски суд је одбацио наведене представке, уз оцену да подносиоци представки више немају права да тврде да су жртве у смислу члана 34. Европске конвенције за заштиту људских права и основних слобода, јер је Уставни суд утврдио повреду права на суђење у разумном року и доделио подносиоцима ближе означене новчане износе на име накнаде нематеријалне штете, који су нижи од износа које је додељивао Европски суд, али су ипак разумни услед великог броја подносилаца представки и прилично ограниченог значаја предмета поступка. Уставни суд сматра да се изнете оцене Европског суда могу применити и на оспорени поступак у коме се одлучује о праву већег броја полицијских службеника на исплату накнаде трошкова превоза која се тражи за ограничени временски период .
7. На основу одредбе члана 89. став 2. Закона о Уставном суду, Уставни суд је у тачки 3. изреке наложио надлежним органима да предузму све неопходне мере како би се предметни поступак окончао у најкраћем року.
8. Полазећи од свега изложеног, Уставни суд је, на основу одредаба члана 42б став 1. тачка 1) и члана 45. тачка 9) Закона о Уставном суду, донео Одлуку као у изреци.
ПРЕДСЕДНИК ВЕЋА
Снежана Марковић, с.р.