Преглед документа Уж-1911/2017 Word документ

Уставни суд, Велико веће, у саставу: председник Суда Снежана Марковић, председник Већа и судије Мирослав Николић, др Тијана Шурлан, Татјана Ђуркић, др Милан Шкулић, Лидија Ђукић, др Наташа Плавшић и др Тамаш Корхец (Korhecz Tamás), чланови Већа, у поступку по уставној жалби С . Р . В . из Сремске Митровице, на основу члана 167. став 4. у вези са чланом 170. Устава Републике Србије, на седници Већа одржаној 15. јула 202 1. године, донео је

1. Усваја се уставна жалба С. Р . В и утврђује да је ставом 3. изреке решења Врховног касационог суда Р4 у. 48/2014 од 7. новембра 2014. године и решењем Врховног касационог суда Рж уп. 10/2016 од 24. новембра 2016. године подноситељки уставне жалбе повређено право на правично суђење , зајемчено одредбом члана 32. став 1. Устава Републике Србије.

2. Утврђује се право подноситељке уставне жалбе на накнаду нематеријалне штете у износу од 600 евра , у динарској противвредности по средњем курсу Народне банке Србије на дан исплате. Накнада се исплаћује на терет буџетских средстава – раздео Министарства правде, у року од четири месеца од дана достављања ове одлуке Министарству.

1. С. Р . В . из Сремске Митровице поднела је Уставном суду , 6. марта 2017. године, уставну жалбу против става 3. изреке решења Врховног касационог суда Р4 у. 48/2014 од 7. новембра 2014. године и решења Врховног касационог суда Рж уп. 10/2016 од 24. новембра 2016. године, због повреде начела забране дискриминације из члана 21. Устава Републике Србије и права на правично суђење из члана 32. Устава и члана 6. Европске конвенције за заштиту људских права и основних слобода.

Подноситељка је у уставној жалби детаљно описала ток поступка за избор судија које су први пут биране на судијску функцију, у којем је учествовала, као и поступка за оцену законитости Одлуке Народне скупштине о избору судија на трогодишњи мандат у судовима опште и посебне надлежности број 59 од 29. децембра 2009. године, а чија дужина трајања је цењена од стране Врховног касационог суда. Сматра да јој Врховни касациони суд није пружио одговарајућу заштиту права на суђење у разумном року, јер је само утврдио повреду тог права у поступку који је вођен пред Управним судом – Одељење у Новом Саду у предмету У. 4245/2014 (2011) и наложио Управном суду да одлучи о тужби у остављеном року, али је одбио захтев за одређивање примерене накнаде.

Подноситељка повреду права на правично суђење образлаже тиме што је Врховни касациони суд, приликом утврђивања повреде права на суђење у разумном року, узео у обзир сложеност и хитност предмета, као и неажурно поступање Управног суда по тужби, али да те исте критеријуме није ценио или их је другачије ценио приликом одлучивања о захтеву за одређивање примерене накнаде, који је одбио са нејасним, контрадикторним и паушалним образложењем. Такође је навела да је пропуштено да се цени трајање целокупног поступка, од дана доношења Одлуке Народне скупштине, која није садржала поуку о правном средству, због чега је дошло до непотребног пролонгирања поступка по тужби. Истакла је да је тиме што је о њеној тужби одлучено пресудом Управног суда – Одељење у Новом Саду У. 4245/2014 (2011) од 29. јануара 2015. године онемогућена и обесмишљена правна заштита у поступку избора судија на први мандат који је трајао до 31. децембра 2012. године.

Предложила је да Уставни суд усвоји уставну жалбу, утврди да јој је оспореним ставом 3. изреке првостепеног решења и оспореним другостепеним решењем Врховног касационог суда повређено право на правично суђење, као и да их поништи. Тражила је накнаду нематеријалне штете због повреде права на правично суђење у износу од 400 евра и накнаду нематеријалне штете због повреде права на суђење у разумном року у поступку који је вођен пред Управним судом – Одељење у Новом Саду у предмету У. 4245/2014 (2011) у износу од 600 евра, све у динарској противвредности по средњем курсу Народне банке Србије на дан исплате.

2. Сагласно члану 170. Устава Републике Србије, уставна жалба се може изјавити против појединачних аката или радњи државних органа или организација којима су поверена јавна овлашћења, а којима се повређују или ускраћују људска или мањинска права и слободе зајемчене Уставом, ако су исцрпљена или нису предвиђена друга правна средства за њихову заштиту.

У поступку пружања уставносудске заштите, поводом испитивања основаности уставне жалбе у границама истакнутог захтева, Уставни суд утврђује да ли је у поступку одлучивања о правима и обавезама подносиоца уставне жалбе повређено или ускраћено његово Уставом зајемчено право или слобода.

3. Уставни суд је, у спроведеном поступку , из приложене документације утврдио следеће чињенице и околности од значаја за одлучивање у овој уставносудској ствари:

3.1. Подноситељка уставне жалбе је 1. фебруара 2010. године Уставном суду поднела уставну жалбу против Одлуке Народне скупштине о избору судија на трогодишњи мандат у судовима опште и посебне надлежности број 59 од 29. децембра 2009. године („Службени гласник РС“, број 111/09). Уставни суд је Решењем Уж-1154/2010 од 15. септембра 2011. године одбацио наведену уставну жалбу из разлога што је подноситељка имала право да тужбом у управном спору побија Одлуку Народне скупштине. Истовремено је поучио подноситељку да, сагласно одредбама члана 198. став 2. Устава и члана 18. став 1. Закона о управним споровима, у року од 30 дана од дана достављања тог решења, може поднети тужбу Управном суду, ради оцене законитости оспореног акта.

Подноситељка је 24. новембра 2011. године поднела тужбу против одлуке Високог савета судства о предлогу за избор судија на трогодишњи мандат у судовима опште и посебне надлежности од 18. децембра 2009. године и наведене одлуке Народне скупштине, у делу који се односи на избор судија Апелационог суда у Београду, Управног суда, Вишег прекршајног суда, Привредног суда у Сремској Митровици, Основног суда у Сремској Митровици, Прекршајног суда у Руми и Прекршајног суда у Сремској Митровици.

Решењем Управног суда – Одељење у Новом Саду У. 10236/12 од 16. маја 2013. године одбачена је тужба подноситељке поднета против наведене одлуке Високог савета судства, јер та одлука не представља коначни управни акт, нити коначни појединачни акт, у смислу чл. 3. и 4. Закона о управним споровима, о чијој законитости се одлучује у управном спору.

По наредби председника Управног суда од 20. марта 2014. године, из окончаног предмета тог суда У. 10236/12 издвојена је тужба подноситељке поднета ради поништаја наведене одлуке Народне скупштине, о којој у том предмету није одлучено и формиран је нови предмет У. 4245/2014 (2011).

Пресудом Управног суда – Одељење у Новом Саду У. 4245/14 (2011) од 29. јануара 2015. године одбијена је тужба подноситељке, док је пресудом Врховног касационог суда Узп. 213/2015 од 11. фебруара 2016. године одбијен захтев за преиспитивање судске одлуке, наведене пресуде Управног суда.

3.2. Подноситељка је 20. маја 2014. године Уставном суду изјавила уставну жалбу због повреде права на суђење у разумном року из члана 32. став 1. Устава у поступку који је вођен пред Управним судом – Одељење у Новом Саду у предмету У. 4245/14. Предложила је да Уставни суд усвоји уставну жалбу, утврди повреду означеног уставног права, наложи Управном суду да у примереном року одлучи о тужби, утврди да подноситељки припада право на накнаду штете због повреде права на суђење у разумном року, у износу од 12.000,00 динара за сваку годину након доношења Одлуке Народне скупштине и утврди право на накнаду трошкова поступка на име састава уставне жалбе.

Поводом наведене уставне жалбе у Уставном суду је био формиран предмет Уж-4624/2014 (2011), који је уз допис од 1. августа 2014. године уступљен Врховном касационом суду на даљу надлежност, имајући у виду да оспорени управни спор није био окончан до 21. маја 2014. године, када је почео да се примењује Закон о изменама и допунама Закона о уређењу судова, којим је, као посебно правно средство, установљен захтев за заштиту права на суђење у разумном року.

Решењем Врховног касационог суда Р4 у. 48/2014 од 7. новембра 2014. године одлучено је следеће: у ставу 1. изреке утврђено је да је подноситељки уставне жалбе повређено право на суђење у разумном року у предмету Управног суда – Одељење у Новом Саду у предмету У. 4245/2014 (2011); у ставу 2. изреке наложено је Управном суду да о тужби подноситељке одлучи у року од 90 дана од дана достављања решења; у оспореном ставу 3. изреке одбијен је захтев подноситељке за одређивање примерене накнаде за повреду права на суђење у разумном року и у ставу 4. изреке обавезана је Република Србија да подноситељки на име трошкова поступка плати опредељени новчани износ. У образложењу првостепеног решења наведено је чињенично стање које је утврђено увидом у списе предмета Управног суда – Одељење у Новом Саду У. 4245/2014 (2011). Врховни касациони суд је, оцењујући разумност дужине трајања судског поступка, уважавајући, при томе, судску праксу и критеријуме Уставног суда и међународних институција за заштиту људских права, нашао да је подноситељки, у конкретном случају, повређено право на суђење у разумном року. Приликом утврђивања повреде тог уставног права, тај суд је узео у обзир дужину поступка пред Управним судом који је покренут тужбом од 24. новембра 2011. године, да је предмет формиран тек по наредби од 20. марта 2014. године, да је реч о спору из радног односа који је хитне природе, као и сложеност предмета. Исти суд је сматрао да је изречена мера којом се налаже окончање поступка адекватна околностима случаја и да ће се њоме постићи сврха заштите прописана одредбама чл. 8а и 8б Закона о уређењу судова, тј. да ће у остављеном року бити одлучено о тужби подноситељке. Приликом доношења одлуке о одбијању захтева за одређивање примерене накнаде због утврђене повреде права, тај суд је узео у обзир „наведено понашање странака у поступку, поступање суда који је водио поступак, као и природу захтева, односно значај предмета спора за подносиоца, те велики број заинтересованих лица у предмету, као чиниоце који утичу на оцену дужине трајања управно-судског поступка“.

Подноситељка је 23. јануара 2015. године поднела уставну жалбу против става 3. изреке решења Врховног касационог суда од 7. новембра 2014. године, која је одбачена Решењем Уставног суда Уж-568/2015 од 14. априла 2016. године из разлога што је имала право да против побијаног решења изјави жалбу, те је поучена да, сагласно одредби члана 8б став 3. Закона о уређењу судова, у року од 15 дана од дана пријема Решења, може поднети жалбу Врховном касационом суду .

Подноситељка је у жалби поднетој 30. априла 2016. године навела да Врховни касациони суд, одлучујући о захтеву за примерену накнаду, није имао у виду да је реч о радном спору који је хитне природе, те да је у том смислу поступак пред „управним органом“ и судом непримерено дуго трајао.

Оспореним решењем Врховног касационог суда Рж уп. 10/2016 од 24. новембра 2016. године одбијена је као неоснована жалба подноситељке и потврђено првостепено решење тог суда у оспореном ставу 3. изреке. Другостепено веће Врховног касационог суда је нашло да је правилно првостепено веће тог суда одбило захтев подноситељке за одређивање примерене накнаде, за коју одлуку је дао довољне и јасне разлоге, који су у свему прихватљиви.

3.3. Подноситељка уставне жалбе је 28. априла 2016. године Уставном суду поднела уставну жалбу, поред осталог, против наведене одлуке Народне скупштине од 29. децембра 2009. године, пресуде Управног суда – Одељење у Новом Саду У. 4245/14 од 29. јануара 2015. године и пресуде Врховног касационог суда Узп. 213/2015 од 11. фебруара 2016. године. У тој уставној жалби није истакла повреду права на суђење у разумном року из члана 32. став 1. Устава у поступку избора судија на трогодишњи мандат у судовима опште и посебне надлежности.

Уставни суд је Решењем Уж-3509/2016 од 31. октобра 2017. године одбацио наведену уставну жалбу.

4. Одредбом члана 32. став 1. Устава утврђено је да свако има право да независан, непристрасан и законом већ установљен суд, правично и у разумном року, јавно расправи и одлучи о његовим правима и обавезама, основаности сумње која је била разлог за покретање поступка, као и о оптужбама против њега.

Уставни суд констатује да се одредба члана 6. став 1. Европске конвенције за заштиту људских права и основних слобода, чија се повреда такође истиче у уставној жалби, садржински не разликује од одредбе члана 32. став 1. Устава, којом се јемчи право на правично суђење, те је наводе уставне жалбе о повреди наведеног права ценио у односу на одговарајућу одредбу Устава.

За одлучивање Уставног суда у овој уставносудској ствари релевантне су и следеће законске одредбе:

Чланом 2. Закона о изменама и допунама Закона о уређењу судова („Службени гласник РС“, број 101/13), који је почео да се примењује 21. маја 2014. године, у основни текст Закона о уређењу судова („Службени гласник РС“, бр. 116/08, 104/09, 101/10 и 31/11 - др. закон, 78/11 - др. закон и 101/11) после члана 8. д одати су чл. 8а - 8в, који ма је било прописано: да странка у судском поступку која сматра да јој је повређено право на суђење у разумном року, може непосредно вишем суду поднети захтев за заштиту права на суђење у разумном року (члан 8а став 1.); да се з ахтевом из става 1. овог члана може тражити и накнада за повреду права на суђење у разумном року (став 2.); да ако се захтев односи на поступак који је у току пред Привредним апелационим судом, Прекршајним апелационим судом или Управним судом, о захтеву одлучује Врховни касациони суд (став 3.); да је поступак одлучивања о захтеву из става 1. овог члана хитан (став 4.); да а ко непосредно виши суд утврди да је захтев подносиоца основан, може одредити примерену накнаду за повреду права на суђење у разумном року и одредити рок у коме ће нижи суд окончати поступак у коме је учињена повреда права на суђење у разумном року (члан 8б став 1.); да се против решења о захтеву за заштиту права на суђење у разумном року може поднети жалба Врховном касационом суду у року од 15 дана (став 3.).

5. Подноситељка уставне жалбе сматра да јој је оспореним судским одлукама повређено право на правично суђење из члана 32. став 1. Устава због тога што је Врховни касациони суд, иако је утврдио повреду права на суђење у разумном року, одбио захтев за одређивање примерене накнаде, што није адекватно образложио и што је супротно устаљеној судској пракси Уставног суда у истим или сличним случајевима.

Оцењујући ове наводе уставне жалбе са становишта права на правично суђење из члана 32. став 1. Устава, Суд је имао у виду да се уставна гаранција наведеног права, поред осталог, састоји у томе да одлука суда о нечијем праву или обавези мора бити донета у поступку који је спроведен у складу са важећим процесним законом, применом релевантног материјалног права и образложена на уставноправно прихватљив начин, јер би се у противном могло сматрати да је производ произвољног и правно неутемељеног становишта поступајућег суда.

У оцени основаности навода о повреди права на правично суђење, Уставни суд је пошао од тога да је заштита права на суђење у разумном року из члана 32. став 1. Устава, у конкретном случају, иницијално затражена од Уставног суда. Наиме, подноситељка уставне жалбе је 20. маја 2014. године поднела Уставном суду уставну жалбу због повреде права на суђење у разумном року у поступку који је вођен пред Управним судом – Одељење у Новом Саду у предмету У. 4245/14 (2011), а поводом које је формиран предмет Уж-4624/2014. Дана 21. маја 2014. године, почела је примена одредаба члана 2. Закона о изменама и допунама Закона о уређењу судова којим је правни систем Републике Србије употпуњен новим правним средством којим је обезбеђена судска заштита права на суђење у разумном року. Одредбама тог члана Закона извршена је допуна основног текста Закона о уређењу судова, тако што су додате нове одредбе којима су регулисани судска заштита права на суђење у разумном року, одлука по захтеву за заштиту права на суђење у разумном року и сходна примена Закона о ванпарничном поступку. Одредбом члана 8а став 3. Закона о уређењу судова је, поред осталог, прописано да ако се захтев односи на поступак који је у току пред Управним судом, о захтеву одлучује Врховни касациони суд ( видети Решење Уставног суда IIIУ-353/2014 од 3. јула 2014. године). С обзиром на то да оспорени управни спор није био окончан до 21. маја 2014. године, Уставни суд је уставну жалбу из предмета Уж-4624/2014 уступио Врховном касационом суду. Та уставна жалба је третирана као захтев за заштиту права на суђење у разумном року пред надлежним Врховним касационим судом. Уставни суд даље констатује да је Врховни касациони суд, поступајући по наведеном захтеву, утврдио да је подноситељки повређено право на суђење у разумном року и да је наложио Управном суду да у остављеном року оконча управни спор, али да је одбио захтев за одређивање примерене накнаде.

Имајући у виду изнето, Уставни суд најпре подсећа да „статус жртве“ подносиоца зависи, пре свега, од чињенице да ли му је утврђена повреда права на суђење у разумном року и, ако је неопходно, обезбеђена одговарајућа накнада у вези са тим (одлука ЕСЉП, Видаковић против Србије, број 16231/07, од 24. маја 2011. године, став 26.). Уставни суд указује на то да је захтев за заштиту права на суђење у разумном року, као и првобитно поднета уставна жалба, био превентивно-компензаторног карактера, односно да је поред утврђења повреде права и убрзања поступка предвиђао и могућност досуђивања/исплате накнаде због неразумно дугог трајања поступка. Примарни циљ овог правног средства био је његов превентивни карактер, односно убрзање и окончање поступка. С тим у вези, Европски суд за људска права (у даљем тексту: ЕСЉП) је нагласио да је најделотворније решење правно средство чији је циљ убрзање поступка, како би се спречило да тај поступак постане прекомерно дуг. Исти суд је признао да је правно средство намењено убрзању поступка делотворно у оној мери у којој убрзава доношење одлуке надлежног суда, али да можда није довољно за исправљање ситуације у којој поступак већ очигледно прекомерно дуго траје (пресуда ЕСЉП, Великог већа, Cocchiarella против Италије, број представке 64886/01, од 29. марта 2016. године, ст. 74. до 76.). По схватању тог суда, постоји снажна, али оборива претпоставка да претерано дуго трајање поступка проузрокује нематеријалну штету. ЕСЉП је такође прихватио да у неким случајевима дужина поступка може имати за последицу тек минималну нематеријалну штету или да уопште не мора имати за последицу било какву нематеријалну штету. Међутим, судови тада морају да оправдају своју одлуку тако што ће је довољно образложити (пресуда ЕСЉП, Великог већа, Scordino против Италије, број представке 36813/97, од 29. марта 2006. године, став 204. и одлука ЕСЉП, Nardone против Италије, број представке 34368/02, од 25. новембра 2004. године).

У конкретном случају, подноситељки је изричито утврђена повреда права на суђење у разумном року и наложено убрзање и окончање спорног поступка, али је одбијен захтев за одређивање примерене накнаде. Одбијање накнаде је образложено тако што је суд навео да је узео у обзир понашање странака у поступку, поступање суда који је водио поступак, као и природу захтева, односно значај предмета спора за подносиоца, те велики број заинтересованих лица у предмету, као чиниоце који утичу на оцену дужине трајања управно-судског поступка. С тим у вези, Уставни суд понавља да се доношењем одлуке којом се изричито утврђује повреда права на суђење у разумном року и налаже хитно убрзања и окончање спорног поступка, без досуђивања примерене накнаде, може делотворно остварити суштина заштите права на суђење у разумном року. Међутим, у том случају, због постојања снажне, али обориве претпоставке да претерано дуго трајање поступка проузрокује нематеријалну штету, одлука о недосуђивању примерене накнаде због повреде права на суђење у разумном року мора бити оправдана и довољно образложена.

Испитујући да ли је Врховни касациони суд у довољној мери, на уставноправно прихватљив, оправдан и правичан начин образложио разлоге на којима темељи и одлуку о одбијању захтева подноситељке за одређивање примерене накнаде за утврђену повреду права на суђење у разумном року, Уставни суд најпре констатује да у оспореним решењима нису конкретизовани, нити ближе прецизирани било који од наведених елемената и критеријума које је Врховни касациони суд ценио приликом доношења одлуке о одбијању захтева за одређивање примерене накнаде. Стога, Уставни суд сматра да је у даљој оцени правичности оспорених решења у конкретном случају потребно посебно имати у виду предмет управног спора због чијег је трајања подноситељка тражила утврђивање повреде права и накнаду нематеријалне штете у вези са тим. Наиме, тужбом у управном спору била је оспорена Одлука Народне скупштине о избору судија на трогодишњи мандат у судовима опште и посебне надлежности . Судијама које су побијаном одлуком Народне скупштине први пут изабране на судијску функцију, трогодишњи мандат је истекао 31. децембра 2012. године и даном истека тог мандата ступиле су на сталну судијску функцију, те се њихов статус није више могао довести у питање. Према томе, Управни суд, након тог датума, није више могао донети одлуку која би имала за последицу евентуално предлагање и избор подноситељке за судију у један од судова за које је конкурисала. С обзиром на неспорну хитност у одлучивању о тужби поднетој против одлуке о избору судија на трогодишњи мандат, на коју је указао и Врховни касациони суд, Уставни суд констатује да пресуда Управног суда донета по истеку тог мандата не омогућава делотворну заштиту права учесника у поступку за избор судија на прву судијску функцију. При томе је подноситељка, због изостајања поуке о правном средству у одлуци о избору, тек једну годину и један месец пре истека мандата изабраних судија, поднела тужбу, која грешком Управног суда до поменутог датума није била ни заведена, те се по њој до тада није могло ни поступати. Дакле, трајање предметног управног спора је у време подношења уставне жалбе, 20. маја 2014. године, већ било прекомерно и није задовољило захтев „разумног рока“. Поступак је, по оцени Уставног суда, задржао такво обележје и након што је уставна жалба достављена Врховном касационом суду на даље поступање као по захтеву за заштиту права на суђење у разумном року.

Узимајући у обзир оправдане разлоге због којих подноситељка није раније поднела тужбу у управном спору и непоступање Управног суда по тој тужби до означеног датума до када је једино било могуће пружити ефикасну судску заштиту правима подноситељке, Уставни суд сматра да се утврђивање повреде права на суђење у разумном року и одређивање рока за окончање поступка по тужби од стране Врховног касационог суда, без досуђивања примерене накнаде, није могло сматрати довољним за постизање делотворне заштите тог уставног права. Наиме, у ситуацији када убрзање и формално окончање поступка по тужби не би довело до отклањања штетних последица уколико би се утврдила незаконитост побијаног акта, Уставни суд је на становишту да је захтев за заштиту права на суђење у разумном року морао oстварити и своју компензаторну функцију, која је у конкретном случају била неопходна за отклањање „статуса жртве“ повреде права и обезбеђивање делотворности тог правног средства. Уставни суд указује и на то да би, сагласно својој судској пракси која је већ била устаљена у време када је подноситељка изјавила уставну жалбу због повреде права на суђење у разумном року, у случају да је одлучивао о тој уставној жалби, утврдио повреду права на суђење у разумном року, наложио хитно окончање спорног поступка и одредио одговарајућу новчану накнаду на име нематеријалне штете, чиме би подноситељки била пружена потпуна и делотворна заштита повређеног права.

Полазећи од изложеног, Уставни суд је оценио да у оспореном првостепеном решењу нису наведени никакви конкретни и прецизирани разлози за доношење одлуке о одбијању захтева подноситељке за одређивање примерене накнаде за повреду права на суђење у разумном року, нити су постојали правични разлози којима би се могла оправдати таква одлука Врховног касационог суда. Недостатак уставноправно прихватљивог, оправданог и правичног образложења односи се и на оспорено другостепено решење тог суда у којем су у потпуности прихваћени разлози из првостепеног решења.

Стога је Уставни суд утврдио да је оспореним ставом 3. изреке решења Врховног касационог суда Р4 у. 48/2014 од 7. новембра 2014. године и оспореним решења Врховног касационог суда Рж уп. 10/2016 од 24. новембра 2016. године повређено право подноситељке уставне жалбе на правично суђење зајемчено одредбом члана 32. став 1. Устава, те је уставну жалбу усвојио, сагласно одредби члана 89. став 1. Закона о Уставном суду („Службени гласник РС“, бр. 109/07, 99/11, 18/13 - Одлука УС, 40/15 и 103/15), одлучујући као у тачки 1. изреке.

6. Разматрајући начин отклањања штетних последица утврђене повреде права, Уставни суд је пошао од одредбе члана 89. став 2. Закона о Уставном суду, којом је прописано да Уставни суд, када утврди да је оспореним појединачним актом или радњом повређено или ускраћено људско или мањинско право и слобода зајемчена Уставом, може поништити појединачни акт, забранити даље вршење радње или одредити предузимање друге мере или радње којом се отклањају штетне последице утврђене повреде или ускраћивања зајемчених права и слобода и одредити начин правичног задовољења подносиоца. Дакле, када утврди повреду или ускраћивање Уставом зајемченог права или слободе, Уставни суд је овлашћен да одреди онај начин отклањања штетних последица за који налази да је у конкретном случају довољан и адекватан.

Суд је у својој досадашњој пракси, када утврди да је подносиоцу уставне жалбе повређено право на правично суђење појединачним актом којим је одлучивано о његовим правима или обавезама, по правилу, последице учињене повреде права отклањао поништајем појединачног акта донетог по последњем дозвољеном правном средству чије је изјављивање претходило подношењу уставне жалбе и одређивањем (налагањем) надлежном суду да о том правном средству поново одлучи. На овај начин се надлежном инстанционом суду оставља да у извршењу одлуке Уставног суда, о спорном питању одлучи у складу са изнетим уставноправним оценама. Уставни суд налази да је и у овом уставносудском спору поништај оспорене другостепене судске одлуке којом је учињена повреда права на правично суђење и одређивање (налагање) надлежном суду да поново одлучи о жалби подноситељке довољан начин отклањања последица утврђене повреде зајемченог права. Међутим, Уставни суд је у овом предмету узео у обзир следеће околности конкретног случаја : да је судски поступак ради оцене законитости Одлуке Народне скупштине покренут тек када је подноситељка о томе била поучена Решењем Уставног суда Уж-1154/2010 од 15. септембра 2011. године; да је подноситељка заштиту права на суђење у разумном року у том судском поступку првобитно затражила подношењем уставне жалбе Уставном суду, који је, након почетка примене Закона о изменама и допунама Закона о уређењу судова, уступио предмет Врховном касационом суду, те је о том предмету одлучивано као о захтеву за заштиту права на суђење у разумном року; да је подноситељка изјавила жалбу против првостепеног решења Врховног касационог суда, којим је одбијен њен захтев за одређивање примерене накнаде због утврђене повреде права на суђење у разумном року , тек када је о томе била поучена Решењем Уставног суда Уж-568/2015 од 14. априла 2016. године.

Имајући у виду наведено, Уставни суд је нашао да подноситељка, без правних поука садржаних у поменутим решењима Уставног суда, није била у могућности ни да покрене судски поступак у односу на који је утврђена повреда права на суђење у разумном року, нити да у поступку по захтеву за заштиту права на суђење у разумном року оствари инстанциону контролу оспореног првостепеног решења од 7. новембра 2014. године од стране другостепеног већа Врховног касационог суда . Уз то, подноситељки ни након двостепен ог поступк а пред Врховним касационим судом није пружена потпуна и делотворна заштита права на суђење у разумном року , која је првобитно била затражена од Уставног суда. Према томе, подноситељка се овом уставном жалбом трећи пут обраћа Уставном суду везано за остваривање заштите права на суђење у разумном року у истом судском поступку .

Полазећи од ових околности конкретног случаја, Уставни суд сматра да поништај другостепеног решења Врховног касационог суда и одређивање том суду да поново одлучи о жалби подноситељке, са становишта обезбеђивања делотворности заштите зајемчених права, не би био адекватан начин отклањања последица утврђене повреде права. Уставни суд је оценио да је у овом уставносудском предмету утврђивање права подноситељке уставне жалбе на накнаду нематријалне штете најделотворнији начин отклањања штетних последица утврђене повреде права.

Уставни суд је, у складу са претходно изнетом оценом, на основу члана 89. став 2. Закона о Уставном суду, у тачки 2. изреке, утврдио право подноситељке уставне жалбе на накнаду нематеријалне штете у износу од 600 евра, у динарској противвредности по средњем курсу Народне банке Србије на дан исплате. Накнада нематеријалне штете се исплаћује на терет буџетских средстава – раздео Министарство правде , у року од четири месеца од дана достављања ове одлуке Министарству, сагласно одредби члана 1. Закона о допуни Закона о Уставном суду ("Службени гласник РС", број 103/15).

Приликом одређивања висине накнаде нематеријалне штете, Уставни суд је имао у виду да подноситељка захтева накнаду нематеријалне штете због повреде права на правично суђење у износу од 400 евра и накнаду нематеријалне штете због повреде права на суђење у разумном року у поступку који је вођен пред Управним судом – Одељење у Новом Саду у предмету У. 4245/2014 (2011), у износу од 600 евра, све у динарској противвредности по средњем курсу Народне банке Србије на дан исплате. Имајући у виду да је повреда права на правично суђење истакнута у односу на појединачне акте донете у поступку остваривања заштите права на суђење у разумном року, Уставни суд је оценио да се штетне последице утврђене повреде права на правично суђење, у конкретном случају, могу откло нити са мо ако се у пуном обиму оствари заштита права подноситељке на суђење у разумном року. Како је заштита права на правично суђење у овом предмету у функцији остваривања потпуне и делотворне заштите права на суђење у разумном року, Уставни суд није посебно одлучивао о сваком од постављених захтева за накнаду нематеријалне штете , већ је утврдио јединствен износ накнаде нематеријалне штете, који је довољна и адекватна новчана сатисфакција због непримереног трајања поступка који је вођен пред Управним судом – Одељење у Новом Саду у предмету У. 4245/2014 (2011). У том смислу, Уставни суд је посебно ценио да је управни спор трајао три године и два месеца, да је подноситељка управни спор против Одлуке Народне скупштине, због изостанка поуке о правном средству, покренула након више од једне године и десет месеци од доношења те одлуке, као и да је Управни суд неажурно поступао по тужби .

7. Уставни суд није посебно разматрао истакнуту повреду начела забране дискриминације из члана 21. Устава, будући да је ова притужба образложена истим наводима као и претходно утврђена повреда права на правично суђење из члана 32. став 1. Устава.

8. С обзиром на све изнето, Уставни суд је, на основу одредаба члана 42б став 1. тачка 1) и члана 45. тачка 9) Закона о Уставном суду, донео Одлуку као у изреци.

ПРЕДСЕДНИК ВЕЋА

Снежана Марковић, с.р.