Уставни суд, Велико веће, у саставу: председник Суда Снежана Марковић, председник Већа и судије Мирослав Николић, др Тијана Шурлан, Татјана Ђуркић, др Милан Шкулић, Лидија Ђукић, др Наташа Плавшић и др Тамаш Корхец (Korhecz Tamás) , чланови Већа, у поступку по уставној жалби М. Р . из Г . код Лознице , М. К, М . М, В . Е, Р . А, С . П, Љ . Б . и П . Т, свих из Б, општина Богатић, Ж. И . из Л . код Лознице, З. Б . из М . код Шапца , Д. С, И . Ј, М . Б, С . М, С . Л, З . В . и М . С, свих из Шапца, З . М . и Н. О, об ојице из О, општина Богатић, С. М, В . Ј, М . Б, Н . О, Д . Р, Н . С, М . Б, М . Ј, П . Т, Ж . Т, Г . Ј, Д . К, К . М, Н . Б . и С . И, свих из Богатића, М. В . (1) и М . В . (2), обојице из З . код Шапца , Н. С, В . Ј, Д . М, С . Ј, М . Р . и З . А, свих из Б, општина Богатић, С. К . из С . код Шапца, Г . О . и В. Г, об ојице из Ц, општина Богатић, Д. Ђ . из М, општина Богатић, Д. М . из Г, општина Богатић, И. М . из М . код Шапца, М. Ј, Д. М . и М . Ј . из К, општина Богатић, А. С . из Ш . код Шапца, Д . Ј . из П . код Шапца, З . М . из С . код Шапца и Д . В . из У . код Шапца, на основу члана 167. став 4. у вези са чланом 170. Устава Републике Србије, на седници Већа одржаној 15. јула 2021. године, донео је
О Д Л У К У
1. Усваја се уставна жалба М. Р , М . К, М . М, Владана Ердевичког, Радоја Андрића, Синише Паунића, Љубисава Бојића, Жељка Игњатовића, Зорана Благојевића, Игора Јанковића, Милана Буљешевића, Слободана Маровића, Саве Лазића, Зорана Величковића, Милете Савића, Зорана Матића , Новице Остојића, Славише Миланковића, Владана Јездимировића, Миодрага Берића, Небојше Оџића, Душка Рајковића, Ненада Срдановића, Милутина Благојевића, Марка Јокића, Предрага Тамбурића, Жељка Товиловића, Горана Јовановића, Драгана Кузмановића, Владана Глуваковића, Каменка Малетића, Николе Благојевића , Славољуба Исаковића, М . В . (1), М . В . (2), Н. С, В . Ј, Д . М, С . Ј, М . Р , З . А, С . К, Г . О, Д . Ђ, Д . М, М . Ј, И . М, Д . М , М . Ј, А . С, Д . Ј, З . М . и Д . В . и утврђује да је у управном поступку који се води пред Министарством унутрашњих послова – Дирекција полиције – Полицијска управа у Шапцу у предмету број 120-1639/21 подносиоцима уставне жалбе повређено право на суђење у разумном року, зајемчено одредбом члана 32. став 1. Устава Републике Србије , док се у преосталом делу уставна жалба тих подносилаца одбацује.
2. Утврђује се право подносилаца уставне жалбе из тачке 1. на накнаду нематеријалне штете сваком у износу од по 5 00 евра, у динарској противвредности по средњем курсу Народне банке Србије на дан исплате. Накнада се исплаћује на терет буџетских средстава – раздео Министарства правде, у року од четири месеца од дана достављања ове одлуке Министарству.
3. Налаже се надлежним органима да предузму све неопходне мере како би се поступак из тачке 1. окончао у најкраћем року.
4. Одбацује се уставна жалба Д. С . и П . Т . изјављена због повреде права на суђење у разумном року, зајемченог одредбом члана 32. став 1. Устава Републике Србије, у управном поступку који се води пред Министарством унутрашњих послова – Дирекција полиције – Полицијска управа у Шапцу у предмету број 120-1639/21.
О б р а з л о ж е њ е
1. М. Р . из Г. код Лознице и остала лица наведена у тач . 1. и 4. изреке поднели су Уставном суду, 13. јуна 2018. године, преко пуномоћника Јасмине Михаиловић, адвоката из Ваљева, уставну жалбу, допуњену поднес цима од 24. јуна и 16. децембра 2019. године, као и 3. јуна и 11. децембра 2020. године , због повреде права на суђење у разумном року, као елемента права на правично суђење, зајемченог одредбом члана 32. став 1. Устава Републике Србије, „у поступцима који су вођен и пред Министарством унутрашњих послова – Дирекција полиције – Полицијска упра ва у Шапцу у предметима бр. 120-31/2007 и 120-186/18, Жалбеном комисијом Владе у предметима бр . 120-01- 00089/2006-1 и 120-01-915/2018-01 , Врховним судом Србије у предмету У. 6959/06, Управним судом у предметима У. 2361/10 (2008), У. 15444/12, У. 17967/13 и У. 15168/16, Уставним судом у предметима Уж-3777/2010 и Уж-2124/2015, и у поступку који је у време изјављивања ове уставне жалбе вођен пред Жалбеном комисијом Владе“. Уставни суд је констатовао да се уставном жалбом оспорава трајање поступка који је вођен до доношења пресуде Управног суда У. 2361/10 (2008) од 12. маја 2010. године, којом је исти био правноснажно окончан, поступка по уставној жалби у предмету Уж-3777/2010, поступка који је вођен у извршењу Одлуке Уставног суда Уж-3777/2010 од 25. октобра 2012. године, који је био правноснажно окончан пресудом Управног суда – Одељење у Новом Саду У. 17967/13 од 27. фебруара 2015. године, поступка по уставној жалби у предмету Уж-2124/2015 и поступка који се води у извршењу Одлуке Уставног суда Уж-2124/2015 од 6. октобра 2016. године.
У уставној жалби и њеним допунама је детаљно описан ток управног поступка који се води поводом захтева подносилаца од 6. октобра 2006. године, уз навођење разлога који се односе на сложеност предмета поступка, поступање надлежних управних органа и суда, као и на понашање подносилаца. Истакнуто је да првостепени орган не поступа по налозима другостепеног органа, да другостепени орган неће сам да спроведе поступак и реши ствар, иако је по закону то морао да уради, као и да Управни суд одбија да сам реши ствар у спору пуне јурисдикције и враћа предмет на управни поступак.
Предложено је да Уставни суд утврди повреду права на суђење у разумном року, наложи окончање поступка и утврди право подносилаца на накнаду нематеријалне штете због повреде права на суђење у разумном року сваком у износу од по 2.000 евра у динарској противвредности по средњем курсу Народне банке Србије на дан исплате.
2. Сагласно одредби члана 170. Устава Републике Србије, којом је уставна жалба установљена као посебно и изузетно правно средство за заштиту Уставом зајемчених људских и мањинских права, Уставни суд је у поступку по уставној жалби надлежан искључиво да испитује постојање повреде или ускраћивања зајемчених права и слобода, те стога и наводи уставне жалбе морају, са становишта Уставом утврђене садржине означеног права или слободе, очигледно указивати на његову повреду или ускраћивање.
У поступку пружања уставносудске заштите, поводом испитивања основаности уставне жалбе у границама истакнутог захтева, Уставни суд утврђује да ли је у поступку одлучивања о правима и обавезама подносиоца уставне жалбе повређено или ускраћено његово Уставом зајемчено право или слобода.
3. Уставни суд је, у спроведеном поступку , из списа предмета Министарства унутрашњих послова – Дирекција полиције – Полицијска управа у Шапцу број 120-1639/21 и целокупне документације приложене уз уставну жалбу и њене допуне, утврдио следеће чињенице и околности од значаја за одлучивање у овој уставносудској ствари:
3.1. Подносиоци уставне жалбе из тачке 1. изреке су 6. октобра 2006. године Министарству унутрашњих послова – Дирекција полиције – Полицијска управа у Шапцу (у даљем тексту: првостепени орган) поднели захтев за исплату додатака на плату по основу прековременог, ноћног и рада на дане државних и верских празника, који нису исплаћени у последње три године до подношења захтева.
Поступак који је покренут и вођен поводом наведеног захтева правноснажно је окончан пресудом Управног суда У. 2361/10 (2008) од 12. маја 2010. године, којом је одбијена тужба подносилаца.
Подносилац уставне жалбе М. Р . поднео је 11. августа 2010. године против означене пресуде уставну жалбу, која је Одлуком Уставног суда Уж-3777/2010 од 25. октобра 2012. године усвојена, те је утврђено да је том пресудом повређено право подносиоца уставне жалбе на правично суђење зајемчено одредбом члана 32. став 1. Устава Републике Србије, поништена оспорена пресуда, одређено да исти суд донесе нову одлуку о тужби поднетој против решења Жалбене комисије Владе (у даљем тексту: другостепеног органа) број 795-120-01-06381/2007-01 од 30. новембра 2007. године, као и да Одлука има дејство и према лицима која нису поднела уставну жалбу, а налазе се у истој правној ситуацији, сагласно одредби члана 87. Закона о Уставном суду. Наведена одлука Уставног суда достављена је 22. новембра 2012. године Управном суду.
3.2. Подносиоци су 14. фебруара 2013. године поднели уставну жалбу због повреде права на суђење у разумном року у управном поступку који је вођен пред Министарством унутрашњих послова – Полицијска управа у Шапцу у предмету број 120-31/2007 и поступку који тада вођен пред Управним судом у предмету У. 15444/12, у извршењу Одлуке Уставног суда Уж-3777/2010 од 25. октобра 2012. године .
Уставни суд је Решењем Уж-1259/2013 од 9. јула 2013. године одбацио наведену уставну жалбу из разлога што је управни поступак који су 2006. године покренули подносиоци правноснажно окончан још 2010. године, те је уставна жалба у том делу неблаговремена, док се дотадашње трајање поступка пред Управним судом у извршењу Одлуке Уставног суда Уж-3777/2010 није могло сматрати неразумно дугим.
3.3. Поступајући у извршењу Одлуке Уставног суда Уж-3777/2010 од 25. октобра 2012. године, Управни суд је, на седници одржаној 4. априла 2013. године, донео пресуду У. 15444/12, којом је поновио поступак завршен правноснажном пресудом тог суда од 12. маја 2010. године, укинуо наведену пресуду, уважио тужбу подносилаца и поништио другостепено решење од 30. новембра 2007. године.
Поступак који је вођен у извршењу Одлуке Уставног суда Уж-3777/2010 правноснажно је окончан пресудом Управног суда – Одељење у Новом Саду У. 17967/13 од 27. фебруара 2015. године, којом је одбијена тужба подносилаца против решења другостепеног органа број 120-01-466/2013-01 од 17. октобра 2013. године.
3.4. Подносилац уставне жалбе М. Р . поднео је 24. марта 2015. године уставну жалбу против пресуде Управног суда – Одељење у Новом Саду од 27. фебруара 2015. године, поводом које је Уставни суд донео Одлуку Уж-2124/2015 од 6. октобра 2016. године , којом је исту усвојио, утврдио да је том пресудом повређено право подносиоца на правично суђење зајемчено одредбом члана 32. с тав 1. Устава Републике Србије и одредио Управном суду да поново одлучи о тужби наведеног подносиоца поднетој против решења другостепеног органа од 17. октобра 2013. године, утврђујући истовремено да Одлука има правно дејство и према лицима која нису поднела уставну жалбу, а налазе се у истој правној ситуацији као и наведени подносилац , сагласно одредби члана 87. Закона о Уставном суду. Наведена одлука Уставног суда достављена је 2. новембра 2016. године Управном суду.
3.5. Поступајући у извршењу Одлуке Уставног суда Уж-2124/2015 од 6. октобра 2016. године , Управни суд – Одељење у Новом Саду је, на седници одржаној 13. јануара 2017. године, донео пресуду У. 15168/16 (2013), којом је уважена тужба подносилаца , поништено другостепено решење од 17. октобра 2013. године и предмет враћен на поновно одлучивање.
Након што је другостепени орган решењем број 120-01-236/2017-01 од 14. марта 2017. године усвојио жалбу подносилаца, поништио првостепено решење од 12. августа 2013. године и вратио предмет на поновни поступак, у даљем току поступка решења првостепеног органа број 120-2912/17 од 27. априла 2017. године, број 120-4953/17 од 31. јула 2017. године, број 120-6693/17 од 20. октобра 2017. године, број 120-186/18 од 5. јануара 2018. године, број 120-4182/18 од 4. јуна 2018. године, број 120-6156/18 од 7. септембра 2018. године, број 120-8623/18 од 25. децембра 2018. године, број 120-2350/19 од 5. априла 2019. године, број 120-4165/19 од 7. јула 2019. године, број 120-6454/19 од 18. новембра 2019. године, број 120-1261/120 од 24. фебруара 2020. године и број 120-2798/20 од 18. јуна 2020. године, којима је одбијен као неоснован захтев подносилаца, поништена су решењима другостепеног орган број 120-01-390/2017-01 од 30. маја 2017. године, број 120-01-576/2017-01 од 14. септембра 2017. године, број 120-01-801/2017-01 од 8. децембра 2017. године, број 120-01-915/2018-01 од 23. априла 2018. године, број 120-01-1167/2018-01 од 30. јула 2018. године, број 120-01-1290/2018-01 од 31. октобра 2018. године, број 120-01-900/2019-01 од 14. фебруара 2019. године, број 120-01-2222/2019-01 од 31. маја 2019. године, број 120-01-2514/2019-01 од 2. октобра 2019. године, број 120-01-34/2020-01 од 16. јануара 2020. године, број 120-01-228/2 020-01 од 15. маја 2020. године и број 120-01-380/2020-01 од 10. августа 2020. године, којима су усвојене жалбе подносилаца и предмет враћен на поновни поступак.
Решењем првостепеног органа број 120-5785/20 од 27. новембра 2020. године одбијен је као неоснован захтев подносилаца за исплату додатака на плату по наведеним основима за период од 1. јула до 6. октобра 2006. године, док је у погледу захтева за исплату додатака на плату по наведеним основима за период од 6. октобра 2003. до 26. јуна 2006. године одређено да ће о њему бити накнадно одлучено.
Решењем другостепеног органа број 120-01-27/2021-01 од 22. јануара 2021. године одбијена је жалба подносилаца изјављена против наведеног првостепеног решења.
Првостепени орган је донео допунско решење број 120-1639/21 од 31. марта 2021. године којим је: у тачки 1. диспозитива, допуњено решење тог органа од 27. новембра 2020. године у делу који се односи на одлучивање о захтеву подносилаца за исплату додатака на плату за период од 6. октобра 2003. до 26. јуна 2006. године; у тачки 2. диспозитива, утврђено је право подносилаца уставне жалбе на додатке на плату по наведеним основима за период од 6. октобра 2003. до 26. јуна 2006. године; у тачки 3. диспозитива, подносиоци су упућени да евентуално потраживање по основу права утврђеног у тачки 2. диспозитива остваре пред судовима опште надлежности, као стварно надлежном за поступање у овој правној ствари, у складу са општим правилима облигационог права; у тачки 4. диспозитива, усвојен је део захтева подносилаца за накнаду трошкова управног поступка и у тачки 5. диспозитива, одбијен је као неоснован део захтева подносилаца за накнаду трошкова управног поступка.
Подносиоци су изјавили жалбу против наведеног првостепеног решења.
3.6. Када су у питању подносиоци уставне жалбе Д. С . и П . Т , Уставни суд је констатовао следеће:
Наведени подносиоци уставне жалбе су заједно са подносиоцима наведеним у тачки 1. изреке поднели захтев од 6. октобра 2006. године.
У поступку у коме се изврш ава Одлука Уставног суда Уж-2124/2015 од 6. октобра 2016. године, пресудом Управног суд а – Одељење у Новом Саду У. 15168/16 (2013) од 13. јануара 2017. године одлучено је о тужби Д. С, а н е и о тужби П. Т . (означен је као П . П .); решењима првостепеног органа донетим од 27. априла 2017. године до 18. јуна 2020. године није одлучено о захтеву, а решењима другостепеног органа донетим од 14. марта 2017. године до 22. јануара 2021. године није одлучено о жалбама подносилаца Д. С . и П . Т . (означени су као В . С . и П . П .); наведени подносиоци уставне жалбе ниједном нису тражили исправке тих решења уколико су сматрали да садрже очигледне грешке у њиховим личним именима.
О захтеву подносилаца Д. С . и П . Т . за исплату додатака на плату за период од 1. јула до 6. октобра 2006. године први пут је у поступку извршења Одлуке Уставног суда Уж-2124/2015 одлучено решењем првостепеног органа од 27. новембра 2020. године, док је допунским решењем првостепеног органа од 31. марта 2021. године утврђено право подносиоца Д. С . на додатке на плату у периоду од 6. октобра 2003. до 26. јуна 2006. године, а не и право подносиоца П . Т . (поново је означен као П . П .).
4. Одредбом члан 32. став 1. Устава, на чију се повреду позива у уставној жалби, утврђено је да свако има право да независан, непристрасан и законом већ установљен суд, правично и у разумном року, јавно расправи и одлучи о његовим правима и обавезама, основаности сумње која је била разлог за покретање поступка, као и о оптужбама против њега.
Законом о општем управном поступку („Службени гласник РС", бр. 18/16 и 95/18 – аутентично тумачење) прописано је: да се поступак води без одуговлачења и уз што мање трошкова по странку и другог учесника у поступку, али тако да се изведу сви докази потребни за правилно и потпуно утврђивање чињеничног стања (члан 9. став 2.); да другостепени орган сам или преко првостепеног или замољеног органа допуњава поступак ако нађе да је чињенично стање погрешно или непотпуно утврђено или понавља цео поступак или његов део ако нађе да је учињена повреда правила поступка која је утицала на законитост и правилност побијаног решења, да у том случају другостепени орган поништава побијано решење и сам одлучује о управној ствари ако нађе да се на основу чињеница утврђених у допуњеном поступку мора решити друкчије него што је решена првостепеним решењем (члан 171. став 2.); да ако другостепени орган нађе да ће недостатке првостепеног поступка брже и економичније отклонити првостепени орган, он ће својим решењем поништити првостепено решење и вратити предмет првостепеном органу на поновни поступак, да је у том случају, другостепени орган дужан да својим решењем укаже првостепеном органу у ком погледу треба допунити поступак, а првостепени орган је дужан у свему да поступи по другостепеном решењу и да, без одлагања, а најкасније у року од 30 дана од пријема предмета, донесе ново решење, да против новог решења странка има право на жалбу (став 3.); да ће по поништавању побијаног решења другостепени орган проследити предмет на поновни поступак првостепеном органу, само ако је потребно да се у тој управној ствари донесе ново решење (став 4.); да ако после почетка примене овог закона решење првостепеног органа буде поништено или укинуто, даљи поступак спроводи се према одредбама овог закона (члан 213. став 2.). У основи истоветне одредбе које се односе на поништавање побијаног решења и одлучивање о жалбеном захтеву или управној ствари биле су садржане и у члану 232. Закона о општем управном поступку („Службени лист СРЈ“, бр. 33/97 и 31/01 и „Службени гласник РС“, број 30/10).
5. Испитујући истакнуту повреду права на суђење у разумном року из члана 32. став 1. Устава, Уставни суд указује на то да управни поступак који је правноснажно окончан пре изјављивања уставне жалбе од 11. августа 2010. године, поводом које је донета Одлука Уставног суда Уж-3777/2010 од 25. октобра 2012, и управни поступак који је вођен у извршењу Одлуке Уставног суда Уж-3777/2010, а који је правноснажно окончан пре изјављивања уставне жалбе од 24. марта 2015. године , поводом које је донета Одлука Уставног суда Уж-2124/2015 од 6. октобра 2016. године, нису део поступка који је пред Управним судом и управним органима уследио након што је Управном суду достављена Одлука Уставног суда Уж-2124/2015, већ се ради о посебном поступку у коме се та одлука Суда извршава. При томе у уставним жалбама у предметима Уж-3777/2010 и Уж-2124/2015 није истицана повреда права на суђење у разумном року. Стога је Уставни суд истакнуту повреду права на суђење у разумном року у односу на подносиоце уставне жалбе из тачке 1. изреке (у даљем тексту: подносиоци) мериторно ценио само у периоду од 2. новембра 2016. године, када је Одлука Уставног суда Уж-2124/2015 од 6. октобра 2016. године достављена Управном суду. Сагласно својој досадашњој пракси, Уставни суд је у оквиру наведеног периода, који траје четири године и осам месеци, управни поступак и управни спор, посматрао као јединствену целину.
Уставни суд је констатовао да је тачком 2. диспозитива допунског решења првостепеног органа од 31. марта 2021. године подносиоцима уставне жалбе наведеним у тачки 1. изреке утврђено право на додатке на плату по наведеним основима за период од 6. октобра 2003. до 26. јуна 2006. године, али није одлучено о њиховом захтеву за исплату додатака на плату за наведени период, који износи две године и девет месеци и чини највећи део периода од три године за који су тражили исплату. Предмет се у том делу налази у фази одлучивања о жалби подносилаца против поменутог допунског решења првостепеног органа. Захтев подносилаца за исплату додатака на плату за период од 1. јула до 6. октобра 2006. године, који износи три месеца, одбијен је коначним решењем првостепеног органа од 27. новембра 2020. године.
Имајући у виду да је појам разумне дужине трајања поступка релативна категорија која зависи од низа чинилаца, а, пре свега, од сложености правних питања и чињеничног стања у поступку, понашања подносиоца уставне жалбе, поступања управних органа, односно судова који воде поступак, као и значаја истакнутог права за подносиоца, Уставни суд при одлучивању о повреди права на суђење у разумном року испитује да ли су и у којој мери наведени критеријуми утицали на трајање поступка.
У погледу значаја предмета поступка, Уставни суд налази да подносиоци уставне жалбе имају легитиман интерес да надлежни органи о њиховом захтеву одлуче у оквиру стандарда разумног рока, поготово због тога што се ради о потраживањима из радног односа и што се поступак води у извршењу Одлуке Уставног суда.
Уставни суд је оценио да овај предмет није чињенично и правно сложен, посебно ако се има у виду да су правна питања која се постављају у току поступка већ у довољној мери разјашњена у одлукама Уставног суда Уж-3777/2010 од 25. октобра 2012. године и Уж-2124/2015 од 6. октобра 2016. године, заснованим на правном схватању овог суда израженом у одлукама Уж-1530/2008 од 21. јануара 2010. године и Уж-2188/2013 од 26. фебруара 2016. године . Из наведених одлука Уставног суда произлази да подносиоцима уставне жалбе за обављени рад на извршењу задатака преко пуног радног времена, рад ноћу и током државног или верског празника, у периоду од 6. октобра 2003. године до 30. јуна 2006. године не може бити ускраћено право на увећану зараду која им је у том случају припадала у складу са Законом о платама у државним органима и јавним службама („Службени гласник РС“, број 34/01), док је за период од 1. јула до 6. октобра 2006. године одлучено да подносиоцима не припада право на увећање плате у складу са Законом о платама у државним органима и јавним службама, јер је утврђено да им је коефицијент за обрачун плате у том периоду увећан за више од 30% у односу на друге државне службенике, те су остварили право на увећану зараду у складу са чланом 147. став 1. раније важећег Закона о полицији.
Испитујући поступање надлежног суда и управних органа, Уставни суд је најпре нашао да је Управни суд, у извршењу Одлуке Уставног суда Уж-2124/2015 од 6. октобра 2016. године, у примереном року донео пресуду од 13. јануара 2017. године. Међутим, Уставни суд је констатовао да је у наставку поступка донето чак по 14 решења првостепеног и другостепеног органа . Из тога се јасно може уочити да посматрани поступак обележава континуирано враћање предмета на поновно решавање првостепеном органу, који не поступа по примедбама из другостепених решења. У таквим околностима, другостепени орган је пропустио да допуни поступак и отклони недостатке сам или преко првостепеног органа или замољеног органа, те да ако нађе да се на основу чињеница утврђених у допуњеном поступку управна ствар мора решити друкчије него што је решена првостепеним решењем, својим решењем поништи првостепено решење и сам реши управну ствар, у смислу одредбе члана 232. став 1. раније важећег Закона о општем управном поступку и одредбе члана 171. став 2. важећег Закона о општем управном поступку. С тим у вези, Уставни суд указује на став Европског суда за људска права (у даљем тексту: ЕСЉП) да понављање истих налога нижестепеном органу у оквиру једног поступка указује на недостатке у процесном систему (ЕСЉП, пресуда Wierciszewska против Пољске, број представке 41431/98, од 25. новембра 2003. године, став 46.). Уставни суд је посебно имао у виду да је првостепени орган, након што је поништено 12 решења тог органа, којима је у целини био одбијен захтев подносилаца, донео допунско решење од 31. марта 2021. године, којим је утврђено њихово право на тражене додатке на плату за период од 6. октобра 2003. до 26. јуна 2006. године, али није одлучено о њиховом захтеву за исплату тих додатака.
Када је у питању понашање подносилаца уставне жалбе, Уставни суд је нашао да жалба и тужба због „ћутања управе“ нису намењене за исправљање поменутог недостатка управног поступка, те подносиоци нису могли допринети да оспорени поступак у коме се извршава Одлука Уставног суда краће траје.
Уставноправна оцена поступка чије трајање је узето у обзир у овом предмету, заснована на пракси и критеријумима Уставног суда и Европског суда за људска права, потврђује да је у управном поступку који се води пред Министарством унутрашњих послова – Дирекција полиције – Полицијска управа у Шапцу у предмету број 120-1639/21 повређено право подносилаца уставне жалбе на суђење у разумном року, зајемчено одредбом члана 32. став 1. Устава. Стога је Уставни суд, сагласно одредби члана 89. став 1. Закона о Уставном суду („Службени гласник РС“, бр. 109/07, 99/11, 18/13 – Одлука УС, 40/15 – др. закон и 103/15), усвојио уставну жалбу и одлучио као у првом делу тачке 1. изреке.
6. На основу одредбе члана 89. став 3. Закона о Уставном суду, Уставни суд је у тачки 2. изреке одлучио да се правично задовољење подносиоцима уставне жалбе из тачке 1. изреке због утврђене повреде права на суђење у разумном року оствари утврђењем права на накнаду нематеријалне штете сваком у износу од по 500 евра, у динарској противвредности по средњем курсу Народне банке Србије на дан исплате, на терет буџетских средстава – раздео Министарство правде, у року од четири месеца од дана достављања ове одлуке Министарству, сагласно одредби члана 1. Закона о допуни Закона о Уставно м суду („Службени гласник РС“, број 103/15).
Приликом одлучивања о висини накнаде нематеријалне штете коју су подносиоци уставне жалбе претрпели због учињене повреде права, Уставни суд је ценио све околности од значаја за њено утврђење у конкретном случају. Уставни суд је посебно ценио дужину трајања управног поступка, неефикасно поступање управних органа, животни стандард у држави и чињеницу да ће досуђена накнада бити много брже исплаћена на националном нивоу, него што је то случај ако о предмету одлучује Европски суд за љуска права.
Поред тога, Уставни суд је имао у виду новију праксу ЕСЉП изражену у одлукама Синђелић и други против Србије, од 19. септембра 2019. године (представка број 7129/15) и Стојановић и други против Србије, од 14. јануара 2021. године (представка број 19322/18), које се односе на питање висине накнаде нематеријалне штете досуђене због повреде права на суђење у разумном року у управним поступцима који се, као и оспорени поступак, воде поводом захтева полицијских службеника за исплату додатака на плату. Европски суд је одбацио наведене представке, уз оцену да подносиоци представки више немају права да тврде да су жртве у смислу члана 34. Европске конвенције за заштиту људских права и основних слобода, јер је Уставни суд утврдио повреду права на суђење у разумном року и доделио подносиоцима ближе означене новчане износе на име накнаде нематеријалне штете, који су нижи од износа које је додељивао Европски суд, али су ипак разумни услед великог броја подносилаца представки и прилично ограниченог значаја предмета поступка.
7. На основу одредбе члана 89. став 2. Закона о Уставном суду, Уставни суд је у тачки 3. изреке наложио надлежним органима да предузму све неопходне мере како би се предметни поступак окончао у најкраћем року.
8. Разматрајући уставну жалбу подносилаца у делу у коме је оспорено трајање поступка који је вођен пред Министарством унутрашњих послова – Дирекција полиције – Полицијска управа у Шапцу у предмету број 120-31/2007, који је правноснажно окончан пресудом Управног суда У. 2361/10 (2008) од 12. маја 2010. године, Уставни суд је констатовао да је Решењем Уж-1259/2013 од 9. јула 2013. године већ одбацио као неблаговремену њихову уставну жалбу изјављену због повреде права на суђење у разумном року у том поступку. Самим тим, Уставни суд налази да је наведеним решењем одлучио о делу захтева који су подносиоци поставили и у овој уставној жалби.
Полазећи од изнетог, а имајући у виду да се према одредби члана 8. став 1. Закона о Уставном суду на питања поступка пред Уставним судом која нису уређена овим законом сходно примењују одредбе одговарајућих процесних закона, због чега се сходно примењују одредбе Закона о парничном поступку („Службени гласник РС“, бр. 72/11, 49/13 – Одлука УС, 74/13 – Одлука УС, 55/14, 87/18 и 18/20), који је чланом 294. став 1. тачка 4) прописао да суд доноси решење којим се тужба одбацује ако утврди да је ствар правноснажно пресуђена, Уставни суд је у том делу одбацио уставну жалбу подносилаца као недозвољену, сагласно одредби члана 36. став 1. тачка 7) Закона о Уставном суду, јер не постоје Уставом и законом утврђене претпоставке за вођење поступка, решавајући као у другом делу тачке 1. изреке.
9. У погледу дела уставне жалбе којим је оспорено трајање поступка који је вођен у извршењу Одлуке Уставног суда Уж-3777/2010 од 25. октобра 2012, а који је правноснажно окончан пресудом Управног суда – Одељење у Новом Саду У. 17967/13 од 27. фебруара 2015. године, Уставни суд је констатовао да је одредбом члана 84. став 1. Закона о Уставном суду прописано да се уставна жалба може изјавити у року од 30 дана од дана достављања појединачног акта, односно од дана предузимања радње којом се повређује или ускраћује људско или мањинско право и слобода зајемчена Уставом.
Уставни суд је констатовао да је пресуда Управног суда – Одељење у Новом Саду У. 17967/13 од 27. фебруара 2015. године свакако достављена пуномоћнику подносилаца уставне жалбе пре 24. марта 2015. године, када је против наведене пресуде поднета уставна жалба у предмету Уж-2124/2015.
Полазећи од наведеног, а имајући у виду да је ова уставна жалба изјављена 3. маја 2018. године, Уставни суд је, сагласно одредби члана 36. став 1. тачка 2) Закона о Уставном суду, уставну жалбу у овом делу одбацио као неблаговремену, јер је изјављена после истека рока из члана 84. став 1. Закона, решавајући као у другом делу тачке 1. изреке.
10. У погледу дела уставне жалбе којим је оспорено трајање поступака по уставним жалбама у предметима Уж-3777/2010 и Уж-2124/2015, Уставни суд указује на то да из одредбе члана 170. Устава произлази да је Уставни суд у поступку по уставној жалби надлежан једино да испитује постојање повреда или ускраћивања Уставом зајемчених права и слобода до којих је дошло актима и радњама државних органа или организација којима су поверена јавна овлашћења, што, по природи ствари, искључује могућност да се уставном жалбом оспоравају акти или радње Уставног суда. Стога је Уставни суд утврдио да је уставна жалба у овом делу недопуштена, због чега ју је одбацио, сагласно одредби члана 36. став 1. тачка 7) Закона о Уставном суду, јер нису испуњене Уставом утврђене претпоставке за вођење поступка, решавајући као у другом делу тачке 1. изреке.
11. Разматрајући уставну жалбу подносилаца Д. С . и П . Т . због повреде права на суђење у разумном року у поступку у коме се извршава Одлука Уставног суда Уж-2124/2015 од 6. октобра 2016. године, Уставни суд је констатовао да је о захтеву наведених подносилаца за исплату додатака на плату за период од 1. јула до 6. октобра 2006. године у том поступку први пут одлучено решењем првостепеног органа од 27. новембра 2020. године, док је допунским решењем првостепеног органа од 31. марта 2021. године први пут одлучено о захтеву подносиоца Д . С . за исплату додатака на плату за период од 6. октобра 2003. до 26. јуна 2006. године, али не и о захтеву подносиоца П . Т .
Имајући у виду да су у решењима првостепеног и другостепеног органа донетим у периоду од 2017. до 2020. године подносиоци Д. С . и П . Т . погрешно означени као В . С . и П . П, као и да наведени подносиоци ниједном нису тражили исправке тих решења уколико су сматрали да садрже очигледне грешке у њиховим личним именима, Уставни суд је одбацио уставну жалбу подносилаца Д . С . и П . Т, сагласно одредби члана 36. став 1. тачка 7) Закона о Уставном суду, јер нису испуњене Уставом и Законом утврђене претпоставке за вођење поступка, решавајући као у тачки 4. изреке.
12. Полазећи од свега изложеног, Уставни суд је, на основу одредаба члана 42б став 1. тачка 1), члана 45. тачка 9) и члана 46. тачка 9) Закона о Уставном суду, као и члана 89. Пословника о раду Уставног суда („Службени гласник РС“, број 103/13), донео Одлуку као у изреци.
ПРЕДСЕДНИК ВЕЋА
Снежана Марковић, с.р.